dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

naime, čekala sam priliku da Vam se na neki način odužim. I stvarno, nedavno sam
slučajno otkrila da u mom gradu izlazi jedan časopis, koji Vi možda poznajete, a čije
postojanje ja nisam nikad slutila, koji se zove ZETA, rivista internazionale di poesia,
Companotto editore, i koji obiluje avangardnim tekstovima. Stupila sam u kontakt sa
izdavačem zbog nekih prevoda jednog poznanika i palo mi je na pamet da bi možda bilo
interesantno objaviti neki prikaz signalističke umetnosti u ZETI, ukoliko to nije još
učinjeno. Izdavač je to sa svoje strane radosno prihvatio, i imala sam utisak da, ma da on
poznaje signalizam, u njegovom časopisu ovaj pokret nije još temeljito zastupljen.
Sada pitam Vas, koji bi bio najbolji „approach”? Prevod pesama mi se čini bez
mnogo smisla: možda prevod jednog iz eseja žto ste mi ljubazno poslali? Kojeg? Ili
prevod nekih odlomaka objavljenih u izdanju Kulturnog centra? Plus nekoliko likovnih
priloga istog izdanja? Čekam Vaš doprinos: u stvari imam utisak da je prof. Flaker
preterao u svojoj pohvali mog rada, i moram priznati da nisam baš mnogo napredovala u
poznavanju srpske i hrvatske književnosti van granica prosečne informacije.
Srela sam signalizam kao poetsku pojavu kada sam još bila student u Beogradu,
početkom 70-ih godina. Tada me je interesovala mogućnost da uspostavim direktnu vezu
i vremenski kontinuitet između nekih aspekata ruskog futurizma („samovitoe slovo”,
„samovitaja bukva”, važnost grafičkog – čak i slučajnog – izgleda pisane reči,
istraživanje na polju „zaumi” i ulične umetnosti ...) i izvesnih postupaka avangardnih
pokreta 20-ih i 30-ih g. u Jugoslaviji.
Pošto sam našla dokumentovanu vezu samo u slučaju Zenita (i to više na planu
pasivne recepcije) (dok su na primer beogradski nadrealisti već izgubili kontakt sa
sovjetskom avangardom i pozivali se isključivo na zapadno umetničko iskustvo), nisam
se više bavila tom mogućnošću istraživanja i promenila sam pristup temi. Ali sam i dalje
pratila s interesom savremene avangardne pojave u Jugoslaviji: čini mi se da je u njima –
i naročito u signalizmu – ponovo pristupačno umetničko i donekle ideološko nasledstvo
ruskog futurizma, naravno, zajedno sa mnoštvom drugih elemenata. Za sada se ovaj
interes ispoljio samo u radostima čitanja, posmatranja i nesistematičnog razmišljanja: Vi
ste dali zamah konkretnijem interesu: zato Vam se ponovo zahvaljuje, i čekam Vaš savet.
Mnogo srdačnih pozdrava,
Alice Parmeggiani
Nova adresa: Alice Parmeggiani, via Pracchiuso 49/6, 33100 UDINE
P. S. Prilažem fotokopije prvih stranica prvog broja ZETE, ako časopis nije Vam
poznat.
Alice Parmeggiani je, inače, Flakerov saradnik i u njegovom „Pojmovniku ruske
avangarde 2” ima tekst pod naslovom: „Majakovski / srpska i hrvatska književnost”.
*
„Uzgoj minijaturnih stabala – ili bonzai – vezan je za jedan orijentalni kult koji se
spominje prvi put pre više od 650 godina. Drvene bonzai su prave, žive biljke koje su
specijalnim metodama, tako reći, umanjene nekoliko desetina puta u odnosu na 'original'.
Postojbina bonzai je Japan , ali odatle se moda uzgoja i uživanja u ovom dekorativnom
bilju raširila po svetu, uprkos visokim cenama pojedinog primerka.”
224