dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

Bio do majke u staračkom domu. Susret sa ujakom, njenim najmlađim bratom,
koji je takođe došao da je poseti, nekada ljubimcem brojne porodice Jelić, sada dobro
držećim šezdesetogodišnjakom.
*
Opet zastoj na svim planovima rada. Posle uspešnog okončavanja polemike
izgleda da sam se sasvim opustio i prepustio talasu samozadovoljstva. Stalo je čak i
prekucavanje delova ovog Dnevnika za knjigu „Dnevnik avangarde”. O nužnom
završavanju, dopunjavanju i preoblikovanju par tekstova, iz te već pripremljene knjige, i
da ne govorim.
*
U skadarlijskom listiću „Pesnik”, R. V. koji ga uređuje i, uglavnom, u celini
ispunjava svojim pampur paskvilama, što pod punim imenom, što nepotpisano a ponešto i
pod pseudonimima Miljenko Čabraja, Dr. St. Lazarević ovoga puta jedan šalabajzerski
šlajm po nadrealizmu:
„Kao što je taj nesrećni nadrealizam već više od pedeset godina bio i ostao veliki
nesporazum, jedna neverovatna stvaralačka zabluda, jedan neuspeo ili lažni mit, jedna
umetnička koještarija. Jednom se to mora reći i otvoreno, i mora se u srpskoj književnosti
– bar sada, danas, jasno ukazivati na tolike pogrešne i gotovo već nedostojne zavrzlame i
konotacije a što ih je nadrealizam u Srba, čak više 'ponašanjem i vladanjem' i uz podršku
vlasti – negoli samim 'književnim činom' – ostavio u nasleđe, i ostavio kao neku vrstu
kanona, kao neku vešticu – a koju treba i ismejavati i reći joj da predstavlja to što i jeste i
da se onim čime ona jeste veštica – ulazi u sferu farse i groteske, a ne u umetnost. I dandanji,
srpsko je pesništvo, u interpretacijama raznih minornih kritičara i pesnika – a pod
igom i kapom nadrealističkih 'datosti i stega' – i jalovo i lažno i bez perspektiva. Sve dok
se jednom zasvagda ne oslobodimo nadrealističkih peripetija i 'skokova u prazno', lažnih
tih i veštačkih, automatskih tekstova, te ispraznosti i te književne gluposti, mi nećemo
moći napred. Čistota i svežina pesništva, velika i neukrotiva snaga umetnosti – a bez
nasilnih i pogubnih nadrealističkih – hermetizama, stupidnosti i – emizama – moći će i u
našoj sredini da se razgranava i da ide u dubinu i u visinu. A ne da se u nas pesništvo
tumači, ah, još uvek – kao neka starmala, zakukuljena, hibridna i veštačka 'burgija' kojom
se ljudi bez dara, u časovima dokolice, zabavljaju. Kao što su to činili ljudi bez ikakvog
pesničkog talenta, a u nas postali glasoviti stvaraoci.”
*
„Ruke su mu bile umorne iako su cele noći ležale preko čaršava na krevetu, a on
ih je pokretao samo do usta i do svog divljeg srca. Vene su tekle kao nezdravo plavi
potoci u belo more. Pored njegovog kreveta pušilo se mleko iz okrnjene šolje. Osećao je
miris jutra, znao je da pevci u dvorištu zabacuju glave i kukuriču na sunce.”
(Dilen Tomas)
*
361