VUKOVARSKA TRAGEDIJA 1991

Vukovarska tragedija 1991
od 200, preko 350 i 400 pa i do 700 hiljada žrtava. Jedino opunomoćeni
ministar Trećeg Rajha za Jugoistok, Herman Nojbaher, piše da je: u
kocentracionom logoru Jasenovac ubijeno 225.000 Srba.
A što se tiče domaćih izvora, najviše podataka o genocidu i ratnim
zločinima, kaže Miletić, pruža arhivska građa pokrajinske, zemaljskih i
savezne Državne komisije za ispitivanje ratnih zločina okupatora i njegovih
pomagača.
Zato je, kaže naš sagovornik, osnovno da ova građa državnih komisija,
ukoliko nije sređena, bude sistematizovana.
To će omogućiti da se dođe, na primer, i do dokumenata koji se pominje
u jednom od izveštaja Državne komisije (broj16.093). U tom izveštaju piše „da
je izrađena kartoteka: 1) ubijenih, nestalih i interniranih Srba...“ u ustaškoj
NDH.
U prilog tvrdnji o odnosu prema arhivskoj građi o Jasenovcu Miletić
iznosi još jednu ilustraciju:
Dovoljno je, kaže on, pogledati sadržaj objavljene knjige Arhivski
fondovi i zbirke SR Hrvatske 1984. godine. U njoj nema odrednice o logorima,
niti je naveden ijedan dokument o logorima iz arhiva Hrvatske.
Pomenuću i najveće zbirke dokumentaca objavljenih u Vojnoistorijskom
institutu. Reč je o Zborniku dokumenata i podataka... tom IV u 34 knjige
(odnosi se na BiH) i o V tomu u 39 knjiga (odnosi se na Hrvatsku). U tim
silnim knjigama o Jasenovcu nema ni reči, pošto su one bile pod kontrolom
redakcije odgovornih urednika i redaktora iz Hrvatske (Karlo Mrazović, Ivo
Rukavina, Anka Berus, Fabrijan Trgo, Šandor Kaufer, Nevenka Manola i
drugi). Svi su oni u ovom poslu bili odgovorni pred CK KPH SKH.
Vatikan sprečavao saznanje o zločinima
Ovim dolazimo do još jednog problema vezanog za skrivanje istine o
genocidu i koncentracionom logoru Jasenovac. Reč je o ulozi Vatikana i
katoličkog klera u genocidnim zločinima počinjenim u NDH i o sprečavanju
saznanja istine o zločinima u poratnim godinama, na čemu se angažovala
Katolička crkva.
Vatikan, kaže Antun miletić, već više od četiri decenije uspešno
ostvaruje zabranu iznošenja istine o Jasenovcu, ne samo u Jugoslaviji nego i u
svetu. To najbolje potvrđuje činjenica da zbog iznošenja te istine nemački
krivični zakon proganja one koji je iznose.
Ustaška NDH, naglašava Miletić, visoko je cenila svoje pomagače iz
redova katoličkog klera, počev od nadbiskupa Alojzija Stepinca, ustaškog
576
Vukovarska tragedija 1991
čelnika, vojnog vikara i ratnog zločinca koji je bio osuđen na 16 godina robije,
pa do 129 katoličkih sveštenika koje je poglavnik NDH Ante Pavelić
odlikovao ustaškim znamenjima. Odlikovani su za ubijanje i klanje. Među
njima je bilo po desetak nadbiskupa i biskupa, a ostali su bili visoki katolički
svećenici.
Miletić nad podseća na ovaj podatak.
Ni jedan od tih katoličkih svećenika do danas se nije odrekao ustaškog
odlikovanja, niti je bilo koga od njih Rimska kurija ekskomunicirala iz svojih
redova.
Podseća Miletić na ustaške pokolje Srba u pravoslavnim crkvama, u
Glini, na neke od najzloglasnijih jasenovačkih koljača na katoličke popove Fra
Majstorovića – Filipovića, Brekala, Brkljačića, pa više od 300 porušenih i
opljačkanih pravoslavnih crkava i oko 200 ubijenih pravoslavnih popova.
Sve je to posmatrao papski izaslanik Markone, koji je tek marta 1945.
godine tražio ublažavanje zločina, ne preduzimajući ništa da genocid spreči.
Na Kaptolu su ustaše ostavile i zlato opljačkano od jasenovačkih logoraša, a
potom visoki katolički svećenici pomogli brojnim ustaškim ratim zločincima
da preko Vatikana pobegnu i sakriju se po belom Svetu. O svemu tome
postoje neoborivi dokumenti.
Strategija zaborava i politika tabua prema koncentracionom logoru
Jasenovac traju dugo. Pitamo našeg sagovornika kada su i kako počele da se
ruše. Strategiju zaborava srušio je srpski narod Potkozarja, Kozare i okolnih
slavonskih sela, na Vidovdan 1961. godine, Politiku tabua rušili smo mi
naučni istraživači, Dedijer, Bulajić, Petrović i drugi.
Pedeset godina sasvim zapušteno područje bivšeg logora, sredinom
šezdesetih bilo je očišćeno. Učinjeno je to i sa delom Gradine, postavljene su
bile spomen-table, a od juna 1966. godine otvoren je i spomenik u Jasenovcu.
Stvoreno je i Spomen-područje Jasenovac. Dotadašnju politiku zaborava
diktirala je državno-partijska vlast, u prvom redu SR Hrvatske i SR Bosne i
Hercegovine, uz konsultaciju i odobrenje vrha državno-partijske vlasti SFRJ.
Tek posle 3. jula 1966. godine, na godišnjicu ustanka logoraša (svakog 22.
aprila), u Jasenovcu je počelo održavanje zvaničnih svečanosti na kojima su
govorili državni i partijski republički funkcioneri.
Od Hebranga do Vrhovca i Tuđmana
O tim govorima, Miletić kaže: U većini ovih govora nikako se, ili se to
čini vrlo bojažljivo, ne pominje činjenica da je u Jasenovcu izvršen genocid, da
577