dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

Nedelja, 4. jun 1989.
Prema Šklovskom, recepcija umetničkog dela odlikuje se 'proživljavanjem
forme' i ova forma, ili konstrukcija, postaje glavni predmet interesa čitanja.
*
Razgovor (telefonom) sa Srbom Ignjatovićem oko signalističkog bloka u
„Savremeniku”. Dogovaramo se da se nađemo negde polovinom juna (posle njegovog
povratka iz Bora), pogledamo zajednički tekstove, napravimo redosled i na neki način
pripremimo blok za štampu. Dogovor je da blok ide u septembarskom broju časopisa.
Srba me obaveštava da će u tom broju biti objavljena i knjiga Berđajeva. Signalizam i
Berđajev - zagonetan kolaž.
*
Topao, kišni junski dan. Popodnevno spavanje, mučni snovi, depresivno
raspoloženje. Zove Šutić telefonom. Ispovedam se, pričam o svom stanju. Posle
razgovora kajanje zbog otvorene, nesputane, temperamentne ispovedi. Neraspoloženje i
depresija se uvećavaju.
*
„Postoje li širom otvorena dvaput zaključana vrata pred kojima ili iza kojih čovek
mora da oseti kako i duševno i fizički pripada jedino samom sebi?”
(A. Vučo)
Mistika utapanja u jezik i jezičko.
Promena – žudnja za promenom – iz samog korena bića.
Koliko reči ponekad mogu biti nezavisne od svog značenja?
*
*
Na pijaci Zeleni venac, u podne dok kupujem jagode, matoru kurvu, svoju staru
poznanicu, prodavci, zadrigli, sremski seljaci dočekuju halakanjem ženidbenim
ponudama i gromoglasnim smehom. U njoj, u njenim pokretima i osmehu, u reagovanju
na čitav taj cirkus čiji je povod, nešto zaprepašćujuće detinjasto, infantilno i do bola
naivno.
*
„Dolazilo mi je da dignem pokrov i iziđem iz brodića, a nisam mogao, toliko sam
bio lijen i slab, i kao prirastao za samo mjesto. Osjećao sam ih u blizini ledene i tihe
ulice, strašna lica, šumove koji kidaju, dube, stenu, udaraju. Čekao sam dakle da mi
potreba da serem, vidim kako se piša, dade snagu. Nisam htio zaprljati svoje gnijezdo! A
ipak mi se to dešavalo, sve češće i češće. Skinuo bih gaće, okrenuo bih se malo na stranu,
382