Oprosti mi, Nataša

preživ je ti naj više četi ri sa ta. Bio sam izvr sna zdravlja,
što je bilo plod svakodnevne tjelovježbe, dizanja utega
i o pće bri ge o or ga ni zmu. »Sad ili ni kad«, re koh
sam se bi. U sr cu sam znao da to mo ra bi ti sad.
Radiopostaja se nalazila između kormilareve kabine
na prednjem dijelu mosta i navigacijske kapetanove
ka bi ne. Budući da smo se na la zi li ne pos red no uz
oba lu, ka pe tan je nep res ta no pazio na naš po ložaj
ka ko bi nav ri je me spri ječio da se ne na sučemo na
jedan od mnogobrojnih grebena.
Postavio sam tri radarske naprave, jednu za vojne
a dvi je za plo vid be ne svr he, i čekao da mi po kažu
re zul ta te. Na dao sam se da se neće do go di ti ništa
nepredviđeno.
Upravo u tom trenutku kapetan je provirio iz svoje
ka bi ne i do vik nuo mi: »Hej, Kour da ko ve, ka ko bi
bi lo da odig ra mo par ti ju šaha?« Za bo rav ka na mo ru
čes to smo ig ra li šah. Nisam mu svo jim od bi ja njem
ni ka ko smio da ti po vo da da nešto po sum nja, no nisam
mu mo gao ni udo volji ti jer bi to za me ne značilo
gubljenje dragocjena vremena. Samo najcrnji noćni
sa ti pružali su si gur no st, a ja sam tre bao stići do
obale prije svitanja novoga dana. Osim toga, bojao
sam se da bih se du gim ote za njem mo gao poko le bati
u svo joj od lu ci.
»Druže ka pe ta ne«, re koh mu, »umo ran sam od
prob dje ve ne prošle noći. Mis lim da bi bi lo bo lje da
idem ra ni je u kre vet. Nap ros to sam iscr pljen.«
Ka pe tan se na to našalio: »Ma tko je to vi dio?! Slušaj
te sa mo ovoga mla dog mor skog vu ka. Tri da na
olu je i već je pre mo ren.« Smi jao se.
Odah nuo sam. Za tim sam počeo s pos ljed njim
pri p re ma ma, ko je sam već pu no pu ta prošao u mi sli-
8