dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

kao nešto što liči – i to istovremeno – na miomirise koje emituju: truli kelj, beli i crni luk
i isparenja iz sengrupa, u vreme letnje jare.”
*
U ovčjem runu. Ratnik. Sodoma i Gomora. Trčiš obalom okeana. Zaboravljena
oplodnica. San spržen vetrovima. Sećaš li se? Božjaka. Otrova u telu gospodnjem. Visoko
gore. Glečeri. Planetarni kapilari. Zvezdovečnik usamljen. Sok od velebilja. Budi dah
novorođenoga. Crveno pomračenje.
Utorak, 23. jul, 1985.
Pre nedelju dana u utorak 16. jula umro je Nobelovac Hajnrih Bel. Zapisujem
jednu njegovu misao koja bi, možda, mogla poslužiti i kao moto ovom Dnevniku:
„Rođeni smo da bi smo se sećali. Naš je zadatak da se sećamo, ne da zaboravljamo.’’
*
„Tornado koji uništava sve pred sobom, kreće se 'normalnom' brzinom od preko
200 kilometara na čas. Do danas je najveća brzina ovog razornog vazdušnog strujanja
izmerena 2. aprila 1958. u Teksasu, SAD, i to čak 450 kilometara na čas.
*
U petak uveče krenem autobusom za Bijeljinu a već sutradan ujutru sa Dinkom i
detetom sam u podmajevičkom selu Zagoni kod Dinkinog ujaka na dvodnevnom izletu.
Dobrostojeća seljačka kuća puna svega čak i dece. Šetnja po okolnim livadama i šumama
gde ujak Milorad čitav dan pokušava da ulovi srndaća, koji je nedavno viđen, ali bez
uspeha. Peče se prase i pije oštra majevička brlja. Uveče priče o zmijama (kojih se Dinka
užasava), kobcima i lisicama. Poslednja lisica ubijena je pre dva dana, sa piletom u
čeljustima, u kukuruzištu iza kuće. U šumarku uzalud tražimo pečurke, onda beremo
hajdučku travu i jurimo veverice. Na puteljku između šume i livade mrtav miš i mala
zmija koju su već iznutra oglodali mravi.
Vraćen sam u svoje detinjstvo, pre 35/36 godina, u Lučinu i Golubovac. Drveće,
nebo, zemlja, sunce podsećaju me da su večni a da druga polovina moga životnog trena
već otkucava.
*
„Lično nikada nisam imala utisak da se bavim nekom profesijom koja se mnogo
razlikuje od profesije većine ljudi. To je rad, istraživački rad, rad nad formom, pisanjem,
pisanje me interesuje kao što boja interesuje slikara ili zvuk muzičara ili hirurgija
hirurga.”
(Natali Sarot)
*
„Otkrio sam, naime, da roman pre svega nema veze s' rečima. Pisanje romana je
kosmološka stvar poput mita o Postanju.”
(Umberto Eko povodom svog romana „Ime ruže’’).
247