Pravoslavni podsetnik 2016

Без отаџбине
да де их мли на ру. „До бро, до бро“, проце
ди овај ти хо и пла шљи во, „али он
не сме ни ком ре ћи да имам још брашна,
ина че ће до ћи срп ски вој ни ци с
њи хо вим ма лим то по ви ма“. Ми слио
је: руч ним гра на та ма. Ду го је тра ја ло
док сам тач но раз у мео ову ре че ни цу,
ко ју су ми упор но и стал но по на вља ли
пре не го ми мли нар од ме ри бра шно.
Овај ста ри во де ни чар да де ми још
по ла ки ла ку ку ру зног бра шна приде
и на ре ди мом ку да ми ску ва ка фу,
док ме онај дру ги ста рац, ко ји ми је
при ја тељ ски по мо гао, са за до вољством
тап шао по ко ле ну. Се део сам
мир но, го то во по сти ђен од ово ли ке
до бро те, са вру ћом шо љом цр не ка фе
у про мр злој ша ци.
Сав бла жен од нео сам бра шно кући,
Мо ха ме ду ко ји ми обе ћа да ћe ми
ње го ве же не сва ки дан пе ћи по је дан
хле бац. Сад ми ви ше ни је ну жно да
пре глад нео и с вуч јим по гле дом стојим
по ули ца ма, да вре бам хлеб код
вој ни ка и пла ћам без ре чи ко ли ко
тра же. Па још ако то пар че хле ба не
за ву чем бр зо у џеп од ка пу та, на ва ле
на ме не још глад ни ји пре кли њу ћи:
„Бра те, дај ми је дан за ло гај, пар ченце,
мр ви цу, са мо да опет хлеб осетим
на је зи ку“. Сад мо гу и дру ги ма
да да јем.
У ста рој ва ро ши је дан из бе гли ца
је по лу део и ско чио у је зе ро. У главној
ули ци је дан вој ник је по бе снео
кад му је oфицир у пе ка ри ре као да
не ма хле ба. „Али за го спо ду ипак
има“, вик нуо је и ба цио у хле бар ницу
бом бу ко ја га је са не ко ли ци ном
раз не ла.
Ду шан Цвет ко вић Ду ца
(Гол го та и вас крс Ср би је
1916-1918.)