VUKOVARSKA TRAGEDIJA 1991

Vukovarska tragedija 1991
osnova. Uostalom, istakao je profesor Košutić, da je JNA srpska vojska zar bi
preko 50.000 Srba prebeglo pred hrvatskim državim terorom sa teritorije sa
desne obale Dunava na levu. Istovremeno, profesor Košutić je ukazao da je
JNA zajednička oružana sila svih jugoslovenskih naroda.
Neuspeh fašističkih snaga Hrvatske da slome otpor srpskog naroda u
Hrvatskoj posledica je činjenice što srpski narod brani soje živote i imovinu, a
ne napada i ne pljačka tuđe.
Najzad, profesor Košutić je istakao da je srpski narod bio žrtva
jednoumne vladavine SKJ i da se srpski narod bori za demokratsko i
pravedno rešenje krize u Jugoslaviji na temelju poštovanja prava svakog
jugoslovenskog naroda na samoopredeljenje u skladu sa Završnim aktom
Helsinške konferencije o bezbednosti i saradnji, Pariskom poveljom o novoj
Evropi i drugim odredbama međunarodnog prava. (Politika, 10. avgust 1991)
POVODOM 50-GODIŠNJICE GENOCIDA NAD SRBIMA
- VELIKI PARASTOS NOVOMUČENICIMA -
Sahrana kostiju izvađenih iz jama u glamočkom kraju. – Liturgija i govor
patrijarha srpskog gospodina Pavla. – Mnogo uglednih gostiju
Glamoč, 10. avgusta
Danas su u porti manastira Veselinje kod Glamoča na Vrbi sahranjene
kosti oko 600 Srba umorenih na svirep način početkom avgusta 1941. godine
tako što su bačeni u jamu Korićna i kamenolom Busija, kao i kosti onih što su
50 godina bili na dnu mnogih drugih jama u glamočkom kraju.
Sahranu je organizovala bihaćko-petrovačka eparhija, a Svetu
arhijerejsku liturgiju služio je patrijarh srpski g. Pavle uz sasluženje
mitropolita zagrebačko-ljubljanskog g. Jovana i episkopa: banatskog g.
Atanasija, dalmatinskog g. Nikolaja, bihaćko-petrovačkog Hrizostoma,
tuzlansko-zvorničkog Vasilija, sremskog g. Vasilija, karlovačkog g. Nikanora,
kao i sveštenika bihaćko-petrovačke eparhije.
Posebno su bili zapaženi gosti iz Banatskog Despotovca, Novog Sada,
Bačke Palanke, Beograda i mnogih mesta u Jugoslaviji, kao i grupa glamočkih
iseljenika koji žive u Velikoj Britaniji i SAD. Pogrebu, na žalost, nije mogao
zbog dubokih godina da prisustvuje ktitor manastira Veselinje Veselin
Naerlović, ugledni srpski povratnik iz Argentine, koji sada stalno živi u
Dubrovniku.
552
Vukovarska tragedija 1991
Za obraz i dušu
Inače, zajednička grobnica – kripta u kojoj su pohranjene kosti
novomučenika izgrađena je na temeljima nekadašnje crkve Svetih apostola
Petra i Pavla koju su ustaše zapalile zajedno sa ikonama avgusta 1941. godine.
Posle Sete arhijerejske liturgije održan je parastos stradalnicima, a zatim
se okupljenom narodu – ceni se da je bilo prisutnih oko 7.000 ljudi –
prigodnim rečima obratio patrijarh srpski g. Pavle, koji je, pored ostalog,
rekao:
„Sada je opet vreme da čujemo i da se poučimo i prihvatimo
evanđeljsku nauku kojom su živeli i kojom su umirali preci naši. To je, braćo i
sestre, nauka i ovih naših otaca i matera, braće i sestara naših i dečice čije
kosti, evo leže pred nama izvađene posle 50 godina iz meljivih jama u koje su
živi i mrtvi bacani. I mi, braćo i sestre, treba da znamo prevashodno tu nauku.
Ako već moramo da budemo božiji učenici za pravdu i istinu božiju,
prokletstvo je božije da nas On pusti da postanemo neljudi, da tlačimo i
ubijamo, da mučimo nevine ljude, žene i nevinu dečicu. To nikada, i za
nikada! Ako već mora da bude, i ako nam se nametne borba za održanje i
svog života i svojih domova i gradova, neka ta borba bude uvek sa čojstvom i
junaštvom. Jedan naš veliki predak, jedan vojvoda crnogorski, objasnio nam je
šta je čojstvo a šta junaštvo. Nije on izmislio te principe, narod ih je iz sebe
izneo, sa njima živeo i sa njima umirao. A on je te principe samo formulisao.
Pa kaže: „Junaštvo je da branim sebe od neprijatelja, a čojstvo je da branim
neprijatelja od sebe. Ni prema neprijatelju ne smemo da budemo nečovek!
Ako već mora da bude borba i kao što se kaže u narodu: puška ti je – puška mi
je - kome Bog i sreća junačka. Ali, ako je njemu izbačena iz ruku puška, onda
ga vezati, pa mu oči vaditi, pa nos seći, pa mu rasporiti grudi, kao što se radilo
ne samo jednim čovekom nego i sa jednim sveštenikom – u stvari sa toliko
njih – ali znam mome školskom drugu tako je bilo: uhvatili su ga, zavezali, pa
mu oči izvadili, odsekli uši i grudi rasporili, pa će jedan da kaže: „Pazi, veli,
majku mu srpsku, i još mu srce kuca“ Čovek je bio mlad i zdrav, i to je bilo
malo, pa su mu rasporili stomak i creva omotali oko vrata. To, braćo i sestre,
ili nešto slično, nikad i ni po koju cenu ne za veliku Srbiju nego ni za malu. Da
postanemo sa sveta, a mi i Srbija, ali da je po tu cenu ne održimo. Jer će onda i
Bog biti s nama, a to je za nas najvažnije, jer ćemo svi izaći pred njega, pa kad
iziđemo pred njega, sudiju pravednog, da nas on pozna, prepoznaje kao svoje
i prizna kao svoje. I da se preci naši ne postide od nas i da nas poznaju po
našim dobrima i da nas priznaju za potomke svoje. To je, braćo i sestre,
poruka i ovih kostiju koje ovde leže, i svih drugih koje su izvađene iz jama i
553