VUKOVARSKA TRAGEDIJA 1991

Vukovarska tragedija 1991
Nas je zatekao obnevidele i udaljene od sebe. Bili smo se duhovno
predali, od sebe odustali, pometeni i pogureni. Voljom vremena taj potres nas
je gotovo bez naših zasluga odrobio i izveo na najveći vidik, počeo da nam
vraća nadu i pamćenje. Pojavila se jedna još neimenovana stvarnost. I pitanje:
da li ćemo biti dostojni ove nebeske dotacije. Da li ćemo se srećno izvući ispod
ruševina ili ćemo unesrećiti sebe, poklopiti i pregrnuti ostali deo sveta. Danas
se pogotovu čini kao da ishod ovog planetarnog prevrata, koji je vratio nadu
da se bez žrtava povrati sve ono što je potonulo u krvi miliona – zavisi od
Jugoslavije. Opet nam je pripala tužna slava da se ovde presudi hoće li biti
mira ili rata. Kasapnice trećeg svetskog rata. Ako rat ovde počne, ovde se neće
završiti. Obrazac koji se ovde uspostavi primeniće se kao rešenje na sve
višenacionalne zemlje istočne Evrope.
Usuđujem se da kažem ako u Jugoslaviji intervenišu strane trupe, imaće
posla do Kamčatke.
U Središtu svega je, dakle, srpsko pitanje?
Jedan Amerikanac me je pitao: može li se na srpskom jeziku reći nešto
skromno? Ne znam po čemu je došao do tog zaključka, ali sam se tog pitanja
setio kad sam zaustio da kažem da rasap Jugoslavije treba razrešiti rasudnom
snagom a ne silom oružja. A to umnogome zavisi od pravednog rešenja
srpskog pitanja. Od pravde prema Srbiji. Uskratiti tu pravda znači samo
vratiti istoriju da bi se ponovila. Kao da nismo mrdali iz 19. veka. Ako se
Srbima ne odrekne ono što se ne odriče nikome i što oni ne odriču drugima.
Tu pravdu su oni odavno izborili i zaslužili a nisu je dobili. Ta pravda nije ni
poraz, ni nepravda koja bi se učinila drugima. Ako nas to ne bi odvelo
predaleko, da podsetim da je zbog naše zemlje podeljen i svet. Zato se i
plašimo svoje istorije i mesta na kome živimo. I zato će se naše pitanje rešiti
kad bude postavljeno kao svetsko. To se sada i dešava. I ne mogu ga rešiti one
zemlje sa kojima smo više puta ratovali koje i sada ovde potpiruju građanski
rat. Iako se kaže da je pravda manja što su terazije veće, smatram da naš
problem, pored nas, treba da rešavaju samo predstavnici Amerike i Rusije.
Šta onda, u toj situaciji samim Srbima valja činiti?
Ruski nacionalni junak Ilja Muromec spavao je tako dugo da mu se
kada se probudio jedna strana bila istrulila. I srpski narod nije spavao kraće,
nije istrulio manje. I nije mu istrulila jedna nego sve četiri strane. Kada se malo
promeškoljimo, pokrenuo je svoje najdublje korenje i najdalje žile. Ako se
probudi, okrene na drugu stranu i duhovno ustane, lako će se prisetiti šta mu
valja činiti.
Ipak, srpsko pitanje je već otvoreno, Srbi su već pokrenuli svoje pitanje?
518
Vukovarska tragedija 1991
Srpska pitanja su pokrenuli i otvorili drugi. Uspravili su nas udarcima,
otreznili uvredama, probudili nepravdama, rasnestili i ujedinili koalicijama.
Tako su na neki način radili za nas, postajali nam dobrotvori. Ono što nas je
uništavalo to nas je i spasavalo.
Odvikli smo se da budemo Srbi. Biti Srbin nije šik, to se odano ne nosi. I
kad se nosilo – bolje da nije. Rodili smo se da budemo ljudi, da bismo se s
drugima pomnogižili. Nikako smo nerado, jeddva Srbi, s izvinjenjem Srbi, to
nam je malo sem kad nemamo izbora. Setimo se šta smo tek kad nam sečiva
prinesu grkljanima. Meša Selimović je rekao da je saznao zašto je Srbin tek
1941. godine. To su mnogi saznali i 1991. Uz to, kako kaže profesor Radovan
Samardžić, Srbi su uvek imali visok procenat otpada. Srbi koji nisu ni Srbi.
Da zaštite svoje vrate i pragove pretvore u busiju.
Nezavisne države Hrvatske ne može biti sa Srbima. To je pokušavano i
znamo kako je okončano. Krajina je izronila sa dna pamćenja kao Atlantida.
Ako im je jedini san nezavisna država Hrvatska, šta će im Srbi, sve da
Srbi i hoće. Ta ideja je ostvarljiva samo bez Srba. A oni se više ne daju ni klati
ni pokrštavati.
Hrvatski narod je preuzeo na sebe veću odgovornost nego za vreme
NDH. Jer ono što se sada dešava, dešava se njegovom demokratskom voljom.
Tuđman ponavlja sudinu Pavelića. Živeći u iluzijama izazvao je pobunu Srba.
Desilo se ono što se uvek dešava kada se ostvaruju vekovni snovi. Ispostavi se
da toga u stvarnosti nema. I da snove ne treba proveravati već ostaviti među
snovima.. Ne bih se začudio da nam, ka se to uskoro ispostavi, krenu u
zagrljaj kao da ništa nije bilo. Da uspostave simetriju, da tragediju pretvore u
komediju. Da krenu opet vozovi prijateljstva, sletovi, recitacije, zastavice, jer
novih obnoviteljskih ideja, koliko vidim, nema. U tom slučaju Srbi bi valjalo
da budu deca srcem, ali ne umom.
Postoje li neke sičnosti u raspadanju prve i druge Jugoslavije?
Pre nego što se raspadne, Jugoslaviji se najpre uzme obraz kako za njom
niko ne bi žalio. Tako je bilo u oba slučaja kad se obrukana raspadala. I sada
su je ubila njena rođena deca. Titoizam gleda jedan od svojih najvećih zločina.
Jedini koji su morali da ozbiljno uzimaju jugoslovensku državu su oficiri. Oni
su jedini uniformisani vernici Jugoslavije, i zato su njene žrtve. Armija nije na
vreme transformisana. Kao da nije pratila šta se dešava. I zato se u mnogo
čemu ukazuje kao mastodont koji je izbegao evoluciju pa se čudi otkud ježovi,
mišovi, krtice, ne shvatajući da je najveće čudo on sam.
U bermudskom trouglu Titove Jugoslavije
519