dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

Prema izjavi Bajronovog biografa, koji je rukopis slučajno pronašao listajući po
Bajronovoj privatnoj prepisci, Leslija Marčanda, novootkriveno delo je prozna satira o
istočnom despotu Tamerlanu. Tajmsov književni dodatak najavio je da će objaviti
novootkriveni Bajronov spis u celini.”
*
Vasi Milinčeviću poslao poštansku kartu „Kosmička komunikacija”, s' porukom
da razmišlja o signalizmu.
*
U četvrtak 25. aprila u MSU na otvaranju izložbe Holanđanina Jana Dibetsa. S'
ovim konceptualcem bio sam u kontaktu sedamdesetih godina, imam neke njegove
kataloge možda i manje radove, ili tome slično. Izložba mi se nije osobito dopala.
Poređenje Dibetsa s' Pitom Mondrijanom, što je učinio holandski zvaničnik prilikom
otvaranja, sasvim nesuvislo.
*
Andrzej Dudek Dűrer iz Vroclava poziva da učestvujem u novom
METAPHYSICAL TELEPATHIC projektu povodom 514 godina od rođenja Albrechta
Durera.
*
Treći je maj. Setim se da sam pretprošle godine bio sa nekim piscima na grobu
Rake Drainca. Pomen se održava u 12 sati. Nešto posle jedanaest krenem pešice ulicom
Gavrila Principa, Gepratovom pa Kneza Miloša do Bulevara. Kod Pravnog fakulteta
skrenem preko parka u 27 marta a onda u Ruzveltovu. Na grob stignem, kako reče Siniša
Paunović, koji je tamo već čekao, „tačno u sekund”.
Lepo vreme, koje me je pratilo dok sam išao, polako se pretvara u oblačno i
prohladno. Na Rakinom grobu cveće i parče papira s' pesmom za koju se kasnije
ispostavlja da je Čudetova. Siniša se ljuti jer mu se pesma ne dopada, glasno je čita i
komentariše.
Čekamo da se skupi još koji poštovalac „bandita ili pesnika”. Nema skoro nikog
osim Siniše, Čudeta i meni par nepoznatih ljudi. Daleko je od onog intimnog i pomalo
svečarskog skupa pretprošle godine.
Prolazi više od pola sata. Siniša insistira da se sačekaju neki Drainčevi rođaci.
Koristim priliku pitam ga o kritici Radeta Konstantinovića na njegovu poeziju u III
programu (sada u „Biću i jeziku”), to ga razgoropadi. Psuje Konstantinovića, priča kako
je sa njim pre tridesetak godina hteo da se bije zbog nekog romana koji mu je ovaj,
takođe, negativno prikazao. Omalovažava „Biće i jezik” kaže „ništa od toga neće ostati” .
Onda, da bi sve to ilustrovao, hvata me za ruku i pokazuje jedan grob tik iza nas tu
odmah pored puta. Na spomeniku ime: Dragutin Ilić Jejo. Pita me „Jesi li čuo za njega?”.
Odmahujem glavom. On trijumfalno nastavlja: „E vidiš! A pre rata je bio veoma poznat
pisac. Za priču je dobio Politikinu nagradu, a za roman nagradu Srpske kraljevske
akademije.”
(Uveče potažim ovog pisca u Jugoslov. knjiž. leksikonu. Zabunom, zbog onog
Jejo, ne nađem ga odmah. Pronađem ga potom u velikom matičnom Leksikonu pisaca
209