Oprosti mi, Nataša

ci je lim ti je lom. Počeo sam se po la ko spušta ti niza
stijenu. Iznenada sam se ok liznuo i nekoliko metara
kotrljao nizbr do. Pu zao sam da lje i uvi jek iz no va padao
i di zao se. Kao lop ta ko ja pa da, od skoči i opet
pada. Pritom su mi oštre stijene nanosile ljute rane
svu da po ti jelu. Osjećao sam ka ko me ra ne pe ku i
ka ko kr va re. Obuj mio sam jed nu sti je nu s des ne strane
i os je tio ka ko mi krv teče niz ruke. Po nov no sam
pao na dru gu sti je nu i os je tio snažnu bol u leđima. A
on da sam se skot r ljao u pro va li ju. On dje sam ležao
kr vav i iz ra njen. Po dru gi put sam bio uv je ren da neću
us pje ti. U po lu ta mi i po pljus ku počeo sam se iz vlačiti
iz pro va li je. Da ni sam imao is kus tva u pe nja nju, sigurno
ne bih bio us pio.
Kad sam se po nov no našao na sti je ni, ug le dao sam
osvijetljeno mjesto koje me privlačilo, a činilo mi se
vr lo da lekim. Sko ro će sva nu ti zo ra, već sam iz gu bio
pu no vre me na. Mo ram stići ona mo. Po dru gi put sam
skočio u vo du krik nuvši od boli kad je sla na vo da
došla do mo jih ra na. Ci je lo mi je ti je lo gor je lo kao
vat ra. Omam ljen bo lju, mis lio sam: »O Bože, ti mi
do puštaš da os je tim ma lo od one bo li koju sam zadavao
tvo joj dje ci!« Krv mi je tek la niz no ge.
Iz ne na da sam ug le dao nešto ili mi se to sa mo
pričini lo – nešto što me up lašilo: malen čamac je
plo vio pre ma me ni. »Opa zi li su da me ne ma i pos lali
čamac za mnom«, po mis lio sam.
Ni da nas ne znam je li ono zais ta bio čamac ili
pričina. Sa mo sam jed no shvaćao – moram pli va ti i
pli va ti što da lje. Sva ki mi je pok ret pričinja vao neopisi
ve i sve jače bolove. Us pr kos sve mu, nas ta vio sam
plivati, ali sam osjećao kako polako gubim svijest jer
bi jah iz gu bio pu no kr vi. »Ne! Ne ov dje«, po mi slih.
21