Oprosti mi, Nataša

po kušavao pro naći i od lučiti se za pra vi smjer. Shvatio
sam da sam iz gub ljen, pot pu no i ko načno izgubljen.
»Ser ge ju«, re koh sam se bi, »go tov si! Um ri jet
ćeš. Nit ko o tom ne zna. Nit ko se ne bri ne, ni jed na
ljud ska duša.«
Od ras tao sam s Marxom, En gel som i Le nji nom.
Oni su bi li mo ji bo go vi. Tri put sam klečao pred beživot
nim Le nji no vim ti je lom u Mos kvi i us r dno se
mo lio. On je bio moj bog i moj učitelj. Ali sa da, u
pos ljed njim tre nu ci ma, moj se duh ok re nuo Bo gu,
kojeg nisam poznavao. Gotovo sam nagonski molio:
»O Bože, ni kad ni sam bio sre tan na ovoj zem lji. I sad
kad umi rem, mo lim te, uz mi mo ju dušu u svo je kraljev
stvo. O Bože, možda ta mo ima ma lo sreće za
me ne. Ne mo lim te da spa siš mo je ti je lo, ali kad se
ono ko načno uto pi, mo lim te da mo ju dušu uz meš k
se bi u raj!« Zat vo rio sam oči i vje ro vao da je naj zad
došao kraj. »Sad sam go tov«, re koh sam se bi, »sad
mo gu us nu ti.« Opus tio sam se i pres tao pli va ti. Moja
je bor ba bi la završena.
Po la ko, pos ve po la ko, os je tio sam da se sa mnom
do gađa nešto neo bično. Prem da mi je i pos ljed nji
trun sna ge bio potrošen, os jećao sam da u mo je umorne
ru ke ula zi no va. Os jećao sam snažne i dra ge ru ke
živo ga Bo ga ko je me zaštićuju. Ni sam bio vjer nik.
Ni kad se pri je ni sam mo lio Bo gu. Ali u tom sam trenut
ku jas no os jećao no vu sna gu u svome iz mučenom
i promrzlom tijelu. Ponovno sam mogao plivati! Ruke
ko je su mi pri je ne ko li ko mi nu ta bi le teške kao
olo vo, sad su opet bi le do volj no ja ke da me do ve du
do oba le! Bio sam već četiri i pol sa ta u mo ru.
Na jčud ni je od sve ga bi lo je da sam od jed nom
shvatio u kojem smjeru moram plivati. Čak i kad su
18