dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

*
Kreativna panika imaginacije u dodiru sa smrću, sa ništavilom.
*
„Sokrat: Na koji način treba da saznajemo ili pronalazimo biće – to je možda
suviše krupno da bismo ti i ja znali; treba da smo zadovoljni složivši se u tome da ne
treba da se pođe od naziva, nego da biće mnogo pre treba da se saznaje i da se istražuje
na osnovu sebe sama a ne na osnovu reči.”
(Platon)
*
Na Živanovu molbu pišem ovu preporuku za njegov esej o Ljubiši Jociću, za
Zbornik Pedagoške akademije gde će ga objaviti.
Miroljub Todorović recenzija
Mr Živan Živković: SIGNALISTIČKA POEZIJA LJUBIŠE JOCIĆA
Pesnik Ljubiša Jocić nije imao sreće sa našom kritikom. Na prste jedne ruke,
rekao bih, mogu se nabrojati iole pristojnije analize njegovog obimnog pesničkog opusa.
Šta je doprinelo tome da se Ljubiša Jocić gurne na samu marginu srpske
književnosti? Pre svega činjenica da je, za razliku od brojnih srpskih pesnika, svojih
vršnjaka, koji su posle početnih „modernističkih” izleta, kasnije veoma brzo
proklamovali svoj „povratak izvornoj tradiciji”, Ljubiša Jocić iz jedne pesničke avanture
– nadrealizam , pri kraju svog života ušao u drugu avanturu duha – signalizam. I upravo
ta doslednost Ljubiše Jocića kao nekonvencionalnog pesnika, u jednoj kulturi i literaturi
kao što je srpska, gde je oduvek glavnu reč vodila tradicionalistička i evidentno
konzervativna pesnička struja, i njeni kritičarski zagovornici, učinila je da njegovo delo
ni za života, ni evo, osam godina nakon smrti ne bude vrednovano onako kako to
zaslužuje. S te strane čini mi se da je esej Živana Živkovića Signalistička poezija Ljubiše
Jocića neosporno pionirski poduhvat da se kritički osvetli poslednja, signalistička faza
ovog autentičnog avangardiste, koji je predstavljao, u našoj književnosti, neku vrstu
mosta između takozvane istorijske avangarde i signalizma.
Ljubiša Jocić ulazi u signalizam sredinom 1975. godine i sve do svoje smrti,
marta 1978, veoma aktivno učestvuje u njemu kao pesnik, polemičar sa lažnom
avangardom i tradicionalistima, izlagač na signalističkim izložbama, prikazivač rada
nekolicine signalističkih stvaralaca, inicijator brojnih razgovora gde se raspravljalo o
dadaizmu, nadrealizmu i ponajviše signalizmu njegovom trenutnom učinku u stvaranju
nove literarne i umetničke prakse, njegovoj budućnosti. Prema sopstvenim rečima, Jocić
signalizam budno prati još od prvog manifesta i formiranja pokreta 1968 i 1969. godine,
prihvatajući njegova avangardna načela i primenjujući stvaralačke postupke koje je
signalizam uveo u našu poeziju.
Pojava stohastičke, aleatorne i fenomenološke poezije, krajem šezdesetih godina
presudno je i bitno uticala na dalja kretanja i tokove savremene srpske poezije. Koristeći
novine, koje je putem ovih oblika signalizam revolucionisao našu poeziju, i kombinujući
ih sa ranijim nadrealističkim iskustvom – kako to u svom eseju veoma plastično i
348