KuŠ! avgust 2016
01.08.2016 • Views
Share Embed Flag

KuŠ! avgust 2016

ePAPER READ
DOWNLOAD ePAPER
casopiskus

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.

START NOW

oj 07, <strong>avgust</strong> <strong>2016</strong>.<br />

<strong>KuŠ</strong>!<br />

Kulturno-umetnički špajz<br />

Intervju:<br />

BRANKO BELIĆ<br />

Besmrtna inspiracija:<br />

Lenka Dunđerski<br />

Film vs knjiga<br />

Zašto mazimo neke,<br />

a jedemo druge životinje?<br />

Veliki talas kod Kanagave

Reč urednice<br />

<strong>KuŠ</strong>!<br />

Kulturno-umetnički špajz<br />

broj 07 <strong>avgust</strong> <strong>2016</strong>.<br />

Urednica:<br />

Nikolić Jovana<br />

Lektor:<br />

Vujić Aleksandra<br />

Dizajneri:<br />

Abramović Filip<br />

Karanović Mirjana<br />

Kolarović Marko<br />

Živković Tamara<br />

Autori:<br />

Belopavlović Igor<br />

Kolarović Marko<br />

Nikolić Jovana<br />

(MoonQueen)<br />

Vučenović Uroš<br />

(Logoreik)<br />

Vujić Aleksandra<br />

Živković Tamara<br />

Reč urednice<br />

str. 3<br />

Veliki talas<br />

kod Kanagave<br />

str. 6<br />

Prva drama<br />

str. 12<br />

Orgulje<br />

str. 16<br />

Film vs knjiga<br />

str. 20<br />

Zašto mazimo neke,<br />

a jedemo druge životinje?<br />

str. 26<br />

Čitati muziku<br />

– Edgar Alan Po<br />

str. 32<br />

Strip<br />

str. 40<br />

Iz meseca u mesec<br />

str. 4<br />

Pesnički konkurs<br />

str. 8<br />

Besmrtna inspiracija<br />

– Lenka Dunđerski<br />

str. 14<br />

Prave vrednosti<br />

str. 18<br />

Palata ranjenog ratnika<br />

str. 24<br />

Galerija Save<br />

Šumanovica u Šidu<br />

str. 28<br />

Intervju<br />

– Branko Belić<br />

str. 34<br />

Ako ste pesmu ,,Santa Maria della Salute” poslednji put pročitali u srednjoj školi, preporučujem da<br />

je pročitate ponovo. Izuzeću sada celokupnu kompleksnost pesme i postaviću samo pitanje na koje ne uspevam<br />

da nađem odgovor - zašto Laza i Lenka nisu mogli da budu zajedno? Zbog godina? Porekla, novca,<br />

pristojnosti, ogovaranja? Svega toga zajedno? Da li je bilo poente „uteći od sreće” ako je „nagrada”<br />

tuberkuloza i njena prerana smrt? Razmišljam o pesmi i njihovoj sudbini i pitam se čemu to večito suzdržavanje<br />

od stvari koje želimo i kojima, zapravo, ne nanosimo nikakvu štetu drugima. Možda je vreme da se<br />

svi to zapitamo i počnemo da radimo stvari onako kako to predlažu brojni motivacioni posteri – da budemo<br />

promena koju želimo da vidimo u svetu.<br />

Pošto je započeti najteže, a izaći iz zone komfora još teže, predložiću vam nešto drugo. Jedan drugi<br />

motivacioni poster, nastao u vreme poplava 2014. godine, pozivao je da pametni organizuju, snažni rade,<br />

bogati doniraju, a oni koji nisu ništa od toga neka samo ne smetaju. U ovoj se misli može skupiti celokupna<br />

mudrost magije fuknkcionisanja stvari. Hajde da krenemo od najlakšeg – da samo ne smetamo. Ima ljudi<br />

koji žele, koji umeju, ima čak i onih koji imaju sredstava, problem nastaje kada se njihova mesta izmešaju.<br />

Minimalnu, ali ne beznačajnu promenu možemo postići i ako se prosto sklonimo sa puta onima koji znaju i<br />

žele bolje i više od nas, i učimo iz njihovog primera.<br />

Retko se ko može pohvaliti bezbrižnim nepoznavanjem pravih vrednosti. Uglavnom svi mi dobro znamo<br />

gde je to „unosno mesto” na koje želimo da stignemo, bune nas putevi koji do tamo vode. Moj savet<br />

svima u ovom broju je – krenimo od toga da ne smetamo. Za početak. Možda ćemo tako biti korak bliže<br />

ukidanju bespotrebnog uništavanja životinja, ljudi, slika, tome da ono što je ostalo od kolekcije Branka<br />

Belića dobije izložbeni prostor, da sprečimo neku novu poplavu, šta god ona značila nama.<br />

Korak bliže pravom putu koji će vas odvesti do vašeg ličnog unosnog mesta,<br />

želi vam<br />

Urednica<br />

Jovana Nikolić<br />

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije, pitanja i pohvale, naša adresa je:<br />

casopis.kush@gmail.com<br />

2 3

premijere<br />

izložbe<br />

muzeji<br />

muzika<br />

U KPGT-u se 5. jula izvela pretpremijera Beketovog<br />

dela Kraj partije, u režiji Bora Draškovića. a glasine<br />

tvrde da ćemo zvaničnu premijeru gledati krajem <strong>avgust</strong>a.<br />

Zato, načuljite uši za jednu od retkih letnjih predstava u<br />

Beogradu, pošto su i daske koje život znače pobegle na<br />

more.<br />

Ljubiteljima filma preporučujemo bioskop Zvezdu,<br />

što zbog njihovih letnjih projekcija na otvorenom, a<br />

naročito zbog jedinog mesta u Srbiji (ako ne i šire), gde se<br />

filmovi puštaju i po noći. Kako su krenuli, uskoro će imati<br />

i drive-in. :-)<br />

U Konaku kneza Miloša, u Topčideru, do 1.<br />

septembra biće otvorena izložba Portreti dinastije<br />

Obrenović kroz pank vizuelnu umetnost.<br />

Samostalna izložba Dragana Zdravkovića<br />

pod nazivom Stanje hibernacije /Hibernation Mode<br />

otvorena je do 29. <strong>avgust</strong>a u Salonu Muzeja<br />

savremene umetnosti.<br />

U Galeriji Doma kulture Obrenovac, 8.<br />

<strong>avgust</strong>a, biće otvorena izložba fotografija Branka<br />

Belića nakon čega će uslediti književno veče<br />

pesnika Matije Beckovića.<br />

Do 26. septembra, u Knez Mihailovoj ulici,<br />

kod nekadašnjeg Ruskog cara biće otvorena izložba<br />

stripova Marka Somborca.<br />

U tri galerije KCB-a – Artget, Likovnoj<br />

galeriji i Podroomu, od 28. jula od 20. <strong>avgust</strong>a,<br />

biće otvorene nove izložbe:<br />

Galerija Artget: izložba fotografija Dokumentaristi<br />

– Nova stvarnost<br />

Galerija Podroom: radovi iz Muzeja savremene<br />

umjetnosti Republike Srpske Contemporary Thesaurus<br />

Likovna galerija: grafike Maje Simić – Autoportreti<br />

U Galeriji Singidunum, od 1. do 9. <strong>avgust</strong>a<br />

biće otvorena izložba fotografija Predraga Krdžića<br />

pod nativom Tamo vamo.<br />

Godišnja izložba Galerije Zadužbine Ilije<br />

M. Kolarca otvorena je od 28. juna do 27. <strong>avgust</strong>a.<br />

Za ljubitelje čvršćeg zvuka izdvajamo koncert<br />

američkog kant autora King Dude, koji će sa svojim bendom<br />

prvi put nastupiti pred domaćom publikom u Domu<br />

omladine. King Dude u svom zvuku spaja mračni rok i<br />

prljavi bluz zvuk, kao i brojne druge pravce. Publika i<br />

štampa su njihove koncerte okarakterisali kao poseban<br />

koncertni doživljaj. Iste večeri će nastupiti i američka<br />

muzičarka Foie Gras, koja u svom zvuku spaja mračnu i<br />

eksperimentalnu ambijentalnu muziku. Domaću podršku<br />

će im pružiti bend The Cyclist Conspiracy. Koncert će se<br />

održati 18. <strong>avgust</strong>a, sa početkom u 20h. Cena karata iznosi<br />

1.500 dinara, dok će na dan koncerta cena biti 2.000 dinara.<br />

Od 17. do 21. <strong>avgust</strong>a, na Ušću će se održati trinaesti<br />

po redu Belgrade Beer Fest. Ulaz je, kao i svake<br />

godine besplatan, a celokupni repertoar možete pronaći na<br />

sajtu Beer Fest-a<br />

4 5

SLIKA MESECA SLIKA MESECA<br />

Veliki talas kod<br />

Kanagave, Hokusaj<br />

Trideset šest pogleda na planinu Fudži,<br />

a samo je jedan postao slavan. Svetu<br />

planinu, nacionalni ponos Japana,<br />

simbol lepote, progutao je monstruozno<br />

veliki talas. Čamci su se prevrtali kao<br />

ljuske oraha. Ljudi nisu imali nikakve šanse pred<br />

razbesnelom prirodom. Nebo i voda su se spojili i<br />

samo je vrh visoke planine štrčao na liniji horizonta.<br />

Negde na sivom nebu pobelelom od oluje ispisan je<br />

znak – potpis onoga ko se poigrao prirodnim silama.<br />

Talas sirove snage izbrisao je planinu pred očima<br />

posmatrača. Ovaj događaj desio se 1830. godine,<br />

na grafici japanskog umetnika Kacušike Hokusaja.<br />

Nazvan je Veliki talas kod Kanagave.<br />

Veliki talas kod Kanagave spada u seriju 36 duboreza<br />

kojima je Hokusaj predstavio planinu Fudži. Zbog<br />

velike popularnosti kasnije je seriji dodao još 10<br />

grafika. Ove grafike nastale su na japanskoj tradiciji<br />

duboreza nazvanoj ukijo-e, što u bukvalnom prevodu<br />

znači slike plutajućeg sveta. Ukijo-e umetnost<br />

nastaje početkom 17. veka i trajaće do sredine 19.<br />

veka, tako da obuhvata japanski Edo period (period<br />

vladavine grada Edo).<br />

Grafika prikazuje talase u oluji koji nose tri broda<br />

i vrh planine Fudži u daljini. Prikazani brodovi<br />

prepoznaju se kao oni kojima je živa riba prenošena do<br />

velikih tržnica. Svaki brod ima po osam veslača i dva<br />

putnika. Iako su mnogi smatrali da talas predstavlja<br />

cunami, naučnici su došli do zaključka da je u pitanju<br />

rogue wave u narodu poznat kao monstruozni talas<br />

ili talas ubica. Grafika je nastala u godinama kada<br />

je slikar borio sa velikom finansijskom krizom i<br />

zdravstvenim problemima (nekoliko godina ranije<br />

doživeo je infarkt od kojeg se još uvek oporavljao).<br />

Mesto čoveka u svetu i njegov odnos sa prirodom<br />

deo je i evropske tradicije slikarstva tih godina te je<br />

moguće da je, podstaknut ličnom krizom, Hokusaj<br />

grafikom predstavio svoja razmišljanja na ovu temu.<br />

Japanski istoričari umetnosti dugo nisu prepoznavali<br />

Veliki talas kao umetničko delo od posebnog značaja.<br />

Grafika je mnogo bolje bila prihvaćena u Evropi koja<br />

tokom 19. veka počinje da otkriva i biva opčinjena<br />

umetnošću Japana. Jedan od najpoznatijih likovnih<br />

kritičara tih godina, Edmond Gonkur, opisao je grafiku<br />

kao obogotvorenje mora od strane slikara koji život<br />

provodi u religioznom teroru nadmoćnog okeana koji<br />

okružuje njegovu zemlju. ,,On je očaran iznenadnim<br />

i besnim skokom okeana ka nebu, dubinom plave<br />

na unutrašnjoj strani talasa, grebenom kapljica koje<br />

zapljuskuju poput nemilosrdnih kandži”.<br />

U gornjem levom uglu autor je ostavio svoj potpis: Iz<br />

četkice Hokusaja koji menja svoje ime u Icu. Tokom<br />

života Hokusaj je promenio 30 imena, koristeći<br />

svako za po jednu veliku temu ili seriju koju je<br />

radio. Nakon završenog ciklusa uzimao je novo ime,<br />

ostavljajući staro učenicima da ga koriste i njime se<br />

potpisuju.<br />

Hokusaj se crtanjem bavio od svoje šeste godine.<br />

Tokom školovanja, iako vezan za tradiciju japanskog<br />

duboreza, proučavao je holandske i francuske<br />

majstore. U tehnici drvoreza izrađivao je surimono<br />

– čestitike koje su se davale u posebnim prilikama<br />

poput Nove godine, ilustracije knjiga i reklame.<br />

Pred kraj života, studio u kojem je radio izgoreo je u<br />

požaru usled čega je većina dela uništena.<br />

Ne prvi, ali među prvima, Hokusaj je upotrebio danas<br />

dobro poznatu reč manga da opiše svoje radove. Reč<br />

manga sastavljena je od reči improvizacija i slika<br />

i u japanskoj umetnosti se pojavljuje krajem 18. i<br />

početkom 19. veka. Improvizovanim slikama danas<br />

se u svetu imenuju karakteristični japanski crteži<br />

koji nemaju mnogo sličnosti sa Velikim talasom, ali<br />

su iz njegove tradicije potekli.<br />

Hokusajeva grafika Veliki talas kod Kanagave<br />

inspirisala je mnoge evropske umetnike, ne samo<br />

slikare. Debisijeva kompozicija More povezuje se sa<br />

ovom slikom, kao i pesma Planina Rajnera Marije<br />

Rilkea.<br />

piše: MoonQueen<br />

6 7

MLADI I KREATIVNI<br />

MLADI I KREATIVNI<br />

Dragi citaoci,<br />

Igračica<br />

žiri <strong>KuŠ</strong>!-a je odlučio da u <strong>avgust</strong>ovskom broju objavimo još tri pesme, troje mladih i kreativnih pesnika koji su<br />

se prijavili na naš pesnički konkurs prošlog meseca. U ovom broju predstavljamo vam Dunju, Radmilu i Aleksandra<br />

i nadamo se da ćete uživati u njihovoj poeziji.<br />

Dunja Radovanović rođena je 24. januara 1993. godine. Apsolvent je<br />

na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smer sociologija. Njeni radovi<br />

zastupljeni su u mnogim zbornicima i književnim časopisima.<br />

Dobitnica je pohvale Majstorsko pero, za izuzetan umetnički izraz i doprinos<br />

očuvanju srpske književne reči, kao i priznanja Društva srpsko-ruskog<br />

jedinstva Titel. Takođe, dobitnica je treće međunarodne nagrade na konkursu<br />

Žarko Aćimović u Novom Sadu.<br />

Radmila Vankoska rođena je u Republici Makedoniji 1988. godine.<br />

Ona se bavi digitalnom umetnošću i autorka je kratkih priča i poezije.<br />

Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Skoplju, a trenutno završava<br />

magistarske studije na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu.<br />

Njena dela objavljivana su u nekoliko časopisa i zbirki u Makedoniji i Srbiji,<br />

gde je izlagala i svoje fotografije, instalacije i video-radove. Živi i radi u<br />

Beogradu.<br />

Arizanović Aleksandar rođen je 30.04.1986. godine u Beogradu. Osnovnu<br />

i srednju školu završio je u Mladenovcu, a Visoku poslovnu školu i Kriminalističko-policijsku<br />

akademiju je pohađao u Beogradu. Član je Društva<br />

književnika Beograda i Književnog kluba Đuro Salaj. Pesme su mu objavljivane<br />

u časopisu Književne vertikale i letopisu Srpske duhovne akademije,<br />

dok je promocije svojih knjiga održavao u Kući Đure Jakšića, bibliotekama<br />

i kulturnim centrima u Beogradu i Mladenovcu. Ima objavljene dve zbirke<br />

poezije.<br />

Oženjen je suprugom Jelenom sa kojom ima sina Vukašina.<br />

Došla je.<br />

Obuče kostim<br />

i odigra šta se od nje traži.<br />

I svaki dan tako,<br />

ispočetka.<br />

To je, uostalom,<br />

njen jedini posao, znate.<br />

Samo to se očekuje,<br />

i svi su srećni.<br />

Baš svi.<br />

Uzbudljiv je život sa njom, kažu.<br />

A što ne bi i bio,<br />

kad je tako čudesna?<br />

Pucnu prstićima,<br />

i misle da su dovoljno uradili.<br />

Najgore, i jesu.<br />

Ona odmah skače,<br />

otpleše bez duše<br />

i skloni teret sa svojih pleća,<br />

bar na neko vreme.<br />

I dalje traže još, još, još...<br />

Ispuniće im i te želje, hoće.<br />

A zatim će, možda jednom,<br />

skupiti hrabrost,<br />

ukrasti zvezdu sa neba<br />

i krenuti drugim putem.<br />

Dunja Radovanović<br />

8 9

MLADI I KREATIVNI<br />

MLADI I KREATIVNI<br />

10/30<br />

ljudi imaju<br />

prijatelje, kuće, želje,<br />

muziku, vino, umetnost<br />

i pored mnogo navika<br />

jedna -<br />

da insistiraju da se pokaže<br />

što dramatičnije<br />

koliko su upropaščeni.<br />

za to, realno,<br />

nikoga nije briga.<br />

kao bela čarapa<br />

u veš mašini<br />

sa šarenim.<br />

nikoga nije briga.<br />

Radmila Vankoska<br />

Eurotopija<br />

Hodajuće kante za opuške,<br />

Matični pogled u samilosti cara,<br />

Da đonovi obiđu zalutale kruške,<br />

........su želje oklopa koji podsvest stvara.<br />

Oprane ruke i duše,<br />

Utisnuti žig na kopiju morala,<br />

Da se na kiši ožiljci bez bunta osuše,<br />

.......su jagma okrutnog i prozirnog vala.<br />

Takmac za gmižu i guranje,<br />

Za krik u jami bez kraja,<br />

Za podmuklo i ponizno furanje,<br />

........ideje za spas nadljudskih staja.<br />

Ušuškani džepovi i glave,<br />

I vera u slast gorčine,<br />

Potunjenost u agilnost stave,<br />

..........da i briga brig/idn/u izrine.<br />

Vinost bez rasprave je – smrt,<br />

I za čekić i za publiku,<br />

A svaki odlivak postane krt,<br />

.........da ostane okrajak u nepoznatom liku.<br />

Blok je zid bez jura,<br />

Krem je elita bez jura,<br />

Dizel je brend bez jura,<br />

- utopija bez jura je nerealna.<br />

Arizanović Aleksandar<br />

10 11

ČITAM I SKITAM<br />

ČITAM I SKITAM<br />

Ako se Joakim Vujić naziva „ocem srpskog teatra” onda se Stefan Stefanović sa punim pravom može<br />

nazvati „ocem srpske drame”. On je autor prve originalne drame napisane na srpskom jeziku koja je obrađivala<br />

jedan od najpopularnijih motiva 19. veka – ubistvo poslednjeg Nemanjića.<br />

Pre Stefanovića, srpsko dramsko stvaralaštvo bilo je poprilično skromno i mahom neoriginalno. Ako<br />

izuzmemo veliki broj Vujićevih dramskih dela, koja su pretežno bila posrbe, odnosno adaptacije stranih,<br />

popularnih drama za naše prostore, srpska književnost pre Stefana Stefanovića brojala je samo dva originalna<br />

dramska dela – Traedokomediju Emanuela Kozačinskog, i Tragediju, odnosno preradu Traedokomedije od<br />

strane Jovana Rajića. Za divno čudo, oba ova dela su, između ostalog, obrađivala isti motiv kao i Stefanovićeva<br />

tragedija – ubistvo Uroša V.<br />

Međutim, drame Kozačinskog i Rajića pripadaju starijim obrascima književnosti. To su školske,<br />

odnosno barokne drame religiozno-moralnog karaktera koje su imale za cilj propagiranje vaspitanja i nauke.<br />

Stefanović je svojom dramom Smrt Uroša V u srpsku književnost uneo elemente Šekspirovske i Šilerovske<br />

dramske tradicije i postavio temelje za sve buduće pisce koji su želeli da stvaraju po tradicionalnim, aristotelovskim<br />

obrascima dramskog stvaranja. On je u prvi plan istakao pojedinca, njegovu psihologiju, i oblikovao<br />

ga u okvirima klasične drame.<br />

Stefanović je ovu dramu napisao kada mu je bilo svega 20 godina. Rođen u Novom Sadu 1805. godine,<br />

Stefanović se opredelio za studije matematike i tehnike, ali je pored toga ispoljio i redak književni dar.<br />

Nažalost, zbog tuberkuloze, Stefanović je preminuo u 21. godini i iza sebe je ostavio mali broj književnih dela<br />

koja su davala tek nagoveštaj jednog velikog pisca kakav je mogao da postane.<br />

Prva drama<br />

Drama je prvi put izvedena 1825. godine i ubrzo nakon toga pala je u zaborav. Štampana je tek 1840.<br />

godine, što zbog Stefanovićeve prerane smrti, što zbog sukoba sa mitropolitom Stratimirovićem koji je dramu<br />

ocenio kao uvredljivu za crkvu te je terao pisca da cenzuriše neke delove. Međutim, dolazak ove drame u<br />

štampanu reč odigrao se previše kasno. Na srpskoj dramskoj sceni tada je vladao Sterija, a retko koje delo je<br />

moglo da priđe nekom od njegovih klasika. Stoga je ovo Stefanovićevo delo dugo ostalo neprimećeno, sve<br />

do početka 20. veka, kada su naši kritičari ponovo počeli da se interesuju za ovog pisca.<br />

Sam motiv koji se obrađuje u ovoj tragediji preuzet je delom iz Vukovih narodnih pesama, a delom<br />

iz Rajićeve Istorije koja se umnogome oslanja na narodnu tradiciju. Za smrt poslednjeg Nemanjića optužen<br />

je Vukašin, koji je već od samog početka drame koncipiran kao negativan lik željan vlasti, što je neistinito<br />

izobličenje istorije kakvo je postojalo u narodnoj tradiciji. Sama postavke tragedije na relaciji žrtva–tiranin<br />

nešto je što pripada šekspirovksoj, odnosno romantičarskoj drami, a motiv borbe oko vlasti bio je dominantan<br />

za vreme Stefanovićeva života.<br />

Stefanović je bio izraziti pristalica Vuka. I ovu dramu, kao i svoje pesme, on je pisao na skoro čistom<br />

narodnom jeziku. Iako, naravno, i kod njega ima nekih pozajmljenica iz stranih jezika, u odnosu na ostale pisce<br />

koji su tada stvarali Stefanovićev jezik je i te kako vukovski, blizak onom koji je Radičević nešto kasnije<br />

koristio.<br />

Iako je ova drama dugo ležala u zapećku naše književnosti, za vreme kada se ona pojavila, za taj<br />

književni trenutak u našoj istoriji ona je predstavljala jedan jako smeo potez bez koga mnogi pisci koji su<br />

usledili kasnije, poput Jakšića, Kostića pa čak delom i Sterije, ne bi bili ono što danas predstavljaju za naše<br />

dramsko stvaralaštvo.<br />

piše: Tamara Živković<br />

12 13

ČITAM I SKITAM<br />

ČITAM I SKITAM<br />

Besmrtna muza<br />

Lenka Dunđerski<br />

Jelena Lenka Dunđerski, ćerka Lazara Dunđerskog, bila je devojka koja je za vreme svog kratkog života<br />

zainteresovala mnoge srpske neženje. Iako je poživela samo dvadeset četiri godine imala je nekoliko ponuda za<br />

brak, bila je muza Laze Kostića, pa čak i nesuđena supruga Nikole Tesle. Lenka nije bila samo lepa, već je bila<br />

i učena, na šta je sigurno uticalo imovinsko stanje njene porodice. Bila je poliglota, volela je da putuje i svirala<br />

je klavir.<br />

Kostić i Jelena prvi put su se sreli u Čelarevu 1891. godine. On je tada već imao pedeset godina, dok<br />

je ona tek zašla u treću deceniju. Upravo tolika razlika u godinama Kostića je sprečavala da je oženi, a svoju<br />

ljubav potiskivao je tako što je otišao u manastir Krušedol, pokušavao da uda Lenku za drugog i na kraju se<br />

oženio Julijanom Palanački. Lenka je takođe bila zainteresovana za Lazu, o čemu svedoči njen dnevnik. On<br />

ju je zaintrigirao odmah nakon prvog susreta, a njegove pesme znala je i pre susreta sa pesnikom i rado ih je<br />

recitovala u društvu. Taj „drugi” koji je trebalo da oženi Lenku ne bi li je tako odvojio od Kostića bio je niko<br />

drugi do Nikola Tesla.<br />

„Sveća ne može goreti na dva kraja”.<br />

Kostić se Tesli javio pismom u kome mu predlaže ženidbu. Tesla je na to odgovorio odbijanjem – onako<br />

kako je i sam Kostić pretpostavio, što se vidi u njihovoj daljoj prepisci. Kostić je žalio što će Teslina loza da<br />

se ugasi sa njim i što neće imati ko da nasledi njegovu genijalnost. Tesla, iako je veoma poštovao žene, bio je<br />

ubeđen da ljubav i nauka ne idu zajedno, te se odlučio za nauku. Ni Lenka nije želela da se uda za Teslu, ma<br />

koliko ga Kostić nahvalio u pismima. Njeno srce pripadalo je drugom. Tri meseca nakon ovog događaja, Lenka<br />

je preminula, u novembru, 1895. godine.<br />

„Dragi prijatelju,<br />

Danas je, otprilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u<br />

Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da<br />

proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da<br />

vam ne kažem: Hoću da vas oženim! Quelle idée – reći ćete.<br />

Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak!<br />

Pomislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite na<br />

šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću vam odmah sliku moje<br />

namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako<br />

vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj,<br />

Laza Kostić .”<br />

Lenkina zaostavština<br />

Lenkina smrt zatekla je Lazu na medenom mesecu. Tada je on otišao u crkvu Gospe od Spasa i dugo se<br />

molio. Četrnaest godina kasnije, kao njegovo poslednje delo, nastala je poema koja nosi naziv ove crkve, Santa<br />

Maria della Salute, a čiji stihovi su bili posvećeni pokojnoj Lenki. U ovoj poemi Laza prvo traži oprost zbog<br />

stava u pesmi Dužde se ženi u kojoj je žalio drvo koje će biti iskorišćeno za ovu crkvu. U daljim stihovima on<br />

pati za Lenkom i oni se stapaju u fiktivan brak iz kojeg proizilaze njegove pesme kao deca.<br />

Pored ove pesme, napisao je i Gospođici L.D. u spomenicu koja je našla put do Lenke, ali čiji je original<br />

izgubljen zajedno sa njenim oslikanim sandukom u kojem su, između ostalog, bili skriveni različiti dokazi<br />

njihove platonske ljubavi. Ova pesma napisana je za vreme Kostićevog boravka u manastiru i svedoči o tome<br />

da iako se fizički udaljio od nje, misli nije mogao usmeriti ni na šta drugo.<br />

Nakon Kostićeve smrti objavljen je deo njegovog Dnevnika snova u kome je opisao svoju ljubav prema<br />

Lenki i gde je potvrdio da je upravo ona bila inspiracija za pesmu Santa Maria della Salute. Prema ovom<br />

dnevniku, Lenka za njega nikada nije bila „sasvim mrtva” i sećanje na nju mu je davalo snagu da živi, a njen lik<br />

pratio ga je sve do smrti.<br />

U sećanje na ovu neobičnu mladu damu ostala je<br />

književna nagrada pod nazivom Lenkin prsten. Nju je<br />

ustanovio Dom kulture u Srbobranu 2006. godine u Lenkinu<br />

čast. Ova nagrada dodeljuje se za najbolju ljubavnu pesmu na<br />

srpskom jeziku, svake godine krajem novembra. Nagrada nosi<br />

ovaj naziv jer se pored novčanog iznosa i plakete, pobedniku<br />

uručuje i prsten od belog zlata. Prvi dobitnik ove nagrade bio<br />

je Matija Bećković za pesmu Parusija za Veru Pavladoljsku.<br />

Kao zadužbina porodice Dunđerski, ostali su zamkovi<br />

rasuti po Vojvodini koji se i danas mogu posetiti i pogledati.<br />

Zamkovi se nalaze u Kulpinu, Čelarevu, Bečeju i Hajdučici.<br />

piše: Aleksandra Vujić<br />

14 15

Iz ugla muzike<br />

Najveći i najkompleksniji<br />

muzički instrument<br />

Orgulje<br />

Pre industrijske revolucije, dve mehaničke naprave smatrane<br />

su najkompleksnijim ljudskim kreacijama. To su bili sat i<br />

orgulje. Koncept iza funkcionalnog rada orgulja je ljudima<br />

bio poznat još oko 250. godine pre nove ere, kada je Kestibije<br />

Aleksandrijski, otac pneumatike, izumeo vodene orgulje. Ovaj rani<br />

vid orgulja koristio je vodeni pritisak koji je gurao vazduh u cevi.<br />

Ovakve orgulje korišćene su u vreme antičke Grčke i kasnije<br />

na teritoriji Rimskog carstva. Primarnu ulogu u doba antike<br />

Orgulje<br />

su aerofoni<br />

ovaj instrument je imao u igrama i na trkama. U vreme<br />

Vizantije, mehom se postizalo strujanje vazduha u<br />

instrument, a cevima. Tada orgulje ulaze na dvor. Odatle će uci u<br />

zvuk proizvode hrišćansku liturgiju u kojoj će nekoliko vekova<br />

strujanjem vazduha<br />

kroz jednotonske cevi.<br />

imati značajno mesto. Od tada pa do danas<br />

ovaj instrument doživeo je brojne promene<br />

Kroz istoriju ove cevi su<br />

bile izrađivane u različitim<br />

i varijacije, a najviše eksperimenata<br />

na ovom instrumentu vršeno je od<br />

oblicima i od različitih materijala<br />

koji su davali drugačija svojstva<br />

14. do 16. veka, kada su orgulje<br />

uživale posebnu popularnost.<br />

tona. Cevi iste boje i jačine tona grupišu<br />

se u registar, a broj cevi u jednom registru<br />

korespondira sa brojem dirki na manualu<br />

(uglavnom pet oktava). Orgulje mogu da sadrže<br />

i više manuala uključujući i pedale za noge koje<br />

proizvode najdublje tonove. Registri se nalaze oko<br />

manuala, a njihovim uključivanjem i kombinovanjem<br />

dobijaju se različite boje zvuka. Vazduh koji je potreban da<br />

bi se dobio zvuk kod orgulja dolazi iz jednog ili više mehova<br />

koji pumpaju i drže vazduh pod pritiskom. Danas se ovaj pritisak<br />

postiže elektromotorima, a nekada su za to bili zaduženi ljudi koji<br />

su se nazivali kalkanti.<br />

sa mnogo širim tonskim rasponom, prvenstveno su se nalazili u crkvama, a odgovornim za njihovo uvođenje u<br />

crkvu se smatra Papa Vitalijan. On je u 7. veku uneo ovaj instrument u crkvu zbog njegovih tonskih mogućnosti<br />

da svira niže od vokalnog registra, da ga prati ili da svira više od njega. Tokom renesanse i baroka izgled orgulja<br />

bio je podjednako bitan koliko i njihov zvuk. Proizvođači su počeli da različitim oblicima cevi inkorporiraju<br />

zvukove raznih instrumenata u orgulje, na taj način obogaćujući tonsku paletu. Graditelji su u ovom vremenu<br />

posvećivali posebnu pažnju estetici, praveći pritom od orgulja prava umetnička remek dela.<br />

Brojni kompozitori stvarali su dela za orgulje. Među najpoznatijima je bio Bah, čiji doprinos u ovom<br />

domenu ostaje neprikosnoven. Kompozitori poput Mendelsona, Holsta, Štrausa, Lista i Dvoržaka<br />

takođe su koristili orgulje u svojim kompozicijama zbog njihovog prodornog i snažnog zvuka.<br />

Mocart je, upravo zbog toga, orgulje nazivao kraljem instrumenata. Najveće funkcionalne orgulje<br />

na svetu nalaze se u Filadelfiji u robnoj kući Macy’s (nekada se robna kuća zvala Wanamaker’s<br />

pa otuda i orgulje nose isto ime). Ove orgulje imaju 28.604 cevi, koje su grupisane u 463<br />

registra i raspoređene na sedam spratova. Pored rekordno velikih orgulja građene su i<br />

kućne, pa čak i prenosive orgulje, najrazličitijih tipova, sa različitim mehanizmima.<br />

Početkom 20. veka Lorens Hamond izumeo je jeftiniju alternativu orgulja, za<br />

koju nisu bile potrebne cevi i vazdušni pritisak, čuveni električni Hammond<br />

organ. Zahvaljujući pojavi elektronike, porodica orgulja se dodatno<br />

proširila. Ovi instrumenti mogu se smatrati pretečom današnjih<br />

klavijatura. Hammond je i dan danas ostao jedan od najvećih<br />

proizvođača električnih orgulja. Poslednja velika revolucija u<br />

svetu orgulja došla je sa pojavom integrisanog električnog<br />

kola i tranzistora, koji su omogućili kompjutersku<br />

modifikaciju zvuka. To je dovelo do daleko većeg<br />

broja tonova koji su mogli da se koriste a veličina<br />

instrumenta svedena je na veličinu manuala. Od<br />

tada pa do danas ovi instrumenti su korišćeni<br />

u skorom svim vrstama muzike, a svi oni<br />

duguju svoje poreklo orguljama.<br />

piše: Marko Kolarović<br />

Postoje brojne varijacije kod orgulja, kako u veličini tako i u tipu. U<br />

veličini se kreću od manjih orgulja koje imaju jedan kratak manual, pa<br />

sve do instrumenata sa preko deset hiljada cevi. Ovi veći instrumenti,<br />

16 17

DILETANT O POZORIŠTU<br />

“ Prave vrednosti ?”<br />

DILETANT O POZORIŠTU<br />

Predstave<br />

„Unosno mesto” – JDP i „Draga Jelena” – BDP<br />

U letnjoj pauzi voleo bih da<br />

vam skrenem pažnju na dve<br />

predstave koje se bave kod<br />

nas uvek aktuelnom temom<br />

– odnosom mladih prema<br />

korumpiranom (u svakom smislu te reči)<br />

sistemu koji ih okružuje. Svako od nas<br />

(uključujući i vašeg diletanta) se barem<br />

jednom, ako ne i svakodnevno, susreće<br />

sa ovim problemom. Moram priznati<br />

da broj predstava koje se bave ovom<br />

tematikom čak i meni počinje da ide na<br />

nerve. Jedna predstava – mladi nemaju<br />

posla, druga predstava – sistem je truo,<br />

treća predstava – dole vlast, i moje<br />

lično (ne)omiljena – MI se borimo<br />

za prave vrednosti. Naravno da se<br />

to može gledati kao posledica stanja<br />

u kojem živimo, no verujem da je<br />

većini vernih pratilaca pozorišta,<br />

ako ništa drugo, a onda krivo zbog<br />

manjka tema kojima se srpsko<br />

pozorište bavi. Po čemu se onda<br />

iz tog mora političkih komentara<br />

izdvajaju dve predstave – Unosno<br />

mesto i Draga Jelena? Ponaosob,<br />

svakako da od proseka odskaču<br />

glumačkim postavkama koje<br />

će vas sigurno oboriti s nogu,<br />

ali bili bi nepošteni kad bismo<br />

rekli da su u tome izuzeci,<br />

što naravno nikako nije<br />

slučaj. Ali ako posmatramo<br />

ove dve predstave zajedno,<br />

verujem da ćemo doći do,<br />

ako ne najboljih zaključaka<br />

o današnjici, a onda bar do<br />

onih najbližih istini. Ova dva<br />

naslova nisam tek tako izvukao iz šešira, već sam bio zapanjen<br />

koliko su slični i suprotni jedan drugom u isto vreme, kao da je<br />

jedna predstava odraz u ogledalu druge (i to lako može biti ono<br />

Alisino ogledalo) – svojevrsni, izvitopereni jin i jang.<br />

Krenimo prvo od drame Unosno mesto, Aleksandra<br />

Nikolajeviča Ostrovskog, izdate 1857. godine. Ipak, ova drama<br />

premijeru nije doživela narednih šest godina. Razlog cenzora<br />

bilo je „ismevanje državnih činovnika”, dok je povod, naravno,<br />

bio iskren prikaz stanja u državnim službama. U Unosnom<br />

mestu vidimo Žadova (Nikola Rakočević), tek odškolovanog<br />

mladića koji je odlučio da će živeti časno i pošteno, nasuprot<br />

iskrenim pokušajima njegovog ujaka Višnjevskog (Predrag Ejdus) i<br />

njegovih podređenih, Jusova i Belogubova (Branislav Lečić i Srđan<br />

Timarov), da mu objasne kako svet stvarno funkcioniše i da nije<br />

tako lako živeti samo na poštenoj korici hleba, kako se to čini kada<br />

smo zaneseni i punih stomaka. „Svaki pisar poznaje bolje od tebe<br />

život. Zna iz vlastitog iskustva da je bolje biti sit čovek nego gladan<br />

filozof”. Žadov, naravno, odbije, a uprkos teškom radu ne dostiže ni<br />

deseti deo uspeha, priznanja niti bogastva koje postižu činovnici i<br />

ostali podređeni njegovom ujaku. Ali, što bi rekao Duško Radović:<br />

„Ima nepodmitivih ljudi, to su oni od kojh ništa ne zavisi”, a od Žadova<br />

zavisi njegova žena Polina (Jovana Gavrilović). I tako naš heroj pod<br />

pritiscima društva, svoje porodice, ženine porodice otelotvorene u tašti<br />

Kukuškinovoj (Seka Sablić) i snaji Julkici (Milena Živanović) popušta i<br />

odlazi kod ujaka da traži unosno državno mesto 1 .<br />

I pored odlične glumačke ekipe koju još čine i Anđelka Simić, Bogdan<br />

Diklić, Nebojša Ljubičić, Stefan Bundalo, Marko Ajvaz i Anđela Krvavac,<br />

čini mi se da režija Egona Savina jeste pogodila metu, ali ne baš u njen<br />

centar. Likovi na momente bivaju previše karikirani, tako da se ne možemo<br />

u potpunosti poistovetiti sa njihovim manama i samim tim ih i priznati,<br />

dok je glavni lik Žadova, isto samo na momente, jednodimenzionalan i<br />

propovedački nastrojen, čime odbija čak i one koji bi se možda složili s njim.<br />

1 Po mom mišljenju, najsavršniji primer rodbinskih veza u Srbiji je vic: Zašto nema seksa u<br />

državnim službama?<br />

Negde u daljini Boškić se mršti.<br />

A sada okrenimo drugu stranu medalje.<br />

Malo više od jednog veka po štampanju<br />

Unosnog mesta, Ljudmila Razumovska<br />

napisala je dramu Draga Jelena (Sergejevna).<br />

Tadašnja vlast zabranila je ovu predstavu<br />

„zbog lažno prikazane moralne degradacije<br />

sovjetske omaldine i društva”. I upravo je,<br />

kao i gorenavedeno delo, posle dugodišnjeg<br />

čekanja na premijeru doživela veliki uspeh,<br />

kako u Rusiji tako i u svetu.<br />

Dok u Unosnom mestu pratimo<br />

nekoliko godina života mladog, poštenog<br />

i obrazovanog Žadova, u Dragoj Jeleni<br />

pratimo jednu noć života starije,<br />

poštene i obrazovane Jelene (Danica<br />

Risitovski), profesorke matematike.<br />

Ovde je starija generacija ta koji brani<br />

klasične, prave moralne vrednosti<br />

(ako one uistinu postoje), a omladina<br />

je pragmatična grupa spremna na sve<br />

zarad tzv. boljeg života 2 . Tri učenika<br />

i jedna učenica iznenada dolaze na<br />

Jelenina vrata ne bi li obradovali<br />

svoju omiljenu profesorku na njen<br />

rođendan. A čisto se pogodilo da<br />

samo ona ima ključ od primeraka<br />

sutrašnjeg prijemnog ispita iz<br />

matematike (ili je to ključ od<br />

kombija marice?). No, pošto<br />

shvati pravu nameru svojih<br />

učenika, Jelena se uprkos svim<br />

pretnjama i napadima hrabro<br />

i čvrsto drži svojih ideala.<br />

Skoro da odgovara na replike<br />

ujka Višnjevskog, kada kaže:<br />

„Nije čovek samo hleb” i „već<br />

ste naučili da svoju podlost<br />

pravdate nesavršenim<br />

svetom”. Ali upravo u<br />

njenim učenicima leži<br />

2 Tooo moj je motoo, ali šipak! Nešto ipak tu ne štima...<br />

živoooot nije loto.<br />

vrednost ove predstave. Tu je Olja (Vanja Nenadić) pametna<br />

i na prvi pogled buduća beskrupulozna lepotica, Vića (Miloš<br />

Petrović) tipičan dečko iz kraja, produkt radničke i alkoholom<br />

prožete porodice, Paja (Lazar Đurić) nesrećno zaljubljen u<br />

Olju i budući kvaziintelektualac i, na kraju, Vlada (maestralni<br />

Stefan Trifunović), slika i prilika sina nekog novog Jusova ili<br />

Belogubova. Upravo u ovim likovima vidimo prirodu „lošeg<br />

ili zlog”, savršeno dočaranu toliko da je razumemo, ali, avaj,<br />

nikad da se poistovetimo s njima. Od svih likova u obe drame,<br />

lik Vlade možda jeste najgori od svih, ali je ujedno i najiskreniji.<br />

Zašto su u dramama toliko retki, ako ih i ima, brutalno iskreni, a<br />

ujedno dobri i pošteni likovi. Da li zato što bi publici bili dosadni<br />

ili možda jer su nerealni? Kao i kod Ostrovskog, nisu „negativci”<br />

toliko loši, niti su naši heroji toliko puni vrlina.<br />

„Mi ljudi šezdesetih bili smo drugačiji!”. Izvinite Jelena<br />

Sergejevna (i svi roditelji moje generacije) ali niste. Razni Višnjevski,<br />

Jusovi, Vlade i Volovođe su bile i u vreme Ostrovskog, i šezdesetih,<br />

a biće ih i u dvadeset prvom veku. Ne branim ja ovde tzv. negativce<br />

(okej, možda malko), koliko napadam „svece”, branitelje „pravih<br />

vrednosti”, koji su takvi bili i ostali za vek vekova, a zlo je niklo tamo<br />

negde, u šumi. Da citiram Vladu: „Vi ste nas rodili i naučili da budemo<br />

lažljivci, muvatori i prevaranti”, ili opet ujku Višnjevskog: „ Ja sam se<br />

vas i bojao... Ali šta je u biti? Vi ste pošteni samo dok se ne sukobite<br />

sa nemaštinom...” Šta tim „svecima”, čuvarima pravih vrednosti daje<br />

za pravo da bace prvi kamen? Zar su toliko bezgrešni... Ili prosto nisu<br />

bili suočeni sa nemaštinom. „Negativci” na kraju krajeva nemaju ništa<br />

protiv vas lično „Mi se ne borimo protiv vas (i vaših vrednosti), nego se<br />

borimo za sebe. Osećate razliku?” Da li je vi osećate?<br />

Pozorišni dodatak<br />

Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama<br />

web stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi<br />

svim ljubiteljima pozorišta.<br />

Kao što sam više puta spominjao, jedna od prednosti pozorišta jeste<br />

neretka mogućnost da vidimo različite interpretacije istog dramskog dela.<br />

Zato vam dajem linkove za dva različita izvođenja Drage Jelene, koje ćete,<br />

nadam se, imati prilike da uporedite sa predstavom u Beogradskom dramskom<br />

pozorištu. [LINK 1] [LINK 2]<br />

piše: Igor Belopavlović<br />

18 19

DILETANT O FILMU<br />

DILETANT O FILMU<br />

FILM VS KNJIGA<br />

hipsterska rasprava veka<br />

Pre koju nedelju na P.D.F. facebook stranici (Predlagač Dobrih Filmova)<br />

izbačen je post na kome se tvrdi da su knjige uvek bolje od filmova. Čak i<br />

ja, koji ostavim komentar svake prestupne godine, sam morao da uđem u tu<br />

online raspravu 1 , ali sam shvatio da se ne može sve reći sa par komentara.<br />

Zato ću ovim člankom pokušati da objasnim da tvrdnja „knjiga je bolja od<br />

filma” nije striktno, pa čak ni generalno pravilo.<br />

Krenimo prvo od samih knjiga koje se adaptiraju. Da parafraziram Alfreda Hičkoka: „Mogu da napravim<br />

odličan film od loše knjige. Mogu da napravim odličan film čak i od osrednje knjige, ali ne mogu od<br />

dobre, jer će taj film uvek patiti od upoređivanja sa originalnim delom”. Mada se može činiti da je<br />

ovo u suprotnosti sa mojim stavom, to nije slučaj, ali za sada krenimo od tih loših knjiga. Šta ukoliko<br />

su originalana dela prosto nečitljiva ili nisu ni pisana da bi imala umetničku vrednosti niti prenela neku poruku,<br />

nego su prosto osmišljena da se ljudi zabave/uplaše/uzbude ili prosto da se brzo zarade pare.<br />

Knjiga Čeljusti jeste bila jedna od najprodavanijih knjiga u svoje vreme, ali to je najviše zaslugom marketinga<br />

producenata koju su je otkupili upravo kako bi od nje napravili film. Što se samog dela tiče svi su se složili<br />

(uključujući i reditelja, Stivena Spilberga) da su glavni likovi osrednji i da se niko ne identifikuje sa njima, čak<br />

navijate da ih ajkula pojede. A opet, sa tog izvora samo dobili jedan od najvećih filmskih klasika – Čeljusti (Jaws).<br />

Sve ovo se može reći i za legendarni Psiho već pomenutog Hičkoka. I mada su horori češći predstavnici kategorije<br />

dobrih filmova po zaboravljenim književnim delima, ne treba ni zaboraviti da je Kazablanka rađena po ni blizu toliko<br />

1 Jedino što se može porediti sa blagim nervnim slomom koji dobijte kada pročitate neki komentar koji vi smatrate glupošću, je kad vas<br />

neko preseče u saobraćaju dok kasnite na posao.<br />

poznatoj<br />

drami Svi<br />

dolaze kod<br />

Rika. A zašto nije<br />

bila poznata čak ni<br />

glavnoj glumici filma Ingrid<br />

Bergam? Prosto – bila je loša i<br />

zato joj ljudi nisu pridavali mnogo<br />

pažnje.<br />

Pređimo sad na one knjige koje je Hičkok<br />

nazvao osrednje. I pre nego nastavite da čitate dalje,<br />

te knjige su osrednje u poređenju sa Ilijadom, Rusima,<br />

Geteom itd.<br />

Film Borilački klub, o kome svo već pisali u <strong>KuŠ</strong>!-u, je čak i od<br />

strane samog autora knjige Čaka Palanika, nazvan boljom verzijom. Dva<br />

filma koji se smatraju najboljima u istoriji jesu svakako Kum i Apokalipsa danas<br />

i oba jesu zasnovana na knjizi. Ali Fransis Ford Kopola je izbacio skoro trećinu iz<br />

knjige Maria Puzoa Kum, što je opet ništa u poređenju sa Apokalipsa danas zasnovana na<br />

kratkom romanu Srce tame. Teme su ostale tu, ali ovaj članak nema dovoljno mesta da pobrojim<br />

20 21

DILETANT O FILMU<br />

sve razlike, ali ćemo<br />

spomenuti da su<br />

promenjeni vreme,<br />

mesto i kraj same<br />

priče, tek toliko.<br />

I pre nego<br />

pređem na „bogove”<br />

književnosti, zadržimo<br />

se upravo na svim tim<br />

promenama koje film<br />

napravi u odnosu na<br />

knjigu tj. želim da vas<br />

pitam: Da li film treba<br />

da bude preslikan sa<br />

stranica? I ako nije,<br />

da li je zato manje<br />

vredan?<br />

Uzmimo kao<br />

primer Borilački<br />

klub gde je zapravo<br />

jedina bitna razlika<br />

između filma i knjige<br />

kraj koji proizilazi<br />

iz malko drugačijeg<br />

prikaza lika Tajlera<br />

(Bred Pit). U knjizi,<br />

Tajler je više puta<br />

ubio ljude, dok su u<br />

filmu neki ljudi možda<br />

poginuli kao posledica<br />

Tajlerovih akcija,<br />

ali to mu svakako<br />

nije bila namera. U<br />

filmu Tajler priča o<br />

budućoj „džungliutopiji”<br />

gde bi svako<br />

bio slobodan, dok je<br />

u knjizi jasno naznačeno da je Tajlerova namera da<br />

vlada tom „utopijom”. Da li je onda bolja knjiga sa<br />

Ničeovom porukom o Nadčoveku koji može/mora<br />

izroniti iz betonske džungle ili vam se više dopada<br />

film kao kritika kapitalističkog društva koji guši duh<br />

pojedinca? Odgovor na to pitanje zavisi od toga da<br />

li studirate filozofiju ili sociologiju (jer, realno, ko bi<br />

drugi vodio tu rasrpavu?) no, mislim da se možemo<br />

složiti da je on ipak krajnje subjektivan tj. ne postoji<br />

jedan tačan odgovor na postavljeno pitanje.<br />

Naravno, smatram da reditelji i producenti,<br />

ako se već uhvate neke adaptacije, imaju obavezu da<br />

ostanu koliko-toliko verni „duhu” dela. I jasno mi je da<br />

se sa „koliko-toliko” i „duh” ostavlja veeeeliki prostor<br />

za odstupanja koja lako mogu dovesti do srknavljenja<br />

knjige i na kraju krajeva lošeg filma. Ali ipak i pored<br />

toga može se napraviti odlična adaptacija odličnih<br />

knjiga.<br />

Velika očekivanja (Great Expetations) iz 1946.<br />

godine ili Razum i osećajnost (Sense and Sensibility)<br />

iz 1995. definitivno pripadaju nezaboravnim i<br />

najboljim (od mnogih) engleskih adaptacija Dikenska<br />

i Džejn Ostin. I naglašavam da ovde nije ubačeno sve<br />

iz knjige, ali je preneta filozofija i poruke koje su one<br />

nosile tj. duh knjige je uspešno uhvaćen. Priznajem<br />

da sam retko nailazio na dobru adaptaciju ruskih<br />

klasika, ali ovde se mora uzeti u obzir i sama logistika<br />

iliti nemogućnost da se roman kakav je recimo Braća<br />

Karamazovi stavi u sat i po. Ali ovome se lako može<br />

doskočiti jednim Holivudskim trikom a to je franašiza<br />

ili još prostije, napraviti TV seriju. Jedan takav primer<br />

odlične ekranizacije je i Bulgakovljev roman Majstor<br />

i Margarita u formatu minu-serije od petnaest epizoda<br />

koje možete naći i na YouTube-u sa srpskim titlom.<br />

No, svestan sam činjenice da će neki i pored<br />

svega ovoga tražiti dlaku u jajetu i nastaviti sa tim da<br />

je „knjiga uvek bolja od filma” i da će upravo u tom<br />

„duhu dela” tražiti glavnog krivca za, po njima, lošu<br />

adaptaciju. Faliće im baš ta rečenica ili će reći da im<br />

se nije dopao glumac koji je angažovan jer je taj lik<br />

drugačije opisan, premenili su ovo ili ono itd.<br />

Retka su ostvarenja koje se drže napisanog teksta<br />

kao pijan plota. Neka od njih su Paranoja u Las Vegasu,<br />

Watchmen, Hari Poter itd. Sada na momenat sklonimo<br />

u stranu naš utisak o ovim i drugim stopostotnim<br />

„vernim” verzijama i zapitajmo se: Dopalo nam se ili<br />

ne, ako je film toliko dobro preneo priču sa stranica,<br />

zašto bi onda čitao knjigu posle filma? I ono što je<br />

možda još bitnije, ako ste čitali knjigu i ne želite da<br />

vidite nečiju tuđu interpretaciju – zašto gledate film?<br />

Da li ste gledali Gospodara prstenova samo da<br />

bi potvrdili sebi kako je vaše viđenje knjige jedino<br />

pravo ili ukoliko biste se razočarali u ekranizaciju da<br />

bi je pljuvali po internetu?<br />

Usuđujem se da tvrdim da ukoliko naiđete na<br />

nekog (ili ste to ne daj bože vi) ko će uporno braniti<br />

knjige od filmova (kao da se moraju braniti), takva<br />

osoba ne brani samo knjige koje su adaptirane, već<br />

književnost kao celinu. Književnost kao superiorniju<br />

umetnost u odnosu na film, a vala i ostale umetnosti.<br />

Sada, mogao bih nastaviti sa laičkom i verovatno<br />

lošom psihoanalizom takvih ljudi, no to ćemo ovaj put<br />

preskočiti.<br />

Ipak, takvim ljudima bih ipak poručio sledeće:<br />

Ako knjiga jeste superiorni medijum od filma, dokažite<br />

to na veoma prost način –<br />

napišite ili nađite knjigu na osnovu originalnog<br />

filma i da pritom knjiga bude bolja.<br />

Knjige zasnovane na filmskim ostvarenjima se<br />

doduše već pišu, ali to se radi isključivo od strane<br />

producenata blokbastera koji žele da još malo iskeširaju<br />

svoje krave muzare. Ali, da bi uspeli u ovom mom<br />

malom izazovu ne može to biti bilo koji film. Tražim<br />

da pročitam „knjigovanu” verziju bilo kog filma od<br />

Tarkovskog ili Bergmana a da ta knjiga bude bolja<br />

od filma. Ako mi neko nađe takvu knjigu, svečano se<br />

zaklinjem da ću je pošto je pročitam i pojesti sa sve<br />

koricama. A zamislite tek da neko pokuša da napravi<br />

knjigu po filmovima Čarli Čaplina?<br />

Jasno je meni da knjiga pruža veću mogućnost<br />

interpretacije i da dozvoljava našoj imaginaciji veća<br />

prostranstva. Kako bi rekao Andrić: „Čitalac ne voli<br />

da mu se svaka misao doreče do kraja... Jedan deo<br />

treba ostaviti čitaočevoj mašti... To ga čini saradnikom<br />

i uvećava njegovo zadovoljstvo”.<br />

Ali, rekao je i ovo: „Na kraju, i najbolji pisac može<br />

u čitaocu da izazove samo one asocijacije koje čitalac<br />

već nosi u sebi“, dok mislim da film kao agresiviniji<br />

i direktniji medij ipak to, ponekad, može. Upravo jer<br />

film često jeste dorečen do kraja, prvenstveno jer ne<br />

iziskuje samo naš um već i pažnji naših čula, dobar<br />

film može izazvati ne sakrivene, već nove asocijacije<br />

i osećanja. Zloglasan primer toga je i nacizam koji se<br />

u mnogim ljudima probudio ne posle pročitane Moje<br />

borbe (Mein Kampf), već posle odgledanog filma<br />

Trijumf volje (Triumph des Willens). 2<br />

Za kraj ću samo dodati da se ja lično obradujem<br />

svaku put kad vidim da će izaći film po nekoj knjizi<br />

koju sam pročitao, čak i ako me posle razočara, jer ću<br />

tako videti kako drugi ljudi vide i doživljavaju delo<br />

koje mi se toliko dopalo.<br />

piše: Igor Belopavlović<br />

2 Jedan pozitivan primer, koji je ipak odraz moje neobjektivnosti,<br />

je i film Kradljivac bicikla, koji (ponavljam, barem po mom mišljenju),<br />

može probuditi empatiju u svakom ljudskom biću bolje nego ijedna<br />

napisana knjiga.<br />

22 23

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA<br />

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA<br />

Palata ranjenog<br />

Južno od glavnog grada ostrva Krf, u selu<br />

Gatsuri, nalazi se jedna od najlepših palata<br />

podignutih u 19. veku. Njeno ime je Ahilion,<br />

a ktitor ovog zdanja bila je austrijska carica<br />

Elizabeta I, žena Franje Josifa poznatija pod nadimkom<br />

Sisi. „Želim palatu sa kolonadom stubova,<br />

visećim vrtovima, zaštićenu od radoznalih pogleda –<br />

palatu vrednu Ahila, koji je prezirao smrtnike i nije<br />

se plašio čak ni bogova” zapisala je carica opisujući<br />

palatu koju je zamislila i koju su arhitekte nešto kasnije<br />

doslovno sprovele u delo. I tako bi Ahlion, dvor<br />

dostojan slavnog ratnika grčke mitologije.<br />

Ipak, u pozadini priče o nastanku ove<br />

velelepne palate stoji tragična priča. Carica Sisi<br />

doputovala je na Krf po naređenju svog lekara, kako<br />

bi izlečila svoje fizički i duhovno napaćeno telo nakon<br />

iznenadne smrti sina Rudolfa. On je 1889. godine<br />

pronađen mrtav u zamku Majerling, zajedno sa<br />

ljubavnicom Marijom Večerom. Njihova smrt objašnjenja<br />

je kao zločin iz strasti, u kojem je princ ubio prvo<br />

ljubavnicu a zatim i sebe. Sinovljevo samoubistvo uticalo<br />

je na caričino zdravlje pa su joj lekari savetovali<br />

da otputuje na Krf gde su je oporavile mediteranska<br />

klima i lepota ostrva. Inspirisana predelima mediterana<br />

poželela je da napravi sebi palatu sa vrtovima i jedinstvenim<br />

pogledom, u kojoj će moći da uživa i koja<br />

će biti dostojna bogova.<br />

Zemljište na kojem je Ahilion podignut<br />

sredinom veka nalazilo se u posedu filozofa i diplomate<br />

rođenog na Krfu, Petrosa Vrailasa Aremnisa i<br />

bilo je poznato kao „Vila Vraila”. Godine 1888. nakon<br />

posete Krfu carica odlučuje da je to idealna lokacija<br />

za njenu buduću palatu i otkupljuje<br />

zemljište. Palatu je dizajnirao italijanski<br />

arhitekta Rafaele Karito.<br />

Prilikom ulaska u kompleks<br />

Ahiliona prvo se nailazi na vrt sa<br />

statuama grčkih božanstava koje predvodi<br />

ratnika<br />

božanski par – Zevs i Hera. Na ulazu u palatu nalazi<br />

se portret carice Sisi, dok je sa leve strane mermerni<br />

kamin dekorisan manjim skulpturama. Tavanica je<br />

oslikana alegorijskom scenom četiri godišnja doba. Tu<br />

je i velika slika trijumfa Ahila nad Hektorom. U palati<br />

se nalazi i katolička kapela izgrađena po vladarkinoj<br />

želji. Mnoštvo umetničkih dela koja su krasila njenu<br />

spavaću sobu danas su sačuvana, poput velike slike<br />

Odiseja i Nausikaje.<br />

Ipak, najveće umetničko delo ovog kompleksa<br />

predstavlja vrt u koji se izlazi kroz kolonadu<br />

jonskih stubova koju prate statue antičkih muza, te je<br />

ovo stepenište nazvano Pročelje Muza. Njih prate i<br />

statue Apolona i Hermesa, kao i trinaest bisti antičkih<br />

filozofa i pesnika, među kojima je mesto našao i Šekspir.<br />

Najreprezentativnija statua Ahileona je čuveni<br />

Umirući Ahil, rad nemačkog vajara Ernesta Gustava<br />

Hertera. Ratnik iz mitologije predstavljen je u trenutku<br />

kada ga je strela pogodila na jedino ranjivo mesto<br />

na telu – u petu. Kao pandan ranjenom Ahilu, nešto<br />

kasnije u vrtu je osvanula još jedna statua ovog junaka<br />

– Ahil pobednik. Vajar Johan Goc predstavio ga<br />

je u trenutku trijumfa, sa štitom na kojem se nalazi<br />

glava Meduze. Dva mermerna Ahila ilustruju<br />

priču o nepobedivom ratniku koji<br />

ne preza ni od bogova, ali ga na kraju<br />

ipak sustiže sudbina propisana<br />

svim smrtnicima.<br />

Nakon smrti carice Sisi Ahilion je pripao njenoj<br />

ćerki koja u njemu nije često boravila. Godine 1907.<br />

ovaj kompleks otkupio je nemački kralj Vilhelm II koji<br />

je Ahilion proglasio svojom letnjom rezidencijom.<br />

Za vreme Prvog svetskog rata palata je<br />

pretvorena u bolnicu za srpske vojnike. Na neki način<br />

simbolika mesta neplanirano je zaokružena – palata<br />

koja je dobila naziv po najslavnijem antičkom ratniku,<br />

dom jedne od najimpozantnijih skulptura ranjenog<br />

Ahila, postala je bolnica nekim novim ranjenim vojnicima<br />

čije su bitke vođene mnogo nakon pada Troje,<br />

a čija je sudbina zaslužila Ahilovu slavu. Nakon rata<br />

palata postaje prvi kazino u Grčkoj, da bi kasnije bila<br />

pretovrena u muzej, koji je i danas moguce posetiti.<br />

Ako vas put nanese na Krf ili ako ne možete<br />

da odlučite gde da letujete, ovakav dragulj<br />

arhitekture i hortikulture na sreću nam je<br />

relativno blizu, pa posetite palatu dostojnu<br />

bogova. Srdžbu mi boginjo pevaj,<br />

Ahileja, Peleju sina…<br />

piše: MoonQueen<br />

24 25

USPUTNA FILOZOFIJA<br />

Zašto mazimo neke,<br />

a jedemo druge životinje?<br />

Ovde u Srbiji, svinje, kokoške, krave, ribe<br />

predstavljaju sastavni deo prosečne ishrane.<br />

Meso ovih životinja konzumiramo<br />

gotovo svakodnevno, bez ikakvog udubljivanja<br />

u poreklo tog mesa, tačnije, o<br />

životu same životinje. S druge strane, budemo li u<br />

svoju ishranu uvrstili i pse i mačke, postaćemo Sotona,<br />

Ktulu, drekavac i čupakabra! Postaćemo monstrum<br />

koga će verovatno, ako ne već linčovati, onda<br />

svakako zaobilaziti u širokom krugu. Očigledno je da<br />

se smatra da postoji nekakva bitna razlika na osnovu<br />

koje možemo opravdano da diskriminišemo između<br />

ovih vrsta. Dohvatimo svoj potiljak, pritisnimo<br />

dugme za on, i da pogledamo o čemu se ovde radi.<br />

Kakve bismo razloge sve mogli da ponudimo?<br />

1Za početak, neko bi mogao da kaže da su<br />

jedne za jelo, dok su druge za druženje.<br />

Kako biste to objasnili jednom Kinezu ili<br />

Indijcu? Da li bismo imali sluha za objašnjenje<br />

Indijca da krave nisu nikako za jelo?<br />

Da li bismo imali stomak za to da nam Kinez objašnjava<br />

kako su mačji ćevapi fantastičnog ukusa? Sva je<br />

verovatnoća da ne bismo, a to je zato što mi ove stvari<br />

ne počinjemo da jedemo svesnom i promišljenom<br />

odlukom, već to uveliko jedemo dok stignemo u neki<br />

racionalni(ji) uzrast. Što znači da je to verovatno racionalizacija<br />

sa naše strane. U pitanju je, verovatno,<br />

naprosto pravdanje zatečenog stanja. U našem primeru,<br />

razgovor ova tri čoveka deluje osuđen na propast.<br />

Svaki od njih može da se pozove na svoje intuicije<br />

(kulturno relativne, dabogme), na samu kulturu, ili<br />

na neki sveti spis podjednako efektivno. Sada kako<br />

stvari stoje, deluje prilično proizvoljna ta linija koja<br />

razdvaja njam njam od gući gu životinja. A ako je već<br />

proizvoljna, postavlja se pitanje – da li je uopšte ima?<br />

Možda je pitanje sve ili ništa?<br />

2Neko bi mogao reći da je inteligencija validan<br />

kriterijum. Svakako, deluje racionalno<br />

što među nama samima za neke stvari<br />

diskriminišemo po ovom osnovu (na primer,<br />

kod prava na glasanje ili sticanja vozačke<br />

dozvole), pa što to ne činimo i sa životinjama? Mogli<br />

bismo tvrditi da nije opravdano jesti životinje koje se<br />

smatraju relativno inteligentnim naspram onih koje<br />

su relativno neinteligentne. Ovo deluje problematično:<br />

svinja, koja je deo naše dijete, važi za jednu od<br />

najinteligntnijih životinja, bez ikakve sumnje više od<br />

mnogih pasjih i mačjih rasa, a zvuči gotovo utopijski<br />

da se neko ovde iz tog razloga odrekne jedne vrste<br />

mesa. Takođe, ovom linijom rezonovanja bi neko<br />

morao tvrditi da je onda više opravdano konzumirati<br />

odrasle u odnosu na mlade životinje. Ako ostavimo<br />

ove potencijalne nedoslednosti po strani i dalje<br />

možemo postaviti prosto pitanje: a zašto je to bitno?<br />

Pitanje nije bezazleno – ako ne znamo da odgovorimo<br />

na ovo, i dalje nismo dali nikakav razlog, samo<br />

smo pomerili pitanje korak dalje.<br />

?<br />

3Mogli bismo probati i da napravimo razliku<br />

po sposobnosti da se osete bol i patnja?<br />

Možda je racionalno tvrditi da je opravdano<br />

jesti (i u tu svrhu ubijati) životinje za<br />

koje bi to bilo bezbolno i koje ne bi mogle<br />

možda i da osete strah ili patnju zbog toga. Možda se<br />

varam, ali za ovaj poslednju razlog verujem da ćemo<br />

svi imati najviše sluha. Deluje savršeno bitno da li<br />

ćemo nekome ili nečemu naneti bol pri ispunjenju<br />

naših želja i potreba, pa tako i prehrambenim potrebama.<br />

Više je u skladu sa našim moralnim intuicijama<br />

da ubijamo i jedemo bića koje toga praktično<br />

neće biti ni svesna, od onih koja će proživeti bol i<br />

strah. Da kažemo da je ovo validan razlog. Koliko nas<br />

pomno prati i razmišlja o tome koliko su inteligentne<br />

određene životinje ili kolika je njihova sposobnost<br />

za doživljavanje bola pre nego što uzmemo meni u<br />

ruke? Biće da nas je malo. Čini se da postoji razlog<br />

zašto ne bismo sebi trebali tako nešto dozvoliti. Ako<br />

USPUTNA FILOZOFIJA<br />

je tačno da je ubijanje određenih životinja moralno<br />

nedopustivo, onda valja uvideti da naš način života<br />

teži održanju ili pogoršanju takvog stanja – što znači<br />

da smo u tome saučesnici. Ako je tačno da je ubistvo<br />

životinje zločin, onda valja spomenuti da se prema<br />

grubim procenama, globalno u toku jedne godine za<br />

potrebe hrane ubije oko sedamdeset milijardi životinja,<br />

ili šest miliona na jedan sat. Brojke deluju otupljujuće<br />

ogromno.<br />

Razgovoru i argumentima koji su u igri se ne može<br />

posvetiti dužna pažnja na dve strane, ali napomeni<br />

da je to tema vredna razmišljanja, može. Način na<br />

koji o ovim stvarima razmišljamo (ako ikada uopšte<br />

to i učinimo) je retko kad dosledan, a to će svima<br />

koji znaju barem osnovno o logici uvek biti razlog za<br />

nelagodu.<br />

piše: Logoreik<br />

26 27

prikaz izložbe<br />

Prikaz izložbe<br />

Drugačije je naše<br />

svetlo Srema…<br />

…od onog u Parizu i Normandiji”,<br />

rekao je Sava Šumanović prilikom svog<br />

drugog povratka u Šid, 1928. godine.<br />

Galerija slika Save Šumanovića<br />

smeštena je u slikarevoj porodičnoj kući<br />

koju je njegova majka, Persida Šumanović<br />

poklonila gradu uz 417 slika svog sina koje<br />

čine kolekciju galerije, a od kojih je 101<br />

delo izloženo u stalnoj postavci. Najveći<br />

deo ovih slika pripada poslednjoj deceniji<br />

Šumanovićevog stvaralaštva, takozvanom<br />

šidskom periodu, i izložene su hronološki.<br />

Prvi deo postavke čine slike donete<br />

iz Pariza, kopija stuba pariske kafane La<br />

Cupole koju je Šumanović oslikao, kao i<br />

skica čuvene slike Pijani brod (original<br />

čeka neka lepša vremena u Muzeju<br />

savremene umetnosti). Ako se odlučite na<br />

posetu Šidu i Galeriji preporučujemo da<br />

sa sobom ponesete odštampanu istoimenu<br />

pesmu Artura Remboa i pročitate je pred<br />

ovom slikom.<br />

Nemali broj slika prikazuje<br />

Pariz, njegova naselja, crkve i izletišta<br />

u okolini. Iako se često pominje kako<br />

se slikar razočarao u Francusku i Pariz<br />

koji ga nije prihvatio na način na koji je<br />

on želeo, predeli ovog grada još uvek će<br />

se pojavljivati na njegovim platnima. U<br />

Parizu, Sava Šumanović je stekao veliko<br />

slikarsko znanje i veštinu, pogotovu<br />

posmatrajući i kopirajući velike majstore<br />

u Luvru, kao i Sezana. Kada je osetio<br />

potrebu za autohtonim, ličnim izrazom,<br />

vratio se kući tražeći pravu inspiraciju za<br />

svoj novi „zverski stil”, kako ga je nazvao<br />

zbog smelije upotrebe boje. Svetlost<br />

Srema polako se pripitomljavala na<br />

njegovoj slikarskoj paleti. Kako bi svoje<br />

oko i osećaj prilagodio tom drugačijem svetlu,<br />

enterijeru i okolini, skoro dve godine prilikom<br />

povratka u rodni grad nije slikao teme vezane za<br />

Šid i okolinu. Ipak, u rodnom mestu prepoznao je<br />

„devičanske pejzaže ravnice” u čijem je otkrivanju<br />

potencijala bio pionir. Pejzaži će postati jedna od<br />

dve glavne teme kojima će se baviti sve do svoje<br />

smrti. Subjektivno govoreći, ako ni zbog čega<br />

drugog, galeriju bi trebalo posetiti zbog pogleda<br />

na Šid i okolinu pod snegom, i jednu do tada<br />

nenaslikanu predstavu pitome, mirne, idilične, ali<br />

ne romantizovane zime.<br />

Tokom poslednje decenije svog života koju<br />

je proveo u rodnoj kući, naslikao je oko 600 slika.<br />

Osim pejzaža i aktova u galeriji je moguće videti i<br />

nekoliko zanimljivih mrtvih priroda na kojima se<br />

uočava uticaj Sezana. Tu su i dečji portreti, slike malih formata nazvane Kupačice i nekoliko žanr-scena na<br />

kojima Šumanović prikazuje dečiju igru i slučajno uhvaćene detalje svakodnevnog života svoje okoline –<br />

Seoska ulica, Vejavica, Tri devojčice u igri.<br />

Radim u ciklusima jer su svi veliki majstori radeći cikluse došli do<br />

sopstvenog stila<br />

Godine 1935. Šumanovic počinje da radi na ciklusu šidskih kupačica, danas poznatijih kao Šiđanke.<br />

Ovaj ciklus dugo godina je zanemarivan od strane naučnika koji su cenili samo Savine pariske slike. Međutim,<br />

veliki ciklus sa mnoštvom figura, koji skoro da ispunjava jednu od prostorija galerije, ne bismo smeli tako<br />

lako odbaciti. O ciklusu bi se moglo pisati mnogo, ipak, ovde ćemo napomenuti da ako se nađete u Galeriji<br />

Save Šumanovića obratite pažnju na složenu mrežu geometrijskih oblika i odnosa koje figure čine pokretima<br />

svojih tela, posmatrate ciklus kao jednu priču koja se odmotava i prepoznate elemente klasičnog slikarstva<br />

u modernom. Takođe, prokušajte da odgovorite na pitanje – koliko je žena predstavljeno na ciklusu šidskih<br />

kupačica ? Mnoštvo, ili samo jedna ?<br />

28 29

Prikaz izložbe<br />

Sunce sija kao da je juli…<br />

…na triptihu Beračice, poslednjem delu koje je Šumanovic<br />

naslikao. Na tri velika platna prikazana je tema bliska slikaru čiji su<br />

se roditelji bavili vinarstvom – berba grožđa. Vrelo sunce i bose noge<br />

žena koje beru grožđe ukazuju na toplu letnju atmosferu koja prosečnom<br />

posmatraču neupućenom u poljoprivredu ne odaje nikakve tajne.<br />

Međutim, Šiđani odrasli u vingoradarskim krajevima vrlo dobro znaju<br />

da se grožđe ne bere u julu već u septembru kada ipak nije moguće, a ni<br />

praktično, ići bos. Takođe, u okolini Šida ne postoji, a ni u Savino vreme<br />

nije postojao ni jedan vinograd koji je imao isključivo crno grožđe<br />

predstavljeno na slici. Čista stopala beračica, korpe u kojima se grožđe ne<br />

prenosi već skladišti (pune plodova bile bi preteške za nošenje), prejako<br />

sunce, sinu vinogradara ne bi tek tako promakli. U pitanju, dakle, nije<br />

realna berba, već poruka koju treba iščitati. Pozivamo<br />

se na vašu ličnu logiku – broj beračica naslikanih u<br />

prvom planu je 12. Svi prikazani grozdovi su crni.<br />

Na sredini, u daljini nazire se njiva sa žitom. Neke<br />

od beračica kleče, a triptih je vrsta slike nepogrešivo<br />

vezana za hrišćanske oltare. „Ja sam čokot tvoj, moj<br />

otac je vinogradar” govori se u jevanđelju po Jovanu.<br />

Zanimljivo je pratiti i promene u potpisima na<br />

slikama. Blizina rata naterala je slikara da prestane<br />

sa potpisivanjem na ćirilici, da bi pred kraj života u<br />

potpunosti prestao da se potpisuje na radovima. Godine<br />

1941. Šid pada u ruke Hrvata, tako da Šumanović<br />

prestaje da stavlja svoj potpis na slike, te na njima<br />

ostaju samo godine izrade. 28. <strong>avgust</strong>a 1942. godine<br />

ustaše upadaju u Savinu kuću i odvode ga zajedno sa<br />

120 sugrađana u Sremsku Mirtovicu na streljanje. Na<br />

štafelaju je ostao da se suši treći deo triptiha Beračice.<br />

Legat – kuća Save Šumanovića<br />

Nedaleko od Galerije nalazi se i kuća Save Šumanovića koja je danas njegov legat i u kojoj je moguće<br />

videti mnoge predmete koje je slikar korsitio, skoro netaknut ambijent soba u kojima je živeo i stvarao, komade<br />

nameštaja prepoznatljive na pojedinim slikama, kao i mnogo fotografija i dokumenata koji pričaju priču o<br />

slikaru i njegovoj porodici.<br />

Šumanović potiče iz imućne i obrazovane porodice, i sa očeve i sa majčine strane. Kada su prihvatili<br />

da će im sin postati slikar, roditelji su se složili da mu u tome moraju pružiti punu podršku i obezbediti sve<br />

najbolje, školovanje u inostranstvu, a<br />

pri povratku u Šid najveću prostoriju<br />

za atelje, kočijaša za obilazak okoline<br />

i ribača boja koje je Šumanović<br />

spravljao sam. I nakon Savine tragične<br />

smrti, njegova majka nastavila je da<br />

sprovodi sinovljev san. Uspela je<br />

da sačuva slike od granata koje su<br />

potresale Sremski front i da izdejstvuje<br />

da se u jednoj od porodičnih kuća otvori<br />

galerija. Ukoliko vas put nanese ka<br />

Šidu, ne propustite da posetite galeriju<br />

i rodnu kuću slikara velikog talenta,<br />

neshvaćene vizije i tragične sudbine.<br />

Pronađite devičansko u okolini grada i<br />

popijte čašu dobrog crnog vina, u čast<br />

Savine poslednje slike.<br />

piše: MoonQueen<br />

*Na informacijama, pomoći i divnim pričama o Savi Šumanoviću zahvaljujemo se autorki stalne postavke<br />

galerije, istoričarki umetnosti Vesni Burojević<br />

U radu Save Šumanovića nije moguće uočiti tragove bolesti koja<br />

se često navodi kao relevantna prilikom proučavanja njegovog dela. On<br />

je bio obrazovan, precizan i disciplinovan slikar, koji ništa nije prepuštao<br />

slučajnosti. Njegova izolacija bila je deo svesne odluke. Predstava slikara<br />

kao „ludog genija” je ideološka boja koja je dodata njegovom liku u<br />

posleratnoj Jugoslaviji.<br />

30 31

ČITATI MUZIKU<br />

ČITATI MUZIKU<br />

EDGAR ALAN PO<br />

h<br />

h<br />

Gotik metal bend Tristania ima pesmu My Lost Lenore, čiji naziv asocira na Poovu ljubav Lenoru<br />

koja se pominje u pesmi Gavran. Referenca, sem u naslovu, može se pronaći i u početnim stihovima „For<br />

thy promise bewailed, by her raven eyes, by her beauty and a scarlet sunrise„. Finski bend Nightwish je delom<br />

inspirisan kratkom pričom Bunar i klatno (The Pit and the Pendulum) snimio pesmu The Poet and the<br />

Pendulum. Ovo ne čudi ako uzmemo u obzir da je upravo Edgar Alan Po omiljeni pisac frontmena benda.<br />

Engleski rok bend Queen, koji je često pominjan u ovom serijalu članaka, na drugi album smestio je pesmu<br />

Nevermore čiji naslov je jasna referenca na poemu Gavran u kojoj se ova reč ponavlja kao refren. Ista reč<br />

poslužila je metal bendu Nevermore kao inspiracija za naziv benda.<br />

Bend Tool koristi čuvenu referencu u pesmi Sweat – „Seems like I’m slipping into a dream within<br />

a dream” koja se nalazi na njihovom albumu iz 1992. godine. San u snu (Dream Within a Dream), naziv<br />

je Poove pesme koja je dala inspiraciju ovom bendu. Žanrovski, ovaj bend stoji nasuprot pevačice Britni<br />

Spirs koja je svoju turneju 2001. godine nazvala upravo tako – Dream Within a Dream. Da li mislite da bi<br />

Po ovakvim omažom bio počastvovan?<br />

Lu Rid je 2003. godine snimio dupli album naslova The Raven na kome se mogu naći brojne reference<br />

na delo ovog pisca, kao i Poovi citati koje čitaju poznate ličnosti, između ostalih i Stiv Busemi, Dejvid<br />

Bouvi i Vilijam Defo. Ovaj album je u tesnoj vezi sa operom iz 2000. godine koju je Lu Rid pisao sa Robertom<br />

Vilsonom, a koja nosi naslov POEtry. Ovaj album je poslednji rok album ovog izvođača, a nastao<br />

je u saradnji sa bendom Metallica.<br />

Edgar Alan Po, pisac misterije, avanture, makabrizma, arabesnog i grotesknog i dalje intrigira i inspiriše<br />

izvođače različitih žanrova. Ipak, upravo zbog njegovog mračnog stila pisanja ne biste mogli očekivati<br />

da je poslužio kao inspiracija veselim pop numerama. Ipak, iako mu pretežno počast odaju metal bendovi<br />

i kompozitori klasične muzike, nađe se i nekoliko izuzetaka koji se verovatno ne bi dopali Pou.<br />

Pre nego što nastavite sa čitanjem ovog članka, pustite Rahmanjinovu horsku simfoniju pod nazivom<br />

Zvona (The Bells). Upravo je ona inspirisana Poovim stvaralaštvom, a odlična je pozadina za čitanje<br />

teksta o njemu. Imajte na umu da je ova simfonija jedna od omiljenih Rahmanjinovih dela iz sopstvenog<br />

stvaralaštva. I mnogim drugim kompozitorima klasične muzike Po je služio kao inspiracija, a među njima<br />

su Nikita Koškin, Adam Stern, Dominik Argento, Andre Kaplet i mnogi drugi.<br />

Nisu samo klasični muzičari inspiraciju nalazili u Pou. Bob Dilan je pesmu Just Like Tom Thumb’s<br />

Blues pisao dok mu je na umu bila kratka horor priča čiji je naslov Ubistva u ulici Morg. Ova Poova priča<br />

smatra se prvom modernom kriminalističkom pričom. Referenca na Poovo delo može se naći i u nonsensnoj<br />

pesmi Bitlsa koju je napisao Džon Lenon I Am the Walrus. U pesmi se doslovno javlja ime Edgara<br />

Alana Poa, ali ne i njegova dela. Na čuvenom omotu albuma ovog benda – Sgt. Peper`s Lonely Hearts Club<br />

Band, Edgarov lik se nalazi u gornjem redu, između Freda Astera i Junga.<br />

Pank rok bend Green Day na albumu American Idiot, u pesmi St. Jimmy pominje Poa. Tekst je<br />

sledeći: „I am the son of a bitch and Edgar Allan Poe, raised in the city in the halo of lights”.<br />

Finski bend HIM, tačnije, njihov frontmen Vile Valo, često koriste Poove citate u svojim pesmama.<br />

Vile takođe ima i tetovažu koja prikazuje oči Edgara Alana Poa na svojim leđima. Merilin Menson je slikao<br />

Poove portrete, a tvrdi kako mu inspiracija za pesme neretko dolazi upravo od dela ovog pisca.<br />

The White Stripes počast Pou odaju kroz pesmu Red Death at 6:14, a ona se odnosi na priču Maska<br />

crvene smrti, dok Stivi Niks ima pesmu Annabel Lee na svom albumu iz 2011. godine – In Your Dreams.<br />

Da li bi Po bio ponosan na način na koje njegovo delo utiče na savremenu kulturu i da li su se ovi<br />

muzičari pridržavali Poovih saveta iz eseja Filozofije kompozicije ostaje vam da zaključite sami nakon čitanja<br />

i slušanja.<br />

piše: Aleksandra Vujić<br />

Ovaj pisac omiljen je i u metal svetu, pa je tako čuveni bend Iron Maiden snimio pesmu pod nazivom<br />

Murders in the Rue Morgue, koja se odnosi na gorepomenutu horor priču, a ova pesma se nalazi na njihovom<br />

drugom albumu Killers. Čitav album hevi metal grupe Grave Diggers posvećen je Pou i njegovom<br />

radu, pa se tako na albumu mogu naći pesme The Raven i Fall of the House of Usher, a obe nose naslove<br />

Poovih dela.<br />

32 33<br />

h

INTERVJU<br />

Intervju<br />

Branko Belic<br />

“U crno beloj fotografiji nema<br />

laži, nema prevare. Crno belo je<br />

sama suština”<br />

U Domu kulture Obrenovac, od 8. jula do 8. <strong>avgust</strong>a, otvorena je izložba slika iz kolekcije Branka<br />

Belića – sugrađanina koji je zahvaljujući dugogodišnjoj karijeri fotografa NIN-a i pozitivnoj energiji<br />

upoznao i družio se sa velikim brojem ljudi koji su formirali domaću kulturnu scenu poslednjih nekoliko<br />

decenija. Među izloženim slikama nalaze se radovi Petra Omčikusa, Nedeljka Gvozdenovića, Milana<br />

Marinkovića Cileta, Mome Kapora i drugih. Uvodni deo izložbe predstavlja panel fotografija i novinskih<br />

članaka koji su propratili veliku tragediju koja je zadesila kolekciju umetničkih dela ovog čoveka u vreme<br />

poplava 2014. godine. Kuća Branka Belica na Zabrežju je stradala, a tom prilikom uništen je veliki broj<br />

slika, knjiga, celokupna foto arhiva i kolekcija ploča džeza i bluza koju je godinama sakupljao. Izložene<br />

slike predstavljaju ono što je iza poplave ostalo u sećanje na godine rada i druženja sa mnogobrojnim<br />

umetnicima. Branko Belić autor je monografije Lica, dobitnik nagrade za životno delo Udruženja novinara<br />

Srbije i nagrade Ministarstva kulture I informisanja Republike Srbije za vrhunski doprinos srpskoj kulturi.<br />

`<br />

Za početak – kako je došlo do formiranja<br />

kolekcije?<br />

– To se desilo spontano. Kao fotograf NIN-a<br />

bio sam stalno u kontaktu sa likovnim<br />

umetnicima raznih profila. Umetnici su<br />

obično prava sirotinja pa su mi nudili<br />

da odaberem sliku u zamenu za katalog.<br />

Vremenom sam se sprijateljio sa većinom i<br />

onda mi je bilo glupo da otuđim slike. Nisam<br />

ni jednu sliku prodao i tako se nakupilo jedno<br />

200 komada. Većina tih divnih ljudi dolazila<br />

je kod mene u selo, družili smo se, a družimo<br />

se i danas. Eto, tako je počelo, bezveze, bez<br />

ikakve namere da budem kolekcionar. Mada<br />

ja sebe i ne smatram kolekcionarom.<br />

Početak sakupljanja i druzenja sa umetnicima<br />

pada u koje godine?<br />

– Početak, tako 70 i neke.<br />

Znači vi ste većinu slika sami odabrali ?<br />

– Da, uglavnom.<br />

Koji su bili kriterijumi prilikom odabira<br />

slika?<br />

– Jednostavno, šta mi se dopalo na prvi pogled.<br />

Da li imate najdražu sliku ?<br />

– Nisam o tome razmišljao. Možda portreti<br />

oca. Jedan je radio Stevan Bodnarov, a drugi<br />

Petar Omčikus.<br />

Petar Omčikus je uradio i dva vaša portreta.<br />

Kako je došlo do toga da slika vas i vašeg<br />

oca?<br />

– Mi se znamo preko četrdeset godina. Kad<br />

dođe iz Pariza svaki dan smo zajedno,<br />

sedimo na terasi, pečemo rostilj, kupimo ribu<br />

na zemunskoj pijaci, ako je ja ne ulovim… I<br />

tako, nekada odluči da mi radi portret. Onaj<br />

iz 80-e je rađen sedam meseci. Kad god dođe<br />

povuče dve linije ili ne povuče, pričamo o<br />

raznim stvarima.<br />

S obzirom na to da ste poznavali mnoge<br />

umetnike, da li možete da nam ispričate neku<br />

anegdotu vezanu za njih ?<br />

– Moram da istaknem jednog lika, to je<br />

INTERVJU<br />

Aleksandar Jeremić Cibe. On je slikao<br />

uglavnom muzičare. Nije propustio ni jedan<br />

koncert na Kolarcu, uvek je bio sa skicen<br />

blokom negde na galeriji i skicirao muzičare,<br />

a onda ih u ateljeu obrađivao. Bio je strašno<br />

produktivan, radio je masu slika. Mislim da<br />

je dnevno mogao da uradi deset komada i<br />

jeftino ih je prodavao, oko 300-400 maraka.<br />

Mucao je kad govori i toga se stideo, imao je<br />

vrlo malo prijatelja sa kojima je bio spontan.<br />

Družili smo se baš intenzivno. Svakog<br />

četvrtka smo ručali zajedno u Klubu Politike<br />

(četvrtak je bio riblji dan) pokojni akademik<br />

Nedeljko Gvozdenović, Stevan Stanić, moj<br />

kolega iz NIN-a koji je vodio kulturu, Cibe<br />

i ja. Jednom me je pitao da li mogu da mu<br />

reprodukujem jedno delo, treba mu za<br />

izložbu u Grafičkom kolektivu. Rekoh da<br />

mogu. Sledeći četvrtak donese za nas trojicu<br />

pozivnice za otvaranje izložbe. Odemo mi<br />

tamo u sedam, nema nikog, zaključano sve,<br />

portir nam otključa vrata i uđemo nas trojica.<br />

Plakata koji sam fotografisao nigde. Posle sam<br />

provalio da je tu, ali okrenut ka zidu. Cibe<br />

kaže – Ja sam ovu izložbu napravio samo za<br />

vas trojicu da vidite da nisam samo zajebant i<br />

kič slikar, da znam i da radim. Gvozdenović,<br />

koji je bio vrh sprskog slikarstva, kada je<br />

video te crteže odlepio je. – Cibe, ovo može<br />

da stoji u svakoj svetskoj galeriji. A Cibe<br />

kaže – Jeste, malopre su bili neki štićenici<br />

iz doma slepih i oduševili su se. – Kako<br />

molim vas.. ? – Pa bio je njihov vaspitač, on<br />

im je prepričavao šta je na slikama oni su<br />

aplaudirali. Toliko je bio spontan, u trenutku<br />

je izvaljivao fazone. Onda je otvorio galeriju<br />

i skupila se raja, on je u medijima objavio da<br />

će otvaranje biti tek u osam.<br />

U poplavi 2014. godine stradalo je dosta dela,<br />

knjiga, ploča i imovine . Koliko je i čega sve<br />

stradalo, da li može da se prebroji ?<br />

– Nisam vodio neku evidenciju, ali imao sam<br />

oko 200 slika, oko 3000 knjiga i blizu 3000<br />

ploča bluza i džeza – to je sve otišlo. Zatim,<br />

četrdesetogodišnja analogna arhiva NIN-a,<br />

filmovi su se slepili. Ostao mi jedan hard<br />

disk iz računara, koji je spašen. Najžalije mi<br />

što su otišle knjige, od oko 3000, od kojih je<br />

jedno 300 bilo sa posvetom autora. U Galeriji<br />

RTS-a 2012. bila je izložba mojih fotografija<br />

34 35

INTERVJU<br />

na kojoj su pored portreta pisaca bile izložene<br />

skenirane stranice knjiga sa posvetama koje<br />

su mi napisali. Te skenirane stranice (oko 70)<br />

su mi ostale na hard disku.<br />

Kako se čuvaju slike u privatnoj kolekciji?<br />

– Stoje kao deo nameštaja. Jedino je nekad,<br />

dok je bio živ, Gvozdenović imao običaj da<br />

kaže – Znate, bilo bi dobro da oslobodite<br />

ovaj zid, da tu stoje ove moje dve slike. –<br />

Jeste profesore, ali gde ću ostale..? Ja nemam<br />

veliki prostor, sve slike stoje na zidovima<br />

jedna pored druge.<br />

Dugo godina fotografišete, da li imate<br />

omiljenu temu ?<br />

– Portret. Portrete ljudi koji su obeležili<br />

kulturu druge polovine 20. veka sakupio<br />

sam i objavio u fotomonografiji Lica 2011.<br />

godine. Za nju sam dobio nagradu za životno<br />

delo od Udruženja novinara Srbije a od<br />

Ministrastva kulture nagradu za vrhunski<br />

doprinos kulturi.<br />

Slikari su radili vaše portrete i vi ste radili<br />

portrete umetnika. Kako fotograf posmatra<br />

lice a kako slikar ?<br />

– Razlika je u tome što slikar ima mnogo<br />

vremena da radi jedan portret, a iza kamere<br />

si ograničen na sekundu u kojoj mora sve<br />

da se podesi : kadar, svetlo, ekspresija. To<br />

je razilka – fotografu treba maksimalna<br />

koncentracija<br />

Da li postoji neki portret na koji ste baš<br />

ponosni ?<br />

– Teško je da se odlučim za jedan portret jer su<br />

glavnom to ljudi sa kojima sam blizak. Možda<br />

bih istakao prva 3 portreta iz monografije<br />

- Duško Radović. Prva dva on je video na<br />

izložbi u galeriji foto saveza Jugoslavije i<br />

pitao da li mogu da mu ih uradim. Odneo<br />

sam mu ih u Studio B i treću fotografiju<br />

sam snimao dok je on gledao prve dve. To<br />

treba da se vidi. U to vreme je bila velika<br />

hajka Centralnog komiteta i gradske vlade<br />

koje su mu se popele na ledja. Objavio sam<br />

tu treću fotografiju u NIN-u, bez potpisa, a<br />

ispod je pisalo – Koji je Duško podobniji ?<br />

Nastala je frka, hteli su da smene direktora,<br />

on se branio da nema veze sa tim, da je to<br />

neko uradio na prelomu broja… To su mi baš<br />

drage fotografije.<br />

Zatim, radio sam Aleksandra Deroka… On<br />

mi je posalo svoju sliku da se menjamo, slika<br />

za portret. Ta slika je peživela poplavu ali<br />

je mala pa je nisam doneo jer sam se bojao<br />

da je neko ne mazne. Na njoj je devojka na<br />

otomanu.<br />

Osim portreta, šta ste još fotografisali<br />

– Uradio sam i jedan akt. Slikar Milan<br />

Marinković Cile mi je tražio da ga<br />

fotografišem za intervju koji je trebalo da bude<br />

objavljen u zagrebačkom Startu. Raspitivao<br />

se po čaršiji ko će to najbolje da uradi i svi<br />

su tipovali na mene. Odem ja u njegov atelje<br />

na Čuburi i on mi kaže – Pošto je ovo veliki<br />

intervju, ja sam mislio da to bude akt. Tih<br />

godina nije bilo muškog akta u medijima. I ja<br />

sam kao mlad radio aktove, ali uvek ženske.<br />

Ali ajde, kažem mu da se skine, nisam znao<br />

da je imao saobraćajku pre toga. Njemu noga<br />

na dva mesta polomljena, ružno deluje, vidi<br />

se kako su ga krpili. Ja ga onda postavim da<br />

leži na krevetu tako da se to ne vidi, a pošto<br />

je to bilo u ateljeu oko njega su bili njegovi<br />

radovi. To je bila duplerica u startu. Tada<br />

je bio mlad i probijao se na sceni pa mu je<br />

trebalo tako nešto da bude ekstravagantan.<br />

Posle mnogo godina napala me njegova žena<br />

da nema smisla što sam objavio njegov akt<br />

u svojoj monografiji jer će takva slika njega<br />

ostati „za istoriju”.<br />

Da li ste ikada razmišljali da se oprobate u<br />

slikarsvu ?<br />

– Ne. I dobro je što me to nije povuklo. Ne možeš<br />

da radiš dve stvari vrhunski, u isto vreme.<br />

Pogotovu što sam ja radio u novinama gde<br />

se svaki dan angažovalo i nije bilo vremena<br />

koje slikarstvo traži da se odvoji.<br />

Uglavnom se bavite crno-belom fotografijom.<br />

Zašto ?<br />

– Zato što je tako i počelo, od crno-bele<br />

fotografije. U crno-beloj fotografiji nema laži,<br />

nema prevare. Crno-belo je sama suština.<br />

Pokušavao sam da u valerskom odnosu crnobelog<br />

kažem sve i uspevao sam.<br />

Digitalna fotografija ili stara škola ?<br />

– Morao sam da pređem na digitalnu zato<br />

što je takav proces štampanja bio. Ja sam<br />

INTERVJU<br />

propustio sve besplatne kurseve i predavanja<br />

o digitalnoj fotografiji i štampi jer sam se<br />

nadao da neće tako skoro da dođe. Kada se<br />

prešlo na digitalno bio sam totalni laik pa<br />

sam molio mlađe kolege da mi pokazuju<br />

neke stvari. Jedva sam ovladao fotošopom, a<br />

i sada znam samo osnovno.<br />

Da li imate neki savet za mlade fotografe ?<br />

– Zatečen sam ovim mladim ljudima, pogotovu<br />

zadnjih godina u NIN-u. Došli su neki klinci<br />

i kad ih pošaljem na snimanje oni naprave<br />

po 600 – 700 snimaka. Ja nisam mogao<br />

da verujem. Mi smo dobijali mesečno 20<br />

filmova i to ti je što ti je, moraš da paziš. Dvatri<br />

snimka i kraj priče, moraš da nabodeš<br />

odmah šta ti treba. A ovi ne razmišljaju nego<br />

pucaju pa će, kao, da odaberu. Mislim da<br />

bi svi trebali da prođu kroz školu crno-bele<br />

analogne fotografije, da osete šta je važno,<br />

da se koncentrišu na svaki snimak. Ovako<br />

možeš da uzmeš i kameru, snimiš sve i<br />

izvučeš šta ti treba.<br />

Slika Brankova bašta Gligora Čemerskog<br />

nastala je u vašoj bašti. Vaša druga ljubav su<br />

biljke i generalno, priroda ?<br />

– Rođen sam na selu i ceo život sam proveo<br />

tu. Bavio sam se poljoprivredom, pčelama,<br />

voćarstvom najviše, ribarenjem. Ta slika je<br />

nastala kada je Gligorije došao u Beograd<br />

i trebao je da ide sa grupom umetnika na<br />

Zlatiborsku koloniju, ali mu se upalio zub i<br />

morao je na operaciju. Nije bilo šanse da ode,<br />

a mrzelo ga je da se vraća u Skoplje. Otvorio<br />

je jednu izložbu u Galeriji biblioteke grada.<br />

Kod mene je proveo dve nedelje dok mu<br />

zub nije zacelilo. Uzeo je platno i ovu sliku<br />

naslikao travama. Plavu boju plavim cvetom,<br />

žutu žutim, zelenu travama...<br />

Da li još neka od slika ima neobičnu priču<br />

nastanka?<br />

– Slika Plavi andjeo Todora Stevanovića.<br />

Boravio je u Njujorku i nestalo mu je platno<br />

za slikanje pa je uzeo dva lista New York<br />

Times-a koje je spojio i kasnije kaširao na<br />

platno. Kada se bolje pogleda vidi se novinski<br />

tekst ispod boje.<br />

36 37

INTERVJU<br />

Želite da ostavite svoju kolekciju slika gradu<br />

Obrenovcu, međutim, još uvek se nisu našli<br />

uslovi za to ?<br />

– To traje već više od 10 godina. I kako koja<br />

vlast dođe sve manje ima sluha za prave<br />

stvari. Bilo je priča da se zgrada stare Opštine<br />

renovira i da se u njoj napravi jedan legat.<br />

Da li je problem novac ili nedovoljno razvijena<br />

svest zajednice ?<br />

– Nije ni jedno ni drugo. Pogrešni ljudi su na<br />

pogrešnim mestima. Ima ljudi koji imaju<br />

sluha ali se ne pitaju.<br />

Posetioci najviše komentarišu Kaporovu<br />

sliku Ljubavnici. Kako ste došli do nje?<br />

– To je jedna od poslednjih Kaporovih slika.<br />

Družili smo se i on je u stvari kumovao<br />

nazivu moje monografije, njegov tekst se<br />

tako zove – Lica. Jednom sam svratio kod<br />

njega, bio je u očajnom stanju, rekao je da<br />

mi odavno nije ništa poklonio i skinuo je tu<br />

sliku sa štafelaja. Drhtavom rukom je napisao<br />

Momo. Posle toga smo još jednom ručali i to<br />

je bilo to.<br />

Na fotografijama stvari stradalih u poplavi<br />

vidi se i jedan njegov crtež, drvo i par, oko<br />

njih je tekst. O čemu je reč?<br />

– Isto Ljubavnici. Postoji i priča o tome. Ta<br />

slika je stradala u poplavi ali ne sasvim,<br />

otišao je samo donji deo. Došli su neki<br />

volonteri iz Subotice da izbacuju stvari i<br />

radili su kod mene par dana. Posle mesec<br />

dana došli su opet, dvoje iz grupe, da mi jave<br />

da su se zbližili dok su radili kod mene i da<br />

se venčavaju za 15 dana. Uzeo sam tu sliku,<br />

napisao posvetu i poklonio im je za venčanje.<br />

Ona je plakala kao kiša. Tako je taj crtež<br />

završio kod njih.<br />

Kakvi su vaši planovi za budući rad?<br />

– Tražim novog izdavača za monografiju o<br />

vajaru Ratku Vulanoviću. Nju sam već izdao,<br />

ali me je izdavač prevario jer je odštampao<br />

samo petnaestak komada za sajam knjiga.<br />

Pošto je prošlo dovoljno vremena, imam<br />

pravo da nađem novog izdavača, ali je to<br />

skupa knjiga.<br />

Pored nje, radim i još jednu knjigu o Petru<br />

Omčikusu, za nju sam našao sponzora.<br />

Treća je opet obimna. Došla mi je u ruke<br />

ispovest Bate Mihajlovića, akademika.<br />

Petnaest godina je on govorio ovako u<br />

diktafon i rukopis je dat meni, da pokušam<br />

da nađem nekoga ko bi ga štampao. Biće to<br />

obimna knjiga, oko 700 strana.<br />

I za kraj, da li možete čitaocima <strong>KuŠ</strong>!-a da<br />

preporučite knjigu, film, muzičko delo…<br />

– Dela Bele Hamvaša. Sava Babić, osnivač<br />

i šef katedre za mađarski jezik negde je<br />

iskopao Belu Hamvaša, mađara koji nikad<br />

nije objavljivan. Jedno vreme je bio upravnik<br />

Nacionalne biblioteke u Pešti i tad je uspeo da<br />

pročita sve što mu treba. Znao je starogrčki,<br />

latinski, sanskrit, čitao je orignialne<br />

tekstove. To je možda najzančajniji pisac<br />

20. veka. Filozof. Trenutno čitam njegovu<br />

Scientiu sakru, to je knjiga iz dva dela gde<br />

je obuhvaćena kompletna baština celog<br />

čovečanstva. Fenomelnalno je pisao, ali<br />

pošto nije bio miljenik vlasti nisu hteli da<br />

mu objave ništa, samo par priča. Kad sam<br />

prvi put uzeo da ga čitam direktor Službenog<br />

glasnika bio je Slobodan Gavrilović koji se<br />

zainteresovao se za moju monografiju. Njega<br />

sam pitao da li su objavljivali nesto od Bele<br />

Hamvaša. Ispričam mu ko je Sava Babić (on<br />

je već privatno objavio nekoliko Hamvaševih<br />

knjiga) i bilo mi je drago kad sam čuo da je<br />

upoznao Savu i da su počeli da ga objavljuju.<br />

Službeni glasnik je izdao oko trideset knjiga.<br />

Sava nije poživeo da izađu sve knjige, ali<br />

izdavanje se nastavilo, malo malo pa izađe<br />

neka nova. Obavezno uzeti i Hamvašev<br />

Brevijar. To je nešto kao Andrićevi Znakovi<br />

pored puta, tu su povađene sve značajne<br />

misli svih ljudi koje je Hamvaš koristio za<br />

svoje knjige. Ali ne treba uzeti samo to, treba<br />

procitati sva njegova dela.<br />

Od filmova u poslednje vreme gledam iranske<br />

filmove, neverovatna kinematografija.<br />

Muzika, već sam rekao da mi je otišla<br />

kolekcija bluza i džeza. Od klasike – Betoven<br />

i Mocart, njih dvojica uvek.<br />

INTERVJU<br />

U galeriji Doma kulture Obrenovac, 8. <strong>avgust</strong>a biće otvorena izložba Belićevih fotografija u koloru,<br />

posvećena njegovom prijetelju Matiji Bećkoviću. Pesnik će otvoriti izložbu nakon čega će uslediti književno<br />

veče. Ukoliko imate mogućnosti posetite Obrenovac i uživajte u radovima ova dva velikana<br />

kulturne scene čiji entuzijazam i duh ni voda ni vreme neće moći da odnesu.<br />

Na naše pitanje da li će i Matiji Bećkoviću uzeti pesmu, kao što je slikarima uzeo po sliku, Branko Belić<br />

je odgovorio da je pesmu dobio odavno, sasvim neočekivano.<br />

– Došao je kod mene u redakciju, nešto je trebao za NIN da radi, uzeo mašinu, seo kod mene za<br />

sto i kucao. Posle nekog vremena kaže – E, ovo je za tebe. I tako sam dobio pesmu. Stradala je<br />

u poplavi, nikako da se setim to ponovo da mu tražim.<br />

38 39

Larpurlartizam<br />

M. Q.

logo

products

Resources

Company

Terms of service
Privacy policy
Cookie policy
Cookie settings
Imprint
Change language
Made with love in Switzerland
© 2024 Yumpu.com all rights reserved

Hooray! Your file is uploaded and ready to be published.

Saved successfully!

Ooh no, something went wrong!