Oprosti mi, Nataša

og ro mnim dim njakom – jedi no mjes to ko je se ni s
jed nog mjes ta na bro du ni je mog lo nad zi ra ti. Spotičući
se, sti gao sam do toga mjes ta za ne koliko minu
ta. Ska me nio sam se ug le da vši pod so bom div lje,
zapjenjeno more. »Najbo lje da uo pće do lje ne gledam«,
po mis lio sam u se bi, »jer ću inače odus ta ti od
sve ga i pri je ne go što za ro nim u vo du.«
Iznenada su se nasuprot meni otvorila vrata i mlaz
svjet la pao je rav no na me ne. Br zo sam se pri lju bio
uza zid i zaus ta vio dah. Net ko je ot vo rio vra ta, zastao
sa mo tre nu tak na pra gu, ba cio pog led i opet se povukao.
Vra ta su se po nov no zak ljučala. Što god da je
taj drug nam je ra vao, olu ja je pro mi je ni la nje go vo
mišljenje.
No sa da sam bio još uv je re ni ji da mi va lja br zo
učini ti ono što želim. Je dan je og rom ni val di gao brod
vi so ko iz nad vo de i u tre nu smo bili iznad vo de u
visini dvokatnice. Htio sam pričekati dok se ponovno
ne nađemo među va lo vi ma. Kad se i pos lje dnji val
slo mio o brod, po peo sam se pre ko og ra de. Na trenu
tak sam jed va us pio sačuvati rav no težu. Ipak, bio
sam spre man da se nag la vačke ba cim u pob ješnje lo
mo re.
12