dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

*
Noć. Železnička stanica u Ćićevcu, negde u visini, lebdi iznad varošice.
Pusto je. Nigde žive duše. Pokušavam da kupim voznu kartu. Za šalterom nema
blagajnika.
Izlazim na peron. Nailazi voz. Penjem se. U kupeu veselo, pesma, drugari iz
osmogodišnje škole: Tile, Žuća, Žika Ćuk, Bane Radovanac, Juga. Pitam – kuda putuju?
Kažu idu na Ludi vir. Kakav Ludi vir – odvratim – ovaj voz ne ide do Ludog vira već
preko Paraćina za Beograd. Oni se samo nasmeju, odmahnu rukama i nastave s pesmom.
Jedno od mogućih objašnjenja ovog sna. Godine 1954. završio sam osmogodišnju
školu u Ćićevcu. Trebalo je da krenem u najbližu gimnaziju u Paraćinu. Đaci su tamo i
natrag putovali vozom, ili stanovali kod rođaka. Rođake u Paraćinu nismo imali a moja
majka se plašila da putujem vozom. Dala je otkaz na mesto učiteljice u Ćićevcu i preselili
smo se u Niš. Prvih nekoliko meseci u Nišu bili smo bez stana, a majka još i bez posla.
Svi moji drugari iz Ćićevca otišli su u paraćinsku gimnaziju osim Juge koji je
završio gimnaziju u Kruševcu.
345