dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

Viktorova knjižica haiku i zen poezije pod naslovom „Plavičasta planina”
primljena i biće objavljena u biblioteci „Macuo Bašo” koju uređuju haiđini entuzijasti u
Kuli i Užičkoj Požegi.
*
U 86. godini umro Žorž Simenon jedan od najčitanijih pisaca ovog veka. Francuzi
pišu o njemu kao geniju poredeći ga sa Balzakom.
„U svojim 'intimnim memoarima', koji su svojevremeno izazvali različita
reagovanja, Simenon je napisao da je živeo i delovao pod svojevrsnim pritiskom svojih
žestokih strasti. Tako je i pisao, ponesen nesavladivom unutrašnjom potrebom, 'izbacivao
je iz sebe' roman za deset ili dvanaest dana, pošto su reči naprosto navirale i morao ih je
preneti na hartiju. Živeći intenzivno, ubrzanim ritmom, Simenon je gotovo stalno bio na
putu.
Promenio je više od 30 stalnih boravišta, od rodne Belgije preko Sjedinjenih
Američkih Država, gde je boravio ukupno deset godina u Konektiketu, Floridi,
Kaliforniji, i Arizoni, da bi se konačno skrasio u kući na vrhu jednog brda kraj Lozane u
Švajcarskoj.
Imao je još jednu izuzetnu strast – žene. Po ličnom priznanju vodio je ljubav sa
više od deset hiljada žena, a njegova poslednja romansa, Tereza ostala je pokraj njega i
tokom bolesti do samog kraja. “
*
Meso pitomog zeca biće mnogo ukusnije i neće imati uobičajen sladunjav ukus,
ako ga bar 24 časa držite u jačem rastvoru sirćeta.
*
U sarajevskom „Izrazu” broj 5–6 obiman esej Miodraga Petrovića „Signalizam
Miroljuba Todorovića”. Kao podnaslov Petrović, na moje iznenađenje, uzima jedan stih
(ili bolje rečeno polustih) iz nove „Zvezdalije” „Isus sa snajperom”.
*
U velikom sam polukružnom amfiteatru ispunjenom učenicima. Živan me pozvao
da u njegovoj školi održim predavanje. Duboka je noć. Amfiteatar nije pokriven. Nije ni
osvetljen. Čuje se žagor dece u tami. Iznad nas bleda mesečeva svetlost.
Sedim sa Živanom za rasklimatanom katedrom. Nastojim da izbegnem
predavanje. Kažem da sam kao dete bio mucavac, a biti mucavac u seoskoj sredini, pa još
„učiteljkino dete” , bilo je porazno. Stekao sam užasne komplekse, strah od svakog
javnog nastupa i govora, strah od podsmeha, strah od gomile, strah od ljudi.
Mucanje sam, kako tako, savladao sa šesnaest godina u drugom razredu
gimnazije, ali strah od govora i javnih nastupa je ostao.
Živan me blago ubeđuje i hrabri. „Ništa se neće dogoditi – kaže on – samo se
opustite, naša deca su divna.”
Ustajem, žagor dece se stišava. Glasnije nego što inače činim izgovaram prve
reči. Teške su kao olovo. Jezik se odjednom sapliće, grkljan steže, lice se grči u bolnu
grimasu. Pluća se uzaludno napinju, nove reči zastaju u grlu i dave. Budim se s'
iskidanim jecajima i glasnim krikom.
439