dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

*
„Evropski prevodilački kolegijum koji je aprila ove godine osnovan u živopisnom
zapadnonemačkom gradiću Štrelen, nedaleko od holandske granice, već uveliko radi.
Dvadeset jedan književni prevodilac s nemačkog i na nemački smešten je u kompleksu
od pet zgrada s dve biblioteke. Ideja nije samo da se međusobno razmenjuju iskustva već
da se prevodilačke inovacije, rešenja koja se ne mogu naći ni u jednom rečniku, registruju
pomoću kompjutera koji će s vremena na vreme štampati specijalne glosare. To praktično
znači prelaz od intuitivnog ka sistematskom prevodu. Nemci se hvale da nešto slično nije
viđeno već dvadeset tri veka, otkako su se na Farosu kod Aleksandrije okupila sedamdest
dva prevodioca da prevedu Stari Zavet s hebrejskog na grčki.’’
(„Politika”)
*
San na suncu pod borovima traje veoma kratko, svega par minuta. Ipak dovoljno
da se uplašen nečim što je provirilo iz dubina podsvesti, trgnem i gotovo unezvereno
kriknem.
Zašto mi se pred neizmernošću mora, pred neshvatljivošću prirode u jednom
trenutku učinilo da mogu razumeti, pa čak i opravdati samoubistvo?
Dosadna muva, na plaži koju pokušavam da uhvatim, maltretirajući i udarajući
sopstveno telo, lukavo mi pobegne i gotovo istog trenutka sleće na onu ruku kojom je
lovim.
*
„Stari astrolozi verovali su da su sedma i deveta godina, pomnožene, pre svega
neparnim množiteljima, pri čemu se dobija rezultat 21, 27, 35, 45, 49, 63 i 81, kritične u
životu svakog čoveka. Ove godine nazivali su klimakteričnim godinama, a na njih je
navodno imao veliki uticaj Saturn, zla planeta. Broj 63 (koji se dobija množenjem 7 i 9)
astrolozi su zvali 'Veliki klimakterijum', jer je, po njima, tu godinu uspevao da preživi
samo mali broj osoba.”
*
– „Pogledajte paukovu mrežu u uglu balkona – reče Bernard. – Na njoj su biseri
vode, kapljice belog svetla.
– Neka senka je polegla po stazi – reče Luj – kao savijeni lakat.
– Ostrva svetlosti plivaju po travi – reče Roda. – Propala su kroz drveće.
– Oči ptica svetle u tunelima između lišća – reče Nevil.
– Stabljike su obrasle grubim kratkim dlačicama – reče Džini – na njih su se
nahvatale kapljice vode.
– Gusenica se skoturala u zeleni prsten – reče Suzana – sav nazupčan trupastim
nogama.
– Razbuktale svetlosti sa prozorskih okana pale se i gase po travi – reče Luj
– Gori mi nadlanica – reče Džini – a dlan mi je lepljiv i mokar od rose.
– Petao je zakukurikao kao mlaz tvrde, crvene vode u beloj peni – reče Bernard.
– Kada se pojavi dim, san se kao magla skotura niz krov – reče Luj.”
( Virdžinija Vulf)
257