Oprosti mi, Nataša

ma. Naj pri je sam is ključio ra dioo dašiljač, a pri jemnicima
sam ostavio mogućnost primanja signala budu li
dru gi bro do vi u nuždi od nas tražili po moć. Zvučnik
sam pos ta vio na mo st ta ko da Bo ris može čuti pozive.
Pažljivo sam se osvrnuo po cijeloj radiopostaji da
bu dem si gu ran da je sve os ta lo u re du. Za tim sam
po la ko izišao, zak ljučao za so bom vra ta i vra tio se u
svo ju ka bi nu. Mo rao sam po novno proći kroz kor mila
re vu ka bi nu. Bi la je pos ve u ta mi, sa mo su na sto lu
s instrumentima gorjele crvene, žute i plave kontrolne
lam pe. Kiša je pljušta la po pro zo ri ma i pri ječila
pog led. Bo ris je na pe to sta jao pod slabim svje tlom
kon trol nih lam pi ne puštajući iz vi da ploču s in strumen
ti ma ka ko bi even tual ni kvar mo gao od mah lokali
zi ra ti i sta vi ti pod nad zor. Nas smo dvo ji ca pro ve li
pu no vre me na za jed no u ova pos ljed nja dva tjed na
otka ko smo u službi. Zas tao sam kraj nje ga ne ko li ko
sekundi i protisnuo par beznačajnih primjedbi, trudeći
se da iz gle dam pri rod no kao i uvi jek. Is pričavajući
se kako sam nas mrt umo ran, po vu kao sam se
za tim u svo ju ka bi nu. »Bo ri se«, re kao sam mu pri je
no što sam izašao, »ne mojte mi ne ko li ko sa ti sme tati,
osim u slučaju ka kve ve like pot rebe.«
»Jas no, Ser ge ju«, reče on smi jući se. »Mis li na
me ne kad bu deš ležao u top lom kre ve tu!«
»Mis lit ću«, obećao sam. Napus tio sam mo st i
spus tio se na pa lu bu, u olu ju. Svom sna gom sam se
mo rao držati za og ra du da me kiša i vje tar ko ji su
šiba li sa svih stra na ne zba ce s pa lu be. Boreći se s
vjet rom, ko načno sam sti gao do svoje ka bine. Ot vorio
sam vra ta, ušao i zak ljučao za so bom. Sa da bi
kakav iznenadan posjet bio katastrofalan i značio bi
kraj svake mogućnosti bijega.
9