Oprosti mi, Nataša

loženje kao olu ja os jećaja u me ni sa mom. Na kon
višemjesečnog planiranja i priprema, bio sam neposred
no pred svo jim bi je gom u slo bo du.
U ka nad skim te ri to ri jal nim vo dama, ka mo nam
je bi lo doz vo lje no da zbog olu je up lo vimo, sti gao sam
pos ve bli zu svomu cilju. S nestr plje njem po mi ješanim
sa stra hom očeki vao sam pri li ku za bi jeg.
Pra mac bro da zaranjao je u og rom nu vo de nu masu,
a za tim se po la ko izdi zao sve više i više. Ci je li se
brod tre sao od sil nih va lo va. Obično tam nop lavo
nebo pos talo je od oluj nih ob la ka pos ve crno. O takvim
noćima po mor ci go vo re sa stra hom. Bi la je večer
3. ruj na 1971. Osim nas, deset je sov jet skih bro do va
tražilo doz vo lu da u vo da ma oto ka Queen Char lotte
pričekaju smirivanje olu je.
Te sam večeri nešto pri je po la de vet, u vri je me kad
sam se tre bao ja vi ti na po sao, na pus tio svo ju ka bi nu.
Snažan vje tar go to vo me je zba cio s bro da te sam
jed va, upi rući svu svoju snagu, us pio pri jeći pre ko
palube. Konačno sam stigao do komandnog mosta,
otvorio vrata i teturajući ušao.
»Ko li ko smo još da le ko od oba le?« – upi tao sam
svog pri ja te lja Bo ri sa, ko ji je up rav ljao kor mi lom.
Ba cio je pog led na in stru men te, a on da na kar tu.
»Otprilike pola milje«, odgovorio je.
»Ko li ko je da le ko do ono ga se la on dje?« – upi tao
sam i po ka zao na svjet la u da lji ni, jed va vid lji va od
pljus ka kiše i vjet ra.
»Ot pri li ke tri i pol mi lje.«
»Hva la ti«, prom r mljao sam i teškim ko ra kom
kre nuo u ra diopos ta ju, odmah iza mos ta. Otka ko smo
ušli u ka nad ske vode, nis mo mo ra li jav lja ti gdje se nala
zi mo i mo ja je za daća bi la sa mo da os ta ne mo u ve zi
6