dnevnik signalizma - 1984-1989 - Miroljub Todorović

Prema istraživanjima francuskih estetičara (R. Escholiex, Henri Focillon)
enformel i tašizam mogli bi svoje korene da pronađu još u Viktoru Igou koji je imao
običaj da prospe nekoliko kapi kafe ili mastila na papir pa da ih onda s' pravom
stvaralačkom strašću razmazuje.
„Telo je velika pesma.”
„Pesnik je sveštenik nevidljivog.”
*
(Volas Stivens)
*
Ručak u restoranu „Zagreb”: supa, pljeskavica sa graškom, sutlijaš i parče hleba.
(188 din.).
*
(San)
Tmurno, prohladno veče. Pomalo prska kiša. Oseća se pritisak u vazduhu, kao da
će nevreme.
U prigradskom naselju tražim čoveka po nadimku Čif. Ne poznajem ga. Nemam
njegovu tačnu adresu. Znam mu samo nadimak i da živi ovde. Rečeno mi je da ga moram
hitno pronaći.
Naselje je veliko, sa nizom jednospratnih već oronulih zgrada. Ulice neuređene,
pune blata, teško prohodne. Tragajući za Čifom nervozno lutam. Sve je pusto. Kuće i
retke prodavnice zatvorene. Ulice prazne.
Odjednom, tik iza mene, stvore se dva čoveka. Ogromnog su rasta, obučeni u crna
odela sa dugim kožnim jaknama. Na desnom boku visi im po velika mesarska satara. Iz
njihovog glasnog razgovora (kao da žele da ih što bolje čujem), saznajem da je prošle
noći ovde, u naselju, izvršena serija groznih ubistava. Na svirep način iskasapljene su
čitave porodice.
Dok ovo pričaju moji pratioci se smeju, izvaljuju neumesne šale na račun
pobijenih, kao da uživaju u detaljnom opisivanju scena zločina.
Uplašen, ubrzavam hod i skrećem u prvu ulicu s namerom da ih izbegnem. To mi
ne uspeva. Onda potrčim. Napunim pluća vazduhom, zategnem mišiće, zamahujem
rukama, odvojim se od zemlje i poletim.
U početku paničan i grčevit moj let ubrzo postaje miran i siguran. Više ne vidim
svoje pratioce. Uživam lagano leteći iznad naselja koje sve više tone u tamu.
Sreda, 12. decembar, 1984.
L I K O V N A E N C I K L O P E D I J A J U G O S L A V I J E
Zagreb, 10. XII 1984.
Dragi Miroljube,
143