dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

profesionalno nonšalantna, strpljiva, divna. Živan i ja već posle dva sata bili smo grogi.
Na kraju izdržali smo sva vraćanja, prekide, itd i potpuno ošamućeni izleteli u vetrovitu
noć. Kući sam stigao polumrtav sa izgužvanim radovima, pocepanim knjigama, još
znojav i poluslep od reflektora, prepun suzdržanog besa.
*
Pevaš na nepoznatom jeziku. More u pokretima. Nevidljiva obrazino moćnih. Iza
modrih stabala. Tvoj je nebeski oganj. Krik nenadanog rađanja. Međ ugrušcima krvi.
Gde si umorni Apolone? Kako protiče dan? Tamo gde me nema. Ljubav je rana otvorena.
Nevoljni rušioče. Drhte glagoli. U tvome gorkom grlu. Ruka nad hartijom‚. Još jedna
nemoć sveta.
*
(San)
Dobio sam poziv za književno veče u Zagrebu. Odmah polazim. Dugo i zamorno
putovanje vozom kroz noć i ravnicu. Predeli koje nazirem kroz prozor potpuno su mi
nepoznati.
U maglovito i kišovito jutro na zagrebačkom kolodvoru dočekuje me grupa
pisaca. Među njima vidim i svog davno upokojenog ujaka Novaka Simića ali se pravim
da ga ne poznajem.
Odvode me negde na periferiju grada u neku baraku gde će se održati književno
veče. Ova baraka neverovatno liči na baraku, kraj Maksimirske šume, u kojoj sam
sredinom šezdesetih služio vojsku.
Čitam pesme pred pažljivom publikom, a onda odgovaram na pitanja. Pitanja su,
uglavnom, vezana za signalizam. U jednom trenutku, iz poslednjih redova, ustaje neka
bradata spodoba i viče:
- Ti si povampireni Micić! Ti nas mrziš!
Ovo poređenje me skoro uvredi jer o Micićevoj poeziji nisam imao lepo
mišljenje, više sam voleo pesme njegovog brata Branka Ve Poljanskog. Ono o mržnji
uznemiri me. Poznato je koliko je Micić mrzeo Hrvate i to javno iskazivao.
Uplašen da mi se nešto ne desi, prekidam književno veče i tražim od domaćina da
me što pre vrate na železničku stanicu.
Petak, 17. maj 1985.
Juče s' Viktorom na otvaranju izložbe „Žorž Brak – grafike 1907 - 1963”. Puno
Brakovih fotosa s' pesnicima: Sen Džon Pers, Reverdi, Kokto Šar, Prever i drugi. Isto
tako dosta litografija ilustracija za pojedine zbirke u ograničenim (bibliofilskim)
izdanjima koje je Brak radio sa pomenutim pesnicima. Sve u svemu mali deo ogromnog
opusa veliukana koji se posle prvih eksperimenata i kubizma nije mnogo menjao.
Zanimljivo je (što su i drugi primetili), da Brak na mnogim fotografijama fizički
neodoljivo liči na Pikasa. Izložbu je pripremila simpatična Francuskinja, pedesetih
godina, istoričarka umetnosti, Dora Valije. Kada sam na otvaranju čuo ovo ime odmah
me je podsetilo na nešto. Kasnije kući ustanovim da se, izgleda bar po imenu, radi o istoj
ličnosti koja je u broju 1-2 nove serije „Savremenika” analizirala zaumnu pesmu Romana
Jakobsona (alias Aljargova).
216