Pravoslavni podsetnik 2016

Среда
18/ 31 Август
Пре­по­доб­ни Јо­ван Рил­ски
Овај ве­ли­ки под­ви­жник и све­тил­ник
Пра­во­слав­не цр­кве ро­дио се у Скри­ну,
бли­зу Со­фи­је. По упо­ко­је­њу ро­ди­те­ља,
за­мо­на­шио се и уда­љио и јед­ну за­ба­чену
шу­му да се под­ви­за­ва. Пре­тр­пео је
мно­ге не­во­ље, ка­ко од де­мо­на та­ко и од
раз­бој­ни­ка и сво­јих срод­ни­ка. По­том
се пре­се­лио у пла­ни­ну Ри­лу, где се наста­нио
у јед­но шу­пље др­во. Хра­нио се
тра­вом и бо­бом, ко­ји ту по­че да ра­сте по
Бо­жи­јем про­ми­слу. Ду­го го­ди­на ни­је ви­део чо­ве­ка, док га не от­кри­ше
чо­ба­ни. Та­ко се про­чуо и љу­ди по­че­ше да му до­ла­зе тра­же­ћи уте­хе и
ле­ка. По са­вет му је до­ла­зио и сам бу­гар­ски цар Пе­тар. Мно­ги под­вижни­ци
су се на­ста­ни­ли у ње­го­вој бли­зи­ни, и ту се по­ди­же ма­на­стир.
Упо­ко­ји се мир­но 946. го­ди­не. Мо­шти су му у Рил­ском ма­на­сти­ру.
7 00
Без узвика
Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне;
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.
Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!
9 00
Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.
11 00
Ми, као литија, лутамо с трубама
Од кута до кута, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.
13 00
Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе, којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.
15 00
И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Кô домаћин што се вратио из лова
17 00
С песмом, с којом јутрос у планину крену.
Милутин Бојић
Све­ти му­че­ни­ци Флор и Ла­вр. Све­ште­но­му­че­ник Еми­ли­јан.
По­пра­зни­штво Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 11.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Пост, уље.