Pravoslavni podsetnik 2016

ви цем по моћ се ља ци ма им иду на
ру ке да мо гу ора ти и ко па ти, и гла да.
Сам врест аустро у гар ске, да им у каже
сва ки по моћ.“
Ту ко мен тар ни је по тре бан. Као
што не мо же би ти исти на да је у Срби
ји по кла но 700.000 ду ша, исто та ко
ни је исти ни то ни ово са мо хва ли са ње
ду шман ског ре жи ма. Аустро-Бу гари
ма је би ло до вољ но да бар не ко лико
при ме ра ка овог упљув ка од но вина
до пре до на ших ло го ра, да би се
ме ђу вој ни ци ма по че ло раз го ва ра ти
о то ме. Ко ли ко смо сти гли, за пле нили
смо све не ра сту ре не при мер ке.
Ва си ли је Лу чи, хан џи ја из Дра ча,
по сле 28 да на про ве де них у Дра чу
оку пи ра ном од аустро у гар ских трупа,
ус пео је да са грч ким па со шем
по бег не нај пре у Ка ва ју, за тим у Берат,
па пре ко епир ске гра ни це. Прича
да аустро у гар ски вој ни ци из гледа
ју још бедније од на ших. До би ва ју
са мо по је дан хлеб не дељ но. Оти ма ју
и пљач ка ју све што на ђу.
При ли ком „осва ја ња“ Дра ча пу на
три да на оста ли су на по ло жа ју Ражбул,
не усу ђу ју ћи се да уђу у ва рош
иако су је Ита ли ја ни ева ку и са ли. Од
ста нов ни штва су по ку пи ли све. Же не
и де ца ко па ју по око ли ни ко ре ње и тиме
се хра не. Не по ма же ни но вац, јер
се на по ле о ни не мо гу је сти. У ва ро ши
не ма ни трун ке бра шна, ни пи рин ча,
а не ма ни пе тро ле ја ни ти све ћа. До воз
је са свим пре ки нут, јер ита ли јан ска
фло та не да ни пти ци да про ле ти –
знат но је ак тив ни ја не го у вре ме кад
смо ми би ли та мо. Ар на у ти тек сад
уви ђа ју ка квог су „при ја те ља“ оче кива
ли да их осло бо ди од нас. Са да у
„сло бо ди“ јав но хва ле Ср би ју и Ср бе,
не пла ше ћи се ре пре са ли ја – за тво ра
и ве ша ла – ко јим им пре те оку па то ри
и не ко ли ко за сле пље них и пла ће них
пле мен ских гла ва ра ко ји су фор ми рали
„Ал бан ску ди ви зи ју“. Ова ди ви зи ја
ни ка ко не ма ви ше од хи ља ду љу ди.
Ве че рас сам имао рет ко ужи ва ње.
Наш при зна ти пе сник Ми лу тин Бојић,
це њен и по ред сво је мла до сти,
по звао је нас пе то ри цу на пр во чи тање
сво га но вог драм ског со чи не ни ја.
При су ство ва ли су: не ки ма јор Миљко
вић (ме ни до сад не по знат, али ве о­
ма уман чо век и по зна ва лац ли те рату
ре), ре зер вни ка пе тан Бран ко Лаза
ре вић, Ми лу тин Јо ва но вић, та ко ђе
ре зер вни ка пе тан, Сте ван Бе ше вић и
ја, ко ме је, по зи вом у ово чи сто лите
рар но дру штво, као но ви на ру, указа
на част.
Пи сац је сам чи тао ру ко пис и изне
на дио нас сво јом до бром дик цијом.
Јер, у сво јој два де сет тре ћој годи
ни на пи са ти исто риј ску дра му у
пре кра сним глат ким сти хо ви ма, ко ја
ће из др жа ти и нај стро жу кри ти ку и
исто ри ча ра и књи жев них кри ти чара,
па по врх то га и ле по чи та ти, то је
уисти ну за ди вље ње.
Дра му је на звао „Уро ше ва же нидба“,
ко ме ди ја у че ти ри чи на. Пи сац
нас је умо лио да га у чи та њу не преки
да мо, не го да сво је при мед бе ставља
мо по сле сва ког про чи та ног чина.
Не ке мо је при мед бе на сцен ско
по ста вља ње де ла ни су усво је не, јер је
Бо јић из ја вио да ће те де та ље утврди
ти на про ба ма, за јед но са ре дите
љем. Што се ка рак те ра лич но сти
ти че, ис ти чем ко ло сал но пла стич но,
шек спи ров ски оцр тан лик ца ра Душа
на у пр вом ре ду, па де спо та Си нише
и још не ке ма ње фи гу ре. Урош и
ње го ва не су ђе на мла да То ма и да иш­