Oprosti mi, Nataša

SERGEJ KOURDAKOV

Naslov izvornika:
Ser gej Kour da kov, The Per se cu tor
© 2009 by In te rAid In ter na tio nal, Con che s-Ge ne va
Nakladnik i copyright za hrvatski prijevod
© 2010 by SALESIANA d.o.o.
Srebrnjak 101, Zagreb
E-pošta: salesiana@zg.t-com.hr
www.salesiana.hr
Za nakladnika: Bože Tadić
Prijevod s njemačkoga: In vio la ta Pranjić
Grafička oprema: Marijan Osman
Fotografija na naslovnici: Zvonimir Atletić
Lektura: Vjeročka Ban
Tisak: »Denona« d.o.o., Zagreb
1 2 3 4 5 14 13 12 11 10
Tiskano u Hrvatskoj (siječanj 2010) Printed in Croatia (January 2010)

SERGEJ KOURDAKOV
SALESIANA
ZAGREB, 2010.

BIBLIOTEKA »SVJEDOČANSTVA«
Knjiga 13
1-2. E. Bianco – C. De Ambrogio, Prijatelj napuštenih
3. A. Biedermann, Cvijet s vrhunca
4. M. Mudgeridge, Majka Terezija
5. T. Bosco, Zov mira
6. J. Jenko, U život za druge
7. T. Bosco, Marija Mazzarello
8. T. Bosco, Apostol gubavaca
9. Ž. Brzić, Najljepši ukras
10-11. J. Monahan, Golgota jednog mladog liječnika
12. T. Bosco, Petnaestgodišnji pobjednik
13. S. Kourdakov, Oprosti mi, Nataša
14. A. Stojić, Dva života za Kinu
15. A. J. Cronin, Christine, zar tako?
16. W. Götzinger, Majka Margareta
17. W. Krieger, Mihovil Magone
18. E. Bianco, Takav je bio don Bosco
19. A. Stojić, Don Bosco. Svetac mladenačke radosti
20. T. Bosco, Dominik Savio
21. U. M. Pasquale, Aleksandrina Maria Da Costa

Olu ja na Pa ci fi ku
Već se je ne ko li ko da na i noći naš brod s mu kom
pro bi jao kroz po div lja li Pa ci fik. Kad su se hlad ni vjetrovi
sa sjevera sukobili s toplom strujom iz Japana,
izne na da je okre nu lo na olu ju. Na la zi li smo se usred
nev re me na pred obalom Ka na de kad je zračna ma sa
izaz va la upra vo or kanski vjetar i vo deni vr tlog. Ia ko
je naš brod »Ela gin« bio ve lik i građen ta ko sta bil no
da bi mogao pr ko si ti i najgo rim olu ja ma, ipak su ga
pos ljed njih 60 sa ti no si li va lo vi kao da je malen ri barski
čamac.
Mno gi od naših na jis kus ni jih po mo ra ca, koji su
vid je li sva svjet ska mo ra, raz bo lje li su se od zas tra šuju
će mor ske vo de ko ja se bje so mučno raz bi ja la o
oba lne gre bene i s jed na kom se sna gom vraćala. Nakon
višed nev ne bor be bili su iz mučeni i brod i lju di
na nje mu. Cvileći, ste njući i dr hteći, odmi ca li smo
polako naprijed. Čak i u kabini s radiopostajom, koja
je bila obložena materijalom koji prigušuju buku,
os jećao sam kao da se sva ki dje lić odašiljača bo ri s
olujom.
Pos ljed njih da na jed va da sam spa vao. Kao te legra
fi st, mo rao sam sla ti po dat ke u našu po mor sku
ba zu u Sov jet skom Sa ve zu, te sam za ova kva vre me na
mo rao stal no bi ti na pos lu. No u sva kom slučaju oluja
oko me ne ni je ni iz da le ka ut je ca la na mo je ras po-
5

loženje kao olu ja os jećaja u me ni sa mom. Na kon
višemjesečnog planiranja i priprema, bio sam neposred
no pred svo jim bi je gom u slo bo du.
U ka nad skim te ri to ri jal nim vo dama, ka mo nam
je bi lo doz vo lje no da zbog olu je up lo vimo, sti gao sam
pos ve bli zu svomu cilju. S nestr plje njem po mi ješanim
sa stra hom očeki vao sam pri li ku za bi jeg.
Pra mac bro da zaranjao je u og rom nu vo de nu masu,
a za tim se po la ko izdi zao sve više i više. Ci je li se
brod tre sao od sil nih va lo va. Obično tam nop lavo
nebo pos talo je od oluj nih ob la ka pos ve crno. O takvim
noćima po mor ci go vo re sa stra hom. Bi la je večer
3. ruj na 1971. Osim nas, deset je sov jet skih bro do va
tražilo doz vo lu da u vo da ma oto ka Queen Char lotte
pričekaju smirivanje olu je.
Te sam večeri nešto pri je po la de vet, u vri je me kad
sam se tre bao ja vi ti na po sao, na pus tio svo ju ka bi nu.
Snažan vje tar go to vo me je zba cio s bro da te sam
jed va, upi rući svu svoju snagu, us pio pri jeći pre ko
palube. Konačno sam stigao do komandnog mosta,
otvorio vrata i teturajući ušao.
»Ko li ko smo još da le ko od oba le?« – upi tao sam
svog pri ja te lja Bo ri sa, ko ji je up rav ljao kor mi lom.
Ba cio je pog led na in stru men te, a on da na kar tu.
»Otprilike pola milje«, odgovorio je.
»Ko li ko je da le ko do ono ga se la on dje?« – upi tao
sam i po ka zao na svjet la u da lji ni, jed va vid lji va od
pljus ka kiše i vjet ra.
»Ot pri li ke tri i pol mi lje.«
»Hva la ti«, prom r mljao sam i teškim ko ra kom
kre nuo u ra diopos ta ju, odmah iza mos ta. Otka ko smo
ušli u ka nad ske vode, nis mo mo ra li jav lja ti gdje se nala
zi mo i mo ja je za daća bi la sa mo da os ta ne mo u ve zi
6

s os ta lim našim bro do vi ma. Za taj po sao ni je mi treba
lo pu no vre me na, te sam bio i više ne go radostan.
Pog le dao sam na sat, bi lo je točno po la de vet. Rekoh
sam se bi: »Ser ge ju, za ne ko li ko ćeš sa ti bi ti ili
slo bo dan ili mr tav. Ili, što bi bi lo najgo re, iz vući će te
iz mo ra i kao de zer te ra pos la ti na pri sil ni rad u Si bir,
a za tim strijeljati.«
Bi li su to tre nu ci kad bi se svat ko dru gi na mom
mjestu pokolebao.
Sa da sam tu, ja, Ser gej Kour da kov, čas nički pi tomac
u Sov jet skoj mor na ri ci, od li ko van kao sja jan
komunistički omladinski rukovodilac, koji je od svoje
os me go di ne u sva koj ško li bio bi ran za vođu Komunističke
omladinske organizacije i koji je na koncu
izab ran da 1200 sov jet skih dočas ni ka po dučava
komunizmu.
Za pet dana očeki va li su me u ba zi naše flo te gdje
sam tre bao bi ti prim ljen u Ko mu nis tičku par ti ju kao
iz građen član, a na kon to ga čeka lo me je dob ro mjesto
u sovjetskoj miliciji. Sagledavajući takvu budućnost,
imao sam se zašto po nov no vra ti ti u Sov jet ski
Sa vez. Ali to ni je bi lo dovolj no. Ka ko bi lo da bi lo,
znao sam da ono što tražim ni kad neću naći u ko munis
tičkom sus ta vu o ko jem sam to li ko to ga znao.
»Tri i pol mi lje«, raz mišljao sam i u tišini raz matrao
sve mo gućnos ti. Bit ću si gu ran tek u sa mom
se lu. Kad bih bio sa mo po la mi lje uda ljen od kop na,
mog la bi me pro naći i uh va ti ti op hod nja. Sa mo se lo
i lju di u nje mu pružali su mi si gur no st. Ali to sa da
znači da mi do nje ga tre ba ot pri li ke sat vre me na. Već
sam izmjerio temperaturu mora -4°C. U tim sjevernim
vo da ma dulje zad ržava nje u mo ru bi lo je i pi ta nje
živo ta ili smr ti. Proci je nio sam da bih u mo ru mo gao
7

preživ je ti naj više četi ri sa ta. Bio sam izvr sna zdravlja,
što je bilo plod svakodnevne tjelovježbe, dizanja utega
i o pće bri ge o or ga ni zmu. »Sad ili ni kad«, re koh
sam se bi. U sr cu sam znao da to mo ra bi ti sad.
Radiopostaja se nalazila između kormilareve kabine
na prednjem dijelu mosta i navigacijske kapetanove
ka bi ne. Budući da smo se na la zi li ne pos red no uz
oba lu, ka pe tan je nep res ta no pazio na naš po ložaj
ka ko bi nav ri je me spri ječio da se ne na sučemo na
jedan od mnogobrojnih grebena.
Postavio sam tri radarske naprave, jednu za vojne
a dvi je za plo vid be ne svr he, i čekao da mi po kažu
re zul ta te. Na dao sam se da se neće do go di ti ništa
nepredviđeno.
Upravo u tom trenutku kapetan je provirio iz svoje
ka bi ne i do vik nuo mi: »Hej, Kour da ko ve, ka ko bi
bi lo da odig ra mo par ti ju šaha?« Za bo rav ka na mo ru
čes to smo ig ra li šah. Nisam mu svo jim od bi ja njem
ni ka ko smio da ti po vo da da nešto po sum nja, no nisam
mu mo gao ni udo volji ti jer bi to za me ne značilo
gubljenje dragocjena vremena. Samo najcrnji noćni
sa ti pružali su si gur no st, a ja sam tre bao stići do
obale prije svitanja novoga dana. Osim toga, bojao
sam se da bih se du gim ote za njem mo gao poko le bati
u svo joj od lu ci.
»Druže ka pe ta ne«, re koh mu, »umo ran sam od
prob dje ve ne prošle noći. Mis lim da bi bi lo bo lje da
idem ra ni je u kre vet. Nap ros to sam iscr pljen.«
Ka pe tan se na to našalio: »Ma tko je to vi dio?! Slušaj
te sa mo ovoga mla dog mor skog vu ka. Tri da na
olu je i već je pre mo ren.« Smi jao se.
Odah nuo sam. Za tim sam počeo s pos ljed njim
pri p re ma ma, ko je sam već pu no pu ta prošao u mi sli-
8

ma. Naj pri je sam is ključio ra dioo dašiljač, a pri jemnicima
sam ostavio mogućnost primanja signala budu li
dru gi bro do vi u nuždi od nas tražili po moć. Zvučnik
sam pos ta vio na mo st ta ko da Bo ris može čuti pozive.
Pažljivo sam se osvrnuo po cijeloj radiopostaji da
bu dem si gu ran da je sve os ta lo u re du. Za tim sam
po la ko izišao, zak ljučao za so bom vra ta i vra tio se u
svo ju ka bi nu. Mo rao sam po novno proći kroz kor mila
re vu ka bi nu. Bi la je pos ve u ta mi, sa mo su na sto lu
s instrumentima gorjele crvene, žute i plave kontrolne
lam pe. Kiša je pljušta la po pro zo ri ma i pri ječila
pog led. Bo ris je na pe to sta jao pod slabim svje tlom
kon trol nih lam pi ne puštajući iz vi da ploču s in strumen
ti ma ka ko bi even tual ni kvar mo gao od mah lokali
zi ra ti i sta vi ti pod nad zor. Nas smo dvo ji ca pro ve li
pu no vre me na za jed no u ova pos ljed nja dva tjed na
otka ko smo u službi. Zas tao sam kraj nje ga ne ko li ko
sekundi i protisnuo par beznačajnih primjedbi, trudeći
se da iz gle dam pri rod no kao i uvi jek. Is pričavajući
se kako sam nas mrt umo ran, po vu kao sam se
za tim u svo ju ka bi nu. »Bo ri se«, re kao sam mu pri je
no što sam izašao, »ne mojte mi ne ko li ko sa ti sme tati,
osim u slučaju ka kve ve like pot rebe.«
»Jas no, Ser ge ju«, reče on smi jući se. »Mis li na
me ne kad bu deš ležao u top lom kre ve tu!«
»Mis lit ću«, obećao sam. Napus tio sam mo st i
spus tio se na pa lu bu, u olu ju. Svom sna gom sam se
mo rao držati za og ra du da me kiša i vje tar ko ji su
šiba li sa svih stra na ne zba ce s pa lu be. Boreći se s
vjet rom, ko načno sam sti gao do svoje ka bine. Ot vorio
sam vra ta, ušao i zak ljučao za so bom. Sa da bi
kakav iznenadan posjet bio katastrofalan i značio bi
kraj svake mogućnosti bijega.
9

S ne la go dom sam po nov no pog le dao na sat. Bi lo
je 9.45. Os ta lo mi je, dak le, naj više 15 mi nu ta za posljednje
pripreme. Na usputni razgovor potrošio sam
nekoliko dragocjenih sekundi. Morao sam se požuriti
i is ko ris ti ti preos ta le mi nu te dok je pa lu ba još
praz na. Jer kad bi olu ja ma lo po pus ti la, ci je la bi paluba
učas vrvjela od posade u potrazi za eventualnim
oštećenjima.
Budući da smo se na la zi li pri lično da le ko na sjeve
ru, no sio sam zim sku odjeću – teške voj ničke čiz me,
tanju vunenu jaknu i preko nje debeli vuneni džemper
s ov rat ni kom. Težina i sla ba pokret lji vo st zbog tak ve
odjeće si gur no će mi otežava ti pli va nje kad bu dem u
vo di. Ali sam si uv r tio u gla vu da u se lo mo ram stići
pot pu no obučen i u čiz ma ma. Sada ni je bi lo vre me na
da o tome, zap ra vo veo ma važnom, prob le mu pu no
ra zmišljam. U ovom su mi trenutku dru ge stva ri izgledale
mnogo važnije.
Gur nuo sam ru ku pod stru njaču i iz vu kao nešto
na čemu sam pu no ra dio u pos ljed nje vri je me. Bio je
to ve lik nep ro močiv po jas s džepom. Iz va na je bio
gu men, a iz nut ra od nep ro močive plas ti ke. Iz va dio
sam iz ormara nekoliko svo jih dra goc jenos ti: ne koli
ko sli ka svo jih pri ja te lja, dru go va iz dob ro poz na tih
mjes ta u Ru si ji koje ni kad više neću vid je ti.
To je bi lo sve što ću po ni je ti sa so bom iz sta roga
u no vi život, za ne ma ri mo li mo je tje le sne i duševne
ožiljke i mno ga sjećanja. »To je sve što od sli ka va moj
život«, mis lio sam dok sam pro mat rao hr pi cu pa pi ra
pred so bom. »Bez maj ke, bez oca. Ova hr pi ca, to je
moj život.«
Neki od tih pa pi ra pos tat će bez načajni, npr. članska
is kaz ni ca Kom so mo la i moje mor nar ske is pra ve.
10

Neki, pak, kao moj rod ni li st, bit će mi uvi jek pot rebni.
U slučaju da preživim ovu noć, tre bat će mi ove
is pra ve da do kažem tko sam. A ako ne preživim, makar
ću ima ti ime ko je će mi sta vi ti na nad grob ni kamen,
ako mi ti je lo uo pće i pro nađu.
Žur no sam ugu rao papi re i sli ke u gu me ni po jas i
pažlji vo ga smo tao da u nj ne uđe vo da. Čvr sto sam
ga sve zao oko bo ko va, a za tim uzeo iz or ma ra još
nešto što ću ta kođer tre ba ti za ovih ne ko li ko sa ti. Bio
je to spor tski, ro ni lački nož ko ji sam uk rao na bro du
i brižlji vo ga skri vao. Čvr sto sam ga sve zao iz nad šake
i pre ko nje ga na vu kao ru kav da se ne može pri mi je titi.
Ako me tko sret ne na pa lu bi, mo ram iz bjega va ti sva
opa sna pi ta nja jer za nož na ru ci teško bih našao
objašnje nje, a on mi kas ni je može bi ti od naj veće
život ne važnos ti.
»Ta ko«, po mis lih u se bi. »Sad bi bi lo go to vo. Nož
je skri ven, po jas čvr sto sve zan oko bo ko va.« Sat je
po kazivao 9.55. Vri je me je bi lo da kre nem. Olu ja je
pos ta la ma lo jača. To će mi još dob ro doći da me
nit ko ne pri mi je ti. Pažlji vo sam ot vo rio vrata ka bi ne
i izišao. Dočeka li su me le de ni, zap je nje ni va lo vi. Čak
i ovdje, u ovom djelomično zaklonjenom prostoru,
olu ja je bi la neo bično ja ka. Svom sam se sna gom borio
pro tiv vjet ra i spuštao niz stube čvr sto se držeći
za og ra du. Kad sam se do ko pao gla vne pa lu be, još
sam se jednom okrenuo da provjerim ne gleda li me
tko. Pa lu ba je bi la pot pu no praz na i pusta. Zasad je
dak le sve bi lo dob ro. Bio sam pri lično uv je ren da su
svi otišli pod pa lu bu da se zašti te od nev re me na.
Po la ko sam se pro bi jao do sre di ne broda, do mjesta
koje sam prije nekoliko dana pronašao kao najpriklad
ni je za skok u vo du. Bio je to uzak pros tor pod
11

og ro mnim dim njakom – jedi no mjes to ko je se ni s
jed nog mjes ta na bro du ni je mog lo nad zi ra ti. Spotičući
se, sti gao sam do toga mjes ta za ne koliko minu
ta. Ska me nio sam se ug le da vši pod so bom div lje,
zapjenjeno more. »Najbo lje da uo pće do lje ne gledam«,
po mis lio sam u se bi, »jer ću inače odus ta ti od
sve ga i pri je ne go što za ro nim u vo du.«
Iznenada su se nasuprot meni otvorila vrata i mlaz
svjet la pao je rav no na me ne. Br zo sam se pri lju bio
uza zid i zaus ta vio dah. Net ko je ot vo rio vra ta, zastao
sa mo tre nu tak na pra gu, ba cio pog led i opet se povukao.
Vra ta su se po nov no zak ljučala. Što god da je
taj drug nam je ra vao, olu ja je pro mi je ni la nje go vo
mišljenje.
No sa da sam bio još uv je re ni ji da mi va lja br zo
učini ti ono što želim. Je dan je og rom ni val di gao brod
vi so ko iz nad vo de i u tre nu smo bili iznad vo de u
visini dvokatnice. Htio sam pričekati dok se ponovno
ne nađemo među va lo vi ma. Kad se i pos lje dnji val
slo mio o brod, po peo sam se pre ko og ra de. Na trenu
tak sam jed va us pio sačuvati rav no težu. Ipak, bio
sam spre man da se nag la vačke ba cim u pob ješnje lo
mo re.
12

Bor ba na život i smrt
Du bo ko sam udah nuo, skočio i za ro nio što sam
dub lje mo gao. Za počela je borba. Hladnoćom sam
bio za tečen, nep rip ravan i užas nut. Dok sam to kom
da na is pi ti vao hlad noću vo de, iz gle da lo mi je da je
jed na ka kao i u svim dru gim mo ri ma. No sa da kad
sam sa svih stra na bio ok ružen vo dom, hlad noća me
je omamila.
Snažno, ko li ko god sam mogao, za ra njao sam svojim
os lab lje nim ru ka ma i no ga ma is pod pov ršine
vo de. Mo rao sam se što više uda lji ti od bro da pri je
no što iz ro nim ka ko me s nje ga ne bi opa zio ko ji
mor nar bu de li ot vo rio ok no da uh va ti svježeg zra ka.
Kad su mi ko načno pluća go to vo popucala, s mu kom
sam se pro bio na pov ršinu i udah nuo zraka. Pri tom
sam se os vr nuo. Još uvi jek sam bio preb li zu bro da!
Po nov no sam pluća na pu nio zra kom, za ro nio i pli vao
sa mo što da lje.
Iz ra njao sam tek kad su mi pluća svom žes ti nom
zah ti je va la zra ka. Ovaj put mi je već bi lo ma lo bo lje,
ali sam još uvi jek bio preb li zu. Opet sam za ro nio i
pli vao sve dot le dok me pluća i treći put ni su pri si lila
da iz ro nim. Ta da mi je uda lje no st iz gle dala već
pu no veća.
Op sje da la me sa mo jed na mi sao: Što da lje od
bro da! Da su me opazili, bi li bi upa li li go le me brod ske
13

eflek to re i os vi jet li li tam nu vo du na ko joj bih ja u
ovom nev re me nu iz gle dao po put patke ko ja se ljuljuška
amo-ta mo na va lo vi ma. Znao sam da brod ima
prvorazredno oružje s teleskopom i dalekozorom za
ot kri va nje cilja, a nji me bi me bi lo is to ta ko la ko pogo
di ti kao i ri bu u stak len ki. Čak i kad bih se po kušao
bra ni ti da sam nes ret nim slučajem pao s bro da, pa piri
pričvr šćeni oko mo jih bo ko va svje dočili bi suprotno.
Po nov no i po nov no sam pu nio pluća, zaranjao i
pli vao ko li ko sam brže mo gao. Us ko ro sam bio to li ko
uda ljen od bro da da sam mo gao pli va ti po pov ršini
ka ko bih imao bo lji preg led ci jele si tua cije. Tek ta da
sam postao svjestan omamljujuće hladnoće. Čizme i
mo ja de be la od jeća upile su to li ko vo de da su mi goto
vo udvos tručile tje les nu težinu. Po seb no su mi
čiz me bi le teške i, po put vreća punih ka me nja, povlačile
me u du bi nu. To mi je otežava lo pli va nje.
Od jed nom me je zap ljus nuo go lem val, pa sam pomis
lio da mi ne ma spasa. No ipak sam se opet us pio
oslobo di ti i izroni ti na pov ršinu hva ta jući iz no va
zraka. »Oh, te čiz me! Kak vu sam sa mo pog rešku
učinio! Si gur no će me ova ma la pog reška sta ja ti života.
Ser ge ju«, re koh sam se bi, »ti si već mr tav.«
Mo rao sam se os lo bo di ti čiza ma, i to što pri je, ili
će me sljedeći val zasigurno pokopati. Hitro sam izvu
kao nož i od re zao no ga vi ce hlača, a za tim sam izre
zao i svoj teški pu lo ver. Dubo ko sam udah nuo,
za ro nio i počeo raz re zi va ti i li je vu čiz mu. U tom očajnom
po ložaju pa la mi je na um sta ra šalji va iz re ka
ko ju sam inače čes to ponav ljao: »Želio bih um ri je ti
s čiz ma ma na no ga ma.« Ali ni kad pri je u živo tu ni sam
ni pomis lio da bi me čiz me mog le sta ja ti živo ta. I
da lje sam po kušavao re zati i piliti, no koža ko ja je
14

upi la to li ko vo de ni je po pušta la. Još sam jed nom
udahnuo zraka, ponovno zaronio te počeo udarati i
re za ti kao po div ljao. Ako to us ko ro ne us pi jem, ni kada
i neću. Za bio sam nož on dje gdje je koža već ma lo
po pus ti la, snažno povu kao i ko načno us pio. Ra do vao
sam se dok sam nožem pa rao kožu.
Po nov no sam udah nuo zra ka i za ro nio kako bih
dovršio po sao. Na kon trećeg ro nje nja, os lo bo dio sam
se li je ve čiz me.
Ali s de snom ni je išlo. Div lje sam za ma hi vao i rezao,
no um jes to čiz me po go dio sam kost. Ko načno
mi je uspjelo pravilno zgrabiti nož. Povukao sam svom
sna gom i os je tio ka ko se koža pa ra. Konačno sam se
os lo bodio toga te re ta, ali me je na por to li ko is cr pio
da se više ni sam ni mo gao ve se li ti us pje hu. Bio sam
već sat vre me na u vo di.
Kad sam ri ješio prob lem s čiz ma ma, iskr snuo je
drugi: magla! Gusta, neprobojna magla obavila je i
me ne i brod. Pljušta nje kiše i go le mi valo vi dop ri nijeli
su to me da ubr zo više ni sam vi dio ni svjet la s »Elagina«,
moje jedine orijentacijske točke. Moglo mi se
do go di ti da dos ko ra zbog mag le i kiše iz gu bim orijen
ta ci ju. Gdje li je sa da kop no? Kamo mo ram pli vati?
Postajao sam sve nemirniji i nesigurniji. Krupne hladne
ka pi kiše šiba le su mi li ce. Sve je pošlo nao pa ko!
Bez kom pa sa i mo gućnos ti dob ra sag le da va nja
si tua ci je ne ma na de da ću pro naći kop no i put u sigur
no st. Mogao sam nešto vid je ti naj više dva met ra
ispred se be, a bio sam već dva sa ta u vo di. Bor ba s
čizmama odnijela mi je dragocjenu snagu. Popio sam
pre kom jer nu ko ličinu sla ne vo de, a mučila me i hladnoća.
Osjećao sam ka ko mi udo vi oba mi ru. Vje ro vao
sam da mo gu iz držati sa mo još dva sa ta. Ako za to
15

vrijeme ne stig nem do ko pna, on da ni kad i neću.
Pli vao sam, mis lio sam, u smje ru kop na. Već sam se
prije bio naučio koristiti kretanjem valova, što mi je
ovaj put ja ko po mog lo u pli vanju. Da sa mo nije bi lo
ta ko hlad no! Uz mag lu, hlad noća mi je bi la najveći
nepri ja telj. Trošila mi je svu snagu, tre sao sam se od
stu de ni dok sam pli vao. Ali od mi cao sam nap ri jed.
Pli vao sam ta ko da sam se po jed nom va lu pe njao, a
po dru gom spuštao, i ta ko opet une dog led.
Pli vao sam i pli vao, a on da sam – ba ci vši pog led
na osvije tljene broj ke svo je ure – us ta no vio da pli vam
već tri sa ta. Mo rao bih sa da bi ti bli zu oba le! Pri pomis
li na to sr ce mi je jače za ku ca lo.
U tom tre nu jak na let vjet ra rastje rao je mag lu. S
na po rom sam po kušavao vid je ti ma kar i kra jičak kopna.
I ko načno sam ug le dao – jed va zam jet ljiv u ta mi,
mag li i kiši – ve lik crn šiljak ko ji je stršio iz vo de.
»Kop no! Gre ben! Us pio sam!« Sr ce mi je od uzbuđenja
jače zakucalo. »Uspio sam. Prekrasno«, pomislih.
Jed nos tav no prek ras no! Ni jed na sli ka u mom
živo tu ni je mi se učini la lje pšom od one str me sti je ne.
»Us pio si, Ser ge ju! Us pio si!« Čes ti tao sam si. Pli vao
sam pre ma sti je ni i neo baz ri vo trošio zad nje za li he
sna ge. Sad ih više ne tre bam. Opet je za ne ko li ko
trenutaka nestalo magle. Zaprepašten, buljio sam u
smjeru stijene.
»O, ne!« – krik nuo sam očaj nički. »Ne, to ne
može bi ti is ti na!« Ali bi la je is ti na. Sti je na je bio
»Ela gin«. Tri sa ta u onoj hlad noći, sva sna ga potrošena,
a ja na is tom mjes tu odak le sam i pošao.
Za tak vo što uo pće ni sam imao plana. Što da radim?
Svje tla koja su pro bi ja la kroz ok na iz gle dala su
mi ta ko priv lačno i top lo. Možda bi bi lo dob ro da
16

odba cim svoj gu me ni po jas, da se vra tim i kažem da
sam pao s bro da. Budući da je brod bio nošen amo-
-ta mo, možda bi mo ja priča zvučala uv jer lji vo. Oni bi
me iz vuk li, da li mi top li na pi tak i umo ta li me u pokrivače.
I ti me bi moj san bio zav ršen.
No je li to zais ta ta ko jed nos tav no? Ne pod nošljive
okol nos ti od ko jih sam i pob je gao up ro pas ti le bi mi
ostatak života.
Što mi dak le preos ta je? Još jed nom po kušati tražiti
kop no? Sa da je to iz gle da lo ne mo guće. Bio sam
posve iscr pljen, a živ ci su mi bi li pre na pe ti. Ko li ko
bih du go još mo gao iz držati u onoj hlad noj vo di?
Davao sam si naj više još četi ri sa ta. Dotad sam već tri
sa ta pro veo u vo di.
Obu zet hlad noćom, raz mišljao sam o svom položaju,
uko li ko sam za raz mišlja nje uo pće bio spo so ban.
Od lučio sam ra di je um ri je ti pri po kušaju da pronađem
is tinski život, ne go nas ta vi ti s do sa dašnjim.
Neću se i ne želim više vra ti ti u svoj dotadašnji život.
Čak i ako se uto pim, ne želim se vra ti ti ona mo odakle
sam došao.
S malo nade zaplivao sam ponovno udaljujući se
od »Ela gi na«. Mis lio sam na pa pi re oko svo jih boko
va. Hoće li ih ikad it ko naći? Hoće li lju di ikad
saz na ti tko sam bio? Hoće li ije dan čov jek saz na ti
po vi je st ko ja se iza tih pa pi ra kri je? Mis li su mi se
rojile po glavi. Od svoje šeste godine bio sam posve
sam. Bez maj ke i bez oca. Mo ram li sa da i um ri je ti
sam, iz gub ljen u bes kraj nom ocea nu?
Po kušavao sam zad ržati smjer. Gdje je sa da oba la?
U ovom smje ru? U onom? Ka ko bih to mo gao zna ti
kad vidim samo nekoliko metara ispred sebe!? Prestao
sam pli va ti nap ri jed. Pli vao sam uk rug i očaj nički
17

po kušavao pro naći i od lučiti se za pra vi smjer. Shvatio
sam da sam iz gub ljen, pot pu no i ko načno izgubljen.
»Ser ge ju«, re koh sam se bi, »go tov si! Um ri jet
ćeš. Nit ko o tom ne zna. Nit ko se ne bri ne, ni jed na
ljud ska duša.«
Od ras tao sam s Marxom, En gel som i Le nji nom.
Oni su bi li mo ji bo go vi. Tri put sam klečao pred beživot
nim Le nji no vim ti je lom u Mos kvi i us r dno se
mo lio. On je bio moj bog i moj učitelj. Ali sa da, u
pos ljed njim tre nu ci ma, moj se duh ok re nuo Bo gu,
kojeg nisam poznavao. Gotovo sam nagonski molio:
»O Bože, ni kad ni sam bio sre tan na ovoj zem lji. I sad
kad umi rem, mo lim te, uz mi mo ju dušu u svo je kraljev
stvo. O Bože, možda ta mo ima ma lo sreće za
me ne. Ne mo lim te da spa siš mo je ti je lo, ali kad se
ono ko načno uto pi, mo lim te da mo ju dušu uz meš k
se bi u raj!« Zat vo rio sam oči i vje ro vao da je naj zad
došao kraj. »Sad sam go tov«, re koh sam se bi, »sad
mo gu us nu ti.« Opus tio sam se i pres tao pli va ti. Moja
je bor ba bi la završena.
Po la ko, pos ve po la ko, os je tio sam da se sa mnom
do gađa nešto neo bično. Prem da mi je i pos ljed nji
trun sna ge bio potrošen, os jećao sam da u mo je umorne
ru ke ula zi no va. Os jećao sam snažne i dra ge ru ke
živo ga Bo ga ko je me zaštićuju. Ni sam bio vjer nik.
Ni kad se pri je ni sam mo lio Bo gu. Ali u tom sam trenut
ku jas no os jećao no vu sna gu u svome iz mučenom
i promrzlom tijelu. Ponovno sam mogao plivati! Ruke
ko je su mi pri je ne ko li ko mi nu ta bi le teške kao
olo vo, sad su opet bi le do volj no ja ke da me do ve du
do oba le! Bio sam već četiri i pol sa ta u mo ru.
Na jčud ni je od sve ga bi lo je da sam od jed nom
shvatio u kojem smjeru moram plivati. Čak i kad su
18

me va lo vi ba ca li amo-ta mo, stal no sam bio svjes tan
to ga gdje bi se mo ra lo na la zi ti kop no.
Ni sam shvaćao ka ko mi se to do go di lo, ali sam
znao da mi se život ne prib ližava kra ju. Ta da sam odjed
nom pred sobom u mag li začuo stra ho vi tu bu ku.
Zap ljus nuo me je go le mi val očaja. »Da to opet ni je
brod? Ili ne ki od dru gih bro do va? Zar sam opet pli vao
uk rug?«
Svom sna gom sam zap li vao po kušava jući se udaljiti
od bu ke. Kad se kroz kišu i ma glu mog lo nešto
ma lo razaz na ti, ug le dao sam gre ben ko ji se str mo
iz di zao iz vo de. Pra vi gre ben! Bu ka ko ju sam čuo bila
je bu ka va lo va ko ji su se o nj lo mi li. Bio je to gre ben,
čvr st i go lem! Sti gao sam na kop no!
»Us pio sam! Zais ta sam us pio!« – Sr ce mi je poskočilo
od uz buđenja.
No kad sam vi dio ko jom sna gom va lo vi tuku o
gre ben, na mah je zam r lo mo je odušev lje nje. Ako me
sa mo je dan val zah va ti i uda ri mnome o sti je nu, polo
mit će mi sve kos ti. »Još ni si slo bo dan«, re koh sam
se bi. I opet se po mo lih Bo gu i na no vo os je tih da je
On uza me.
Zais ta bi jaše čudno što sam i na kon pet sa ti prove
de nih u vo di bio dušev no pos ve pri se ban. Gle dao
sam kako valovi divljački udaraju o stijenu. Pričekao
sam po go dan tre nu tak i iz među dva uda rca va lo va
do ko pao se kop na. Us pio sam! Čvr sto sam se pri pio
uza sti je nu. Po pr vi put na kon pet sa ti os je tio sam
čvr sto tlo pod no ga ma.
Br zo sam se pe njao uza sti je nu ka ko me slje deći
val ne bi mo gao zah va ti ti i po nov no srušiti u mo re.
Pe njao sam se sve dalje od mor ske pov ršine. U taj je
čas po da mnom val uda rio svom si lom o ka men.
19

Držao sam se čvr sto za ivi cu gre be na. Sva ki uda rac
valova ubrzavao je moje penjanje, sve dok konačno
ni sam mo gao odoz gor gle da ti na njih ka ko se lo me
pod mojim nogama.
Ka ko je napeto st po pušta la, os jećao sam sve veći
umor. Ne ko sam vri je me sje dio tre sući se od stu de ni
i cvo koćući zu bi ma. Ni sam više bio u sta nju ov la da ti
žes to kim dr hta njem ci je loga ti je la. Pro gu tao sam
mno go sla ne vo de, bijah žedan i prom r zao. No znao
sam da na grebenu ne mo gu os ta ti. Bilo je ot pri li ke
pet sa ti iz jut ra, a ja sam u de set na večer skočio u vodu.
U međuvremenu su na »Elaginu« sigurno primi
je ti li moj nes ta nak. A ja sam, eto, još uvi jek na
mor skoj stra ni li ti ce. Smi ri li se olu ja, la ko bi me u
svitanje mogli otkriti dalekozorom. Imao sam osjećaj
da bi sva ki čas iz mag le mo gao iz ro ni ti čamac s naoružanom
ophod njom, a to bi za me ne značilo kraj,
jer oni će imati na log da me vra te živa ili mr tva, a ja
više ne mam sna ge da im se odup rem. Ni sam više smio
os ta ti na mor skoj stra ni li ti ce. Mo rao sam tražiti sigurno
st se la gdje žive lju di. Pe njao sam se da lje. Bijaše
ono strm gre ben ko ji se di zao iz nad mo ra ot pri li ke
65 m. Ipak sam us pio stići do vr ha i pona dao se da
sam na si gur nom.
Ali ne! Sr ce mi je go to vo pres ta lo ku ca ti. Uopće
ni sam bio na kop nu. Se lo je ležalo na dru goj stra ni
za lje va, uda lje no ot pri li ke još tri kilomet ra. Mo rao
sam po nov no pli va ti! U gla vi mi se vr tje lo. Više ni sam
bio u stanju jasno sagledati svoju situaciju. Jedina mi
je mi sao još bi la što prije se do moći se la, pri je no što
dođu i od ve du me.
Ali up ra vo to mi je iz gle da lo ne mo guće. Sna ga mi
je bi la na iz ma ku. Bio sam na po la smr znut i dr htao
20

ci je lim ti je lom. Počeo sam se po la ko spušta ti niza
stijenu. Iznenada sam se ok liznuo i nekoliko metara
kotrljao nizbr do. Pu zao sam da lje i uvi jek iz no va padao
i di zao se. Kao lop ta ko ja pa da, od skoči i opet
pada. Pritom su mi oštre stijene nanosile ljute rane
svu da po ti jelu. Osjećao sam ka ko me ra ne pe ku i
ka ko kr va re. Obuj mio sam jed nu sti je nu s des ne strane
i os je tio ka ko mi krv teče niz ruke. Po nov no sam
pao na dru gu sti je nu i os je tio snažnu bol u leđima. A
on da sam se skot r ljao u pro va li ju. On dje sam ležao
kr vav i iz ra njen. Po dru gi put sam bio uv je ren da neću
us pje ti. U po lu ta mi i po pljus ku počeo sam se iz vlačiti
iz pro va li je. Da ni sam imao is kus tva u pe nja nju, sigurno
ne bih bio us pio.
Kad sam se po nov no našao na sti je ni, ug le dao sam
osvijetljeno mjesto koje me privlačilo, a činilo mi se
vr lo da lekim. Sko ro će sva nu ti zo ra, već sam iz gu bio
pu no vre me na. Mo ram stići ona mo. Po dru gi put sam
skočio u vo du krik nuvši od boli kad je sla na vo da
došla do mo jih ra na. Ci je lo mi je ti je lo gor je lo kao
vat ra. Omam ljen bo lju, mis lio sam: »O Bože, ti mi
do puštaš da os je tim ma lo od one bo li koju sam zadavao
tvo joj dje ci!« Krv mi je tek la niz no ge.
Iz ne na da sam ug le dao nešto ili mi se to sa mo
pričini lo – nešto što me up lašilo: malen čamac je
plo vio pre ma me ni. »Opa zi li su da me ne ma i pos lali
čamac za mnom«, po mis lio sam.
Ni da nas ne znam je li ono zais ta bio čamac ili
pričina. Sa mo sam jed no shvaćao – moram pli va ti i
pli va ti što da lje. Sva ki mi je pok ret pričinja vao neopisi
ve i sve jače bolove. Us pr kos sve mu, nas ta vio sam
plivati, ali sam osjećao kako polako gubim svijest jer
bi jah iz gu bio pu no kr vi. »Ne! Ne ov dje«, po mi slih.
21

»Ne sa da kad sam ta ko bli zu slo bo di!« U os vit novoga
da na ug le dao sam veo ma bli zu ri bar sko se lo.
Samo još nekoliko stotina metara! »O Bože, nakon
sve ga što sam pret rpio, ne do pus ti da um rem na dohvat
ci lju! Mo lim te, ne do pus ti to sa da!«
A on da mi se počelo mračiti pred očima. Pos ljednje
što sam još vi dio bi lo je seo ce ko je je po lako
bli jedjelo pred mo jim očima. Pos ljed nja mi sao ko je
se još sjećam bi la je: Moram pli va ti da lje! Mo ram
pli va ti da lje! Za tim pot pu ni mrak. Da lje se više ničega
ne sjećam.
Što sam uo pće ra dio toga hlad nog ru jan skog jut ra
1971. go di ne ta ko bli zu smr ti, a ta ko da le ko od domo
vi ne? Što me je uo pće nat je ra lo da na pus tim život
mor na ričkog čas ni ka i ko mu nis tičkog om la din skog
rukovodioca u Sovjetskom Savezu te me dovelo do
stjenovite obale Kanade i gotovo do smrti.
Povijest svega toga započela je veoma davno, još
s mo jim dje dom i ba kom u Ru si ji.
22

Ser gej Kour da kov je is pričao svo ju po vi je st pred mno gim
slušaocima u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi
s na ka nom da po tak ne lju de u slo bod nom svi je tu da se zauz mu
za rus ke kr šćane ko je je on ta ko lju to pro go nio
269

Po govor i zd a va č a
Up ra vo dov rši vši plan za iz da va nje ove knji ge,
Ser gej je um ro. Svoj no vi život pos ve tio je za daći da
kršćanima Sjeverne Amerike ukaže na težak položaj
kr šćana u Sov jet skom Sa ve zu. Molio je za Bib li je, a i
za bi lo kak vu dru gu po moć.
Od si ječnja do trav nja 1972. is pričao je po vi je st
svog živo ta pred pu no kr šćana u Ka na di. 1. svib nja
iste godine stupio je u organizaciju »Tajna evangelizacija«,
koja pomaže kršćanima u istočnim zemljama.
Go vo rio je u žup nim za jed ni ca ma, na te le vi zi ji,
davao intervjue za novine i razgovarao s predstavnicima
vlas ti. Go vorio je o pro go ni ma kr šćana i o po licijskim
me to da ma u Sov jet skom Sa ve zu. Osim to ga
ra dio je na ovoj knji zi i s ve li kim ve se ljem čekao trenutak
kad će moći preko radija progovoriti omladini
u Ru si ji. Prip re me su bi le up ra vo u to ku ka da je stigla
vijest o njego voj smr ti. Često je go vo rio da se os jeća
ug roženim pa je ko načno po su dio i re vol ver za samoob
ra nu. 1. si ječnja 1973. um ro je od kug le iz tog revol
ve ra. Vijest o sa mou boj stvu ko ja se br zo proširi la
uskoro je opovrgnuta. Proveden je istražni postupak
i 1. ožuj ka 1973. nje go va je smrt prog lašena pos ljedicom
nes re tna slučaja. Up ra vo to ga da na bio bi Ser gej
imao 22 go di ne. U spo men na Ser ge ja Kour da ko va
osnovan je poseban fond kako bi se nastavilo pomag
ati rus ke kr šćane, što je za daća ko joj je Ser gej posvetio
svoj krat ki no vi život.
270

Sadržaj
Oluja na Pacifiku .............................................................................................................................................. 5
Bor ba na život i smrt ........................................................................................................................ 13
Razo re na obi telj .................................................................................................................................................. 23
Ulično si roče .................................................................................................................................................................... 32
Pustolovine i nasilja u Verkh-Irmenu ............................... 44
Hlad ni rat u Ba riševu ...................................................................................................................... 56
Kralj Ba riševa ................................................................................................................................................................. 74
Školovanje za kriminal ............................................................................................................... 84
Moj život u voj sci .......................................................................................................................................... 95
Na Po mor skoj aka de mi ji na Ka mčat ki ....................... 120
Nalog tajne policije ................................................................................................................................ 128
Prva hajka! Katastrofa! ............................................................................................................. 147
Iz ne nad na smrt u Eli zovu ............................................................................................. 157
Lov na ri ječ Božju ........................................................................................................................................ 177
Ve li ki po nos i duboko razočaranje .............................................. 186
Nataša ......................................................................................................................................................................................................... 195
Djelatnost milicije ...................................................................................................................................... 210
Ri ječi ko je mi više nisu dale mira ................................................... 229
Posljednja akcija ................................................................................................................................................. 236
U pot ra zi za no vim živo tom ................................................................................ 250
Pogovor izdavača ............................................................................................................................................. 270
271