dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

Jakobsona koju je ovaj još kao devetnaestogodišnjak objavio u Kručonihovoj plaketi
„Zaumnaja gniga” 1916. godine, pod pseudonimom Aljagrov.
Prema Dori Valije „dok Kručonih, preko zauma, ima u vidu samo rasprskavanje
jezika, dok izglobljenje reči jeste za njega samo cilj po sebi obeležen humorom s'
naglascima Dade, dok za Hlebnjikova slomiti jezik znači učiniti da likuje poezija
pozvana da živi u novim rečima i da se sasvim ostvari u potpunoj raspoloživosti zvukova,
sasvim je drugačije što se tiče Jakobsona.” Za tada mladog, avangardnog pesnika, kasnije
velikog lingvistu „zaum je, zaključuje francuska teoretičarka, prosto detonator koji ga
goni da izbliza analizuje proces rasprskavanja jezika, i to sistematskim sredstvima
lingviste što se odaje smišljenoj manipulaciji elementima koji su u igri”.
*
„Indukcija ima razna značenja u raznim naukama u smislu uvođenje, unošenje
nečega. U psihologiji označava zanimljivu pojavu prenošenja misli i osećanja na drugu
osobu. Frojd kaže da se 'duševna zbivanja u nekoj osobi, predstave, uzbuđenja, voljni
impulsi, mogu slobodnim prostorom preneti na neku drugu osobu a da se ne upotrebe
poznati putevi saopštavanja rešima ili znacima'. – Obično je reč o osobama koje su bliske
i emocionalno vezane, na primer, roditelji i deca ili muž i žena među kojima se katkad ne
mora ni reč izgovoriti, a da se ljutnja, napetost, uzbuđenje 'osete' i prenesu na onog
drugog. Jake emocije mogu se posebno brzo indukovati drugoj osobi i kod zdravih ljudi,
a naročito kod pojedinih bolesnih stanja ili za vreme hipnotičkih seansi, u bolničkim
ustanovama itd.”
*
Noću. Nad nevidovnim lazinama. Sa zvezda. Seva. Seva. To je trag Odiseja.
Izgubljenog. U zakriljenoj zemlji. Punog žudnje. I gorčine. Dok hoda, po užarenim
kristalima. Novembar. Predznak tihog raspadanja. Gordi ratnici. Već najavljuju dan.
Trenutak. Novog pomračenja.
Utorak, 23. april 1985.
Pre nekoliko noći sanjam s' prekidima tri različita sna. U prvom: nalazim se u
nekom gradu, tražim pesnika Slobu Pavićevića. Grad bi trebalo da bude Kragujevac,
pošto Pavićević tamo živi, ali nije. Prisećam se da je to grad (gradić) iz nekih mojih
ranijih snova. Ne mogu da ga identifikujem. Grad je na visoravni sa dva tri brežuljka,
velike, masivne bele novogradnje kraj puta sa dosta ljudi. Sve to okrenuto prema nekoj
širini, prostranstvu koje uzbuđuje. Samo je nekoliko zgrada sa leve strane puta. Ostatak
grada ne vidim ili on možda uopšte ne postoji. Idem putem pa onda između zgrada, pitam
ljude ali svog prijatelja Pavićevića ne nalazim.
U drugom snu koji je usledio odmah posle kratkotrajnog polubudnog stanja živim
u Njujorku. Zapravo pokušavam da živim od prodaje svojih crteža, kolaža, mejl-arta i
drugih intermedijalnih dela.
Dobro ide, dosta dolara, Kostelanec mi je menadžer.
U trećem snu, pred samo jutarnje buđenje, moj deda Aćim sedi, na nekom
širokom vijugavom drumu, sam. Idem mu u susret. Srećan je što me vidi, i kad mu
priđem ustaje i grli me. I ja ga grlim i već skoro budan čudim se i radujem tom susretu sa
202