Oprosti mi, Nataša

S ne la go dom sam po nov no pog le dao na sat. Bi lo
je 9.45. Os ta lo mi je, dak le, naj više 15 mi nu ta za posljednje
pripreme. Na usputni razgovor potrošio sam
nekoliko dragocjenih sekundi. Morao sam se požuriti
i is ko ris ti ti preos ta le mi nu te dok je pa lu ba još
praz na. Jer kad bi olu ja ma lo po pus ti la, ci je la bi paluba
učas vrvjela od posade u potrazi za eventualnim
oštećenjima.
Budući da smo se na la zi li pri lično da le ko na sjeve
ru, no sio sam zim sku odjeću – teške voj ničke čiz me,
tanju vunenu jaknu i preko nje debeli vuneni džemper
s ov rat ni kom. Težina i sla ba pokret lji vo st zbog tak ve
odjeće si gur no će mi otežava ti pli va nje kad bu dem u
vo di. Ali sam si uv r tio u gla vu da u se lo mo ram stići
pot pu no obučen i u čiz ma ma. Sada ni je bi lo vre me na
da o tome, zap ra vo veo ma važnom, prob le mu pu no
ra zmišljam. U ovom su mi trenutku dru ge stva ri izgledale
mnogo važnije.
Gur nuo sam ru ku pod stru njaču i iz vu kao nešto
na čemu sam pu no ra dio u pos ljed nje vri je me. Bio je
to ve lik nep ro močiv po jas s džepom. Iz va na je bio
gu men, a iz nut ra od nep ro močive plas ti ke. Iz va dio
sam iz ormara nekoliko svo jih dra goc jenos ti: ne koli
ko sli ka svo jih pri ja te lja, dru go va iz dob ro poz na tih
mjes ta u Ru si ji koje ni kad više neću vid je ti.
To je bi lo sve što ću po ni je ti sa so bom iz sta roga
u no vi život, za ne ma ri mo li mo je tje le sne i duševne
ožiljke i mno ga sjećanja. »To je sve što od sli ka va moj
život«, mis lio sam dok sam pro mat rao hr pi cu pa pi ra
pred so bom. »Bez maj ke, bez oca. Ova hr pi ca, to je
moj život.«
Neki od tih pa pi ra pos tat će bez načajni, npr. članska
is kaz ni ca Kom so mo la i moje mor nar ske is pra ve.
10