dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

U narodnom verovanju zmijski kamen je poznat kao lek za ranu od zmijskog
ujeda. Neke vrste kamena umakane su u toplo mleko i previjane na ranu. Kad bi se
„napio otrova”, kamen je ponovo stavljan u sveže mleko koje bi pozelenelo, pošto izvuče
otrov. Čovek se smatra izlečenim kad se kamen više ne bi „hvatao” na ranu. Zanimljivo
je tvrđenje da se kamen neće „uhvatiti“ na drugom delu tela, već samo na rani u koju je
zmija pustila svoj otrov.
*
Flaker u „Književnoj kritici” analizira avangardni manifest kao književnu vrstu.
Prema njemu „namjena je manifesta, za razliku od tradicionalnih književno-kritičkih
tekstova, također sukladna pesničkim tekstovima avangarde sensu stricto: u njima se ne
istražuje estetski proces, nego oni sadržavaju imperativne zahtjeve za mijenama unutar
procesa i u tom mijenjanju neposredno sudjeluju, pri čemu element estetske provokacije
sjedinjuje poetske i metapoetske tekstove.”
Tek sada mi je jasno zašto Kornhauzer u svojoj raspravi smatra pretposlednji (i
poslednji) deo poeme „Planeta” pod naslovom „Naučna ispitivanja na Planeti” mojim
prvim manifestom. Prema Flakeroj analizi i njegovim merilima, koja se, izgleda, moraju
prihvatiti, zaista je Kornhauzer u pravu kada kaže da se u ovom slučaju radi o manifestu.
I ne samo taj tekst, već svi oni pisani približno u to vreme, a neki čak i koju godinu
ranije, objavljeni tek u mojoj knjizi „Signalizam” predstavljaju u stvari manifestne
tekstove. Ovde bih posebno istakao „Zvezdanu sintaksu” koju sada ne mogu da vidim
nikako drukčije nego kao neku vrstu dalekosežnog u veoma kompleksnog signalističkog
manifesta.
*
Bio do „Književnosti”. Podelio svoj „Antibarbarus” u tri približno jednaka dela
pošto je V. K. odlučio da ga objavi u tri nastavka. Razgovor sa Svetom Lukićem i
Radovanom Popovićem, koju su navratili do redakcije da uzmu tek izašao martovski broj
u kome se prikazuju njihove knjige.
*
Sada smo. Uskliktalo detinjstvo. Slučajna zov. Večnosti. Tek pesma. U oku. Iz
pepela. Vetar se stišava. Feničanske vaze. Na trgovima. Znaci spokoja. Probudio si se. Sa
zlatnikom u šaci. Prolazi ponoć. Poljupci pčela. Množe se. Na cvetovima.
Četvrtak, 6. mart 1986.
„Čovek – njegovo suštinsko biće – samo je tačka. Jedino tu tačku Smrt proguta.
Zato mora da bdi da ne bio opkoljen.”
(Anri Mišo)
*
U salonu MSU na otvaranju izložbe „Alter imago” (Nada Alavanja, Tahir Lušić)
„Trendsetter in the landscape”. Ništa mi više ne odgovara na njihovim slikama. Odmah
zatim preko puta u „Cvijeta Zuzorić”, na izložbi „Polovine osamdesetih”, ili nešto slično,
358