Oprosti mi, Nataša

Neki, pak, kao moj rod ni li st, bit će mi uvi jek pot rebni.
U slučaju da preživim ovu noć, tre bat će mi ove
is pra ve da do kažem tko sam. A ako ne preživim, makar
ću ima ti ime ko je će mi sta vi ti na nad grob ni kamen,
ako mi ti je lo uo pće i pro nađu.
Žur no sam ugu rao papi re i sli ke u gu me ni po jas i
pažlji vo ga smo tao da u nj ne uđe vo da. Čvr sto sam
ga sve zao oko bo ko va, a za tim uzeo iz or ma ra još
nešto što ću ta kođer tre ba ti za ovih ne ko li ko sa ti. Bio
je to spor tski, ro ni lački nož ko ji sam uk rao na bro du
i brižlji vo ga skri vao. Čvr sto sam ga sve zao iz nad šake
i pre ko nje ga na vu kao ru kav da se ne može pri mi je titi.
Ako me tko sret ne na pa lu bi, mo ram iz bjega va ti sva
opa sna pi ta nja jer za nož na ru ci teško bih našao
objašnje nje, a on mi kas ni je može bi ti od naj veće
život ne važnos ti.
»Ta ko«, po mis lih u se bi. »Sad bi bi lo go to vo. Nož
je skri ven, po jas čvr sto sve zan oko bo ko va.« Sat je
po kazivao 9.55. Vri je me je bi lo da kre nem. Olu ja je
pos ta la ma lo jača. To će mi još dob ro doći da me
nit ko ne pri mi je ti. Pažlji vo sam ot vo rio vrata ka bi ne
i izišao. Dočeka li su me le de ni, zap je nje ni va lo vi. Čak
i ovdje, u ovom djelomično zaklonjenom prostoru,
olu ja je bi la neo bično ja ka. Svom sam se sna gom borio
pro tiv vjet ra i spuštao niz stube čvr sto se držeći
za og ra du. Kad sam se do ko pao gla vne pa lu be, još
sam se jednom okrenuo da provjerim ne gleda li me
tko. Pa lu ba je bi la pot pu no praz na i pusta. Zasad je
dak le sve bi lo dob ro. Bio sam pri lično uv je ren da su
svi otišli pod pa lu bu da se zašti te od nev re me na.
Po la ko sam se pro bi jao do sre di ne broda, do mjesta
koje sam prije nekoliko dana pronašao kao najpriklad
ni je za skok u vo du. Bio je to uzak pros tor pod
11