dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

*
„Sve je planirano, precizirano. Radim pola sata ovde dole, odlazim na sprat –
često ojačano. Ležem, šetam oko Trga i vraćam se da bih napisala narednih deset redova.
Uvek sa osećanjem da moram da se obuzdavam i kontrolišem. Sinoć sam sedela na Trgu.
Gledala lišće sa koga je kapala kiša. Oluju i grmljavinu. Modro nebo. Veoma čudno,
veoma neobično leto. Nova osećanja – poniženje, radost koja i nije moja, stvaralački
očaj. Učim ovaj zanat u najžešćim uslovima. Čitajući Floberova pisma ja zaista čujem
jecaj svoje duše. Umetnost! Strpljenje! Mislim da su njegova pisma tako utešna i poučna.
Ovu knjigu moram da završim sa puno mira, snage i hrabrosti.”
(Virdžinija Vulf „Iz dnevnika’’, Nedelja, 21. juni 1936).
*
Na Kolarčevom univerzitetu nedeljni promenadni koncert: svira na violončelu
Nagi el Habaši iz Egipta (živi inače, u Stokholmu), za klavirom naša mlađa pijanistkinja
Nada Kecman. Na programu: Štraus, Šopen i neki meni nepoznat kompozitor. Sala
Kolarca puna. Najviše mi se dopao Šopen. Habaši je, ipak, po mom laičkom mišljenju,
najbolji i najsigurniji bio u slobodnim varijacijama na muzičke teme kompozitora čije
ime nisam uspeo da upamtim.
Posle koncerta, koji je trajao od 11 do 12h, pešački špirnt do hotela Jugoslavija i
natrag sve u ritmu Šopenovih muzičkih kaskada.
*
„Najviše knjiga na svetu štampa se u Sovjetskom Savezu. Poslednji podaci,
dostavljeni međunarodnim organizacijama potiču iz 1981. godine. Tada je u SSSR
objavljeno 83.000 naslova, prema 77.000 u SAD u istom periodu. Sa 28 miliona svezaka,
biblioteka Lenjin u Moskvi najbogatija je na svetu. Druga je Kongresna biblioteka u
SAD, koja ima 20 miliona svezaka’’.
*
„Odvodna cev lavaboa se vrlo brzo zamasti, pa se moze i zapušiti. Da do toga ne
bi doslo potrebno je povremeno sipati po malo petroleuma i vrele sapunice’’.
*
„Postoji naime jedna borbena antiverbocentrična tendencija konceptualističkih
djelatnika koji se doduše silom prilika svrstavaju na rubove likovne umjetnosti, ali
činjenica da oni prosleđuju djelovanje Josipa Stošića daje nam podjednako pravo da ih
smatramo dijelom poetskog polja. Djelatnici kao Vlado Martek, koji se bavi
problematikom 'predpoezije', zatim Mladen Stilinović, autor i izdavač unikatnih
rukotvornih knjiga kao što je Pisano krvlju (naslov treba shvatiti doslovno), i drugi, pišu
verbalne poruke, stvaraju konceptualne projekte i prakticiraju druge neverbalne vrste
zapisa. Ova je tendencija uspjela sačuvati oporbenu kvalitetu nasuprot književnim
konformizmima, pa bi ona jedina donekle zavređivala oznaku avangardnosti.”
(Zvonimir Mrkonjić)
Utorak, 14. maj 1985.
212