Pravoslavni podsetnik 2016

мр тви, а по ред њих се ди жи во де те,
нај ви ше од три го ди не.
„Шта ти ту ра диш ма ла?“ – упи тали
смо де те. „Ко су ти ови?“
„Ово је мо ја ма ма – по ка зу је ручи
цом – ово мој та та, ово је мој ба та,
а ово је на ша де вој ка.“
„Па ко их је по у би јао?“
„Не ка кви љу ди у бе лом оде лу“ –
ве ли ма ла. „И ме не су уби ли!“ – па
по ка за ру чи цом на сво је гру ди.
Раз гр ну ли смо јој ха љи ни цу и
уве ри ли се. Ме так јој је про шао кроз
груд ни кош, ма ло је кр ва ри ло и за сири
ло. Де те смо по ве ли со бом, а мр тве
ни смо са хра ни ли, ни је би ло вре ме на
за то. Доц ни је смо са зна ли да је то
би ла по ро ди ца ка пе та на, бла гај ни ка
ар та ље риј ског пу ка из Ужи ца.
Сти гли смо до ме ста где су нас
оче ки ва ли ра ње ни ци. Ис при ча ли
смо шта смо све ви де ли у пу ту и пока
за ли оне две же не и де те, па кре нули
у бол ни цу, од но сно у Ска дар.
Би ло је пе ри пе ти ја и при ли ком
пре ла за пре ко ре ка Ма ће и Шкум бе,
ко је су вр ло бр зе, али смо на по слетку
сти гли у Ска дар.
Уз пут сам слу шао офи ци ре ко ји
су тач но опи си ва ли до га ђај кад су
по ги ну ли ко ман дант пу ка др То ша
Па вло вић и мно ги дру ги офи ци ри.
То је би ло ова ко:
Ка да је тре ба ло да ко ман дант прође
кроз та ко зва ну ка ме ну ка пи ју, на
ње га је био упе рен пр ви пу цањ. Коман
дант је пао те шко ра њен. При трчао
му је ађу тант да би га од ву као у
за клон. У исти мах два пуц ња, баш у
мо мен ту ка да је ко ман дант пре да вао
свој бу ђе лар са ре чи ма: „Ово пре дај
мо јој мај ци!“ Од та два мет ка је дан је
по го дио ко ман дан та у ср це, а дру ги
ађу тан та у ле ву ру ку по сред ми ши це.
Ађу тант је по ср нуо, а оста ли офи цири
су при те кли да из ву ку ко ман данта.
Та ко је ви ше њих по ги ну ло, а исто
то ли ко би ло је и ра ње них.
По што сам са де се ти ном сти гао
до бол ни це у Ска дру и ушао у пријав
но оде ље ње бол ни це, ре ко ше ми
вој ни ци да је ма јор Ми лу тин Пе тровић
умро на но си ли ма пред са мом
бол ни цом.
Пре дао сам бо ле сни ке и остао с
њи ма још је дан дан. Иду ћег да на до
Ска дра је до ле тео је дан аустриј ски
ави он и ба цио две бом бе. По ги нуо је
је дан наш вој ник у школ ском дво ришту,
ре дов ме сар ске че те.
Су тра дан сам до знао да је мо ја једи
ни ца у Ље шу, па сам и ја по жу рио
да се та мо ја вим.
У Ље шу сам ви део стра вич ну слику,
ко ју не мо гу да из бри шем из сећа
ња. Би ло је то усред ва ро ши, у
чар ши ји са ће пен ци ма. Се де ла су
че ти ри на ша вој ни ка по ред уга шеног
ог њи шта, ко је су сва ка ко би ли
са ми за ло жи ли. Сва че тво ри ца се де
са ру ка ма ис пу же ним пре ма ва три
и лак то ва на сло ње них на ко ле на, а
сви мр тви. Да ли су пре мр зли, или су
се не чим отро ва ли, ни је ми по зна то.
Бе ше то стра шан, бо лан и го то во неве
ро ва тан при зор.
Ду шан Цвет ко вић Ду ца
(Гол го та и вас крс Ср би је
1916-1918. – Бе о град, 1971,
стр. 46-50.)