dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

Upoznao si me. Sa crkvom. I pećinama. Izvire košava. Iz rtanjskih jama. Moji su
prozori srebrni. Tuče led u slepoočnice. Ljubav je Bog. Ukus metvice. I sjaj jezika. U
tvojim zenicama.
*
Nadam se da će bar ova sirova poezija (poésie brute), koja godinama izvire iz
moje podsvesti, iz mog ida, najčešće bez kontrole nekada moći da posluži kao građa za
„pravu“ poeziju, ili, možda, sa manjim izmenama da preraste u „pravu“ pesmu.
Pišem je odmah posle buđenja još nerasanjen, ili kasno u noć pred spavanje
krajnje opušten i prepušten jezičkim sanjarijama i igrarijama. Ponekad, ako u toj
nabacanoj masi reči, sintagmi, delova rečenica, iskidanih misli i slika, koje se međusobno
prepliću, spajaju ili u apejronističkom kotlu poništavaju, primetim zlatno zrno poezije
odmah poradim na njoj. Pokušam da to zlatno zrno poezije uvećam uterujući u uzburkanu
jezičku lavinu neko značenje i smisao. Da li u tome uspem ili me jezički haos pobedi
dugo neznam. Poésie brute ostaje zatočena između korica mojih dnevničkih svezaka za
neko drugo vreme.
Ponedeljak, 10. mart 1986.
Uzbudljiv dan. Poziv iz štamparije. Završeno je štampanje Viktorove knjižice, ali
ona nije još sasvim gotova, treba da se osuši boja, saviju tabaci, zalepe korice, obrežu
strane. Dobijem tabake i neobrezane korice, formiram ih u knjigu. Veoma lepo izgleda.
Sa tom knjižicom u džepu ponosan i beskrajno srećan prošetam gradom. Gotovo isti
osećaj kao onda kada mi je pre dvadesetak godina objavljena „Planeta“. Kući veliko
uzbuđenje. Prvo Viktor a onda Dinka čita pričice iz knjige. Smejemo se detinjarijama,
iščašenom jeziku, Viktorovim zezalicama.
*
Novosadsko „Bratstvo-Jedinstvo” izdalo „Antologiju dadaističke poezije”,
pređivač Branimir Donat. Knjiga se reklamira kao „prva antologija dadaističke poezije u
Jugoslaviji u koju su uvršćeni tekstovi 63 pripadnika ovog značajnog svetskog
avangardnog pokreta.”
Prisećam se da sam u jednom od jesenjih brojeva „Polja” čitao odlomak
Donatovog teksta o dadaizmu (verovatno deo uvodnika ove antologije) kao i manji izbor
dadaističkih pesnika (Hans Arp, David Burljuk, Benžamen Pere, Fransis Pikabija, Vasilij
Kamenski) u prevodu ovog kritičara.
*
„Naš boravak na zemlji je samo jedna kratka etapa. Mi dolazimo iz okeana i otići
ćemo u vasionu. Da bismo olakšali ovo drugo putovanje, koristićemo vasionski lift koji
će nas odvesti pred vrata kosmosa.”
(Artur Klark)
*
„Čovek kakav je do sada bio, to je, takoreći, embrio čoveka budućnosti.”
(Niče)
362