Pravoslavni podsetnik 2016

Ка да је овај „про да вац“ уви део да
ни ко од нас и не гле да на ње го ву робу,
по чео је да ви че за на ма ко ли ко
га гр ло слу жи: „А, ха!... 'Ај де, бе жи!
Не ма ви ше Ср би ја!... Бе жи!... А, ха!“
А он да је ста вио дла но ве ле во и десно
на уста, па на ар на ут ском је зику
не што ви као на све стра не. Мо гло
се при ме ти ти да је то не ко до зи ва ње,
сва ка ко да нас на пад ну.
Имао сам же љу да утро шим је дан
ме так и да га ућуг кам, али ми ка петан
Жи ва но вић не до зво ли да то учиним.
Иду ћи по ла ко кроз кр шне пре деле,
на и ђо смо на др жав ну ер ге лу, ону
из Љу би че ва. Спро во ди ли су па стуве
и ко би ле од па сми не, ко ји су вр ло
ску по би ли на ба вље ни.
„Са мо да ми је да са чу вам ову коби
лу – го во рио је је дан од од га ји ва ча
ко ња – јер она во ди по ре кло из ер геле
кне за Ми хај ла!“
Ко ра ча ли смо тро мо и те шко, сви
пре мо ре ни и глад ни, кад по че пуцња
ва са стра не. Ар на у ти, ја ко нао
ру жа ни, из ла зе као да ни чу из каме
на, а сви ју ре и хва та ју на ше ко ње
за улар, ми сле ћи сва ка ко да смо без
му ни ци је.
За бор бу је би ло ве о ма не згод но,
јер смо у клан цу и не по зна је мо терен,
па са мо ис па ли смо не ко ли ко
ме та ка на сум це увис, ко ли ко да их
за пла ши мо.
Ар на у ти, ко ји су пр ви би ли зграби
ли ко ње за улар, већ су из ма кли, а
оста ли пу сти ше ула ре и по бе го ше.
„Дај те бом бе“! – ви као је ко мандир
Жи ва но вић. (Би ло нас је мно го
ко ји смо ста ви ли по 2-3 бом бе у џепо
ве ка да смо их узе ли из на пу штених
ко ла, код Швањ ског мо ста, оставље
них са раз ном му ни ци јом, па и
бом ба ма.)
Ба ци ли смо не ко ли ко бом би за
Ар на у ти ма, пре ко кр ше ва. (Ар на у ти
се њих стра хо ви то пла ше.) Та ко смо
је дан број бом би ко ри сно упо тре били,
а оста так смо са чу ва ли за евен туал
не но ве од бра не.
Она ко би ла о ко јој је би ло ре чи
оста ла је у еша ло ну ер ге ле, ма да су
Ар на у ти не ко ли ко ко ња од ве ли.
По сле све га ово га за вла да ла је
пот пу на ти ши на. Ми смо мир но проду
жи ли пут за јед но са том ер ге лом и
не ко ли ко ко њи ћа из на ше ко мо ре. А
мно ге ко ње оста ви ле су ко мор џи је уз
пут, сва ка ко због из не мо гло сти ко ња
ко ји од гла ди ни су мо гли да ље. Та ко
су се мо гли ви де ти на ви ше ме ста напу
ште ни ко њи ка ко је два сто је, или
су већ и уги ну ли.
Гле дао сам ар ти љер це ка ко плачу
и за ко па ва ју сво је то по ве, и то не
ве ли ке, јер су њих већ ра ни је уз пут
оста вља ли, на рав но без за тва ра ча.
Ово је би ла брд ска ар ти ље ри ја, ко ја
та ко ђе ни је мо гла да ље, јер су ко њи
па да ли од умо ра и гла ди.
Ишли смо те шко и тро мо и је два
пре ла зи ли 10 км днев но. Снег је у
пла ни на ма, па се ни она ко зја ста за
не ви ди, а ми не по зна је мо пре део.
По ср ће мо, па да мо, те шко се диже
мо, али опет иде мо да ље. Сре ћан
сам био ка да у оном сне гу на и ђем
на ка кав жбун, па озго сед нем; ве тар
ме љу љу шка на жбу ну и та ко за спим.
Уву чен у ши њел, и не осе ћам да снег
па да, а из ју тра се бу дим од ис па ре ња
сво га те ла. Снег се то пио у ши њел и
смр знуо, па ка да га при ти снем, а оно
пр шти лед са ру ка ва. Ка ко је бла жен
сан по сле то ли ког пу та!