dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

Tekst koji sam poslao Sabolu:
SIGNALIZAM (od lat. signum – znak) – avangardni stvaralački pokret, nastao u
Jugoslaviji, sa težnjom da revolucioniše literaturu i likovnu umetnost unoseći neke
vidove egzaktnog načina mišljenja i otvarajući nove procese u kulturi radikalnim
eksperimentima i metodama u jednoj permanentnoj stvaralačkoj revoluciji na koju su
naročito uticale tehnološka civilizacija, civilizacija znaka, sve veća primena nauka i
naučnih metoda u različitim oblastima ljudskog života i pojava kompjutera kao novih
stvaralačkih instrumenata, inspiratora i realizatora umetničkih ideja. S. je intermedijalni,
interdisciplinarni pokret koji omogućuje saradnju svih medija, umetnosti i nauke. On
nastoji da promeni uslove čovekovog življenja, celokupni ljudski emotivni i nagonski
aparat, stalno pomerajući granice ljudske svesti i senzibiliteta. Kako je naša civilizacija
na samom početku elektronske i kosmičke espanzije mutacija društva i čoveka je
neminovna. S. ukazuje na moguće puteve te mutacije, na korenite i totalne promene u
ljudskom mišljenju i stvaranju. U s. se ukida većina dosadašnjih (tradicionalnih) načina
izražavanja, menjaju se jezici, sistemi, sredstva komuniciranja shodno novooznačenim
funkcijama umetnosti. Umetnost se desubjektiviše. Paralelno sa skidanjem mitskog i
mistifikatorskog oreola naglašena je njena masmedijalnost i potrošljivost. Odbijajući da
bude posvećena signalistička umetnost skida masku sa lica mumificirane tradiocionalne
umetnosti i njenu „svetu” nemoć uništava stvaralačkom subverzijom i gradilačkom
akcijom. Na taj način signalistička umetnost postaje deo života, stvarnosti, jedan od
njenih oblika, mnogo kondenzovaniji, sa jasno ocrtanim obrisima, organizovaniji ali i
agoničkiji, refleksivniji i kritičkiji od ostalih oblika; nabijena mnoštvom informacija, ona
je znatno više negetropična nego što je to sama stvarnost. Počeci s. se vezuju za 1959,
(prva faza scijentizam), i ogledaju se kako u eksperimentisanju u jeziku, tako i u
uvođenju grafičkih i vizuelnih simbola: fizike, matematike, hemije, biologije i drugih
egzaktnih nauka u poeziju i likovnu umetnost. Vidan je i napor da se izvrši jedna od
mogućih sinteza literature i likovne umetnosti. Prave dimenzije pokreta s. dobija krajem
šezdesetih godina objavljivanjem tri signalistička manifesta (1968, 1969 i 1970),
osnivanjem stvaralačkih grupa (1969) u kojima deluju pesnici, likovni umetnici, istoričari
umetnosti, mladi naučnici i dizajneri, kao i pokretanjem časopisa Signal. Tih godina
signalisti se povezuju s avangardnim umetnicima iz drugih zemalja i veoma aktivno
učestvuju na brojnim međunarodnim izložbama konkretne i vizuelne poezije,
konceptualne umetnosti i mail-arta. Pored časopisa Signal (1970 – 1973) dolazi i do
osnivanja „Signalističkog dokumentacionog centra” gde se sistematski prikupljaju
publikacije, knjige, raznovrsna dokumentacija i originalna dela signalista, konkretnih i
vizuelnih pesnika, konceptualnih umetnika, majlartista i ostalih avangardnih umetnika iz
Jugoslavije i sveta. Do sada je u okviru signalističkog pokreta održano pet zajedničkih
izložbi signalista: „Poesija signalista Jugoslava” (Milano 1971), „Signalizam” (Zagreb
1974), „Signalizam“ (Beograd 1975), „Signalizam '81“ (Odžaci 1981) i „Signalistička
istraživanja” (Beograd 1982). Pored osnivača i teoretičara s., srpskog pesnika i likovnog
umetnika Miroljuba Todorovića, u pokretu aktivno učestvuju: Marina Abramović, Neša
Paripović, Zoran Popović, Milivoje Pavlović, Ljubiša Jocić, Spasoje Vlajić, Jaroslav
Supek, Vlada Stojiljković i drugi umetnici. LIT.: Miroljub Todorović „Signalizam” , Niš
1979; Julian Kornhauser Sygnalizam – Propozycja serbskiej poeziji eksperimentalnej,
Krakow 1984; Signalizam – avangardni stvaralački pokret (zbornik), Beograd 1984;
Miodrag B. Šijaković (priredio) Signalizam u svetu, Beograd 1984; Ljubiša Jocić
161