dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

upečatljivo pokazuje Živković – Ljubiša Jocić je ostvario vrhunske domete, kako svog i
signalističkog, tako isto i srpskog modernog pesništva.
U eseju Signalistička poezija Ljubiše Jocića, na osnovu proučavanja ukupnog
pesnikovog učinka iz njegove poslednje faze (zbirke Mesečina u tetrapaku i Koliko je
sati), ne izostavljajući pritom ni analizu u našoj periodici posthumno štampanih pesama,
iz najavljene, ali još naobjavljene zbirke Nulti čas, Živan Živković veoma precizno
uspeva da nam predoči osnovne odlike antropologije i kosmologije Jocićeve pesničke
pustolovine.
Ocrtavajući pesnikov specifičan stav i postupke u okvirima signalističke poezije i
poetike, Živković svoju kritičarsku sondu upravlja ka samim ontološkim čvorištima
Jocićevog pesničkog diskursa. U svom analitičkom postupku ovaj kritičar polazi od nekih
uočljivih (vidljivih) poetskih detalja i rezultata da bi, zatim, otkrivajući sloj po sloj
ludičke asocijativnosti, jezičke zaumnosti, civilizacijske opsednutosti, ritamsko-muzičke
efektivnosti, postupno i kompleksno zahvatio bitne konstante pesnikovog završnog opusa
jednom svojevrsnom kritičkom metodologijom. Ta metodologija tumačenja, ne samo
Jocićevog signalističkog pesništva već i niza drugih književnih, i šire umetničkih
tvorevina, u Živkovićevom esejističkom postupku podrazumeva kako osvetljavanje
njihovih gnoseoloških, tako isto i ontoloških polazišta. To se, uostalom, najbolje vidi baš
u ovom kritičkom prilogu Živana Živkovića, gde je jedna specifična i plodotvorna sinteza
estetičko-teorijskog i književno-istorijskog načina sagledavanja i analize umetničkog
dela, i ovog puta, kao i u prethodnim njegovim ostvarenjima, dala izvanredne rezultate.
15. februar 1986.
*
U tаmi. Pred pinijom. Čuvari izobličeni. Naprslo biće. Zjapi. Prazna kost. Otkinuo
si krilo anđela. Prozračan i slep. Oko pentagrama. Razrešava. Tajne večnosti. Zaspala
deca. Sanjaju. Prezrele oskoruše. Istovremeno Sigmunda Frojda. Sa noćnom kapom. Na
glavi.
*
„Budni imaju jedan jedini zajednički svet, a oni koji spavaju okreću se ka svom
sopstvenom.”
(Heraklit)
Utorak, 18. februar 1986.
Do Udruženja. Razgovor sa Adamom oko knjige Ljubišinih eseja koji se odnose
na signalizam a koju priprema Živan. Dogovorili smo se da se ova knjiga kada bude
završena dâ Zoranu Gluščeviću na recenziju.
U predvorju Udruženja Jaša Grobarov čeka Ratka Adamovića da mu otkuca priču
za „Književne novine” gde ih, inače, poslednjih meseci stalno objavljuje. Jaša ne može da
kuca zbog sakate ruke. Ratka nema. Ponudim se ja da uradim taj posao. Priča kratka
nekako apstraktno-simbolička. Nisam mnogo čitao Grobarova ali rekao bih tipično
grobarovska. Na kraju kažem dobroćudnom i zahvalnom autoru: ući ću u srpsku
književnost preko tebe kao tvoj daktilograf. Obojica se smejemo.
349