dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

*
U junskom broju časopisa „Ovdje” u tekstu „Književnost kao nezamjenljiva
potreba” profesor Radomir Ivanović govoreći o „suprostavljenosti različitih stvaralačkih
iskustava, posebno kad je u pitanju eksplicitna i implicitna poetika” navodi moj pesnički
opus kao antipod opusu Desanke Maksimović u srpskoj poeziji.
*
(San)
Sa pesnikom A. V. ležim u bolnici. Ja sam lakše bolestan, već sam se oporavio i
trebalo bi da izađem. A. V. je u mnogo težem stanju. Leče ga od opekotina. Uvijen
je u zavoje od glave do pete. Teško ga je prepoznati...
Onda se nas dvojica nađemo na putu kraj obale mora. Vozim auto koji je prava
razdrndana olupina. Jedva se kreće. S naporom prelazimo preko nekih uzvisina i posle
duže vožnje zastanemo u jednom nama nepoznatom gradu.
Dok pomalo besciljno lutamo uskim i krivudavim uličicama A. V. se odjednom
izgubi. Uzalud ga tražim. Grad je pust. Nigde žive duše.
Ulazim u kafanu na samoj obali mora. Unutra nekoliko mlađih ljudi o nečemu
žučno raspravlja. Na mene u početku ne obraćaju pažnju. Govore jezikom sličnim našem
ali meni, ipak, nerazumljivim. Kada im se obratim s pitanjem da možda nisu videli mog
saputnika na licu im se pojavljuje preteći izraz.
U tom trenutku pojavljuje se A. V. Obojica shvatamo da će nas ovi ljudi, na čijim
je licima bes i mržnja sve izraženija, napasti. Uzmičemo ka vratima, a onda brzo
napuštamo kafanu, sedamo u auto i bežimo iz grada.
90