Pravoslavni podsetnik 2016

ПРАВОСЛАВНИ
ПОДСЕТНИК 2016.
Велики рат 1916.

Православни подсетник 2016.
Велики рат
1916.
С благословом
Светог архијерејског синода
Српске православне цркве
Принцип Прес

Ју на штво Ср ба
у Пр вом свет ском ра ту
Ни јед на дру га зе мља уче сни ца
Ве ли ког ра та ни је та ко скупо
пла ти ла сво ју сло бо ду као
Ср би ја. Оста ла је исти на ока ђе на тамја
ном, за ли ве на ка пи ма кр ви и су за,
очи шће на ве ром у ис прав ност жр тве
за пра ви циљ пред со бом. Исти на о
на ро ду за ко ји је то ком исто ри је поги
би ја нај че шће би ла пи та ње жи вота,
а смрт – од раз ве ре у жи вот.
Кра ље ви на Ср би ја ра то ва ла је против
Аустро у гар ске и дру гих цен тралних
си ла од 28. ју ла 1914, ка да јој је
аустро у гар ска вла да об ја ви ла рат, па
све до ка пи ту ла ци је Аустро у гар ске, 3.
но вем бра 1918. го ди не. Пр ве го ди не
ра та Ср би ја је по ту кла аустро у гар ску
Бал кан ску вој ску. На ред не го ди не њена
вој ска су о чи ла се са Трој ном инва
зи јом. Не же ле ћи да се пре да, Српска
вој ска се по ву кла пре ко Ал ба ни је.
Ева ку и са на је на Крф, где се од мо рила,
на о ру жа ла и ре ор га ни зо ва ла. Одатле
је пре ба че на на Со лун ски фронт,
где је већ 1916. го ди не за бе ле жи ла
успе хе. По сле ду гог за тиш ја, бор бе
за про би ја ње фрон та по че ле су у септем
бру 1918. го ди не. Срп ска вој ска је

кре ну ла у про бој Со лун ског фрон та.
По на ред би вој во де Жи во ји на Миши
ћа: „Са не по ко ле бљи вом ве ром и
на дом, ју на ци, на пред у отаџ би ну!“ –
вој нич ки ре че но, из вр ши ла је про бој
Со лун ског фрон та и ис пи са ла јед ну
од нај све ти јих и нај све тли јих стра ница
срп ске вој не исто ри је. О срп ским
ју на ци ма фран цу ски мар шал Фран ше
д’ Епе ре је у из ве шта ју сво јој вла ди о
про бо ју Фрон та за пи сао: „Опе ра ци је
се мо ра ју успо ра ва ти, јер не ма кому
ни ка ци је ра ди до ба ци ва ња хра не
фран цу ским тру па ма ко је на пре ду ју,
са мо срп ским тру па ма ни су по требне
ко му ни ка ци је, они иду као олу ја
– на пред.“ Ро берт Ле синг, ми ни стар
спољ них по сло ва САД, тим истим пово
дом је ре као: „Ка да се бу де пи са ла
исто ри ја овог ра та, њен нај слав ни ји
оде љак но си ће на зив Ср Би ЈА.“
Срп ска сла ва оста ла је за бе леже
на, али су и срп ске жр тве би ле
огром не. Ве ли ку по бе ду у Пр вом
свет ском ра ту Ср би ја је не сра змер но
ску по пла ти ла: то ком ра та из гу би ла
је, про це њу је се, из ме ђу 1.100.000 и
1.300.000 ста нов ни ка, што је чи ни ло
го то во тре ћи ну укуп ног ста нов ништва
или чак око 60% му шке по пула
ци је. Да би се бо ље раз у мео под виг
ове вој ске ма ле по бро ју, али ве ли ке
по ју на штву, мо жда је нај бо ље по гледа
ти оно шта су дру ги, са вре ме ни ци,
о њој ре кли:
Не мач ки цар Ви љем, ко ји је у своје
вре ме био пер со ни фи ка ци ја та дашњег
им пе ри ја ли зма и про тив ни ка
Ср би је, ре као је о срп ском на ро ду:
„Ште та што тај ма ли на род ни је мој
са ве зник.“
Но ви беч ки „Гре ие Прес се“, лист
са нај и зра же ни јом кам па њом против
Ср би је, пи сао је 1918. го ди не о
срп ском на ро ду: „Оста ће за го нет ка
ка ко су се оста ци Срп ске вој ске, који
су се спа сли ис пред Ма кен зе но ве
ар ми је, мо гли доц ни је оспо со би ти за
бор бу. То је до каз да срп ски вој ник
спа да у нај жи ла ви је рат ни ке ко је је
ви део свет ски по жар.“
Келн ске но ви не од 1918. го ди не,
у члан ку „Пси хо ло ги ја по вла че ња“,
пи шу: „Ма ло вој ни ка се ту кло онако
ка ко се ту као срп ски вој ник. Он је
уми рао та мо где му је би ло на ре ђе но
да се др жи.“
Фелд мар шал Ма кен зен: „Ја необич
но це ним и во лим вас из Шу мади
је. Ви сте хе рој ски на род, пун части
и по но са, на род ве ли ке и сјај не
бу дућ но сти.“
Аустриј ски ге не рал Ал фред Кра ус
та ко ђе има ви со ко ми шље ње о Ср бима,
због че га се не устру ча ва да ка же:
„Овом при ли ком тре ба на по ме ну ти
да смо упо зна ли Ср бе као ва ља не непри
ја те ље. Ја сам их сма трао и сматрам
их и са да као вој нич ки нај ја че
од свих на ших не при ја те ља. За до вољни
с ма лим, до ви тљи ви, лу ка ви, особи
то по кре тљи ви, до бро на о ру жа ни,
бо га то снаб де ве ни му ни ци јом, ве шти
у ко ри шће њу зе мљи шта, вр ло до бро
во ђе ни, мр жњом и оду ше вље њем загре
ја ни за бор бу, они су на шим трупа
ма за да ва ли мно го ви ше те шко ћа
не го Ру си, Ру му ни и Ита ли ја ни.“
За ни мљи ва је из ја ва че шког књижев
ни ка Ер ви на Ки ша, ка пла ра 11.
пу ка 9. Аустро у гар ске ди ви зи је и
уче сни ка Ко лу бар ске бит ке: „Тек у
Ср би ји 1914. го ди не схва тио сам да
је сло бо да ма лих на ро да ја ча си ла од
на си ља ве ли ких и моћ них“, пи ше он.
„Тек сам ов де схва тио Ша то бри ја на

да не у мит на си ла – во ља са вла ђу је
све, а да је сла бост си ле у то ме што
ве ру је са мо у си лу.“
Ја пан ски про фе сор ме ди цин ског
фа кул те та у То ки ју, за вре ме Пр вог
свет ског ра та шеф ми си је ја пан ског Црве
ног кр ста у Па ри зу, ре као је у свом
го во ру: „До ово га ра та ми Ја пан ци ужива
ли смо глас вој ни ка са нај ја чим ратнич
ким ду хом. Ово га пу та мо ра мо призна
ти да нам је срп ски вој ник то пр венство
од у зео. Не за ме ри те, го спо до Ср би,
што смо на то ма ло и љу бо мор ни.“
Нор ве шки пу ков ник Кар стен Ангел
1915: „До шли смо са ма ло пошто
ва ња за срп ске вој ни ке, а враћа
мо се пу ни ди вље ња. Ви де ли смо
на род ми ран, са мо по у здан, ро до љубив.
На шли смо нај бо ље вој ни ке на
све ту, хра бре, по слу шне, тре зве не,
из др жљи ве, вољ не да жр тву ју жи вот
за зе мљу и на ци о нал ну иде ју.“
Фран цу ски мар шал Фран ше д’Епере
та ко ђе не кри је оду ше вље ње квали
те ти ма срп ских вој ни ка, због че га
се го то во пе снич ки пи та: „Ко су ти
ју на ци ко ји мо гу да се по ди че да су
за слу жи ли јед но од нај ве ћих од ли кова
ња на све ту? То су се ља ци, ско ро
сви, то су Ср би твр ди на му ци, трезве
ни, скром ни, не са ло ми ви, то су
љу ди сло бод ни, гор ди на сво ју ра су и
го спо да ри сво јих њи ва.“
(ser bia.com: Из књи ге „Срп ска војска
у ве ли ком ра ту 1914-1918“ Ду шана
Бап ца, Ме ди ја цен тар „Од бра на“
Хро но ло ги ја до га ђа ја ве за них за Срп ску вој ску
у Ве ли ком ра ту 1916. го ди не
5. ја ну ар: За по чет аустро у гар ски
на пад на Цр ну Го ру.
7. ја ну ар: На кон про до ра Аустроу
га ра прет ход ног да на, сер дар Јан ко
Ву ко тић од лу чу је да се не ће по влачи
ти не го на па сти. У зо ру овог Бо жића,
нај пре Ускоч ки ба та љон а по том
Ко ла шин ска бри га да кре ћу у против
у дар. До ве че ри су Аустро у га ри
на овом де лу фрон та пот пу но по туче
ни. До стиг ну те су ли ни је из ме ђу
Бе ра на и Ан дри је ви це, код Мој ков ца
и на ре ци Та ри.
11. ја ну ар: Шест пу та број ни је
аустро у гар ске сна ге, по сле те шких
бор би, за у зе ле Лов ћен.
15. ја ну ар: И по след ње ср би јан ске
је ди ни це сти гле на ја дран ску оба лу.
19. ја ну ар: Од бив ши да на ре ди
по вла че ње вој ске са Ср би јан ци ма ка
ал бан ској оба ли, краљ Ни ко ла I Петро
вић на пу шта Цр ну Го ру.
20. ја ну ар: Обез гла вље на цр ногор
ска вла да од лу чу је да об у ста ви
от пор. У за тво ру у Те ре зи ну умро
два де се тјед но го ди шњи Не дељ ко Чабри
но вић, је дан од атен та то ра на
над вој во ду Фер ди нан да.
21. ја ну ар: Пре сто ло на след ник и
ре гент Ср би је Алек сан дар Ка ра ђорђе
вић од био је по зив цр но гор ског
кра ља Ни ко ле, свог де де, да са њим
од сту пи у Ита ли ју ра ди ле че ња од
вр ло опа сне упа ле те сти са. Остао је
са сво јом вој ском и на ро дом у збегу.
(Опе ра ци ји ће се под врг ну ти у

им про ви зо ва ној вој ној бол ни ци, без
ане сте зи је. Иако му је том при ли ком
од стра њен те стис, вр ло бр зо се вратио
сво јим рат ним ду жно сти ма.)
23. фе бру ар: По сле дво и по ме сечног
од ла га ња, па и отво ре ног са бо тира
ња, на ро чи то од стра не ита ли јан ске
вла де и вој ске, за вр ше на је ева ку а ци ја
158.000 срп ских вој ни ка са ал бан ске
оба ле на Крф и у Би зер ту. Због проду
жа ва ња пат њи на ал бан ској оба ли
број по стра да лих срп ских вој ни ка попео
се на стра вич них 143.000!
27. фе бру ар: Иако је смрт још хара
ла срп ским ре до ви ма, са мо че ти ри
да на по окон ча њу ева ку а ци је до нет је
указ о ре ор га ни за ци ји Срп ске вој ске.
Пре гру пи са не су и рас по ре ђе не прео
ста ле сна ге, а ор га ни за ци ја су штински
оста ла иста. Три ар ми је са по две
ди ви зи је, плус са мо стал на Ко њич ка
ди ви зи ја не по сред но под ре ђе на Врхов
ној ко ман ди.
Март: На Кр фу, свом ре зер вном
по ло жа ју, за са мо не ко ли ко не деља,
по но во је ус по ста вље на и вр ло
озбиљ но де ло ва ла срп ска др жа ва.
Стра да ње се, ме ђу тим, на ста вља. На
острв це ту Ви ду, крај Кр фа, сва ке ноћи
уми ре од 120 до 500 вој ни ка. Од
крај ње ис цр пље но сти и из глад не лости,
од бо ле сти, па чак и од оно ма ло
хра не. Са мо у „Пла ву гроб ни цу“, на
дно Јон ског мо ра, са хра ње но је ви ше
од 10.000 Ср ба.
27. и 28. март: На пр вој ме ђу са везнич
кој кон фе рен ци ји у Па ри зу учество
ва ла је де ле га ци ја Ср би је на челу
са пред сед ни ком вла де Ни ко лом
Па ши ћем. До би је не га ран ци је од
Са ве зни ка да „на Бал ка ну не ће учини
ти ни шта што би мо гло по вре ди ти
ле ги тим не ин те ре се Ср би је“.
12. април: По сле не ких ма њих једи
ни ца у мар ту, по че ло пре ба ци вање
глав ни не Срп ске вој ске са Кр фа
у Со лун. Исто вре ме но се од ви ја ло и
пре ба ци ва ње је ди ни ца ко је су би ле
на опо рав ку у Ту ни су. Све срп ске једи
ни це сме ште не су у ло го ре на севе
ро за па ду Хал ки ди ки ја.
26. април: За вр ше на ре ор га низа
ци ја Срп ске вој ске, под вр хов ном
ко ман дом ре ген та Алек сан дра. На
чел ник шта ба Вр хов не ко ман де био
је ге не рал Пе тар Бо јо вић. Укуп но је
би ло 147.000 љу ди, од то га у бор беним
је ди ни ца ма 124.000.
Мај-јун: По сте пе но за вр ше но
рас по ре ђи ва ње са ве знич ких сна га
на Со лун ском фрон ту, ду гом 450 кило
ме та ра, од Ор фан ског за ли ва до
Охрид ског је зе ра.
Јул: Глав ни на срп ских сна га завр
ши ла по се да ње свог де ла фрон та,
за пад ног, гре бе ном Мо глен ских плани
на, од Ко жу фа до Пре спан ског језе
ра. Ис точ ни и сре ди шњи део фронта
за по се ле су ен гле ске и фран цу ске
тру пе. Укуп но 369.700 љу ди у бор беним
је ди ни ца ма (127.000 Фран цуза,
124.000 Ср ба, 119.000 Ен гле за).
На су прот, бу гар ске и не мач ке сна ге
бро ја ле су око 350.000 вој ни ка.
17. ав густ: Оба ве ште на о ула ску
Ру му ни је у рат на стра ни Са ве зни ка,
и о офан зи ви на Со лун ском фрон ту
пла ни ра ној за 20. ав густ као по др шка
у деј стви ма на ру мун ском фрон ту,
Бу гар ска за по чи ње пре вен тив ни напад
на оба сво ја кри ла.
24. ав густ: Без ве ћег от по ра бу гарска
Дру га ар ми ја од ба ци ла бри тан ске
сна ге на за пад ну оба лу Стру ме и из била
у Ка ва лу. Грч ка вој ска ни је се од у­
пр ла про до ру Бу га ра на ње ну те ри то­

ри ју. Зна тан део сна га Бу га ри су бр зо
мо гли ода тле да пре ба це на би тољ ски
фронт и по ја ча ју на па де на Ср бе.
27. ав густ: Де сет да на и но ћи непре
кид но су тра ја ли нај же шћи могу
ћи бу гар ски на па ди на ли ни ји
Гор ни че во – Мал ка Ни џе – Че ганска
пла ни на, али срп ски фронт ни је
про би јен и не при ја тељ ске сна ге ни су
про др ле у Со лун ску ни зи ју, ка ко су
пла ни ра ле. Број жр та ва био је ве лики
на обе стра не. Код Ср ба 907 по гину
лих, 3.270 ра ње них, 730 не ста лих.
1. сеп тем бар: На са стан ку са везнич
ких ко ман да на та у Со лу ну проме
њен план опе ра ци ја. До го во ре на
де фан зи ва на Стру ми, „де мон стратив
на офан зи ва“ на Вар да ру (да зава
ра не при ја те ља) и про тив о фан зива
на за пад ном де лу фрон та, где се
на ла зи ла срп ска вој ска.
сеп тем бар: За по че ла сна жна са везнич
ка про тив о фан зи ва.
15. сеп тем бар: По сле же сто ких
тро днев них бор би, срп ске је ди ни це
про би ле ли ни ју бу гар ске од бра не код
Гор ни че ва. За пле ње но до ста оруж ја
и опре ме. Због спо ро сти фран цу скору
ске ма не вар ске гру пе и отво ре ности
срп ског бо ка, Ср би за у ста ви ли
на пре до ва ње ис пред пла нин ске греде
Сав нич ка ко са – Стар ков гроб –
Кај мак ча лан.
18. сеп тем бар: У ноћ ном ју ри шу
Дрин ска ди ви зи ја овла да ла вр хом
Кај мак ча ла на.
26. сеп тем бар: По сле ни за не у спелих
ју ри ша, уз ве ли ке жр тве, Бу га ри
до ву кли по ја ча ња чак са Стру ме и успе
ли да по вра те врх Кај мак ча ла на.
30. сеп тем бар: Дрин ска ди ви зи ја
Срп ске вој ске, оја ча на де лом Ду навске
ди ви зи је и До бро во љач ким одре
дом, по но во за у зе ла Кај мак ча лан.
Глав ни на Ду нав ске ди ви зи је за у зела
Стар ков гроб. Бу гар ски фронт на
моћ ној пла нин ској гре ди про би јен.
Пред у зе то го ње ње не при ја те ља ка
Цр ној ре ци.
5. ок то бар: Фран цу ска ко ман да
по но во ни је ис пра ти ла на пре до ва ње
срп ске вој ске, што до во ди до озбиљног
су ко ба из ме ђу вој во де Жи во јина
Ми ши ћа и ге не ра ла Кор до ни јеа.
Ср би пре ба цу ју сна гу на ле ву оба лу
Цр не ре ке, да би се пре зи ме, под
бор бом, про би ле у ни же пре де ле на
дру гој стра ни пла ни на.

18. но вем бар: По сле ме сец да на
те шких бор би, срп ске је ди ни це сломи
ле не при ја тељ ску од бра ну и овлада
ле ко та ма 1212 и 1378. Пут ка Бито
љу је отво рен. Не мач ке и бу гар ске
сна ге по вла че се ско ро пе де сет ки ломе
та ра у ду би ну.
19. но вем бар: Срп ска вој ска улази
у на пу ште ни Би тољ. Ср би су по ново
на тлу Отаџ би не. По бе де на Горни
че ву, Кај мак ча ла ну и у лу ку Цр не
ре ке од јек ну ле су у све ту као оне на
Це ру и Ко лу ба ри.
11. де цем бар: По сле по ра за Ру муна
у Тран сил ва ни ји, офан зи ва на Солун
ском фрон ту је „из гу би ла стра тегиј
ско оправ да ње“. Ге не рал Жо фр је
сто га на ре дио об у ста вља ње. У овим
бор ба ма из ба че но је из стро ја 34.089
срп ских вој ни ка и офи ци ра (од то га,
4.440 по ги ну лих), а око 75.000 Бу гара
и Не ма ца.
Јануар

Петак
19/ 1 Јануар Субота
20/ 2 Јануар
Све­ти му­че­ник Бо­ни­фа­ти­је
Као мла­дић, био је слу­га код бо­га­те и
раз­врат­не Ри­мљан­ке Агла­и­де, са којом
је имао не­чи­сте ве­зе. Она га по­сла
у Ази­ју да јој до­не­се мо­шти не­ког муче­ни­ка,
да их има као амај­ли­ју у ку­ћи.
Али Бо­ни­фа­ти­је у Тар­су, ви­дев­ши хришћан­ске
му­че­ни­ке: јед­но­ме од­се­че­не
но­ге, дру­го­ме ру­ке, тре­ћем из­бо­де­не
очи, че­твр­те на ве­ша­ли­ма..., по­ка­ја се
због свог гре­шног жи­во­та, гор­ко за­пла­ка
и вик­ну су­ди­ји да је и он хри­шћа­нин. На­кон што су га ши­ба­ли, на­лили
су му оло­во у уста, да би га на кра­ју по­се­кли ма­чем. Све­ти Бо­нифа­ти­је
је по­стра­дао за Хри­ста 290. го­ди­не. При­мив­ши Бо­ни­фа­ти­је­во
те­ло, Агла­и­да са­гра­ди цр­кву у ко­ју по­ло­жи ње­го­ве мо­шти, и са­ма се
по­ка­ја и, раз­дав­ши све сво­је има­ње си­ро­ма­си­ма, по­ву­че се из све­та.
Све­ти Иг­ња­ти­је Бо­го­но­сац
„Ко­ји се, да­кле, по­ни­зи као ди­је­те ово,
онај је нај­ве­ћи у Цар­ству не­бе­ском“
(Мт. 18, 4). То де­те, ко­је је узео Господ
и ста­вио ме­ђу сво­је уче­ни­ке, био
је Иг­ња­ти­је. Доц­ни­је је Иг­ња­ти­је био
уче­ник Све­тог Јо­ва­на Бо­го­сло­ва, а потом
епи­скоп у Ан­ти­о­хи­ји. Увео је ан­тифон­ски
на­чин по­ја­ња у цр­кви, ка­ко су
му то от­кри­ли ан­ге­ли. Ка­да је хри­стобор­ни
цар Тра­јан про­ла­зио кроз Ан­тио­хи­ју,
чуо је за Иг­ња­ти­ја, по­звао га је и по­чео да убе­ђу­је да при­не­се
жр­тве идо­ли­ма, па ће му да­ти зва­ње се­на­то­ра. Кад он то од­би, окова­ли
су га и по­сла­ли у Рим да га ба­це зве­ри­ма. У Ри­му је у цир­ку­су
ба­чен пред ла­во­ве, ко­ји су га рас­тр­гли, оста­вив­ши са­мо не­ко­ли­ко
ве­ћих ко­сти­ју и – ср­це. Све­ти Иг­ња­ти­је је по­стра­дао 106. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Гри­го­ри­је (Гри­ген­ти­је), епи­скоп оми­рит­ски. Све­ти
Бо­ни­фа­ти­је Ми­ло­сти­ви, епи­скоп фе­рен­тин­ски. Пре­по­доб­ни
Или­ја Му­ро­мец. Сед­ми­ца 31. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5. Бо­жић­ни
пост, во­да.
Све­ти Јо­ван Крон­штат­ски. Све­ти Да­ни­ло Дру­ги, ар­хи­е­пископ
срп­ски. Су­бо­та пред Хри­сто­вим Ро­ђе­њем. Прет­пра­зништво
Хри­сто­вог Ро­ђе­ња. Сед­ми­ца 31. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.
Бо­жић­ни пост, уље.

Недеља
21/ 3 Јануар Понедељак
22/ 4 Јануар
Све­та му­че­ни­ца Ју­ли­ја­на - Оци
Ро­ђе­на у Ни­ко­ми­ди­ји, од ро­ди­те­ља незна­бо­жних,
али чув­ши је­ван­ђељ­ску пропо­вед,
свим ср­цем обра­ти се Хри­сту.
Би за­ру­че­на за се­на­то­ра Елев­си­ја. Да
би га од­би­ла од се­бе, ре­кла му је да неће
по­ћи за ње­га ако не бу­де епарх Нико­ми­диј­ски,
што он, ми­том, и по­сти­же.
Та­да му је от­кри­ла да је хри­шћан­ка и
он је оп­ту­жи ње­ном оцу ко­ји је, из­бивши
је, пре­да­де ње­му на ис­тја­за­ва­ње. Тукли
су је до кр­ви и ба­ци­ли у там­ни­цу где је Го­спод ис­це­ли. Он­да је
епарх ба­ци у за­жа­ре­ну пећ, али ни огањ је не опа­ли. Ви­дев­ши то чудо,
око 500 му­шка­ра­ца и 130 же­на обра­ти­ше се Хри­сто­вој ве­ри. Зли
епарх све их по­се­че ма­чем, на кра­ју и све­ту Ју­ли­ја­ну, 304. го­ди­не. А
епар­ха Елев­си­ја, на­кон бро­до­ло­ма, на јед­ном остр­ву рас­тр­го­ше пси.
Света ве­ли­ко­му­ченица Ана­ста­си­ја
Ро­ђе­на у Ри­му, у се­на­тор­ском и бо­гатом
до­му, од оца па­га­ни­на и мај­ке хришћан­ке.
Отац је при­мо­рао да се уда за
не­зна­бо­шца Пу­бли­ја, ко­ји је му­чио за­то
што ни­је хте­ла да сту­пи са њим у те­лесну
ве­зу, али убр­зо је по­ги­нуо. Тај­но је
од­ла­зи­ла хри­шћан­ским му­че­ни­ци­ма
у там­ни­ца­ма, пр­во у Ри­му, а по­том и у
Ма­ке­до­ни­ји, и де­ли­ла је сво­је бо­гат­ство
си­ро­ма­си­ма. У Ма­ке­до­ни­ји је от­криве­на
да је хри­шћан­ка. На­чал­ник жре­че­ва Ул­пи­јан по­хо­тљи­во на­ср­ну
на њу, али на­јед­ном осле­пе. У там­ни­ци је пре­жи­ве­ла 30 да­на без хране,
по­том су је, са дру­гим хри­шћа­ни­ма, ста­ви­ли у ла­ђу ко­ју су вој­ници
на ду­би­ни пре­вр­ну­ли, да их по­да­ве. На кра­ју, умо­ре­на је 304. го­дине
та­ко што је над ва­тром при­ве­за­на но­га­ма и ру­ка­ма за че­ти­ри ко­ца.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Пе­тар Чу­до­тво­рац, ми­тро­по­лит ру­ски. Све­ти му­ченик
Те­ми­сто­кле. Не­де­ља пред Хри­сто­вим Ро­ђе­њем, Све­тих
Ота­ца. Прет­пра­зни­штво Хри­сто­вог Ро­ђе­ња. Не­де­ља 31. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Бо­жић­ни пост, уље.
Све­та му­че­ни­ца Те­о­до­ти­ја с три де­те­та. Прет­пра­зни­штво
Хри­сто­вог Ро­ђе­ња. Сед­ми­ца 32. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Божић­ни
пост, уље.

Уторак
23/ 5 Јануар Среда
24/ 6 Јануар
Пре­п. На­ум Охрид­ски - Ту­цин­дан
Је­дан од Пе­то­чи­сле­ни­ка, уче­ник Све­тих
Ки­ри­ла и Ме­то­ди­ја. Са Све­тим Кли­ментом
је пу­то­вао у Рим, где се про­сла­вио
чу­до­твор­но­шћу и уче­но­шћу. Го­во­рио
је мно­ге је­зи­ке. Вра­тив­ши се из Ри­ма,
њих дво­ји­ца су се на­ста­ни­ли на оба­ла­ма
Охрид­ског је­зе­ра. Све­ти Кли­мент је постао
епи­скоп у Охри­ду, а Све­ти На­ум је
осно­вао ма­на­стир на ју­жној оба­ли Је­зе­ра.
Око Све­тог На­у­ма се са­бра­ло мно­штво
мо­на­ха, ода­свуд са Бал­ка­на. Био је ди­ван под­ви­жник, му­дар учи­тељ,
чу­до­тво­ран мо­ли­тве­ник и ду­хов­ник. Пре­во­дио је Све­то Пи­смо и друге
бо­го­слу­жбе­не књи­ге са грч­ког на сло­вен­ски је­зик. Чи­нио је чу­да још
за жи­во­та. Ње­го­вим чу­до­твор­ним мо­шти­ма и да­нас при­сту­па­ју многи
бо­ле­сни, осо­би­то умо­бол­ни. Упо­ко­јио се у пр­вој по­ло­ви­ни X ве­ка.
Бад­њи дан
Уочи Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи
се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но храсто­во,
сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов улазак
у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља
то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бадњак
је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири
до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни
Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни
Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћини.
Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је
на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уноси
у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бого­ро­ди­ца
по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа,
као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су
до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­тих Де­сет му­че­ни­ка Крит­ских. Све­ти Ни­фонт Чу­до­творац.
Прет­пра­зни­штво Хри­сто­вог Ро­ђе­ња. Сед­ми­ца 32. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Бо­жић­ни пост, уље.
Пре­по­доб­но­му­че­ни­ца Ев­ге­ни­ја и дру­ги с њом. Пре­по­доб­ни
Ни­ко­ла Вој­во­да. На­ве­чер­је Хри­сто­вог Ро­ђе­ња. Сед­ми­ца 32.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 5. Бо­жић­ни пост, во­да.

Четвртак
25/ 7 Јануар Петак
26/ 8 Јануар
Ро­жде­ство Хри­сто­во – Бо­жић
Ка­да се ис­пу­ни­ло 9 ме­се­ци од бла­го­вести
у На­за­ре­ту, у Ви­тле­јем­ској пе­ћи­ни,
у но­ћи из­ме­ђу су­бо­те и не­де­ље, ро­ди­ла
је Пре­све­та Дје­ва Спа­си­те­ља све­та, Госпо­да
Ису­са Хри­ста. И ро­див­ши га без
бо­ла, као што га је и за­че­ла без гре­ха,
од Ду­ха Све­то­га, са­ма га је по­ви­ла у лане­не
пе­ле­не, по­кло­ни­ла Му се као Богу
и по­ло­жи­ла га у ја­сле. По­том Му се
по­кло­ни и пра­вед­ни Јо­сиф, па па­сти­ри
из по­ља ко­ји чу­ше мно­штво ан­ге­ла ко­ји по­ју: „Сла­ва на ви­си­ни Бо­гу,
и на зе­мљи мир, ме­ђу љу­ди­ма до­бра во­ља“ (Лк. 2, 14), па три му­драца
са Ис­то­ка. Та­ко се, на­кон мно­гих Сво­јих пра­о­бра­за и на­го­ве­ште­ња,
ис­пу­ња­ва­ју­ћи ста­ро­за­вет­на про­ро­штва, ја­ви Он, Цар над ца­ре­ви­ма,
ра­ди спа­се­ња људ­ског ро­да, шта ни­су мо­гле да ура­де Ње­го­ве слу­ге.
Са­бор Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це
„Дру­ги дан Бо­жи­ћа Цр­ква хри­шћан­ска
ода­је сла­ву и хва­лу Пре­све­тој Бо­го­ма­тери,
ко­ја ро­ди Го­спо­да и Бо­га и Спа­са наше­га
Ису­са Хри­ста. Са­бо­ром се ње­ним
на­зи­ва ово пра­зно­ва­ње за­то што се то­га
да­на са­би­ра­ју сви вер­ни да про­сла­ве Њу,
Ма­тер Бо­го­ро­ди­цу, и што се тор­же­ствено,
са­бор­но, слу­жи у част Ње­ну. Пресве­та
Бо­го­ро­ди­ца Ма­ри­ја је, ра­ђа­њем
Го­спо­да Ису­са Хри­ста од Ње, нај­ви­ше
по­слу­жи­ла на­шем спа­се­њу и спа­се­њу це­ло­га све­та и све тва­ри. За­то и
при­ли­чи, и до­ли­ку­је, и до­стој­но је из­у­зет­но пра­зно­ва­ти Њу увек, а пого­то­ву
од­мах су­тра­дан по ро­ђе­њу Хри­сто­ву, као Мај­ку Бо­го­ро­ди­тељ­ку
Хри­ста Бо­га и Спа­са на­шег.“ (Ар­хи­ман­дрит др Ју­стин По­по­вић, „Жити­ја
све­тих за де­цем­бар“, „26. де­цем­бар“, стр. 745, Бе­о­град, 1988.)
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Сед­ми­ца 32. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.
Спо­мен бек­ства у Ми­сир. Пре­по­доб­ни Ева­рест. Све­ти Јев­ти­ми­је
Ис­по­вед­ник, епи­скоп сар­диј­ски. Пре­по­доб­ни Кон­стан­тин Си­надски.
Пре­по­доб­ни Ни­ко­дим Ти­сман­ски. По­пра­зни­штво Хри­сто­вог
Ро­ђе­ња. Сед­ми­ца 32. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Субота
27/ 9 Јануар Недеља
28/ 10 Јануар
Св. пр­во­му­ч. и ар­хи­ђа­кон Сте­фан
Пр­ви од се­дам ђа­ко­на, срод­ник апо­стола
Па­вла. Си­лом сво­је ве­ре чи­нио је вели­ка
чу­да ме­ђу љу­ди­ма. Злоб­ни­ци га,
на­шав­ши ла­жне све­до­ке ко­ји су то потвр­ди­ли,
окле­ве­та­ше да је ху­лио на Бога
и на Мој­се­ја. Сте­фан ста­де пред њих
и из­ре­ђа мно­га до­бро­чин­ства ко­ја Бог
учи­ни у про­шло­сти на­ро­ду Изра­и­љевом,
као и мно­га про­ти­вље­ња Бо­гу од
стра­не тог на­ро­да. На­ро­чи­то их је из­обли­чио
за уби­ство Хри­ста Бо­га, док му ли­це бе­ја­ше оза­ре­но „као ли­це
ан­ге­ла“. Док су они бе­сне­ли, об­ја­ви им: „Ево ви­дим не­бе­са отво­ре­на
и Си­на Чо­вје­чи­је­га гдје сто­ји с де­сне стра­не Бо­гу“ (Де­ла Ап. 7, 56). Тада
су га злоб­ни­ци из­ве­ли из­ван зи­ди­на гра­да и уби­ли ка­ме­њем. Ово
се до­го­ди­ло го­ди­ну да­на на­кон си­ла­ска Ду­ха Све­то­га на апо­сто­ле.
Све­ти Си­мон Ми­ро­то­чи­ви
Ода­кле је, ко су му ро­ди­те­љи, где је отпо­чео
са под­ви­зи­ма – не зна се. Ка­да
је до­шао на Све­ту го­ру, на­шао је се­би
стар­ца ду­хов­ни­ка ко­ји га је, по љу­ба­ви
га ки­ње­ћи, на­у­чио без­у­слов­ној по­слушно­сти.
Те­же­ћи вр­лин­ском жи­во­ту, касни­је
се оса­мио у пе­ћи­ни на јед­ној стени
на ју­жној стра­ни Све­те го­ре, где је
во­дио не­пре­ста­ну бор­бу са де­мо­ни­ма.
Ту је, на­кон што се под­ви­гом про­чуо
на­да­ле­ко, по на­ло­гу са­ме Бо­го­ро­ди­це, осно­вао ма­на­стир ко­јег је назвао
Ви­тле­јем, јер му се ука­за­ла зве­зда где да га по­ди­же, а ко­ји је касни­је
на­зван Си­мо­но­пе­тра. Див­не под­ви­ге и чу­де­са учи­нио је ка­ко
за жи­во­та та­ко и по­сле смр­ти. Из ње­го­вих мо­шти­ју по­те­кло је ми­ро.
Упо­ко­јио се мир­но и пре­шао ка Го­спо­ду Ису­су Хри­сту 1257. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­но­му­че­ни­ци Те­о­дор и Те­о­фан На­чер­та­ни. Су­бо­та
по Бо­жи­ћу. По­пра­зни­штво Хри­сто­вог Ро­ђе­ња. Сед­ми­ца 32.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­тих 20.000 му­че­ни­ка Ни­ко­ми­диј­ских. Све­та му­че­ни­ца
Дом­на. Не­де­ља по Бо­жи­ћу, Све­тих Бо­го­о­та­ца. По­пра­зништво
Хри­сто­вог Ро­ђе­ња. Не­де­ља 32. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7.
Тра­па­ва сед­ми­ца.

Понедељак
29/ 11 Јануар Уторак
30/ 12 Јануар
Св. 14.000 мла­де­на­ца Ви­тле­јем­ских
Ка­ко му му­дра­ци са Ис­то­ка ни­су ја­вили
ко је тај но­во­ро­ђе­ни Цар, Ирод на­реди
да се у Ви­тле­је­му и око­ли­ни по­би­ју
сва де­ца до две го­ди­не ста­ро­сти. Вој­ници
су де­цу се­кли, раз­би­ја­ли о ка­ме­ње,
да­ви­ли и гње­чи­ли но­га­ма. Ово би годи­ну
да­на по ро­ђе­њу Хри­сто­вом. Ирод
је и да­ље тра­гао не би ли про­на­шао
Бо­го­мла­ден­ца. Од За­ха­ри­ја је тра­жио
си­на му Јо­ва­на, да га уби­је, јер је мислио
да је он тај Цар. За­ха­ри­ја не да­де Јо­ва­на и би уби­јен у хра­му.
Уби Ирод и пр­во­све­ште­ни­ка Ир­ка­на и се­дам­де­сет ста­ра­ца из Си­недри­о­на,
ко­ји су му го­во­ри­ли где тре­ба да се ро­ди Ме­си­ја, те уби и свога
бра­та, и се­стру, и же­ну, и три сво­ја си­на, да би на кра­ју и сам скончао,
и то у нај­ве­ћим му­ка­ма, уцр­вљав­ши се и стра­шно усмр­дев­ши.
Све­та му­че­ни­ца Ани­си­ја
Ро­ђе­на у Со­лу­ну од ро­ди­те­ља углед­них
и бо­га­тих и вас­пи­та­на у ве­ри Хри­стовој.
Ра­но је оста­ла си­ро­че и пре­да­ла се
бо­го­ми­сли­ју и мо­ли­тви у свом до­му.
По­том је про­да­ла све има­ње и раз­дели­ла
но­вац си­ро­ма­си­ма, а жи­ве­ла је
од тру­да ру­ку сво­јих. Др­жа­ла је стро­ги
пост, спа­ва­ла вр­ло ма­ло и не­пре­ста­но
про­ли­ва­ла су­зе на мо­ли­тви. Ка­да би је
сан са­вла­ђи­вао, го­во­ри­ла је: „Опа­сно је
спа­ва­ти ка­да мој не­при­ја­тељ бди“. У то вре­ме је цар Мак­си­ми­ли­јан издао
про­глас да сва­ко мо­же уби­ти хри­шћа­ни­на, без су­да. Је­дан вој­ник
је на ули­ци при­шао Све­тој Ани­си­ји, са не­чи­стом же­љом, а ка­да га је
она од­гур­ну­ла и пљу­ну­ла у ли­це, про­боо је ма­чем ис­под ре­ба­ра. Света
Ани­си­ја је пре­да­ла ду­шу сво­ју Го­спо­ду Ису­су Хри­сту 298. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Мар­кел. Пре­по­доб­ни Мар­ко Гро­бар и Те­о­фил
Плач­љи­ви. По­пра­зни­штво Хри­сто­вог Ро­ђе­ња. Сед­ми­ца 33.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Пре­по­доб­на Те­о­до­ра Ца­ри­град­ска. Све­ти апо­стол Ти­мон.
Пре­по­доб­на Те­о­до­ра Ке­са­риј­ска. Пре­по­доб­но­му­че­ник Ге­деон.
По­пра­зни­штво Хри­сто­вог Ро­ђе­ња. Сед­ми­ца 33. по Ду­хови­ма.
Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Среда
31/ 13 Јануар Четвртак
1/ 14 Јануар
Пре­по­доб­на Ме­ла­ни­ја Ри­мљан­ка
Ро­ђе­на у Ри­му од бла­го­че­сти­вих и бога­тих
ро­ди­те­ља, ко­ји је при­си­ли­ше да
се уда за Апи­ни­ја­на, по­зна­тог мла­дића.
Ка­да је ро­ди­ла дру­го де­те, те­шко се
раз­бо­ле. Оздра­ви­ла је ка­да јој се муж
за­клео да ће са њом жи­ве­ти као са сестром.
Ка­да им је Бог узео обо­је де­це,
они рас­про­да­ју све сво­је има­ње, но­вац
раз­де­ле си­ро­ма­си­ма и пре­да­ју се под­вижнич­ком
жи­во­ту. По­се­ти­ли су по­зна­те
ду­хов­ни­ке у Ми­си­ру. Ме­ла­ни­ја је има­ла оби­чај да сва­ке го­ди­не три пута
про­чи­та Све­то Пи­смо. На­кон што су у Је­ру­са­ли­му при­ми­ли бла­гослов
од па­три­јар­ха Ки­ри­ла, Ме­ла­ни­ја се за­тво­ри­ла на Је­ле­он­ској го­ри
и че­тр­на­ест го­ди­на про­жи­ве­ла у стро­гом по­сту и мо­ли­тви. По­том је
осно­ва­ла му­шки и жен­ски ма­на­стир. Бо­гу се пре­ста­ви­ла 439. го­ди­не.
Об­ре­за­ње Го­спод­ње
Осмог да­на по ро­ђе­њу, бо­жан­ски Младе­нац
је до­нет у храм и об­ре­зан, према
за­ко­ну ко­ји у Изра­и­љу ва­жи још од
Авра­ма. При­том су му да­ли име Исус,
ка­ко је то ар­хан­гел Га­ври­ло бла­го­ве­стио
Пре­све­тој Дје­ви у На­за­ре­ту. Ста­ро­за­ветно
об­ре­за­ње пре­до­бра­жа­ва но­во­за­вет­но
кр­ште­ње. Об­ре­за­ње Го­спод­ње по­ка­зу­је
да је Он при­мио на се­бе истин­ско људско
те­ло, а не при­вид­но, ка­ко су ка­сније
твр­ди­ли не­ки је­ре­ти­ци. Го­спод је об­ре­зан и за­то што је хтео да испу­ни
сав за­кон, ко­јег је сам дао кроз про­ро­ке и пра­о­це. Ис­пу­нив­ши
тај про­пис, Он га је за­ме­нио кр­ште­њем у Сво­јој Цр­кви, „јер у Хри­сту
Ису­су ни­ти об­ре­за­ње што по­ма­же ни­ти нео­бре­за­ње, не­го но­ва твар“,
ка­ко је то об­ја­вио апо­стол Па­вле у сво­јој по­сла­ни­ци Га­ла­ти­ма (6, 15).
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти пра­вед­ни Јо­сиф, цар Да­вид и Ја­ков, брат Го­спод­њи. Пре­подоб­но­му­че­ник
Зо­тик Си­ро­пи­та­тељ. Бла­же­ни Те­о­фи­лакт, ар­хи­епи­скоп
охрид­ски. Све­ти До­си­теј За­гре­бач­ки, Ис­по­вед­ник. Ода­није
Бо­жи­ћа. Сед­ми­ца 33. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ти Ва­си­ли­је Ве­ли­ки. Но­ва го­ди­на. Сед­ми­ца 33. по Ду­хови­ма.
Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Петак
2/ 15 Јануар Субота
3/ 16 Јануар
Пре­по­доб­ни Се­ра­фим Са­ров­ски
Је­дан од нај­ве­ћих учи­те­ља Ру­ске Цркве,
ро­ђен у гра­ду Кур­ску, од бла­гоче­сти­вих
и имућ­них ро­ди­те­ља, 1759.
го­ди­не. У де­вет­на­е­стој го­ди­ни оти­шао
је у Са­ров­ски ма­на­стир, где се за­мо­нашио.
Мно­го го­ди­на је про­вео у пу­сти­њи
где се не­пре­ста­но под­ви­за­вао и мо­лио
Бо­гу. Стал­но је но­сио јед­ну исту оде­ћу,
про­сту, убо­гу. Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца му
се ја­ви­ла два­на­ест пу­та, а ви­део је и Госпо­да
Ису­са Хри­ста у ли­ку Си­на Чо­ве­чи­јег. За­бе­ле­же­не су мно­ге њего­ве
по­у­ке. Чи­тав жи­вот је по­све­тио за­до­би­ја­њу Ду­ха Све­то­га, што је
основ­ни циљ хри­шћан­ског жи­во­та, а нај­ве­ћи пло­до­ви Ду­ха је­су ра­дост
и мир. „Стек­ни дух ми­ра, и та­да ће се хи­ља­де око те­бе спа­сти“, го­ворио
је Све­ти Се­ра­фим Са­ров­ски. Упо­ко­ји се у Го­спо­ду 1833. го­ди­не.
Све­ти про­рок Ма­ла­хи­ја
По­след­њи, по вре­ме­ну, од про­ро­ка. Родио
се по­сле по­врат­ка Је­вре­ја из ва­вилон­ског
роп­ства. На­род га је на­зи­вао
ан­ге­лом. Био је нео­бич­но леп и ду­ше
укра­ше­не чи­сто­том. Че­сто је го­во­рио
са ан­ге­лом, ли­це у ли­це, као што чо­век
го­во­ри са при­ја­те­љем. При­том се дога­ђа­ло
да и дру­ги љу­ди чу­ју глас ан­гела,
али ни­ко од њих ни­је се удо­сто­јио
да ви­ди ње­го­во ли­це. Про­ри­цао је оно
што му је ан­гел ја­вљао. Ви­као је на не­бла­го­дар­ни изра­иљ­ски на­род и
на бе­за­ко­не све­ште­ни­ке. Пет­сто го­ди­на пре Хри­ста про­ре­као је до­лазак
и слу­жбу Јо­ва­на Кр­сти­те­ља. Он је, углав­ном, про­рок да­на Страшно­га
Су­да. Бо­гу се пре­ста­вио млад и са­хра­њен је крај сво­јих пре­да­ка.
На­кон ње­га, до Јо­ва­на Кр­сти­те­ља, у Изра­и­љу ви­ше ни­је би­ло про­ро­ка.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Сил­ве­стар, епи­скоп рим­ски. Све­та Те­о­до­та. Пре­подоб­ни
Амон. Прет­пра­зни­штво Бо­го­ја­вље­ња. Сед­ми­ца 33. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ти му­че­ник Гор­ди­је. Су­бо­та пред Бо­го­ја­вље­њем. Претпра­зни­штво
Бо­го­ја­вље­ња. Сед­ми­ца 33. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7.
Тра­па­ва сед­ми­ца.

Недеља
4/ 17 Јануар Понедељак
5/ 18 Јануар
Све­ти Јев­ста­ти­је Срп­ски
Ро­ђен је у Бу­ди­мљан­ској жу­пи. Као
мла­дић, за­мо­на­шио се на Ми­хољ­ској
пре­вла­ци (код Тив­та). Са два мо­на­ха је
от­пу­то­вао у Све­ту Зе­мљу, где је про­вео
ду­же вре­ме у оби­ла­ску све­тих ме­ста
и та­мо­шњих под­ви­жни­ка. У по­врат­ку,
свра­тио је у ма­на­стир Хи­лан­дар, где се
за­др­жао. Под­ви­гом и ум­но­шћу, убр­зо
се про­чуо на це­лој Све­тој го­ри, и Са­бор
Све­те го­ре по­ста­ви га за игу­ма­на Хи­ланда­ра.
Про­тив ње­го­ве во­ље, иза­бра­ли су га за епи­ско­па Зет­ске епар­хије,
чи­је је се­ди­ште би­ло на Ми­хољ­ској пре­вла­ци, а по упо­ко­је­њу ар­хие­пи­ско­па
Јо­а­ни­ки­ја, у до­ба кра­ља Ми­лу­ти­на, би иза­бран за ар­хи­е­писко­па
срп­ског. Срп­ском цр­квом упра­вљао је од 1279. до 1286. го­ди­не,
ка­да се мир­но упо­ко­јио. Мо­шти му по­чи­ва­ју у Пећ­кој Па­три­јар­ши­ји.
Пре­п. Син­кли­ти­ки­ја – Кр­стов­дан
По­ре­клом из Ма­ке­до­ни­је. Као бо­га­та и
углед­на де­вој­ка има­ла је мно­го про­саца,
но све их је од­би­ла и по­бе­гла у ма­настир.
У нај­ве­ћој уз­др­жљи­во­сти, бде­њу и
мо­ли­тви по­жи­ве­ла је до 80 го­ди­на. Њене
по­у­ке мо­на­хи­ња­ма од­у­век су сматра­не
ду­хов­ним би­се­ри­ма, јер она ни­је
до­шла до ви­со­ке му­дро­сти кроз књи­ге
не­го кроз стра­да­ње, му­ку, да­но­ноћ­но
раз­ми­шља­ње и ду­хов­но оп­ште­ње с вишим
бо­жан­ским све­том. Пре­се­ли­ла се ду­шом у тај свет 350. го­ди­не.
Све­та Син­кли­ти­ки­ја је го­во­ри­ла: „Ако је вре­ме по­ста, не­мој га се отка­зи­ва­ти
то­бож због бо­ле­сти јер, гле, и они ко­ји не по­сте па­да­ју у исте
бо­ле­сти“. Још је го­во­ри­ла: „Као што се от­кри­ве­но бла­го бр­зо раз­граби,
та­ко и до­бро­де­тељ, ка­да се раз­гла­ша­ва, по­мра­чу­је се и гу­би“.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Са­бор све­тих Се­дам­де­сет апо­сто­ла. Ев­нух ца­ри­це Кан­да­ки­је.
Пре­по­доб­но­му­че­ник Ону­фри­је Хи­лан­да­рац. Не­де­ља пред Бо­го­јавље­њем.
Прет­пра­зни­штво Бо­го­ја­вље­ња. Не­де­ља 33. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 8. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ти Те­о­пемт и Те­о­на. Све­ти про­рок Ми­хеј I. Пре­по­доб­на
Апо­ли­на­ри­ја. На­ве­чер­је Бо­го­ја­вље­ња. Сед­ми­ца 34. по Ду­хови­ма.
Глас 8. Пост, уље.

Уторак
6/ 19 Јануар Среда
7/ 20 Јануар
Бо­го­ја­вље­ње
Ка­да Го­спод Исус Хри­стос на­пу­ни 30
го­ди­на зем­ног жи­во­та, по­че­так свог
учи­тељ­ског и спа­си­лач­ког де­ла­ња ознаме­но­ва
кр­ште­њем на Јор­да­ну. Све­ти Кирил
Је­ру­са­лим­ски ка­же: „По­че­так све­та
во­да, по­че­так Је­ван­ђе­ља Јор­дан“. Овим
чи­ном све­ту се об­ја­ви­ла у Ста­ром За­вету
на­го­ве­ште­на тај­на Све­те Тро­ји­це, тајна
јед­но­га Бо­га у Тро­ји­ци. Отац се ја­вио
чу­лу слу­ха (по­све­до­чио је о Си­ну), Дух
Све­ти чу­лу ви­да (у ви­ду го­лу­ба), а Син, уз то, и чу­лу до­ди­ра. По­гру­жењем
и кр­ште­њем Го­спо­да у Јор­да­ну, на­ма се по­ка­за ми­си­ја Хри­сто­ва
у све­ту и пут на­шег спа­се­ња: Го­спод узе на се­бе гре­хе ро­да људ­ско­га и
под њи­ма умре (по­гру­же­ње) и ожи­ве (из­ла­зак из во­де). Та­ко и ми мора­мо
умре­ти као огре­хо­вље­ни чо­век и ожи­ве­ти као пре­по­ро­ђе­ни.
Са­бор Св. Јо­ва­на Кр­сти­те­ља – Јо­вањ­дан
„Нај­ве­ћи од же­не ро­ђе­ни“ (Мт. 11, 11)
сла­ви се ви­ше пу­та у го­ди­ни, али најви­ше
све­ча­ра има упра­во ово­га да­на.
Ме­ђу је­ван­ђел­ским лич­но­сти­ма ко­је
окру­жу­ју Спа­си­те­ља, Јо­ван Кр­сти­тељ
за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто, ка­ко по на­чину
свог до­ла­ска у свет, та­ко и по на­чи­ну
жи­во­та у ње­му. На­ро­чи­то све­ча­но овај
пра­зник се пра­зну­је у хра­мо­ви­ма који
су ње­му по­све­ће­ни, као што су храм
на Јор­да­ну, где је он кр­стио Го­спо­да, храм у Се­ва­сти­ји, где га је Ирод
по­се­као, храм у Ан­ти­о­хи­ји, где је је­ван­ђе­лист Лу­ка до­нео ње­го­ву десни­цу...
Он је је­ди­ни про­рок ко­ји је све­ту мо­гао ру­ком по­ка­за­ти Онога
ко­га је про­ро­ко­вао. Де­сни­ца Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља, ко­ја је крсти­ла
Го­спо­да на Јор­да­ну, са­да се на­ла­зи у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Сед­ми­ца 34. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8.
Све­ти му­че­ник Ата­на­си­је. По­пра­зни­штво Бо­го­ја­вље­ња. Седми­ца
34. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Пост, ри­ба.

Четвртак
8/ 21 Јануар Петак
9/ 22 Јануар
Пре­по­доб­ни Ге­ор­ги­је Хо­зе­вит
Ро­дом са Ки­пра. Ње­гов ста­ри­ји брат,
Ира­клид, оти­шао је у Све­ту Зе­мљу и замо­на­шио
се у ма­на­сти­ру Ка­ла­мон. По
смр­ти ро­ди­те­ља, Ге­ор­ги­је је оти­шао
бра­ту, а овај га она­ко мла­дог од­ве­де у
ма­на­стир Хо­зе­ва, где се за­мо­на­шио.
Ње­гов ста­рац га јед­ном уда­ри, и ру­ка
му се од­мах осу­ши, а Ге­ор­ги­је му је исце­ли.
Ка­да се то чу­до про­чу, он по­беже
бра­ту Ира­кли­ду, са ко­јим је жи­вео
у ве­ли­ком под­ви­гу. Њих дво­ји­ца су вас­кр­сли јед­но мр­тво де­те. Ка­да
се, у ду­бо­кој ста­ро­сти, Ира­клид упо­ко­јио, Ге­ор­ги­је се вра­тио у Хо­зевит­ски
ма­на­стир и на­ста­нио у обли­жњој ке­ли­ји, где је жи­вео у потпу­ној
не­ма­шти­ни, је­ду­ћи сва­ка два-три да­на са­су­ше­не от­пат­ке са мана­стир­ске
тр­пе­зе и не­пре­ста­но се мо­ле­ћи Бо­гу. Жи­вео је у VII ве­ку.
Све­ти му­че­ник По­ли­евкт
У гра­ду Ме­ли­ти­ни у Јер­ме­ни­ји мно­го је
хри­шћа­на по­стра­да­ло за Хри­ста. У том
гра­ду су жи­ве­ла два при­ја­те­ља, офи­цира:
Не­арх, ко­ји је био кр­штен и По­ли­евкт,
не­кр­штен. Ка­да иза­ђе за­по­вест ца­ра Вале­ри­ја­на
о го­ње­њу хри­шћа­на, офи­цир
из Ме­ли­ти­не Не­арх при­пре­ма­ше се за
смрт, али бе­ше у ве­ли­кој ту­зи што није
пре­вео у хри­шћан­ство свог до­брог
при­ја­те­ља По­ли­евк­та. Кад По­ли­евкт сазна­де
за Не­ар­хо­ву ту­гу, обе­ћа му да ће се кр­сти­ти. Су­тра­дан ис­при­ча
Не­ар­ху свој сан: Ја­вио му се Го­спод, ски­нуо са ње­га ста­ро оде­ло и обукао
га у но­во. За­тим оде у град, ис­це­па ца­ре­ву за­по­вест и по­лу­па многе
идол­ске ки­по­ве. На­кон му­че­ња, би по­гу­бљен. Ово би 259. го­ди­не.
Не­што ка­сни­је и све­ти Не­арх по­стра­да му­че­нич­ком смр­ћу за Хри­ста.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Ју­ли­јан и Ва­си­ли­са. Све­та Дом­ни­ка. Све­ти
Гри­го­ри­је, епи­скоп охрид­ски. По­пра­зни­штво Бо­го­ја­вље­ња.
Сед­ми­ца 34. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8.
Пре­по­доб­ни Ев­стра­ти­је. Све­ти Фи­лип, ми­тро­по­лит мо­сковски.
По­пра­зни­штво Бо­го­ја­вље­ња. Сед­ми­ца 34. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 8. Пост, уље.

Субота
10/ 23 Јануар Недеља
11/ 24 Јануар
Све­ти Гри­го­ри­је Ни­ски
Брат Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког. Ка­да му, као
све­ште­ни­ку, умре же­на, бла­же­на Тео­зва,
по­све­ћен је за епи­ско­па у Ни­си.
Ка­рак­те­ри­шу га ка­ко огром­но свет­ско
зна­ње, та­ко и ду­хов­ни опит. Уче­ствовао
је на II Ва­се­љен­ском Са­бо­ру. Ва­жи
ми­шље­ње да је он са­ста­вио дру­ги део
Сим­во­ла Ве­ре. Био је ве­ли­ки бе­сед­ник,
ту­мач Све­тог Пи­сма и бо­го­слов. Због
свог по­ра­за на Са­бо­ру, по­кло­ни­ци Арије­ве
је­ре­си, у вре­ме ца­ра Ва­лен­та, сво­га јед­но­ми­шље­ни­ка, по­себ­но
су се на ње­га би­ли устре­ми­ли, као на свог стра­шног про­тив­ни­ка. Збаци­ли
су га са епи­скоп­ског тро­на и прог­на­ли. Осам го­ди­на је про­вео у
из­гнан­ству, тр­пе­ћи ве­ли­ку бе­ду и по­ни­же­ње. Упо­ко­јио се у ду­бо­кој старо­сти,
кра­јем IV ве­ка. Кроз све ве­ко­ве је остао ве­ли­ко све­ти­ло Цр­кве.
Пре­по­доб­ни Те­о­до­си­је Ве­ли­ки
Он је уста­но­вио и устро­јио мо­на­шко опште­жи­ће.
Ро­ђен је у Ка­па­до­ки­ји. Као
мла­дић, по­се­тио је Си­ме­о­на Столп­ника
ко­ји му је про­ре­као ве­ли­ку ду­хов­ну
сла­ву. Са ка­ди­о­ни­цом у ко­ју је ста­вио
не­за­па­ље­ни угаљ и та­мјан тра­жио је место
где ће да се на­ста­ни и по­диг­не мана­стир.
За­у­ста­вио се она­мо где се ка­дио­ни­ца
са­ма од се­бе раз­го­ре­ла. Убр­зо се
око ње­га са­бра­ло мно­го мо­на­ха, ра­зних
је­зи­ка, и он са­гра­ди за сва­ки је­зик по цр­кву. Сва имо­ви­на, тр­пе­за, рад,
би­ли су им за­јед­нич­ки. Те­о­до­си­је је био уз­ви­ше­ни при­мер жи­вље­ња
у хри­шћан­ском под­ви­гу и Бог му је дао да­ро­ве чу­до­твор­ства, ис­цели­тељ­ства,
ко­му­ни­ка­ци­је на да­љи­ну, укро­ћа­ва­ња зве­ри и про­зор­љиво­сти.
Пре­дао је ду­шу Го­спо­ду 529. го­ди­не, ка­да је имао 105 го­ди­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни До­ме­ти­јан Ми­ти­лин­ски. Пре­по­доб­ни Амон.
Све­ти Мар­ки­јан. Су­бо­та по Бо­го­ја­вље­њу. По­пра­зни­штво Бого­ја­вље­ња.
Сед­ми­ца 34. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8.
Бла­же­ни Ми­ха­ил. Не­де­ља по Бо­го­ја­вље­њу. По­пра­зни­штво
Бо­го­ја­вље­ња. Не­де­ља 34. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.

Понедељак
12/ 25 Јануар Уторак
13/ 26 Јануар
Све­та му­че­ни­ца Та­ти­ја­на
Ро­ђе­на у Ри­му, од зна­ме­ни­тих ро­дите­ља.
Би­ла је ђа­ко­ни­са при цр­кви. Цар
Алек­сан­дар, чи­ја је мај­ка Ма­ме­ја била
хри­шћан­ка, био је ко­ле­бљив у ве­ри
и на свом дво­ру др­жа­ше кип Хри­стов и
кип Апо­ло­нов, кип Авра­мов и кип Орфе­јев.
Ње­го­ви до­глав­ни­ци про­га­ња­ху
хри­шћа­не и без ње­го­ве на­ред­бе. Ка­да су
на му­че­ње из­ве­ли де­ви­цу Та­ти­ја­ну, она
се мо­ли­ла за сво­је му­чи­те­ље. И њи­ма се
отво­ри­ше очи и ви­де­ше ан­ге­ле око Та­ти­ја­не. Осам њих по­ве­ро­ва у Христа
па и њих му­чи­ше и уби­ше. Све­ту Та­ти­ја­ну су да­њу ши­ба­ли, струга­ли
же­ле­зом, од­се­ца­ли јој ме­со, а но­ћу је ан­гео Го­спод­њи ис­це­љи­вао.
Ба­ци­ли су је пред ла­во­ве, али они су се уми­ља­ва­ли око ње. На кра­ју су
је по­се­кли ма­чем, за­јед­но са ње­ним оцем. По­стра­да­ла је 225. го­ди­не.
Све­ти му­ч. Ер­мил и Стра­то­ник
У вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на под ца­рем
Ли­ки­ни­јем, ухва­ћен је и ђа­кон Ер­мил.
Он сло­бод­но ис­по­ве­ди сво­ју ве­ру и обра­до­ва
се што га во­де на му­че­ње Хри­ста
ра­ди. Уза­луд га је цар на­го­ва­рао да се
од­рек­не сво­је ве­ре, уза­луд му је и претио.
„Го­спод је са мном, не бо­јим се;
шта ће ми учи­ни­ти чо­вјек?“ (Пс. 118,
6), од­го­во­рио му је ђа­кон Ер­мил. На­кон
ве­ли­ког му­че­ња, ба­ци­ше га у там­ни­цу.
Там­ни­чар је био Стра­то­ник, по­тај­ни хри­шћа­нин, ко­ји, по­так­нут Ер­мило­вим
стра­да­њем, и сам јав­но ис­по­ве­ди сво­ју ве­ру. Та­да, по на­ред­би
ца­ре­вој, обо­ји­цу ве­за­ше у мре­жу и ба­ци­ше у Ду­нав, не­да­ле­ко од Бе­огра­да.
На­кон три да­на, во­да из­ба­ци њи­хо­ва те­ла на оба­лу. Ови ра­нохри­шћан­ски
му­че­ни­ци бе­о­град­ски по­стра­да­ше за Хри­ста 315. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Пе­тар Аве­са­ла­мит. Ико­на Пре­све­те Бо­го­роди­це
Мле­ко­пи­та­те­љи­це. Пре­по­доб­на ма­ти Те­о­до­ра. По­празни­штво
Бо­го­ја­вље­ња. Сед­ми­ца 35. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Све­ти Ја­ков, епи­скоп ни­си­биј­ски. Пре­по­доб­ни Мак­сим Капсо­ка­ли­ва.
Ода­ни­је Бо­го­ја­вље­ња. Сед­ми­ца 35. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 1.

Среда
14/ 27 Јануар Четвртак
15/ 28 Јануар
Све­ти Са­ва
Син Сте­фа­на Не­ма­ње, ве­ли­ког жу­па­на
срп­ског, ро­ђен 1169. го­ди­не. Као младић,
жу­де­ћи за ду­хов­ним жи­во­том, одбе­гао
је у Све­ту го­ру где се за­мо­на­шио
и са рет­ком рев­но­шћу про­шао цео подви­жнич­ки
устав. Из­деј­ство­вао је не­за­висност
Срп­ске Цр­кве и по­стао је пр­ви њен
ар­хи­е­пи­скоп. За­јед­но са оцем Не­ма­њом,
по­то­њим мо­на­хом Си­ме­о­ном, по­ди­гао
је ма­на­стир Хи­лан­дар, а по­том и многе
дру­ге ма­на­сти­ре, цр­кве и шко­ле, нај­ви­ше у Ср­би­ји. Ми­рио је сво­ју
бра­ћу, Ср­бе са су­се­ди­ма, утвр­ђи­вао Цр­кву Хри­сто­ву у свом на­ро­ду.
Нај­ве­ћи срп­ски учи­тељ и про­све­ти­тељ, уга­о­ни ка­мен срп­ске кул­ту­ре
и ду­хов­но­сти. Пре­дао је ду­шу сво­ју Го­спо­ду Хри­сту у Тр­но­ву, у Бу­гарској,
1236. го­ди­не, при по­врат­ку са свог дру­гог пу­то­ва­ња у Све­ту Зе­мљу.
Пре­по­доб­ни Га­ври­ло Ле­снов­ски
Ро­дом из Осеч­ког По­ља, код Кри­ве Палан­ке.
Без­дет­ни ро­ди­те­љи су га од Бо­га
из­мо­ли­ли. Оже­ни­ли су га, али же­на му
се убр­зо упо­ко­ји­ла и остао је дев­ственик,
ка­ко се и мо­лио Бо­гу. У ма­на­сти­ру
Ле­сно­во се, на­кон мно­го ис­ку­ша­ва­ња,
за­мо­на­шио. Пре­дав­ши се усрд­ној мо­литви
и ве­ли­ком под­ви­гу, убр­зо се про­чу и
код ње­га су мно­ги до­ла­зи­ли и до­би­ја­ли
ис­це­ле­ње. Бе­же­ћи од људ­ске сла­ве, мењао
је ме­сто бо­рав­ка. Упо­ко­јио се на Об­лом Вр­ху код Зле­то­ва. По­сле
ду­же вре­ме­на, ја­вио се у сну мо­на­ху Је­фре­му у Сре­де­цу (Со­фи­ји). Чудо­твор­не
мо­шти су му пре­не­те у Ле­сно­во, где је Јо­ван Оли­вер, вој­вода
ца­ра Ду­ша­на, доц­ни­је по­ди­гао ве­ли­ку цр­кву. Пред на­је­здом Ту­рака,
бу­гар­ски па­три­јарх му је пре­нео мо­шти у Тра­пе­зир, где су и са­да.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни му­че­ни­ци Оци Си­нај­ски и Ра­ит­ски. Све­ти Илари­је,
епи­скоп по­а­тиј­ски. Све­та Ни­на, про­све­ти­тељ­ка Гру­зије.
Сед­ми­ца 35. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Пост, ри­ба.
Пре­по­доб­ни Па­вле Ти­веј­ски. Пре­по­доб­ни Јо­ван Кушчник.
Све­ти му­че­ник Пан­со­фи­је. Сед­ми­ца 35. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.

Петак
16/ 29 Јануар Субота
17/ 30 Јануар
Ча­сне ве­ри­ге Св. апо­сто­ла Пе­тра
„И гле, ан­ђео Го­спод­њи се по­ја­ви, и светлост
оба­сја про­сто­ри­ју, и куц­нув­ши
Пе­тра у ре­бра про­бу­ди га го­во­ре­ћи:
Уста­ни бр­зо! И спа­до­ше му ве­ри­ге с руку“
(Де­ла Ап. 12, 7). Овај дан по­све­ћен
је спо­ме­ну на тај до­га­ђај. Хри­шћа­ни су
ча­сне ве­ри­ге Све­тог апо­сто­ла Пе­тра чува­ли
и због њи­хо­ве це­леб­не мо­ћи. Јеру­са­лим­ски
па­три­јарх Све­ти Ју­ве­нал
дао их је ца­ри­ци Ев­до­ки­ји, прог­на­ној
же­ни ца­ра Те­о­до­си­ја Мла­ђег. Она их пре­по­ло­ви и јед­ну по­ло­ви­ну посла
цр­кви Све­тих Апо­сто­ла у Ца­ри­гра­ду, а дру­гу ћер­ки, ца­ри­ци Евдок­си­ји,
Ва­лен­ти­ја­но­вој же­ни, у Ри­му. Ев­док­си­ја по­ди­же у Ри­му цркву
Све­тог апо­сто­ла Пе­тра и у њу по­ло­жи ове ве­ри­ге, а са њи­ма и
оне у ко­је га је око­вао Не­рон не­по­сред­но пре не­го је рас­пет на крст.
Пре­по­доб­ни Ан­то­ни­је Ве­ли­ки
По смр­ти сво­јих бо­га­тих ро­ди­те­ља, Анто­ни­је
по­де­ли на­сле­ђе­но има­ње са ма­лолет­ном
се­стром и збри­ну је код ро­ђа­ка.
Свој део има­ња раз­да­де си­ро­ма­си­ма и
по­све­ти се под­ви­жнич­ком жи­во­ту. Прво
се под­ви­за­вао у бли­зи­ни свог се­ла,
а ка­сни­је се уда­љи у пу­сти­њу, на оба­лу
Цр­ве­ног мо­ра, где је, у мо­ли­тви, разми­шља­њу
и со­зер­ца­њу, као за­твор­ник
про­вео два­де­сет го­ди­на. Ње­го­ва сла­ва
се про­не­ла на­да­ле­ко, и око ње­га се са­бра­ло мно­штво уче­ни­ка. Упо­којио
се у сто пе­тој го­ди­ни жи­во­та, 335. го­ди­не, оста­вив­ши чи­та­ву вој­ску
уче­ни­ка и оних ко­ји су га по­дра­жа­ва­ли. Иако ни­је био обра­зо­ван, био
је са­вет­ник и учи­тељ нај­у­че­ни­јим љу­ди­ма тог вре­ме­на. Ко­ли­ко са­вршен­ство
чо­век мо­же до­сти­ћи на зе­мљи, до­сти­гао га је Све­ти Ан­то­ни­је.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Пев­сип, Елев­сип, Ма­лев­сип и ба­ба им Лео­ни­ла.
Пре­по­доб­но­му­че­ник Да­ма­скин Га­бров­ски. Пре­подоб­ни
Ро­ми­ло Ра­ва­нич­ки. Сед­ми­ца 35. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Пост, ри­ба.
Све­ти цар Те­о­до­си­је Ве­ли­ки. Све­ти му­че­ник Ге­ор­ги­је Но­ви,
Ја­њин­ски. Сед­ми­ца 35. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.

Недеља
18/ 31 Јануар
Све­ти Ата­на­си­је Ве­ли­ки
Ро­ђен је у Алек­сан­дри­ји 296. го­дине.
Као ђа­кон, пра­тио је ар­хи­е­пи­ско­па
Алек­сан­дра у Ни­ке­ју, на I Ва­се­љен­ски
Са­бор. Ту се про­сла­вио уче­но­шћу и ревно­ва­њем.
Мно­го је до­при­нео су­зби­јању
Ари­је­ве је­ре­си. На­пи­сао је Сим­вол
Ве­ре, ко­ји је на Са­бо­ру усво­јен. Ка­да се
упо­ко­јио Алек­сан­дар, иза­бран је за архи­е­пи­ско­па
Алек­сан­дриј­ског. Ар­хи­е­пископ
је био пре­ко 40 го­ди­на, али не све
вре­ме на тро­ну. Це­лог жи­во­та про­го­ни­ли су га је­ре­ти­ци. Од го­ни­теља
се крио по при­ват­ним ку­ћа­ма, у пу­сти­њи, чак и у бу­на­ру и гро­бу.
Два пу­та је бе­жао у Рим. Тек пред смрт про­жи­вео је ма­ло вре­ме­на у
ми­ру. Ма­ло је све­ти­те­ља ко­ји су то­ли­ко би­ли про­го­ње­ни. Че­сто је одла­зио
Све­том Ан­то­ни­ју, свом ду­хов­ном оцу. Упо­ко­јио се 373. го­ди­не.
7 00
9 00
Мећава
Бескрајна и бела пољана почива,
Као мртав херој залеђена трупа,
Коме бели покров ловоре прикрива.
Све је пусто, као да клетва приступа.
Кроз тишину гробну храстова и ива
Ни погребно звоно не чујем да лупа.
Кô надгробне плоче стрче брда сива
И глечере густа сумаглица купа.
11 00
Већ данима тако без промене све је:
Ни цика, ни сузе у тој полутами;
Чак ни небо да се руменом засмеје.
13 00
И подне и поноћ једнолики, мукли.
У тој јези као и богови сами
Да су се пред болом у амбис повукли.
Само бели бездан пахуљице веје.
15 00
Милутин Бојић
17 00
Све­ти Мак­сим Срп­ски, ар­хи­е­пи­скоп вла­хо­за­пла­нин­ски. Неде­ља
35. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Стра вич ни тре ну ци
при пре ла ску пре ко Ал ба ни је
„Ни ко не зна шта су му ке те шке
док не пре ђе Ал ба ни ју пе шке!“
По глед на Ал ба ни ју за да вао
нам је страх, не због евен туал
не бор бе, јер смо на њу огугла
ли, већ нас је пла шио онај бе ли
по кри вач, сне жни и ле де ни, а мно ги
су ме ђу на ма би ли ла ко оде ве ни, у
до ма ћој оде ћи, ка ко је ко имао, а неки
се ља ци би ли су са мо у ко шу љи и
је ле че ту...
Си ла зе ћи сти гли смо до ре ке Бистри
це. Ов де ми се уре за ла у се ћа ње
јед на стра вич на сли ка, ко ју ни ка ко
не мо гу да за бо ра вим. По ред са ме
ре ке, на оба ли јед на уби је на мла да
же на, са свим на га, у кле че ћем ста ву,
на ко ле ни ма, док јој је гла ва при тисну
та у муљ ре ке, пре ко ко је жу бо ре
та ла си ћи хлад не Би стри це.
Са мо сто ти нак ме та ра да ље од
ово га ме ста је дан наш вој ник, из 9.
пе ша диј ског пу ка, што се ви де ло по
бро ју на на ра ме ни ца ма од жу тог гајта
на, ле жи мр тав, за клан и одран, па
му је ко жа рас по стр та ле во и де сно од
груд ног ко ша пре ко ко по ра на. Упита
ли смо јед ног де ча ка Ар на у ти на ко
је то учи нио. Он је не што про збо рио
на свом је зи ку, а ту мач нам је об јаснио
да су ово гну сно де ло учи ни ли
бу гар ски вој ни ци. Ни смо сти гли ни
да их са хра ни мо, јер смо мо ра ли одмах
ићи да ље у не по зна ти крај.
Мој ба та љон је био од ре ђен да
шти ти ко мо ру и за о ста ле пре мо ре не
вој ни ке, па смо због њих че сто би ли
при мо ра ни да за ста је мо да би смо се
ма ло од мо ри ли.
Сти гли смо до Ђа ко ви це. У је дан
мах по ве ћа бан да, са та вље на од самих
Ар на у та, на о ру жа на до зу ба,
оп ко ља ва нас, оти ма од ко мор џи ја
во ло ве и од во ди их. Пу ни мо пу шке
у на ме ри да им пре пре чи мо пут и отме
мо во ло ве. У том тре нут ку до ју ри
на ко њу ис пред нас ко ман дант ди визи
је пу ков ник Љу ба Ми лић, ви чу ћи:
„Не!... Ни по што! Не пу цај те, јер ћемо
ов де сви из ги ну ти! Пу сти те их нека
во де во ло ве!“
Са су за ма у очи ма гле да смо ка ко
јед ни ву ку во ло ве за улар, а дру ги их
ши ба ју да би што пре ума кли од нас.
Beћ је био су тон. У јед ном мла дом
за бра ну, на рав ни ци на и ђо смо на
оста так на шег пу ка, ко ји се ту улого
рио да пре но ћи. Ту је и ко ман дант
мог 3. пе ша диј ског пу ка пу ков ник
др То дор – То ша Па вло вић, про зван
„Вој нич ка мај ка“. На ре ђу је нам да и
ми оста не мо ту да пре но ћи мо.
Ни је про шло ни по ла ча са од нашег
до ла ска, на јед ном нас оп ко ли ше
Ар на у ти, сви до бро на о ру жа ни. Би ло
их је пре ко сто ти ну, а нас, од це лог
пу ка, за јед но са ко мо ром, је два око
три сто ти не.
Оп ко ље ни смо. Сви др же пу шке
на го товс. Ко ман дант из да је на ре ђење:
„Оста ни те мир но сви на сво јим
ме сти ма“.

Албанска голгота
Гле да мо се ме ђу соб но без ијед не
ре чи. На зна мо шта се ово до га ђа и
шта ће би ти с на ма.
Ко ман дант пу ка по зи ва свог ордо
нан са Ср би на са Ко со ва, ко ји тад
сту па у раз го вор с Ар на у ти ма, јер
зна њи хов је зик.
Ар на у ти об ја шња ва ју ор до нан су
да су на ши вој ни ци ко ји су ту да прошли
пре нас пљач ка ли по се ли ма, па
би са да хте ли да ми пла ти мо тај цех!
Ко ман дант То ша не уста је с места,
већ ка же свом ор до нан су не ка
им пре ве де: „Ми ни смо ниг де ни шта
узе ли, а ако има ју што за про да ју,
ра до ће мо им пла ти ти.“ Ор до нанс
пре во ди ко ман дан то ве ре чи, а Арна
у ти ћу те. „Ако има ју јеч ма и се на
за мог ко ња, пла ти ћу им злат ник за
ки ло грам!“ Ар на у ти од би ја ју, твр дећи
да не ма ју за про да ју. Си ту а ци ја је
озбиљ на! Ор до нанс на сво ју ру ку даје
ча сну реч (бе су) да ми не ће мо ништа
дир ну ти у се лу, али зах те ва и од
њих „бе су“ да нас оста ве на ми ру да
пре но ћи мо. Ар на у ти се ме ђу соб но
са ве ту ју и да ју „бе су“ да нас те но ћи
не сме и не ће ни ко дир ну ти. За тим
су они оти шли а ми смо се ма ло раско
мо ти ли и пре спа ва ли ту ноћ.
Су тра дан ра но кре ну ли смо даље.
Тре ба ло је из рав ни це ући у један
кла нац. На јед ном се из тог кланца
по ја вио је дан ста рац, кру пан,
кре пак, ру мен, леп чо век са бе лом
бра дом до пр са. Су шта сли ка Ра биндра
на та Та го ре. Ле по оде вен, у чисто
бе ло, кла сич но ар на ут ско оде ло,
чак ши ре, џе ма дан, гуњ че, а на гла ви
ке че. Спу шта са ра ме на на зе мљу један
сан дук, наш, вој ни, од му ни ци је,
пун ли му но ва и по мо ран џи, па по чиње
да ну ди на про да ју.
Ко ман дир ми тра ље ског оде ље ња,
ка пе тан Дра гу тин Жи ва но вић, ју ри
на ко њу по ред нас и ти хо го во ри: „Не
ку пуј те, не за др жа вај те се. Ово је само
ма мац да би нас за др жа ли! Да би
нас оп ко ли ли!“
Ми смо по слу ша ли на ре ђе ње и
мир но, без ре чи, про ла зи ли по ред
овог „про дав ца“.

Ка да је овај „про да вац“ уви део да
ни ко од нас и не гле да на ње го ву робу,
по чео је да ви че за на ма ко ли ко
га гр ло слу жи: „А, ха!... 'Ај де, бе жи!
Не ма ви ше Ср би ја!... Бе жи!... А, ха!“
А он да је ста вио дла но ве ле во и десно
на уста, па на ар на ут ском је зику
не што ви као на све стра не. Мо гло
се при ме ти ти да је то не ко до зи ва ње,
сва ка ко да нас на пад ну.
Имао сам же љу да утро шим је дан
ме так и да га ућуг кам, али ми ка петан
Жи ва но вић не до зво ли да то учиним.
Иду ћи по ла ко кроз кр шне пре деле,
на и ђо смо на др жав ну ер ге лу, ону
из Љу би че ва. Спро во ди ли су па стуве
и ко би ле од па сми не, ко ји су вр ло
ску по би ли на ба вље ни.
„Са мо да ми је да са чу вам ову коби
лу – го во рио је је дан од од га ји ва ча
ко ња – јер она во ди по ре кло из ер геле
кне за Ми хај ла!“
Ко ра ча ли смо тро мо и те шко, сви
пре мо ре ни и глад ни, кад по че пуцња
ва са стра не. Ар на у ти, ја ко нао
ру жа ни, из ла зе као да ни чу из каме
на, а сви ју ре и хва та ју на ше ко ње
за улар, ми сле ћи сва ка ко да смо без
му ни ци је.
За бор бу је би ло ве о ма не згод но,
јер смо у клан цу и не по зна је мо терен,
па са мо ис па ли смо не ко ли ко
ме та ка на сум це увис, ко ли ко да их
за пла ши мо.
Ар на у ти, ко ји су пр ви би ли зграби
ли ко ње за улар, већ су из ма кли, а
оста ли пу сти ше ула ре и по бе го ше.
„Дај те бом бе“! – ви као је ко мандир
Жи ва но вић. (Би ло нас је мно го
ко ји смо ста ви ли по 2-3 бом бе у џепо
ве ка да смо их узе ли из на пу штених
ко ла, код Швањ ског мо ста, оставље
них са раз ном му ни ци јом, па и
бом ба ма.)
Ба ци ли смо не ко ли ко бом би за
Ар на у ти ма, пре ко кр ше ва. (Ар на у ти
се њих стра хо ви то пла ше.) Та ко смо
је дан број бом би ко ри сно упо тре били,
а оста так смо са чу ва ли за евен туал
не но ве од бра не.
Она ко би ла о ко јој је би ло ре чи
оста ла је у еша ло ну ер ге ле, ма да су
Ар на у ти не ко ли ко ко ња од ве ли.
По сле све га ово га за вла да ла је
пот пу на ти ши на. Ми смо мир но проду
жи ли пут за јед но са том ер ге лом и
не ко ли ко ко њи ћа из на ше ко мо ре. А
мно ге ко ње оста ви ле су ко мор џи је уз
пут, сва ка ко због из не мо гло сти ко ња
ко ји од гла ди ни су мо гли да ље. Та ко
су се мо гли ви де ти на ви ше ме ста напу
ште ни ко њи ка ко је два сто је, или
су већ и уги ну ли.
Гле дао сам ар ти љер це ка ко плачу
и за ко па ва ју сво је то по ве, и то не
ве ли ке, јер су њих већ ра ни је уз пут
оста вља ли, на рав но без за тва ра ча.
Ово је би ла брд ска ар ти ље ри ја, ко ја
та ко ђе ни је мо гла да ље, јер су ко њи
па да ли од умо ра и гла ди.
Ишли смо те шко и тро мо и је два
пре ла зи ли 10 км днев но. Снег је у
пла ни на ма, па се ни она ко зја ста за
не ви ди, а ми не по зна је мо пре део.
По ср ће мо, па да мо, те шко се диже
мо, али опет иде мо да ље. Сре ћан
сам био ка да у оном сне гу на и ђем
на ка кав жбун, па озго сед нем; ве тар
ме љу љу шка на жбу ну и та ко за спим.
Уву чен у ши њел, и не осе ћам да снег
па да, а из ју тра се бу дим од ис па ре ња
сво га те ла. Снег се то пио у ши њел и
смр знуо, па ка да га при ти снем, а оно
пр шти лед са ру ка ва. Ка ко је бла жен
сан по сле то ли ког пу та!

У збегу је било и деце
Смрт у снегу

Спа вао сам че сто и хо да ју ћи! Да
ми је ово не ко при чао, ни ка да у то
не бих по ве ро вао. Ка кав је то осе ћај,
то се не да опи са ти. Идем отво ре них
очи ју, чу јем бат ко ра ка љу ди и то пот
ко ња, а спа вам. Тре ба ло је мно го напо
ра и во ље за жи во том да би се све
ово из др жа ло. Мно ги су оста ли на
пу ту, па та ко и смрт до че ка ли!...
„Још са мо ма ло – хра бре нас офици
ри – још дан-два, па ће сти ћи и
хра на из Ска дра.“
Штаб пу ка, са ви ше офи ци ра, отишао
је још ра ни је, да ле ко је од нас, а
ми смо због сла бач ких ко њи ћа ишли
ве о ма спо ро.
На и ла зи мо на гру пу вој ни ка, седе
по ред ва тре и пе ку на ра жњу ов цу.
Са ве то ва ли смо их да с на ма по ђу јер
ће стра да ти од Ар на у та. Ни су нас послу
ша ли. Доц ни је смо са зна ли да су
сви по у би ја ни, иако су нас уве ра ва ли
да су ов цу ку пи ли од Ар на у та.
Преко Везировог моста
Уз пут су нас че сто сре та ли Ар нау
ти по је ди нач но, зах те ва ли су да им
про да мо пу шку. Да се не би усу ди ли
да нам от му оруж је, по ка зи ва ли смо
им мет ке. Они узму је дан у јед ну,
дру ги у дру гу ру ку, па их као ва га ју,
а по том би ре кли да је у јед ном ви ше
ба ру та...
Иде мо да ље не за др жа ва ју ћи се.
Пре шли смо и Дрим, пре ко Ве зиро
вог мо ста, па иде мо да ље. Сти гли
смо до се ла Спа са. То се ло би се за
нас мо гло на зва ти про паст, а не спас.
Ту, на том ме сту су 2-3 ча са ра ни је
стра да ли на ши офи ци ри и вој ници
ко ји су пра ти ли штаб пу ка. Ту је
по ги нуо и ко ман дант 3. пу ка другог
по зи ва, др То ша Па вло вић, као
и ви ше офи ци ра и вој ни ка. Би ло их
је, ко је ра ње них, ко је из ги ну лих, на
то ме ме сту 26 офи ци ра и око 70 војни
ка. То је би ло стра хо ви то!... Пут
узан, де сно је крш, ле во про ва ли ја,

Недељама без хлеба, измучени и изгладнели људи јелу су снег
а до ле Цр ни Дрим, буч на и бр за река.
Тре ба ло је про ћи уза ном ста зом
ис под јед ног ка ме на ко ји је ли чио на
ка пи ју. С дру ге стра не иза овог ка мена
би ли су Ар на у ти и до че ки ва ли нас
ра фа ли ма. Ка ко је ко на и ла зио од
на ших, био је уби јен или ра њен. Војни
ци и офи ци ри су се гр ли ли и љуби
ли, опра шта ју ћи се је дан од дру гога,
па за тим пре тр ча ва ли. Не ко се и
спа сао.
Иде мо да ље. Још са мо ма ло, па ћемо
сти ћи у се ло Пу ки, где је тре ба ло
да нам стиг не хра на из Ска дра. Па да
су мрак и спу шта мо се у рав ни цу, где
се ви ди ма ло, рет ко на се ље но се ло,
оп ко ље но бр ди ма са свих стра на.
Ов де смо за те кли ко мо ру Ду навске
ди ви зи је, па се у не сре ћи осе ћамо
срећ ни што нас је са да ви ше на
бро ју. Сви су за ло жи ли ва тре, па то
и ми чи ни мо. Ко њи сто је по гну тих
гла ва, као за ми шље ни; не ма оно га
коњ ског ври шта ња, ко је се обич но
чу је на би ва ко ва њу. Мр тва ти ши на,
као да ни ко га не ма. Сва ко је за у зет
сво јим ми сли ма.
По се да ли смо око ва тре, шћу ћури
ли се и гре је мо се.
„Хо ће ли би ти не што хра не?“ –
пи та мо офи ци ре, а они ћу те и сле жу
ра ме ни ма.
Код нас не ма ви ше во ло ва, а та мо,
у Ду нав ској ди ви зи ји, за кла ли не коли
ко. Обе ћа ли су да ћe и на ма да ти
не што ме са. Ку ва ри су већ та мо и
оче ку ју, а мрак већ па да, те ло гор ске
ва тре осве тља ва ју сав онај пре део у
рав ни ци.
Пре тра жу јем по тор би не бих ли
што на шао за је ло. Ис тре сам мр вице
хле ба и то ме до не кле за ва ра ва.
Уз пут сам пра вио чи бу ке од сне га,
па их жва као и гри зао као хлеб, за вара
вао сам са мо га се бе, а ти ме и жеђ
га сио.

Ку ва ри су већ при ми ли ме со и
при пре ма ју га, се ку у ко ма ди ће, а
ка зан, ко ји је срећ но до ве зен на слабач
ком ко њи ћу, већ је над ва тром.
Сви жељ но оче ку је мо ве че ру, јер
ку ва но је ло ни смо при ми ли још од
се ла Кр вља, код Пе тров ца на Мла ви,
или Ве ли ког По по ви ћа.
У јед ном тре нут ку са свих стра на
на ста је па кле на пуц ња ва из пу ша ка,
а ме та смо ми, вој ни ци у од сту па њу.
Ме ци ско ро и не до пи ру до нас, јер
Ар на у ти пу ца ју чак са пла ни на, удаље
них ви ше од 1 км. Али из гле да ло је
да се они спу шта ју и да су све бли же,
јер је дан ђак ре дов ја ук ну: „Јао, мо ја
ру ка!“ Упла шио се де чак, па ја ук нуо
на сав глас. Не мо же ни ко да га умири,
а и са ми осе ћа мо да је си ту а ци ја
све го ра.
На ста је на гло од сту па ње, или, боље
ре ћи, бе жа ње. Сва ко је згра био
оно што му је нео п ход но и сви иде мо
у прав цу ко јим смо и по шли.
„Ко хо ће, ју на ци, да бра ни мо одступ
ни цу на ших дру го ва?“ – вик ну
по руч ник ми тра ље ског оде ље ња Милан
Ни ко лић.
При шли смо осмо ри ца, рас ту ри ли
се у стре љач ки строј, по ле га ли по земљи
и отво ри ли паљ бу у прав цу плани
на. По руч ник Ни ко лић је пу цао
из ми тра ље за, али их је ме њао, час
је дан, час дру ги, јер ни је би ло во де
за хла ђе ње, ко ју ова вр ста ми тра ље за
из и ску је.
Пу ца ли смо тек то ли ко да их плаши
мо и да би смо их уве ри ли да смо
до бро на о ру жа ни и не ка нам не прила
зе. Та ко су се на ши у бек ству по вукли,
а нас де ве то ри ца са по руч ни ком
пу ца ли смо у прав цу ода кле смо дошли.
Пу ков ник Ту фег џић је до шао са
јед ним во дом жан дар ма и за ме нио
нас, те и ми од сту пи смо. Ма гла је све
ви ше па да ла, па смо се спо ти ца ли.
Сре ћом, на и шао сам на је дан ло нац
у ко ме је би ла још то пла ку ва на џиге
ри ца, па сам је стр пао у џеп и проду
жио да ље.
Из бе гли смо на бр до, пре ма Скадру,
где су већ и оста ли сти гли, па
по што су по ста вље не стра же, мо гли
смо, на опре зу као зе че ви, про спа вати
ту ноћ.
Пре ма пуц ње ви ма, ко ји су би ли
на нас упе ре ни, про ра чу на ли смо да
је ту сва ка ко би ло Ар на у та за чи тав
је дан пук.
Ују тро је још ду го ле жа ла гу ста
ма гла, па су на ше стра же че сто пуца
ле, да ју ћи на зна ње Ара на у ти ма да
смо још ту.
Јед но га тре нут ка чу ла се у до ли ни
дво стру ка паљ ба, као да се во ди не ка
бор ба. И ни смо се пре ва ри ли. То је
био је дан ба та љон мо га пу ка, ко ји је
још од Ва ље ва био упу ћен у Вра ње,
као не ка до пу на. Они су ишли истим
пу тем ко јим смо ми до шли. Ар на у ти
пљач ка ши пу ца ли су из стра ха, а ови
им од го ва ра ли на паљ бу. Жр та ва није
би ло. То су нам ре кли на ши кад су
сти гли до нас.
По че ло је да се раз да њу је и ма гла
се ди за ла, па смо угле да ли на ше како
нам се при бли жу ју. Ни су ни слуги
ли да ће баш на нас на и ћи. Та да
нам ис при ча ше ка ко су на и шли на
Ар на у те и при пу ца ли, те се они разбе
жа ше. А та да су и ово ви де ли: по
чи та вој оној рав ни ци око се ла Пу ки
раз ба ца на ар хи ва, се дла, са ма ри, разни
сан ду ци, али све ис пре ту ра но од
пљач ка ша Ар на у та.

Српска коњица прелази Дрим код села Спаса
Ов де смо по сле то ли ко да на до били
не ку чор бу од го ве ђег ме са, али
без со ли и са вр ло ма ло ме са. Ипак
не што то пло по сле ду жег вре ме на!
Ра ње не офи ци ре и вој ни ке су води
ли или но си ли пре ма Ска дру у бони
цу, али су вој ни ци би ли сла би за
ту слу жбу. Би ла је за тра же на хит на
по моћ, па су ме не упу ти ли са јед ном
де се ти ном вој ни ка да им при тек немо
у по моћ.
По шли смо и по ве ли че ти ри коња,
ме ђу њи ма и ко ња ко ман дан та 1.
ба та љо на Ми лу ти на Пе тро ви ћа, ко ји
је био те шко ра њен у сто мак. Он је
од не сен на но си ли ма, али му је би ло
те шко, па је за др жао сво је да се одмо
ре док ми стиг не мо.
Иду ћи тим прав цем, на и шли смо
на стра хо ви ти при зор: мај ка и кћерка,
пот пу но на ге, са мо су од па са до
ко ле на при ве за ле не ка кву пар чад од
сар ги је, ко ју су ис ки да ле с од ба чених
са ма ра, а по пар че при ве за ле и
пре ко гру ди.
„Ја ој, бра ћо ми ла!“ – ва пи ју обе,
а сти де се што их та кве за ти че мо.
На на ше пи та ње ко их је ски нуо голе,
по ка за ше на јед ну ку ћи цу у бр ду.
Још до да до ше да је с њи ма био и један
аустриј ски за ро бље ник.
Од лу чи ли смо да оде мо на бр до и
да их ли кви ди ра мо. По шли смо ти хо
и опре зно, а кад смо сти гли, по зи ва ли
смо их на пре да ју. Од го во ри ли су пу цања
вом. Је дан наш друг је био ра њен. То
нам је би ло до вољ но да се од лу чи мо и
на оно нај го ре: бом ба ма смо по ру шили
чи та ву ку ћи цу, а ко је ис тр чао, убили
смо га као зе ца. Да ли смо же на ма
не што од оде ће, по ши њел, и по ве ли
их, те су ја шу ћи по шле са на ма.
Још је дан го то во не ве ро ва тан призор:
на јед ној за рав ни ле же је дан арти
ље риј ски ка пе тан, јед на же на, једна
мла да де вој ка и је дан де чак – сви

мр тви, а по ред њих се ди жи во де те,
нај ви ше од три го ди не.
„Шта ти ту ра диш ма ла?“ – упи тали
смо де те. „Ко су ти ови?“
„Ово је мо ја ма ма – по ка зу је ручи
цом – ово мој та та, ово је мој ба та,
а ово је на ша де вој ка.“
„Па ко их је по у би јао?“
„Не ка кви љу ди у бе лом оде лу“ –
ве ли ма ла. „И ме не су уби ли!“ – па
по ка за ру чи цом на сво је гру ди.
Раз гр ну ли смо јој ха љи ни цу и
уве ри ли се. Ме так јој је про шао кроз
груд ни кош, ма ло је кр ва ри ло и за сири
ло. Де те смо по ве ли со бом, а мр тве
ни смо са хра ни ли, ни је би ло вре ме на
за то. Доц ни је смо са зна ли да је то
би ла по ро ди ца ка пе та на, бла гај ни ка
ар та ље риј ског пу ка из Ужи ца.
Сти гли смо до ме ста где су нас
оче ки ва ли ра ње ни ци. Ис при ча ли
смо шта смо све ви де ли у пу ту и пока
за ли оне две же не и де те, па кре нули
у бол ни цу, од но сно у Ска дар.
Би ло је пе ри пе ти ја и при ли ком
пре ла за пре ко ре ка Ма ће и Шкум бе,
ко је су вр ло бр зе, али смо на по слетку
сти гли у Ска дар.
Уз пут сам слу шао офи ци ре ко ји
су тач но опи си ва ли до га ђај кад су
по ги ну ли ко ман дант пу ка др То ша
Па вло вић и мно ги дру ги офи ци ри.
То је би ло ова ко:
Ка да је тре ба ло да ко ман дант прође
кроз та ко зва ну ка ме ну ка пи ју, на
ње га је био упе рен пр ви пу цањ. Коман
дант је пао те шко ра њен. При трчао
му је ађу тант да би га од ву као у
за клон. У исти мах два пуц ња, баш у
мо мен ту ка да је ко ман дант пре да вао
свој бу ђе лар са ре чи ма: „Ово пре дај
мо јој мај ци!“ Од та два мет ка је дан је
по го дио ко ман дан та у ср це, а дру ги
ађу тан та у ле ву ру ку по сред ми ши це.
Ађу тант је по ср нуо, а оста ли офи цири
су при те кли да из ву ку ко ман данта.
Та ко је ви ше њих по ги ну ло, а исто
то ли ко би ло је и ра ње них.
По што сам са де се ти ном сти гао
до бол ни це у Ска дру и ушао у пријав
но оде ље ње бол ни це, ре ко ше ми
вој ни ци да је ма јор Ми лу тин Пе тровић
умро на но си ли ма пред са мом
бол ни цом.
Пре дао сам бо ле сни ке и остао с
њи ма још је дан дан. Иду ћег да на до
Ска дра је до ле тео је дан аустриј ски
ави он и ба цио две бом бе. По ги нуо је
је дан наш вој ник у школ ском дво ришту,
ре дов ме сар ске че те.
Су тра дан сам до знао да је мо ја једи
ни ца у Ље шу, па сам и ја по жу рио
да се та мо ја вим.
У Ље шу сам ви део стра вич ну слику,
ко ју не мо гу да из бри шем из сећа
ња. Би ло је то усред ва ро ши, у
чар ши ји са ће пен ци ма. Се де ла су
че ти ри на ша вој ни ка по ред уга шеног
ог њи шта, ко је су сва ка ко би ли
са ми за ло жи ли. Сва че тво ри ца се де
са ру ка ма ис пу же ним пре ма ва три
и лак то ва на сло ње них на ко ле на, а
сви мр тви. Да ли су пре мр зли, или су
се не чим отро ва ли, ни је ми по зна то.
Бе ше то стра шан, бо лан и го то во неве
ро ва тан при зор.
Ду шан Цвет ко вић Ду ца
(Гол го та и вас крс Ср би је
1916-1918. – Бе о град, 1971,
стр. 46-50.)

Фебруар

Понедељак
19/ 1 Фебруар Уторак
20/ 2 Фебруар
Све­ти Мар­ко Ефе­ски
Све­тил­ник и хра­бри по­бор­ник Цр­кве
Хри­сто­ве. Ро­дио се у Ца­ри­гра­ду 1391.
го­ди­не од ро­ди­те­ља пле­ме­ни­тог ро­да.
Из­у­чио је фи­ло­соф­ске и те­о­ло­шке нау­ке,
пр­во код свог оца Ге­ор­ги­ја, ђа­кона,
а по­сле код дру­гих слав­них учи­те­ља
тог до­ба. Ка­да је имао 25 го­ди­на, раз­дао
је све сво­је има­ње и оти­шао на под­вижнич­ки
жи­вот на острв­це Ан­ти­го­на у
Мра­мор­ном мо­ру. Као ми­тро­по­лит Ефески,
уче­ство­вао је на Са­бо­ру у Фе­ра­ри, ко­ји је на­ста­вљен у Фло­рен­тини,
где се, чи­стим и хра­брим ис­по­ве­да­њем пра­во­слав­не ве­ре, на­о­ружан
од­лу­ка­ма ва­се­љен­ских са­бо­ра и на­сле­ђем све­тих ота­ца, об­ра­чу­нао
са ла­тин­ском је­ре­си, и та­ко се од­у­про и ца­ру Јо­ва­ну VI­II Па­ле­о­ло­гу и
па­пи Ев­ге­ни­ју у склaпању уни­је са Ри­мом. Упо­ко­јио се 1444. го­ди­не.
Пре­по­доб­ни Јев­ти­ми­је Ве­ли­ки
Ро­ђен у јер­мен­ском гра­ду Ме­ле­ти­ни,
код ре­ке Еуфрат, око 377. го­ди­не, од
зна­ме­ни­тих ро­ди­те­ља. Мај­ка Ди­о­ни­си­ја
има­ла је не­бе­ско ви­ђе­ње о ње­го­вом рође­њу.
Под­ви­за­вао се од мла­до­сти, пр­во
у бли­зи­ни свог гра­да, а по­том у пу­стињи
Фа­ре, из­ме­ђу Је­ру­са­ли­ма и Је­ри­хона.
Око ње­га се ис­ку­пи­ло пу­но уче­ни­ка,
ме­ђу њи­ма и бу­ду­ћих слав­них све­ти­теља,
као што су: Ки­ри­ак От­шел­ник, Са­ва
Осве­шта­ни, Те­ок­тист и дру­ги. Из­го­нио је де­мо­не, ле­чио те­шке бо­лести,
из­вео во­ду у пу­сти­њи, умно­жио хлеб, про­ри­цао. Го­во­рио је: „Што
је со хле­бу, то је љу­бав оста­лим вр­ли­на­ма“. У бли­зи­ни ње­го­ве пе­ћи­не,
још за жи­во­та му, ни­кла је огром­на ла­вра. Упо­ко­јио се 473. го­ди­не.
Сед­ми дан по смр­ти ја­вио се свом уче­ни­ку До­мен­ти­ја­ну, сав све­тао.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Ма­ка­ри­је Ве­ли­ки. Пре­по­доб­ни Ма­ка­ри­је Алексан­дриј­ски.
Све­ти Ар­се­ни­је, епи­скоп крф­ски. Бла­же­ни Те­одор.
Сед­ми­ца 36. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.
Све­ти му­че­ни­ци Енен, Ни­рен и Пен. Сед­ми­ца 36. по Ду­хови­ма.
Глас 2.

Среда
21/ 3 Фебруар Четвртак
22/ 4 Фебруар
Пре­по­доб­ни Мак­сим Ис­по­вед­ник
Ро­ђен у Ца­ри­гра­ду. Био је ви­со­ки дворја­нин
код ца­ра Ира­кли­ја, а по­том мо­нах
и игу­ман обли­жњег ма­на­сти­ра. Нај­ве­ћи
бра­ни­лац Пра­во­сла­вља од мо­но­те­литске
је­ре­си, про­ис­те­кле из је­ре­си Ев­тихи­је­ве.
Као што је Ев­ти­хи­је твр­дио да је
у Хри­сту јед­на при­ро­да, та­ко су мо­ноте­ли­ти
твр­ди­ли да је у Хри­сту јед­на воља.
Мак­си­мо­вим на­сто­ја­њем, одр­жа­ни
су са­бо­ри у Кар­та­ге­ни и Ри­му, ко­ји су
ана­те­ми­са­ли уче­ње мо­но­те­ли­та. На­шав­ши се про­тив­ни­ком и ца­ру и
па­три­јар­ху, нео­пи­си­во је стра­дао за Пра­во­сла­вље: про­го­њен је, за­тваран,
на­род га је пљу­вао, вој­ни­ци ту­кли, кне­же­ви ис­тја­за­ва­ли. Са од­сече­ним
је­зи­ком и ру­ком прог­нан је у зе­мљу Скит­ску, где је у там­ни­ци
про­вео три го­ди­не. Ду­шу сво­ју пре­дао је Го­спо­ду Хри­сту 666. го­ди­не.
Све­ти апо­стол Ти­мо­теј
Је­дан од Се­дам­де­сет апо­сто­ла, ро­ђен
је у Ли­стри Ли­ка­он­ској. Отац му је био
Грк, а мај­ка Је­вреј­ка. Са Све­тим апосто­лом
Па­влом Ти­мо­теј се пр­ви пут
срео у Ли­стри. Био је све­док ка­да је Павле
ис­це­лио хро­мо­га од ро­ђе­ња. Касни­је
је био, без­ма­ло, стал­ни са­пут­ник
апо­сто­ла Па­вла: у Аха­ји, Ма­ке­до­ни­ји,
Ита­ли­ји и Шпа­ни­ји. Апо­стол Па­вле му
је на­пи­сао две по­сла­ни­це. По му­че­ничкој
смр­ти апо­сто­ла Па­вла, оти­шао је код Све­тог је­ван­ђе­ли­сте и апосто­ла
Јо­ва­на. Ка­да је Јо­ван прог­нан на Пат­мос, остао је у Ефе­су где
је по­стао епи­скоп. Уби­ли су га не­зна­бо­шци око 93. го­ди­не. Мо­шти су
му доц­ни­је пре­не­те у Ца­ри­град, у цр­кву Све­тих Апо­сто­ла, по­ред гробо­ва
Све­тог је­ван­ђе­ли­сте Лу­ке и Све­тог апо­сто­ла Ан­дре­ја Пр­во­зва­ног.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Бла­же­ни Мак­сим Грк. Све­ти му­че­ник Нео­фит. Све­та му­чени­ца
Аг­ни­ја. Сед­ми­ца 36. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Пост, уље.
Пре­по­доб­но­му­че­ник Ана­ста­си­је. Сед­ми­ца 36. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 2.

Петак
23/ 5 Фебруар Субота
24/ 6 Фебруар
Св. све­ште­но­му­ч. Кли­мент Ан­кир­ски
Ро­ђен је 258. го­ди­не у Ан­ки­ри, од оца
не­зна­бо­шца и мај­ке хри­шћан­ке. Њего­ва
мај­ка Ефро­си­ни­ја се упо­ко­ји­ла
ка­да му је би­ло 12 го­ди­на. Про­ре­кла
му је му­че­нич­ку смрт. За епи­ско­па Анкир­ског
иза­бран је ка­да му је би­ло 20
го­ди­на. У мла­до­сти је сте­као стар­че­ску
му­дрост и уз­др­жљи­во­шћу је укро­тио
сво­је те­ло. Хра­нио се са­мо хле­бом и зељем.
У му­че­њу и по там­ни­ца­ма про­вео
је 28 го­ди­на. Ди­о­кле­ци­јан је, ка­да су га до­ве­ли пред ње­га, ста­вио на
јед­ну стра­ну спра­ве за му­че­ње, а на дру­гу бла­га и од­ли­ко­ва­ња и ре­као
му је да би­ра. Кли­мент пре­зре сва ца­ре­ва бла­га. Ко­мад по ко­мад меса
су му от­ки­да­ли, та­ко да су се ко­сти бе­ле­ле. Вој­ни­ци су га по­се­кли
у цр­кви у Ан­ки­ри 312. го­ди­не. Без­број­на су чу­да Све­тог Кли­мен­та.
Пре­по­доб­на Ксе­ни­ја Ри­мљан­ка
Ро­ђе­на је у Ри­му, као кћер­ка је­ди­ни­ца
по­зна­тог се­на­то­ра. Ка­да су ро­ди­те­љи
хте­ли да је уда­ју, од­бе­гла је са две ро­биње
у Ми­лас, на остр­ву Коа, где је основа­ла
де­вич­ку оби­тељ. Ту се под­ви­за­вала
до смр­ти. Иако те­лом сла­ба, има­ла
је му­шку из­др­жљи­вост у по­сту, бде­њу
и мо­ли­тви. Че­сто је по чи­та­ву ноћ стаја­ла
на мо­ли­тви. Би­ла је оде­ве­на бедни­је
од свих се­ста­ра из ма­на­сти­ра. На
хлеб ко­ји је је­ла че­сто је по­си­па­ла пе­пео из ка­ди­о­ни­це. Упо­ко­ји­ла
се 450. го­ди­не. У тре­нут­ку ка­да је Бо­гу пре­да­ла ду­шу, над де­вичким
ма­на­сти­ром по­ја­ви­ло се див­но зна­ме­ње: ве­нац од зве­зда са крстом
у сре­ди­ни. Мо­шти Све­те Ксе­ни­је су це­леб­не. Ње­не ро­би­ње су је
у све­му сле­до­ва­ле. По сво­јој же­љи, са­хра­ње­не су под­но ње­них но­гу.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Ше­сти ва­се­љен­ски са­бор. Све­ти Па­влин Ми­ло­сти­ви. Сед­мица
36. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Пост, уље.
Све­ти му­че­ник Ва­ви­ла. Пре­по­доб­ни Ма­ке­до­ни­је. Пре­по­добни
Фи­лон, епи­скоп ки­пар­ски. Пре­по­доб­ни Ди­о­ни­си­је Олимпиј­ски.
Бла­же­на Ксе­ни­ја. Сед­ми­ца 36. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Недеља
25/ 7 Фебруар Понедељак
26/ 8 Фебруар
Све­ти Гри­го­ри­је Бо­го­слов
Ро­ђен у На­зи­ан­зу, од оца Је­ли­на и мајке
хри­шћан­ке. Пре не­го се кр­стио, учио
је шко­лу у Ати­ни, са Ва­си­ли­јем Ве­ликим
и Ју­ли­ја­ном Од­ступ­ни­ком. Про­рицао
је Ју­ли­ја­ну да ће од­сту­пи­ти од ве­ре
и би­ти го­ни­тељ Цр­кве. Све­ти Ва­си­ли­је
Ве­ли­ки ру­ко­по­ло­жио га је за епи­ско­па
Са­сим­ског. По­том је по­стао ар­хи­е­пископ
Ца­ри­град­ски. На­пи­сао је мно­га
де­ла од ко­јих су нај­по­зна­ти­ја бо­го­словска,
због ко­јих је и на­зван Бо­го­слов. Пи­сао је про­тив је­ре­ти­ка Ма­кедо­ни­ја,
ко­ји је учио да је Дух ство­ре­ње Бо­жи­је, про­тив Апо­ли­на­ри­ја
ко­ји је учио да Хри­стос ни­је имао чо­ве­чи­је ду­ше, не­го да му је бо­жанство
би­ло уме­сто ду­ше, као и про­тив ца­ра Ју­ли­ја­на Од­ступ­ни­ка. Напу­стио
је Ца­ри­град и оти­шао у На­зи­анз где се и упо­ко­ји 390. го­ди­не.
Пре­по­доб­ни Ксе­но­фонт и Ма­ри­ја
Углед­ни и бо­га­ти Ца­ри­гра­ђа­ни Ксе­нофонт
и Ма­ри­ја жи­ве­ли су бо­го­у­год­ним
жи­во­том и у хри­шћан­ском ду­ху су васпи­та­ва­ли
си­но­ве Јо­ва­на и Ар­ка­ди­ја. Посла­ли
су их на на­у­ке у Ви­рит (Беј­рут),
али се ла­ђа по­то­пи. Про­ми­слом Бо­жијим,
они се спа­су, али ис­пли­ва­ју на два
ме­ста, не зна­ју­ћи је­дан за дру­го­га. Из
ту­ге јед­ног за дру­гим, обо­ји­ца се за­мона­ше.
По­сле две го­ди­не, Ксе­но­фонт и
Ма­ри­ја, у ту­зи за си­но­ви­ма за ко­је су ми­сли­ли да су се по­да­ви­ли, оду
у Је­ру­са­лим, на по­кло­ње­ње све­тим ме­сти­ма. По­мо­ћу про­зор­љи­во­сти
јед­ног ду­хов­ни­ка, са­ста­ну се нај­пре бра­ћа, а по­том и ро­ди­те­љи са њима.
Бла­го­дар­ни Бо­гу, Ксе­но­фонт и Ма­ри­ја раз­да­ду сво­је има­ње си­рома­си­ма,
па се и они за­мо­на­ше. Ова све­та по­ро­ди­ца жи­ве­ла је у V ве­ку.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Пу­бли­је. Пре­по­доб­ни Мар. Све­та му­че­ни­ца Фели­ци­та
и се­дам јој си­но­ва. Не­де­ља 36. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Пре­по­доб­ни Си­ме­он Вет­хи. Све­ти Да­вид, цар гру­зиј­ски. Седми­ца
37. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.

Уторак
27/ 9 Фебруар Среда
28/ 10 Фебруар
Пре­нос мо­шти­ју Св. Јо­ва­на Зла­то­у­ста
Овог да­ту­ма пра­зну­је се пре­нос ње­гових
мо­шти­ју из јер­мен­ског се­ла Ко­ма­на,
где се као из­гна­ник упо­ко­јио, у Ца­риград,
где је сто­ло­вао као па­три­јарх. Ковчег
са мо­шти­ма ни­је се дао по­кре­ну­ти
док цар Те­о­до­си­је Мла­ђи ни­је на­пи­сао
пи­смо Све­том Зла­то­у­сту, мо­ле­ћи га за
опро­штај (јер је ње­го­ва мај­ка Ев­док­сија
би­ла ви­нов­ник све­ти­те­ље­вог из­гнанства).
Ка­да је ово пи­смо по­ло­же­но на
ков­чег, он по­ста­де са­свим лак. У Ца­ри­гра­ду је цар над мо­шти­ма го­ворио
у име мај­ке: „Док ја жи­вех вре­ме­ним жи­во­том, па­кост ти учи­них,
а са­да ка­да ти жи­виш бе­смрт­ним жи­во­том, бу­ди ко­ри­стан мо­јој души...“
Ка­да је ков­чег унет у цр­кву Све­тих Апо­сто­ла у Ца­ри­гра­ду, сви
су чу­ли из све­ти­те­ље­вих уста: „Мир сви­ма“! Ово се зби­ло 438. го­ди­не.
Пре­по­доб­ни Исак Си­рин
Ро­ђен у Ни­ни­ви. У мла­до­сти се под­виза­вао
у Мар-Ма­теј­ском ма­на­сти­ру, неда­ле­ко
од род­ног ме­ста. Ка­да се про­чуо
због свог све­тач­ког жи­во­та и чу­да која
је чи­нио, иза­бра­ли су га за епи­ско­па
Ни­нив­ског. Он је од­би­јао да се при­хвати
тог чи­на, али на то је био при­мо­ран.
На епи­скоп­ском тро­ну остао је са­мо
пет ме­се­ци, а он­да се, кри­шом, по­вукао
у пу­стињ­ски ма­на­стир Ра­бан-Шабур.
Са­ста­вио је мно­га по­уч­на де­ла, од ко­јих нам је оста­ло сто бе­се­да
о ду­хов­ном жи­во­ту и под­ви­за­ва­њу, ко­је су пи­са­не углав­ном на осно­ву
лич­ног ис­ку­ства. Био је ве­ли­ки ру­ко­во­ди­тељ у ду­хов­ном жи­во­ту, па
су од ње­га са­ве­те тра­жи­ли и та­кви све­ти­те­љи као што је био Си­ме­он
Див­но­го­рац. Упо­ко­ји се у Го­спо­ду кра­јем VII ве­ка, у ду­бо­кој ста­ро­сти.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Тит Пе­чер­ски. Сед­ми­ца 37. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Пре­по­доб­ни Је­фрем Си­рин. Пре­по­доб­ни Па­ла­ди­је. Пре­подоб­ни
Је­фрем Пе­чер­ски. Сед­ми­ца 37. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Пост, уље.

Четвртак
29/ 11 Фебруар Петак
30/ 12 Фебруар
Пре­нос мо­шти­ју Св. Иг­ња­ти­ја Бо­го­но­сца
Овог да­ту­ма пра­зну­је се пре­нос ње­гових
мо­шти­ју из Ри­ма, где је му­че­нички
по­стра­дао, у Ан­ти­о­хи­ју, где је био
епи­скоп. Ка­да цар Тра­јан по­зва у Рим
епи­ско­па Иг­ња­ти­ја да пред њим од­гова­ра
за сво­ју ве­ру, на ду­гом пу­ту прати­ло
га је не­ко­ли­ко љу­ди из Ан­ти­о­хи­је
ко­ји ни­су хте­ли да га оста­ве са­мог. Ка­ко
је све­ти­тељ пре­зрео сва Тра­ја­но­ва ласка­ња
и обе­ћа­ња, и ка­ко ни­је хтео да се
од­рек­не Хри­ста, ба­ци­ли су га у цир­кус зве­ри­ма. Зве­ри га рас­тр­го­ше
и та­ко он пре­да­де сво­ју ду­шу Бо­гу. Ње­го­ви вер­ни пра­ти­о­ци са­ку­пи­ли
су све­ти­те­ље­ве об­на­же­не ко­сти и до­не­ли су их у Ан­ти­о­хи­ју. Али ка­да
су Пер­си­јан­ци, у VI ве­ку, за­у­зе­ли Ан­ти­о­хи­ју, мо­шти Све­тог Иг­ња­тија
вра­ће­не су у Рим. Сад се на­ла­зе у Ри­му, у цр­кви Све­тог Кли­мен­та.
Све­та Три Је­рар­ха
Ово за­јед­нич­ко пра­зно­ва­ње ве­ли­ких
све­ти­те­ља, сту­бо­ва Цр­кве Хри­сто­ве: Васи­ли­ја
Ве­ли­ког, Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва и
Јо­ва­на Зла­то­у­стог уста­но­вље­но је у XI
ве­ку. Ка­да у на­ро­ду на­ста рас­пра­ва ко
је од њих тро­ји­це ве­ћи, и ка­да се јед­ни
на­зва­ше Ва­си­ли­ја­ни, дру­ги Гри­го­рија­ни
и тре­ћи Јо­ва­ни­ти, њих тро­ји­ца се
ја­ви­ше у сну епи­ско­пу Ев­ха­ит­ском Јова­ну,
пр­во по­на­о­соб, а он­да сва тро­ји­ца
у ве­ли­кој сла­ви и ле­по­ти и ре­ко­ше му: „Ми смо јед­но у Бо­га, као што
ви­диш, и ни­шта не­ма у на­ма про­тив­реч­но... ни­ти има ме­ђу на­ма првог
и дру­гог“. И по­са­ве­то­ва­ше га да им на­пи­ше за­јед­нич­ку слу­жбу и да
им се од­ре­ди дан за­јед­нич­ког пра­зно­ва­ња. Овај дан Гр­ци сла­ве не само
као цр­кве­ни, не­го и као нај­ве­ћи на­ци­о­нал­ни и школ­ски пра­зник.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Ро­ман, Ја­ков, Фи­ло­теј, Ипе­ри­хи­је, Авив,
Ју­ли­јан и Па­ри­го­ри­је. Пре­по­доб­ни Ла­врен­ти­је Пе­чер­ски.
Сед­ми­ца 37. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Све­ште­но­му­че­ник Ипо­лит, епи­скоп рим­ски. Све­ти му­че­ник
Те­о­фил Но­ви. Све­ти Пе­тар, цар бу­гар­ски. Сед­ми­ца 37. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 3. Пост, ри­ба.

Субота
31/ 13 Фебруар Недеља
1/ 14 Фебруар
Све­ти бе­сре­бре­ни­ци Кир и Јо­ван
Кир је био ле­кар у Алек­сан­дри­ји. Боле­сни­ке
је упу­ћи­вао да мо­ли­твом и пока­ја­њем
очи­сте сво­је ду­ше од гре­хо­ва.
Ка­да је на­ста­ло Ди­о­кле­ци­ја­но­во го­ње­ње
хри­шћа­на, оти­шао је у Ара­би­ју, где се замо­на­шио.
Убр­зо се и ту про­чуо. Чув­ши
за Ки­ра, рим­ски офи­цир из Еде­се Јо­ван
до­ђе код ње­га и ту оста­не да се за­јед­но
са њим под­ви­за­ва. У то вре­ме му­чи­тељи
су ис­тја­за­ва­ли хри­шћан­ку Ата­наси­ју
са ње­не три кће­ри у гра­ду Ка­но­пу. Кир и Јо­ван оду да их хра­бре
да не от­пад­ну од ве­ре, и оне за­и­ста по­стра­да­ше му­че­нич­ки за Хри­ста.
Та­да му­чи­те­љи ухва­ти­ше и њих дво­ји­цу, и по­се­ко­ше их 311. го­ди­не.
У вре­ме ца­ра Ар­ка­ди­ја, мо­шти су им пре­не­те у Рим. Они се при­зи­вају
у по­моћ на­ро­чи­то при не­са­ни­ци, осве­ће­њу во­де и је­ле­о­све­ће­њу.
Све­ти му­че­ник Три­фун
Ро­ђен у се­лу Камп­са­ди у Фри­ги­ји, у сиро­ма­шној
по­ро­ди­ци. Још у де­тињ­ству
ис­це­љи­вао је љу­де и сто­ку и из­го­нио зле
ду­хо­ве. Рим­ски цар Гор­ди­јан имао је
кћер­ку Гор­ди­ја­ну, ко­ја је по­лу­де­ла и лека­ри
јој ни­су мо­гли по­мо­ћи. Јед­ном демон
про­го­во­ри из ње и ре­че да га ни­ко
не мо­же ис­те­ра­ти осим Три­фу­на. Ца­ре­ви
љу­ди до­ве­до­ше Гор­ди­ја­ни мно­ге Три­фуне,
на­по­кон и мла­ди­ћа из Камп­са­де. Он
ис­це­ли ца­ре­ву кћер­ку и пре­срећ­ни цар га бо­га­то на­гра­ди. При по­вратку
ку­ћи он све да­ро­ве раз­де­ли си­ро­ма­си­ма и вра­тив­ши се на­ста­ви да
чу­ва гу­ске и мо­ли се Бо­гу. Ка­да се за­ца­ри хри­сто­бор­ни Де­ки­је, Три­фуна
пре­да­до­ше му­чи­те­љи­ма. Му­ке за Хри­ста он при­ми са ве­ли­ком радо­шћу,
али оне му не на­шко­ди­ше. На кра­ју су га по­се­кли, 250. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та му­че­ни­ца Три­фе­на. Пре­по­доб­ни Ни­ки­та Пе­чер­ски.
Прет­пра­зни­штво Сре­те­ња. Сед­ми­ца 37. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Све­ти му­че­ни­ци Пе­пер­туа, Фе­ли­ци­та, Са­тир и дру­ги с њима.
Пре­по­доб­ни Пе­тар Га­ла­тиј­ски. Прет­пра­зни­штво Сре­тења.
Не­де­ља 37. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4.

Понедељак
2/ 15 Фебруар Уторак
3/ 16 Фебруар
Сре­те­ње Го­спод­ње
У че­тр­де­се­ти дан по Ње­го­вом Ро­ждеству,
Пре­све­та Дје­ва до­не­се у је­ру­салим­ски
храм Си­на да га по­све­ти Бо­гу и
се­бе очи­сти. Ни јед­но ни дру­го ни­је било
по­треб­но, али За­ко­но­да­вац ни­је хтео
да пре­кр­ши Свој За­кон ко­јег је дао кроз
про­ро­ка Мој­се­ја. На чре­ди у хра­му био
је пр­во­све­ште­ник За­ха­ри­ја, отац Јо­вана
Кр­сти­те­ља. Он од­ве­де Дје­ву Ма­ри­ју
не на ме­сто за же­не, не­го за де­вој­ке. Видев­ши
то, фа­ри­се­ји ја­ви­ше Иро­ду. У хра­му ста­рац Си­ме­он узе у ру­ке
Бо­го­мла­ден­ца. Ста­ри­ца Ана, кћи Фа­ну­и­ло­ва, та­ко­ђе по­зна­де Ме­си­ју
и об­ја­ви га Је­ру­са­ли­мља­ни­ма. А Ирод, уве­рен да је то Но­ви Цар о којем
су му ја­ви­ли Му­дра­ци са Ис­то­ка, по­сла да га уби­ју. Али Бо­жанска
по­ро­ди­ца већ је би­ла на пу­ту за Ми­сир, во­ђе­на ан­ге­лом Бо­жи­јим.
Све­ти Си­ме­он и Ана
Ка­да је Си­ме­он, као је­дан од Се­дам­десе­то­ри­це,
пре­во­де­ћи про­ро­ка Иса­и­ју
са је­вреј­ског на грч­ки до­шао до: „Ево,
дје­ва ће за­труд­ње­ти и ро­ди­ће си­на“,
узе нож да из­бри­ше реч „дје­ва“ и за­мени
је са „мла­да же­на“. Та­да му се ја­ви
ан­гел ко­ји му об­ја­сни да је про­ро­чанство
исти­ни­то, у шта ће се и сам уве­рити
јер не­ће умре­ти док не ви­ди Ме­си­ју
ро­ђе­ног од Дје­ве. Ка­да Дје­ва Ма­рија
до­не­се Бо­го­мла­ден­ца у храм је­ру­са­лим­ски, Си­ме­он до­ђе и ре­че:
„Сад от­пу­шташ у ми­ру слу­гу сво­је­га, Го­спо­де, по ри­је­чи сво­јој, јер
ви­дје­ше очи мо­је Спа­се­ње тво­је“ (Лк. 2, 29-30). Убр­зо се упо­ко­јио.
Све­ти Си­ме­он је за­штит­ник де­це. Ту је би­ла и про­ро­чи­ца Ана, ста­рица
од 84 го­ди­не, ко­ја је та­ко­ђе по­зна­ла Ме­си­ју и об­ја­ви­ла га на­ро­ду.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти но­во­му­че­ник Јор­дан. По­не­де­љак Се­ми­це о ми­та­ру и
фа­ри­се­ју. Глас 4.
Све­ти му­че­ни­ци Адри­јан и Еву­ла. Све­ти Ја­ков, ар­хи­е­пи­скоп
срп­ски. По­пра­зни­штво Сре­те­ња. Уто­рак Се­ми­це о ми­та­ру и
фа­ри­се­ју. Глас 4.

Среда
4/ 17 Фебруар Четвртак
5/ 18 Фебруар
Пре­по­доб­ни Иси­дор Пе­лу­си­от
Ми­си­рац, син углед­них ро­ди­те­ља. Из­учив­ши
све свет­ске на­у­ке оног до­ба, Исидор
се од­ре­че бо­гат­ства и свет­ске сла­ве
и пре­да­де се ду­хов­ном жи­во­ту. Био је
ве­ли­ки и усрд­ни бра­ни­тељ и ту­мач вере
пра­во­слав­не. Исто­ри­чар Ни­ки­фор
твр­ди да је Све­ти Иси­дор на­пи­сао пре­ко
10.000 пи­са­ма ра­зним љу­ди­ма у ко­јима
их је ко­рио, са­ве­то­вао, те­шио, поду­ча­вао.
Ње­го­ва жи­вот­на де­ви­за би­ла
је: „Пр­во тво­ри­ти, па он­да под­у­ча­ва­ти“. Ка­да су про­го­ни­ли Све­тог Јова­на
Зла­то­у­ста, ка­да се сав пра­во­слав­ни свет по­де­лио у два та­бо­ра, за
и про­тив Зла­то­у­ста, стао је на ње­го­ву стра­ну. Пи­сао је па­три­јар­ху Тео­фи­лу
ка­кво је ве­ли­ко све­ти­ло Цр­кве Јо­ван Зла­то­уст, и да се ока­не
про­го­ње­ња овог све­тог чо­ве­ка. Жи­вео је ду­го. Упо­ко­јио се 436. го­ди­не.
Све­та му­че­ни­ца Ага­ти­ја
Ро­ђе­на је у Па­лер­му, на Си­ци­ли­ји, од
ро­ди­те­ља бла­го­род­них и имућ­них. У
вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на под ца­рем Деки­јем,
из­ве­до­ше је пред су­ди­ју Квинти­ја­на,
ко­ји је, ли­ком пре­ле­пу, хте­де
има­ти за же­ну. Ага­ти­ја му ре­че да је
она не­ве­ста Хри­сто­ва и су­ди­ја је ста­ви
на ве­ли­ке му­ке. Ши­ба­ли су је, пљу­вали,
ве­зи­ва­ли уз др­во и ту­кли до кр­ви.
Кад ни да­ље ни­је хте­ла да се од­рек­не
Хри­ста, од­се­кли су јој гру­ди. У там­ни­ци јој се ја­вио Апо­стол Пе­тар
и по­вра­тио јој це­лост те­ла и здра­вље. По­но­во су је из­ве­ли на му­че­ње
и по­но­во је ба­ци­ли у там­ни­цу, где је сво­ју бла­го­че­сти­ву ду­шу пре­дала
Бо­гу. Би­ло је то у гра­ду Ка­та­ни, 251. го­ди­не. А ње­ног му­чи­те­ља
Квин­ти­ја­на, убр­зо по­том, ње­гов коњ из­у­је­да по ли­цу и уби ко­пи­та­ма.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Ни­ко­лај Ис­по­вед­ник. Све­ти но­во­му­че­ник Јосиф.
По­пра­зни­штво Сре­те­ња. Сре­да Се­ми­це о ми­та­ру и
фа­ри­се­ју. Глас 4. Пост, уље.
Све­та му­че­ни­ца Те­о­ду­ла. Све­ти По­ли­евкт, па­три­јарх ца­риград­ски.
По­пра­зни­штво Сре­те­ња. Че­твр­так Се­ми­це о ми­тару
и фа­ри­се­ју. Глас 4.

Петак
6/ 19 Фебруар Субота
7/ 20 Фебруар
Све­ти Фо­ти­је Ца­ри­град­ски
Ро­ђен је у Ца­ри­гра­ду, од ве­о­ма зна­ме­нитих,
бо­га­тих и бла­го­че­сти­вих ро­ди­те­ља.
Ње­гов отац Сер­ги­је био је чу­вар цар­ског
дво­ра и брат Све­тог па­три­јар­ха Та­раси­ја,
ко­ји је пред­се­да­вао VII Ва­се­љенским
Са­бо­ром. Овој по­ро­ди­ци, у вре­ме
ца­ра Те­о­фи­ла, ико­но­бор­ци су од­у­зе­ли
има­ње, му­чи­ли су их и прог­на­ли. Све­ти
Фо­ти­је је још од де­тињ­ства жу­део мона­шком
жи­во­ту, али пра­во­слав­ни цар
Ми­ха­и­ло, про­тив ње­го­ве во­ље, по­ста­вио га је за свог пр­вог са­вет­ни­ка
и се­кре­та­ра. Исто та­ко, ми­мо ње­го­ве во­ље, иза­бран је и за па­три­јарха
Ца­ри­град­ског. На јед­ном ла­жном са­бо­ру зба­чен је са па­три­јар­шијског
тро­на, па је вра­ћен и опет зба­чен. Не­по­ко­ле­би­ви за­штит­ник Цркве
од вла­сто­љу­бља Рим­ског па­пе. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду 891. го­ди­не.
Све­ти Пар­те­ни­је Ламп­са­киј­ски
Ро­ђен је у Ме­ли­то­по­љу. Отац му је био
ђа­кон. Још као де­те тру­дио се да ис­пуни
је­ван­ђел­ске ре­чи. Ка­да је од­ра­стао,
на­се­лио се по­ред јед­ног је­зе­ра где је
ло­вио ри­бу и де­лио је си­ро­ма­си­ма. Када
је, по Бо­жи­јем про­ми­слу, иза­бран
за епи­ско­па Ламп­са­киј­ског, за­тво­рио
је идо­ло­по­кло­нич­ке хра­мо­ве, очистио
град од не­зна­бо­жа­ца и са­гра­дио
мно­ге цр­кве. Ис­це­љи­вао је бо­ле­сне,
на­ро­чи­то оне ко­ји су би­ли у вла­сти злих ду­хо­ва. Јед­ном, ка­да је изго­нио
злог ду­ха из умо­бол­ног чо­ве­ка, дух га за­мо­ли да га не из­го­ни.
„Да­ћу ти дру­гог чо­ве­ка у ко­га мо­жеш да се усе­лиш“, ре­че му Парте­ни­је.
„Ко је тај“, упи­та га дух. „Ја сам тај“. Чув­ши то, дух по­бе­же
као опа­рен. Све­ти Пар­те­ни­је је ду­го по­жи­вео. Упо­ко­јио се у IV ве­ку.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ву­кол, епи­скоп смирн­ски. Све­та му­че­ни­ца Фа­у­ста. Све­та
му­че­ни­ца До­ро­те­ја. Пре­по­доб­ни Вар­со­ну­фи­је и Јо­ван. Све­ти
му­че­ни­ци Мар­та и Ма­ри­ја и брат им Ли­ка­ри­он. По­пра­зни­штво
Сре­те­ња. Пе­так Се­ми­це о ми­та­ру и фа­ри­се­ју. Глас 4. Пост, уље.
Све­ти Те­о­дор Ко­мо­го­вин­ски. Пре­по­доб­ни Лу­ка Је­лад­ски.
Пре­по­доб­на Ма­стри­ди­ја. Хи­ља­ду и три му­че­ни­ка у Ни­коми­ди­ји.
По­пра­зни­штво Сре­те­ња. Су­бо­та Се­ми­це о ми­та­ру и
фа­ри­се­ју. Глас 4.

Недеља
8/ 21 Фебруар Понедељак
9/ 22 Фебруар
Све­ти Те­о­дор Стра­ти­лат
Све­ти Те­о­дор био је рим­ски вој­во­да, у
вој­сци ца­ра Ли­ки­ни­ја, и гра­до­на­челник
Ира­кли­је. Све ово, за­јед­но са својом
мла­до­шћу, за­ме­нио је он за ужа­сне
му­ке Хри­ста ра­ди. Нај­пре је при­мио
600 ши­ба по ле­ђи­ма и 500 по тр­бу­ху,
по­том су га ди­гли на крст и из­бо­ли стрела­ма.
Не умр­твив­ши га та­ко, на кра­ју
су га по­се­кли ма­чем. Све то за­то што је
по­ло­мио идо­ле од сре­бра и зла­та и њихо­ве
ко­ма­ди­ће по­де­лио си­ро­ма­си­ма, и што је и са­мог су­је­вер­ног ца­ра
Ли­ки­ни­ја по­звао да се од­рек­не мр­твих идо­ла и по­ве­ру­је у јед­но­га Бога
жи­во­га. Све вре­ме му­че­ња, не­пре­ста­но је го­во­рио: „Сла­ва Те­би Боже
мој, сла­ва Ти“. По­стра­дао је 319. го­ди­не. Ње­го­ве чу­до­твор­не мо­шти
пре­не­те су из Ев­ха­и­те у Ца­ри­град. Сма­тра се за­штит­ни­ком вој­ни­ка.
Све­ти му­че­ник Ни­ки­фор
Ве­ли­ко при­ја­тељ­ство уче­ног све­ште­ни­ка
Са­при­ки­ја и про­стог гра­ђа­ни­на Ни­кифо­ра
из Ан­ти­о­хи­је не­ка­ко се из­о­кре­ну
у мр­жњу. Бо­го­бо­ја­жљи­ви Ни­ки­фор време­ном
на­сто­ја­ше да се по­ми­ри са свеште­ни­ком,
али овај то упор­но од­би­ја­ше.
Та­да на­ста го­ње­ње хри­шћа­на и Са­прики­ја
осу­ди­ше на смрт. Док су га во­ди­ли
на гу­би­ли­ште, Ни­ки­фор је ишао уз ње­га
и мо­лио га да му ба­рем пред смрт опрости.
Са­при­ки­је се не хте­де ни оба­зре­ти на ње­га. Ви­дев­ши охо­ло ср­це
све­ште­ни­ко­во, Бог му не при­ми му­че­нич­ку жр­тву. И у по­след­њем тренут­ку
Са­при­ки­је се од­ре­че Хри­ста и по­кло­ни се идо­ли­ма. Ни­ки­фор га
пре­кли­ња­ше да то не чи­ни, али уза­луд. Та­да Ни­ки­фор вик­ну: „И ја сам
хри­шћа­нин, ме­не по­се­ци­те“. И та­ко по­стра­да. Ово је би­ло 260. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти про­рок За­ха­ри­ја. Све­ти Са­ва II, ар­хи­е­пи­скоп срп­ски.
По­пра­зни­штво Сре­те­ња. Не­де­ља о ми­та­ру и фа­ри­се­ју. Глас 5.
Све­ти му­че­ник Пе­тар Да­ма­скин. Ода­ни­је Сре­те­ња. По­не­дељак
Сед­ми­це о блуд­ном си­ну. Тра­па­ва сед­ми­ца. Глас 5.

Уторак
10/ 23 Фебруар Среда
11/ 24 Фебруар
Св. све­ште­но­му­ч. Ха­ра­лам­пи­је
Био је епи­скоп у Маг­не­зи­ји. По­стра­дао
је за Хри­ста у сво­јој 113. го­ди­ни. У вре­ме
стра­шног го­ње­ња хри­шћа­на под ца­рем
Сеп­ти­ми­јем Се­ве­ром, ста­рац Ха­ра­лампи­је
јав­но про­по­ве­да­ше ве­ру Хри­стову.
Го­ни­те­љи су га ста­ви­ли на стра­шне
му­ке. На кра­ју су са ње­га жи­вог одра­ли
ко­жу. Али све му­ке он пре­тр­пе као у туђем
те­лу. Још ре­че му­чи­те­љи­ма: „Хвала
вам, бра­ћо, што остру­гав­ши мо­је
ста­ро те­ло об­но­ви­сте дух мој за но­ви, веч­ни жи­вот“. Док су га му­чили,
мно­га чу­да је учи­нио и мно­ге је у ве­ру обра­тио, ме­ђу њи­ма и царе­ву
кћер­ку Га­ли­ну. На гу­би­ли­шту се по­мо­ли Бо­гу и пре­да­де му дух
свој пре не­го је џе­лат спу­стио мач на ње­гов врат. Ње­го­во те­ло узе Гали­на
и че­сно са­хра­ни. Све­ти Ха­ра­лам­пи­је је по­стра­дао 202. го­ди­не.
Св. ве­ли­ко­му­ч. Ђор­ђе Кра­то­вац
Ро­дом Ср­бин, из Кра­то­ва, код Шти­па.
Као де­те, из­у­чио је ку­јун­џиј­ски за­нат.
Ра­но је остао си­ро­че. Био је леп и стасит,
и да га Тур­ци не би од­ве­ли на султа­нов
двор, оти­шао је у Со­фи­ју, где се
скло­нио код све­ште­ни­ка Пе­тра. Али
и ту Тур­ци за­па­зе ње­го­ве вр­ли­не и поша­љу
јед­ног свог за­ко­ни­ка да га убе­ди
да при­ми Му­ха­ме­до­ву ве­ру. Ме­ђу­тим,
Ђор­ђе пред овим за­ко­ни­ком та­ко дивно
ис­по­ве­да­ше ве­ру Хри­сто­ву, да га овај окле­ве­та да ху­ли на Му­ха­меда.
Тур­ци га пре­да­до­ше су­ди­ји, ко­ји је та­ко­ђе на­сто­јао да га пре­ве­де у
му­ха­ме­дан­ство. Али Ђор­ђе оста­де не­по­ко­ле­би­во уз сво­га Хри­ста, док
су се све­ште­ник Пе­тар и чи­та­ва Цр­ква у Со­фи­ји мо­ли­ли Бо­гу да га
укре­пи. Спа­љен је на ло­ма­чи 1515. го­ди­не, ка­да му је би­ло 18 го­ди­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Про­хор Ло­бод­ник. Уто­рак Сед­ми­це о блуд­ном
си­ну. Тра­па­ва сед­ми­ца. Глас 5.
Све­ште­но­му­че­ник Вла­си­је. Све­та Те­о­до­ра. Сре­да Сед­ми­це о
блуд­ном си­ну. Тра­па­ва сед­ми­ца. Глас 5.

Четвртак
12/ 25 Фебруар Петак
13/ 26 Фебруар
Све­ти Ме­ле­ти­је Ан­ти­о­хиј­ски
Чи­тав свој жи­вот по­све­тио је бор­би против
Ари­је­ве је­ре­си. Са ар­хи­е­пи­скоп­ског
тро­на је­ре­ти­ци су га три пу­та про­го­нили
у Јер­ме­ни­ју. Јед­ном, док на­ро­ду гово­ра­ше
о Све­тој Тро­ји­ци, ње­гов ђа­кон,
је­ре­тик, за­тво­ри му уста ша­ком и он
на­ста­ви го­во­ри­ти зна­ци­ма. На II Ва­сељен­ском
Са­бо­ру Бог је кроз ње­га проја­вио
сле­де­ће чу­до: кад је Ари­јев­ци­ма
до­ка­зи­вао дог­мат Све­те Тро­ји­це, ди­же
три пр­ста раз­дво­је­но, па ка­да их скло­пи ујед­но из ње­го­ве ру­ке си­ну
све­тлост као му­ња. На овом Са­бо­ру Све­ти Ме­ле­ти­је утвр­ди Све­тог Григо­ри­ја
Бо­го­сло­ва на ца­ри­град­ском пре­сто­лу. Ра­ни­је је за­ђа­ко­нио Светог
Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког и кр­стио Све­тог Јо­ва­на Зла­то­у­ста. Упо­ко­јио се у
Ца­ри­гра­ду, по за­вр­шет­ку Са­бо­ра. Мо­шти су му пре­не­те у Ан­ти­о­хи­ју.
Све­ти Си­ме­он Ми­ро­то­чи­ви
Сте­фан Не­ма­ња, ве­ли­ки срп­ски вла­далац,
ује­ди­ни­тељ, из­деј­ство­вао не­за­висност
срп­ске др­жа­ве, бра­ни­тељ Пра­восла­вља
и ис­тре­би­тељ је­ре­си. Ка­да је утврдио
др­жа­ву и Пра­во­сла­вље у њој, по­шао
је сто­па­ма сво­га си­на Са­ве и за­мо­на­шио
се. Би­ло је то у Сту­де­ни­ци 1195. го­ди­не.
На мо­на­ше­њу је до­био име Си­ме­он. Након
две го­ди­не оти­шао је на Све­ту го­ру,
у ма­на­стир Ва­то­пед где је, мо­ле­ћи се
не­пре­кид­но Бо­гу, са­гра­дио шест па­ра­кли­са. По­том су отац и син купи­ли
ру­ше­ви­не ма­на­сти­ра Хи­лан­дар и об­но­ви­ли га. У ње­му је Све­ти
Си­ме­он про­жи­вео са­мо осам ме­се­ци. Ве­ли­ки, моћ­ни вла­да­лац упо­којио
се на про­стој ро­го­зи­ни. Пре­да­ју­ћи дух свој Го­спо­ду, про­збо­рио је:
„Све што ди­ше да хва­ли Го­спо­да“. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду 1200. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Алек­си­је, ми­тро­по­лит мо­сков­ски. Пре­по­доб­на Мари­ја.
Све­ти Ан­то­ни­је, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­та Ка­ли­ја.
Че­твр­так Сед­ми­це о блуд­ном си­ну. Тра­па­ва сед­ми­ца. Глас 5.
Пре­по­доб­ни Мар­ти­ни­јан. Све­те Зоа и Фо­ти­ни­ја. Пе­так Седми­це
о блуд­ном си­ну. Тра­па­ва сед­ми­ца. Глас 5.

Субота
14/ 27 Фебруар Недеља
15/ 28 Фебруар
Пре­по­доб­ни Ав­ксен­ти­је
Као ве­о­ма угле­дан вла­сте­лин на дво­ру
ца­ра Те­о­до­си­ја Мла­ђег, Ав­ксен­ти­је се
за­мо­на­ши. Ка­да се про­чу ње­го­ва сла­ва,
по­бе­же у јед­ну го­ру код Хал­ки­до­на, која
се по­сле про­зва Ав­ксен­ти­је­ва го­ра. Ту
га на­ђо­ше чо­ба­ни и раз­гла­си­ше. Много
љу­ди он ис­це­ли и мно­ге осло­бо­ди
де­мо­на. Ис­це­љи­вао је та­ко што је или
по­зи­вао при­сут­не да се за­јед­но по­моле
Бо­гу за бо­ле­сни­ка, или је утвр­ђи­вао
ве­ру у љу­ди­ма па им го­во­рио да ће им Бог да­ти по њи­хо­вој ве­ри, или
је над бо­ле­сни­ком го­во­рио: „Ис­це­љу­је те Го­спод Исус Хри­стос“ – са­мо
да се чу­до­твор­ство не би при­пи­са­ло ње­му. На IV Ва­се­љен­ском Са­бору
у Хал­ки­до­ну сил­но је шти­тио Пра­во­сла­вље од Ев­ти­хи­је­ве и Не­стори­је­ве
је­ре­си. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду у ду­бо­кој ста­ро­сти, 470 го­ди­не.
Све­ти апо­стол Они­сим
Је­дан од Се­дам­де­се­то­ри­це. Био је роб
код Фи­ли­мо­на, бо­га­тог чо­ве­ка из Ко­лоса­ја
у Фри­ги­ји. Не­што му је згре­шио и
он­да по­бе­гао у Рим, где је од апо­сто­ла
Па­вла чуо Је­ван­ђе­ље и кр­стио се. Ка­ко
је апо­стол Па­вле, ра­ни­је, и Фи­ли­мо­на
увео у хри­шћан­ство, по­слао му је чу­вену
по­сла­ни­цу ко­јом је из­ми­рио го­спода­ра
и ро­ба. Фи­ли­мон је по­том осло­бодио
Они­си­ма. Ка­сни­је је Они­сим, на­кон
смр­ти апо­сто­ла Ти­мо­те­ја, по­стао епи­скоп у Ефе­су. У вре­ме Тра­ја­новог
го­ње­ња хри­шћа­на, као ста­рац, од­ве­ден је у Рим где је од­го­ва­рао
пред су­ди­јом Тер­ту­лом, ба­чен у там­ни­цу и на кра­ју по­се­чен. Те­ло му
је узе­ла не­ка бо­га­та же­на, ста­ви­ла у сре­бр­ни ков­чег и че­сно са­хра­нила.
Све­ти Они­сим је по­стра­дао за Го­спо­да Ису­са Хри­ста 109. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ки­ри­ло Сло­вен­ски. Пре­по­доб­ни Иса­ки­је, за­твор­ник
пе­чер­ски. Су­бо­та Сед­ми­це о блуд­ном си­ну. Тра­па­ва сед­мица.
Глас 5.
Пре­по­доб­ни Ев­се­ви­је Пу­сти­њак. Све­ти Те­о­дор Ко­мо­го­вински.
Не­де­ља о блуд­ном си­ну. Глас 6.

Понедељак
16/ 29 Фебруар
Све­ти Ма­рут
Био је епи­скоп у гра­ду Та­гри­ти у Месо­по­та­ми­ји.
Цар Те­о­до­си­је ве­ли­ки 380.
го­ди­не по­слао га је код пер­сиј­ског ца­ра
Из­де­гер­да. Због сво­јих вр­ли­на, сте­као је
ве­ли­ко по­што­ва­ње ме­ђу Пер­си­јан­ци­ма,
а на­ро­чи­то ка­да је ис­це­лио умо­бол­ну
ца­ре­ву кћер. Та­да он од ње­га за­тра­жи, и
до­би, мо­шти 400 све­тих му­че­ни­ка који
су за Хри­ста по­стра­да­ли у Пер­си­ји
у вре­ме ца­ра Са­по­ра, у IV ве­ку, и касни­је.
Ове мо­шти пре­нео је у хри­шћан­ско цар­ство и осно­вао је но­ви
град, у њи­хов спо­мен – Мар­ти­ро­пољ. Све­ти Ма­рут је опи­сао мно­га
стра­да­ња пер­сиј­ских му­че­ни­ка, Мар­ти­ро­ло­ге. Не­ким стра­да­њи­ма која
је опи­сао сам је био све­док. Пре­дао је ду­шу сво­ју Го­спо­ду 422. годи­не,
на дан ка­да је осве­ћен град Мар­ти­ро­пољ, ко­јег је он осно­вао.
7 00
Сингидунум
Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави твојој зрцају се платна,
Горди сведок моћи и крвавих дела.
9 00
Сањао сам твоје торње и кубета
И свечану холост, што врх тебе
клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону плавом зрео живот цвета.
11 00
Окружена плавим висовима, слушаш
Шумор снажних река, јер су твоје
чело
Браздале године и време је плело
Златан венац којим невернике
кушаш.
13 00
Снио сам те лепу, али данас, јао!
Разривена зјапе твоја горда недра.
Са храмова твојих песма није ведра
А на твоје чело црн је сумор пао.
15 00
Улицама пустим густи снег се слаже,
Изнад кућа дршће лик туге и страха,
А градом препуним самртнога даха
Одјекује тупо бат туђинске страже.
17 00
Милутин Бојић
Све­тих два­на­ест му­че­ни­ка: Пам­фил, Ва­лент, Па­вле, Пор­фири­је
и оста­ли. Све­ти пре­по­доб­но­му­че­ник Ро­ман. По­не­де­љак
Сед­ми­це ме­со­пу­сне. Глас 6.

Ста ње у Ска дру
По ло жај из бе гли ца је рђав. Овде
се сад ис ку пи ло све што
је из Ср би је по бе гло и ни је
уз пут не где про па ло. При ча се ка ко
их је са мо не ко ли ко хи ља да ус пе ло
да бла го вре ме но по бег ну пре ко Би тоља
или пре ко Де бра и Охри да у Грчку.
Ра чу на се да је овог ча са што ов де
што још на пу ту око се дам де сет хиља
да гра ђан ских из бе гли ца.
Нај бед ни ји су они ко ји су до шли
пра во пре ко Ал ба ни је. То ли ко су ицрпе
ни и та ко за пла ше ни стал ним препа
ди ма Ар на у та да су мно ги од њих
оти шли у Цр ну Го ру да та мо са че ка ју
ка ко ће се све за вр ши ти. Јер пу те ви
ко ји још пред сто је из бе гли ца ма кроз
Ал ба ни ју, ка жу, још су опа сни ји и тежи,
по што је не пре кид на зим ска киша
дру мо ве ра зо ри ла и чи тав пре део
из ме ђу Ска дра и мо ра пре тво ри ла у
јед но је ди но је зе ро. Мно ги ко је је глад
оте ра ла из Ска дра да нас су се вра тили.
Они при ча ју у јед ној крч ми, где ја
пи јем чај и ово пи шем, да им је во да
на пу ту за Љеш у по чет ку до пи ра ла до
по ја са, а при га же њу пре ко по то ка досе
за ла пре ко ра ме на. Због то га су се
вра ти ли. Осим то га, го во ре да су се
не ка ка то лич ка пле ме на по бу ни ла и
да су се де си ле мно ге пљач ке у Ље шу
и око ли ни.
Скадар

Српски војник умро од глади на улицама Скадра
За су сед ним сто лом се де не ко лико
мла дих срп ских офи ци ра ко ји су
та ко ре ћи до по след њег ча са би ли у
бор би. Оно што од њих чу јем стал но
је јед но исто: оча ја ње због ду шев не
са тр ве но сти тру па... Ди ви зи је ко је
бро је са мо не ко ли ко сто ти на љу ди, пуко
ви са пo не ко ли ко то по ва и јед ним
ми тра ље зом... Пре па ди ар на ут ских
друм ских раз бој ни ка, пљач ка ње леше
ва, гра бље ње же на и де во ја ка...
Глад је ве ли ка. Све, па и оно што
је нај бед ни је, без оч но ску по. Ја сам
не ко ли ко да на жи вео без хле ба. Он да
сам на шао код не ких вој ни ка пар че
про је: че ти ри до пет ди на ра у сре бру.
Већ сам одав но мо рао да нач нем своје
за ши ве но бла го у пр слу ку. Сад смо
про на шли јед ну ашчи ни цу где је дан
од врат но пр љав Ар на у тин у под не и
уве че ку ва па суљ. Али кад се на љу ти,
за кљу ча да шча ру баш кад је па суљ куван.
Beћ смо му не ко ли ко пу та од вали
ли вра та, вој ни ци му пре те руч ним
гра на та ма. За ру чак се већ у осам и по
са ти мо ра би ти на сво ме ме сту, он да
се у де сет до би је та њи рић са око дваде
сет зр на па су ља за је дан ди нар. Ако
се са спу јед на за дру гом пет пор ци ја,
сто мак ви ше не ла је не го са мо ти хо режи.
За ве че ру се мо ра би ти на ме сту у
два и по. У ме ђу вре ме ну се ди мо у овој
крч ми и пи је мо по шет шо љи ца ча ја
или ка фе. За је дан ди нар, што у ства ри
и ни је пре ску по, али Ар на у тин не враћа
ку сур. Мо ра се пла ти ти уна пред,
јер кад на и ђу не мач ки ави о ни сви се
раз бег ну и за бо ра ве да пла те. Али ако
се пла ти уна пред, за бо ра ви се ка фа.
По не кад има да се ку пи ше ће ра,
ки ло за де сет ди на ра. У ис то ме ду ћану
от крио сам ку ти је са Не стло вим
бра шном за де цу. Још из до ба „ин терна
ци о на ле“, ка да су мно ге „ди пломат
ки ње“, ка ко из ов де зо ву, пре би вале
у Ска дру. Ни сам мо гао утвр ди ти да

Српски војник скида месо са угинулог коња
ли су ове ди пло мат ки ње ов де за и ста
би ле та ко плод не. Му же ви су им свака
ко би ли им по тент ни.
Ку пио сам не ко ли ко ку ти ја за пут,
али хлеб је оно што је ну жно. Од дечјег
бра шна, лу ка и ше ће ра не мо же се
жи ве ти. За то се од лу чих да пре тражим
све во де ни це у ва ро ши. При оваквом
ста њу со ка ка и ве чи тој ки ши то
је чи тав дан хо да ња. У јед ној уда љеној
во де ни ци кле пе ћу точ ко ви. По сле
два са та че ка ња, цен ка ња и мол би на
бер ли цов ском ал бан ском је зи ку обећа
ми је дан ста ри Ар на ут му сли ман
два на ест ки ла ку ку ру зног бра шна за
два де сет и два ди на ра у сре бру. У почет
ку је хтео зла то, али ту је био и један
ста рац те на го во ри мли на ра да
по пу сти. „Зар не ви диш“, раз у мео
сам да му ка же, „да то ни је вој ник,
аскер“. За тим узе од ме не два де сет и
два ди на ра у је да на ест дво ди нар ки и
Два ратна друга деле кору хлеба

Без отаџбине
да де их мли на ру. „До бро, до бро“, проце
ди овај ти хо и пла шљи во, „али он
не сме ни ком ре ћи да имам још брашна,
ина че ће до ћи срп ски вој ни ци с
њи хо вим ма лим то по ви ма“. Ми слио
је: руч ним гра на та ма. Ду го је тра ја ло
док сам тач но раз у мео ову ре че ни цу,
ко ју су ми упор но и стал но по на вља ли
пре не го ми мли нар од ме ри бра шно.
Овај ста ри во де ни чар да де ми још
по ла ки ла ку ку ру зног бра шна приде
и на ре ди мом ку да ми ску ва ка фу,
док ме онај дру ги ста рац, ко ји ми је
при ја тељ ски по мо гао, са за до вољством
тап шао по ко ле ну. Се део сам
мир но, го то во по сти ђен од ово ли ке
до бро те, са вру ћом шо љом цр не ка фе
у про мр злој ша ци.
Сав бла жен од нео сам бра шно кући,
Мо ха ме ду ко ји ми обе ћа да ћe ми
ње го ве же не сва ки дан пе ћи по је дан
хле бац. Сад ми ви ше ни је ну жно да
пре глад нео и с вуч јим по гле дом стојим
по ули ца ма, да вре бам хлеб код
вој ни ка и пла ћам без ре чи ко ли ко
тра же. Па још ако то пар че хле ба не
за ву чем бр зо у џеп од ка пу та, на ва ле
на ме не још глад ни ји пре кли њу ћи:
„Бра те, дај ми је дан за ло гај, пар ченце,
мр ви цу, са мо да опет хлеб осетим
на је зи ку“. Сад мо гу и дру ги ма
да да јем.
У ста рој ва ро ши је дан из бе гли ца
је по лу део и ско чио у је зе ро. У главној
ули ци је дан вој ник је по бе снео
кад му је oфицир у пе ка ри ре као да
не ма хле ба. „Али за го спо ду ипак
има“, вик нуо је и ба цио у хле бар ницу
бом бу ко ја га је са не ко ли ци ном
раз не ла.
Ду шан Цвет ко вић Ду ца
(Гол го та и вас крс Ср би је
1916-1918.)

Март

Уторак
17/ 1 Март Среда
18/ 2 Март
Св. ве­ли­ко­му­ч. Те­о­дор Ти­рон
Кад Те­о­дор сту­пи у вој­ску (ти­рон значи
ре­грут), у пук Мар­ма­рит­ски у гра­ду
Ама­си­ји, от­по­че го­ње­ње хри­шћа­на под
ца­ре­ви­ма Мак­си­ми­ја­ном и Мак­си­мином.
Те­о­дор не са­кри да је хри­шћа­нин.
На­кон ду­гог убе­ђи­ва­ња ње­го­вих ста­реши­на
да се од­рек­не Хри­ста Бо­га и да са
њи­ма при­не­се жр­тву идо­ли­ма, на шта
Те­о­дор не хте­де при­ста­ти, ба­ци­ше га у
там­ни­цу ко­ју за­пе­ча­ти­ше. Али у там­ни­ци
му се ја­ви сам Го­спод Исус Хри­стос и ре­че му да ви­ше не узи­ма зе­маљске
хра­не, јер ће у веч­ном жи­во­ту би­ти са Њим. У то се сва там­ни­ца
сјај­но осве­тли и пре­стра­ше­ни стра­жа­ри ви­де­ше у бе­ло оде­ве­не ан­ге­ле.
Он­да Те­о­до­ра из­ве­до­ше и ста­ви­ше на сил­не му­ке. Умо­ри­ли су га та­ко
што су га ба­ци­ли у огањ. Све­ти Те­о­дор по­стра­да за Хри­ста 306. го­ди­не.
Све­ти Лав Рим­ски
Ро­ђен у Ита­ли­ји. Био ар­хи­ђа­кон код папе
Сик­ста III, по чи­јој смр­ти је уз­ве­ден
на пре­сто рим­ског па­пе. Спа­сио је Рим
од Ху­на та­ко што је иза­шао пред Ати­лу,
ко­ји по­ред ње­га ви­де апо­сто­ле Пе­тра и
Па­вла ка­ко му пре­те пла­ме­ним ма­чеви­ма.
По­мо­гао је спа­се­њу Пра­во­славља
од Ев­ти­хи­је­ве и Ди­о­ско­ро­ве је­ре­си.
На IV Ва­се­љен­ском Са­бо­ру про­чи­та­ли
су ње­го­ву по­сла­ни­цу ко­ју је прет­ходно
по­ло­жио на гроб Све­тог Пе­тра ко­ји ју је ис­пра­вио. Пред смрт, 40
да­на про­вео је у по­сту и мо­ли­тви на гро­бу Све­тог Пе­тра мо­ле­ћи га да
му ја­ви да ли су му гре­си опро­ште­ни. Апо­стол му ја­ви да је­су сви осим
гре­ха у ру­ко­по­ла­га­њу све­ште­ни­ка. Он на­ста­ви да се мо­ли док му нису
и ти гре­си опро­ште­ни и мир­но пре­да­де ду­шу Го­спо­ду 461. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Те­о­до­си­је Бу­га­рин и Ро­ман. Све­та Ма­ри­јам­на
(Ма­ри­ја). Уто­рак Сед­ми­це ме­со­пу­сне. Глас 6.
Све­ти Фла­ви­јан Ца­ри­град­ски. Сре­да Сед­ми­це ме­со­пу­сне.
Глас 6. Пост, уље.

Четвртак
19/ 3 Март Петак
20/ 4 Март
Пре­по­доб­но­му­ч. Фи­ло­те­ја Атин­ска
Ро­ђе­на у Ати­ни 1522. го­ди­не. Без­дет­ни
ро­ди­те­љи из­мо­ли­ли су је од Бо­га а, када
је има­ла 12 го­ди­на, уда­ли су је. Муж
јој је био су­ров и сва­ко­днев­но је злоста­вљао.
На­кон три го­ди­не, Бог га узе
са ли­ца зе­мље. Ка­да су јој се ро­ди­те­љи
упо­ко­ји­ли, са­гра­ди жен­ски ма­на­стир,
а по­том се за­мо­на­ши. Вр­ло бр­зо ма­настир
се на­пу­ни мо­на­хи­ња. По­ди­за­ла је
и бол­ни­це и, тај­но, шко­ле за хри­шћанску
де­цу. У ма­на­стир је скла­ња­ла де­вој­ке хри­шћан­ке ко­је су бе­жа­ле
од тур­ског зу­лу­ма. Би­ла је крај­ње ми­ло­сти­ва и по­жр­тво­ва­на за ближње.
Тур­ци су је ба­ца­ли у там­ни­цу. Јед­ном су је та­ко пре­ту­кли да се
убр­зо упо­ко­ји­ла. Би­ло је то 1589. го­ди­не. Мо­шти су јој чу­до­твор­не и
не­тље­не. По­чи­ва­ју у Ати­ни, у ол­та­ру ми­тро­по­лиј­ског са­бор­ног хра­ма.
Све­ти Лав Ка­тан­ски
Био је епи­скоп у Ка­та­ни, под вул­кан­ском
пла­ни­ном Ет­ном. Ве­ли­ки рев­ни­тељ за
ве­ру и ми­ло­срд­ник пре­ма не­вољ­ни­ма.
Не­ки ма­ђи­о­ни­чар Или­о­дор у то вре­ме у
Ка­та­ни оп­се­њи­ва­ше на­род ра­зним трико­ви­ма
и раз­вра­ћа­ше мла­деж. Јед­ном,
у вре­ме слу­жбе Бо­жи­је, уђе у храм и
по­че сво­је оп­се­на­ри­је. Све­ти Лав га свеза
кра­јем омо­фо­ра и од­ве­де на град­ски
трг. На­ре­ди да ту на­ло­же ве­ли­ку ва­тру и
ка­да се она раз­го­ре ста­де по­сред ог­ња и у ње­га уву­че Или­о­до­ра. Свети
Лав у ва­три оста не­так­нут, а Или­о­дор сав из­го­ре. Сви ко­је је ма­ђио­ни­чар
за­лу­део и ко­ји у ње­му ви­де­ше не­што бо­жан­ско по­сти­де­ше се,
а Све­ти Лав се про­чу по це­лом цар­ству као ве­ли­ки чу­до­тво­рац. Упоко­јио
се у Го­спо­ду у VI­II ве­ку. Из ње­го­вих мо­шти­ју по­те­кло је ми­ро.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти апо­сто­ли Ар­хип, Фи­ли­мон и Ап­фи­ја. Че­твр­так Седми­це
ме­со­пу­сне. Глас 6.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Са­док. Пе­так Сед­ми­це ме­со­пу­сне.
Глас 6. Пост, уље.

Субота
21/ 5 Март Недеља
22/ 6 Март
Све­ти Ев­ста­ти­је - За­ду­шни­це
Био је ар­хи­е­пи­скоп у Ан­ти­о­хи­ји. Као
ве­ли­ки рев­ни­тељ и за­штит­ник пра­вослав­не
ве­ре, на­ро­чи­то се ис­та­као на I
Ва­се­љен­ском Са­бо­ру где је ве­о­ма уче­но
и ра­зло­жно по­би­јао Ари­је­во уче­ње. Са
оста­лим све­тим оци­ма он је пра­вил­но
ис­по­ве­дао да је Исус Хри­стос као Син
Бо­жи­ји ра­ван Оцу и Све­том Ду­ху по сушта­ству.
Ка­да су, на­кон упо­ко­је­ња ца­ра
Кон­стан­ти­на, Ари­јев­ци по­но­во оја­ча­ли,
пот­ку­пи­ше не­ку блуд­ни­цу да ка­же јав­но да је за­труд­не­ла са ар­хи­е­писко­пом
Ев­ста­ти­јем и свр­го­ше га са вла­ди­чан­ског тро­на и про­те­ра­ше
нај­пре у Тра­ки­ју, а по­том у Ма­ке­до­ни­ју. Мно­го и ду­го је стра­дао, све
док се ни­је упо­ко­јио у Го­спо­ду, 345. го­ди­не. А она же­на се те­шко разбо­ле
и при­зна­де да је до­би­ла зла­то да окле­ве­та пра­вед­ног чо­ве­ка.
Све­ти му­че­ник Ма­ври­ки­је
У вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на под ца­рем
Мак­си­ми­ја­ном, био је ста­ре­ши­на ме­сне
вој­ске у Апа­ми­ји Сир­ској. Не­зна­бо­шци
су га оп­ту­жи­ли ца­ру да је хри­шћа­нин.
Ис­тра­гу је спро­вео сам цар. Пред њега
су из­ве­ли Ма­ври­ки­ја са 70 вој­ни­ка,
та­ко­ђе хри­шћа­на, ме­ђу ко­ји­ма је био
и Ма­ври­ки­јев син Фо­тин. Ни ла­ска­ња
ни прет­ње ца­ре­ве ни­су по­ко­ле­ба­ле ове
Хри­сто­ве му­че­ни­ке. Та­да су, по ца­ре­вој
на­ред­би, по­се­кли Фо­ти­на, што Ма­ври­ки­ја још ви­ше учвр­сти у же­љи
да по­стра­да за Хри­ста. И цар их осу­ди на ужа­сну смрт: од­ве­ли су их у
бла­то, сву­кли го­ле, ве­за­ли за др­ве­ће и – на­ма­за­ли ме­дом. Из­у­је­да­ни од
ин­се­ка­та, у стра­шним му­ка­ма пре­да­ли су ду­шу Го­спо­ду тек де­се­тог дана.
Хри­шћа­ни су их тај­но ча­сно са­хра­ни­ли. По­стра­да­ли су 305. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти За­ха­ри­ја, па­три­јарх је­ру­са­лим­ски. Пре­по­доб­ни Тимо­теј.
Све­ти Јо­ван III Схо­ла­стик, па­три­јарх ца­ри­град­ски.
Су­бо­та Сед­ми­це ме­со­пу­сне. Глас 6.
Све­ти му­че­ни­ци у Ев­ге­ни­ји. Пре­по­доб­ни Та­ла­си­је и Лимни­је.
Све­ти Па­пи­је Је­ра­пољ­ски. Не­де­ља ме­со­пу­сна. Ме­сне
по­кла­де. Глас 7.

Понедељак
23/ 7 Март Уторак
24/ 8 Март
Св. све­ште­но­му­ч. По­ли­карп Смирн­ски
Ро­ђен као не­зна­бо­жац. Кр­стио га је Свети
апо­стол Јо­ван Бо­го­слов. У ра­ном
де­тињ­ству остао је си­ро­че. Све­ти Вукол
га је ру­ко­по­ло­жио за све­ште­ни­ка.
Апо­сто­ли епи­ско­пи, ко­ји су се са­бра­ли
на по­греб Све­том Ву­ко­лу, хи­ро­то­ни­сали
су га за епи­ско­па Смирн­ског. Из­гонио
је зле ду­хо­ве, мо­ли­твом за­у­ста­вио
по­жар у Смир­ни, низ­во­дио је ки­шу у
вре­ме су­ша, ис­це­љи­вао, про­зи­рао и
про­ри­цао. Не­зна­бо­шци су га сма­тра­ли јед­ним од бо­го­ва. По­стра­дао
је у вре­ме ца­ра Мар­ка Авре­ли­ја. Ба­ци­ли су га у огањ ко­ји га је, ста­рог
и се­дог, оба­ви­јао али га се ни­је до­ти­цао. На кра­ју су га про­бо­ли копљем.
Крв ко­ја је при­том ис­те­кла уга­си­ла је ва­тру. Он­да су му спа­лили
мр­тво те­ло. По­стра­дао је за Хри­ста 167. го­ди­не, на Ве­ли­ку Су­бо­ту.
1. и 2. обре­те­ње гла­ве Св. Јо­ва­на Кр­сти­те­ља
Ка­да је Јо­ван Кр­сти­тељ по­се­чен, Ироди­ја­да
на­ре­ди да му се гла­ва са­хра­ни
одво­је­но од те­ла, пла­ше­ћи се да про­рок
не вас­кр­сне. И узе све­ту гла­ву и за­ко­па
је на не­ком не­чи­стом ме­сту. Али њена
двор­ки­ња Јо­ва­на је ис­ко­па и са­храни
на Је­ле­он­ској го­ри. Је­дан вла­сте­лин
по­ве­ро­ва у Хри­ста и за­мо­на­ши се, добив­ши
име Ино­кен­ти­је. Гра­де­ћи се­би
ке­ли­ју, на­шао је гла­ву за ко­ју му се ја­ви
да је Кр­сти­те­ље­ва. Вра­тио је на исто ме­сто. Ка­сни­је је гла­ва Све­тог Јова­на
Кр­сти­те­ља, по Бо­жи­јем про­ми­слу, за­бо­ра­вља­на и об­ја­вљи­ва­на,
све док у вре­ме ца­ри­це Те­о­до­ре и па­три­јар­ха Иг­ња­ти­ја ни­је пре­нета
у Ца­ри­град. Док је био жив, „Јо­ван не учи­ни ни­јед­но зна­ме­ње“ (Јн.
10, 41), али ње­го­вим мо­шти­ма Бог је дао обил­ну чу­до­твор­ну моћ.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Да­мјан Ес­фиг­мен­ски. По­не­де­љак Сед­ми­це сиро­пу­сне.
Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Пре­по­доб­ни Ера­змо Пе­чер­ски. Уто­рак Сед­ми­це си­ро­пу­сне.
Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Среда
25/ 9 Март Четвртак
26/ 10 Март
Све­ти Та­ра­си­је Ца­ри­град­ски
По са­ве­ту ца­ри­град­ског па­три­јар­ха Павла,
ко­ји на­пу­сти трон и оде у ма­на­стир
где при­ми ве­ли­ку схи­му, 783. го­ди­не,
за ње­го­вог на­след­ни­ка је иза­бран се­натор
и цар­ски са­вет­ник на Кон­стан­тино­вом
дво­ру Та­ра­си­је, чо­век ви­со­ког
обра­зо­ва­ња и рев­но­сти за ве­ру. Под њим
је са­зван VII Ва­се­љен­ски Са­бор у Нике­ји
на ко­јем је осу­ђе­но ико­но­бор­ство
и утвр­ђе­но по­што­ва­ње све­тих ико­на.
Ко­ли­ко је био ми­ло­стив пре­ма си­ро­ти­ма, то­ли­ко је био тврд пре­ма
охо­ли­ма. Ка­да је цар Кон­стан­тин оте­рао сво­ју за­ко­ни­ту же­ну Ма­рију,
жи­вео је са не­ком сво­јом срод­ни­цом. Па­три­јарх Та­ра­си­је му ни­је
дао бла­го­слов да се вен­ча са њом, не­го га пр­во по­са­ве­то­ва, па из­об­личи
и на кра­ју од­лу­чи од при­че­шћа. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду 806. го­ди­не.
Све­ти Пор­фи­ри­је
Мла­дост про­вео код бо­га­тих ро­ди­те­ља
у Со­лу­ну, а он­да се уда­љио у Ми­сир­ску
пу­сти­њу где се за­мо­на­шио. На­кон пет
го­ди­на, по­се­тио је Све­ту Зе­мљу и остао
је да се под­ви­за­ва у јед­ној пе­ште­ри код
Је­ру­са­ли­ма. Ту је обо­лио од но­гу, па је
пу­зе­ћи од­ла­зио на слу­жбе Бо­жи­је. Једне
но­ћи ја­вио му сам Го­спод и ис­це­лио
га је. Те­шка ср­ца је при­хва­тио ду­жност
епи­ско­па у Га­зи. У овом гра­ду за­текао
је са­мо 280 хри­шћа­на. Сви оста­ли би­ли су идо­ло­по­кло­ни­ци, и то
фа­на­тич­ни. На­кон мно­го на­по­ра, стра­да­ња и су­зних мо­ли­та­ва Бо­гу,
епи­скоп Пор­фи­ри­је до­жи­вео је да ви­ди Га­зу обра­ће­ну у хри­шћан­ску
ве­ру. Ду­шу сво­ју пре­дао је Го­спо­ду Ису­су Хри­сту мир­но 421. го­дине.
Чу­до­тво­рац је био и за жи­во­та и по­сле смр­ти. Мо­шти су му у Га­зи.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Паф­ну­ти­је Ке­ва­лас. Сре­да Сед­ми­це си­ро­пу­сне.
Не слу­жи се Ли­тур­ги­ја. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ти му­че­ник Јо­ван Кал­фа. Че­твр­так Сед­ми­це си­ро­пу­сне.
Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Петак
27/ 11 Март Субота
28/ 12 Март
Пре­по­доб­ни Про­ко­пи­је Де­ка­по­лит
Пре­по­доб­ни Про­ко­пи­је је из Де­ка­по­лиса,
код Га­ли­леј­ског мо­ра. Ис­по­снич­ком
жи­во­ту пре­дао се још у мла­до­сти. Ка­да
у вре­ме ца­ра Ла­ва Иса­ври­ја­ни­на на­ста
го­ње­ње хри­шћа­на због по­што­ва­ња икона,
Про­ко­пи­је уста­де у за­шти­ту ико­на,
до­ка­зу­ју­ћи да ико­но­по­клон­ство ни­је
идо­ло­по­клон­ство, јер кла­ња­ње пред икона­ма
ни­је кла­ња­ње мр­твој ма­те­ри­ји него
жи­вим све­ти­те­љи­ма ко­ји су на њи­ма
на­сли­ка­ни. Због то­га су га хап­си­ли, ту­кли и стру­га­ли же­ле­зом. Ка­да је
цар Лав уби­јен (те­лом, бу­ду­ћи да је ду­шом по­ги­нуо мно­го ра­ни­је), Свети
Про­ко­пи­је, са сво­јим са­стра­дал­ни­ком Све­тим Ва­си­ли­јем и дру­гим
све­тим оци­ма, би пу­штен из око­ва и там­ни­це и вра­ти се у ма­на­стир
где је у ми­ру до­че­као ста­рост. Упо­ко­јио се мир­но по­чет­ком IX ве­ка.
Пре­по­доб­ни Ва­си­ли­је Ис­по­вед­ник
За­мо­на­шио се у мла­до­сти, и по­стао je
уче­ник Пре­по­доб­ног Про­ко­пи­ја Де­капо­ли­та.
Свим сво­јим би­ћем се пре­дао
мо­на­шком под­ви­гу, да би, ка­да је то­ме
до­шло вре­ме, устао про­тив ико­но­бо­раца
и стао у за­шти­ту по­што­ва­ња све­тих
ико­на. Због то­га су га ухва­ти­ли и сил­но
му­чи­ли. Ико­но­бор­ци су му стру­га­ли цело
те­ло и врат, па су га ба­ци­ли у там­ницу.
Са­стра­дал­ник му је био ње­гов учи­тељ
Све­ти Про­ко­пи­је Де­ка­по­лит. Ка­да су ико­но­бор­ци, са сво­јим за­штит­ником
царoм Ла­вом Иса­ври­ја­ном, по Бо­жи­јем про­ми­слу, про­па­ли, за­јед­но
са Про­ко­пи­јем се вра­тио у ма­на­стир, где је про­ду­жио пре­ђа­шњи подви­жнич­ки
жи­вот. Мно­ге гре­шни­ке по­бу­дио је на по­ка­ја­ње, ка­ко пропо­ве­ђу,
та­ко и сво­јим при­ме­ром. Упо­ко­јио се у ми­ру кра­јем VI­II ве­ка.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Та­ла­леј. Пре­по­доб­ни Тит Пе­чер­ски. Пре­по­добни
Сте­фан. Све­ти му­че­ник Ју­ли­јан По­да­грик. Пе­так Сед­ми­це
си­ро­пу­сне. Не слу­жи се Ли­тур­ги­ја. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ште­но­му­че­ник Про­те­ри­је. Пре­по­доб­ни Јо­ван Ка­си­јан.
Пре­по­доб­ни Вар­со­ну­фи­је. Све­ште­но­му­че­ник Не­стор. Све­ти
бла­же­ни Ни­ко­лај. Су­бо­та Сед­ми­це си­ро­пу­сне. Глас 7. Трапа­ва
сед­ми­ца.

Недеља
29/ 13 Март Понедељак
1/ 14 Март
Пре­по­доб­ни Јо­ван Ка­си­јан
Ро­ђен је у Ри­му. У мла­до­сти је из­у­чио
свет­ске на­у­ке, по­себ­но фи­ло­со­фи­ју и
астро­но­ми­ју. По­том се пре­дао из­у­ча­вању
Све­тог Пи­сма. Же­ле­ћи ви­ши сте­пен
са­вр­шен­ства, оти­шао је у Ца­ри­град, да
чу­је и ви­ди све­тог Јо­ва­на Зла­то­у­ста, који
га је по­све­тио за ђа­ко­на. По­том се
упу­тио да­ље на Ис­ток. Нај­ви­ше се задр­жао
у Ми­си­ру, у Ни­три­ји, ме­ђу чуве­ним
ду­хов­ним атле­ти­ма, од ко­јих се
на­у­чио ве­жба­њу у сва­кој до­бро­де­те­љи. По­том се вра­тио на За­пад, у
Мар­сељ, где је осно­вао два ма­на­сти­ра, му­шки и жен­ски. Написаo je
ви­ше спи­са, од ко­јих је на­ро­чи­то ко­ри­стан „Осам књи­га о бор­би против
осам глав­них стра­сти“. Вр­ло му је ва­жан и спис про­тив је­ре­ти­ка
Не­сто­ри­ја. Упо­ко­јио се 435. го­ди­не. Мо­шти му по­чи­ва­ју у Мар­се­љу.
Пре­по­доб­но­му­че­ни­ца Ев­до­ки­ја
Би­ла је бо­га­та раз­врат­ни­ца, а по­том вели­ка
по­кај­ни­ца, ис­по­сни­ца и нај­зад
му­че­ни­ца, жи­ве­ла је у фе­ни­чан­ском
гра­ду Или­о­по­љу у вре­ме ца­ра Тра­ја­на.
Ста­ри мо­нах Гер­ман, до­шав­ши по­слом
у град, од­сео је у ку­ћи ко­ја се до­ди­ри­вала
са Ев­до­ки­ји­ном. Ка­да је но­ћу по­чео
да чи­та Псал­тир и не­ку књи­гу о Страшном
Су­ду, чу­ла га је Ев­до­ки­ја и страшно
се упла­ши­ла. Ују­тро је по­сла­ла
слу­ге за ње­га. Он је до­шао и по­чео дуг раз­го­вор са Ев­до­ки­јом о ве­ри
и спа­се­њу. Од­мах по­том, она за­мо­ли ме­сног епи­ско­па да је кр­сти. Онда
оста­ви све сво­је има­ње Цр­кви, от­пу­сти слу­ге и ро­бо­ве, и оде у мана­стир.
У ма­на­сти­ру је по­жи­ве­ла 56 го­ди­на. Бог јој је дао бла­го­дат да
је и мр­тве вас­кр­са­ва­ла. У вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на по­се­че­на је ма­чем.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Вар­со­ну­фи­је. Не­де­ља си­ро­пу­сна. Не­де­ља прашта­ња.
Бе­ле по­кла­де. Глас 8.
Пре­по­доб­ни Ага­пи­је. Све­та му­че­ни­ца Ан­то­ни­на. Сед­ми­ца
1. ве­ли­ког по­ста. Не слу­жи се Ли­тур­ги­ја. Глас 8. Вас­кр­шњи
пост, во­да.

Уторак
2/ 15 Март Среда
3/ 16 Март
Св. све­ште­но­му­ч. Те­о­дот Ки­ри­неј­ски
За епи­ско­па у Ки­ри­не­ји, на Ки­пру, изабран
je због сво­је му­дро­сти и до­бро­дете­љи.
Ка­да је на­ста­ло го­ње­ње хри­шћа­на
у вре­ме ца­ра Ли­ки­ни­ја, из­ве­ли су га на
суд. Му­чи­тељ Са­вин га је са­ве­то­вао да
се од­рек­не Хри­ста и да се по­кло­ни идоли­ма.
Ка­да је он то од­био, ста­ви­ли су
га на му­ке. Уда­ра­ли су му клин­це у тело,
а он се мо­лио Бо­гу са за­хвал­но­шћу.
Ми­сле­ћи да му је крај бли­зу, за­хва­лан
Бо­гу што га је удо­сто­јио му­че­нич­ког вен­ца, он под­у­ча­ва­ше хри­шћане
ко­ји су би­ли око ње­га. Али, про­ми­слом Бо­жи­јим, цар Кон­стантин
об­ја­ви сло­бо­ду хри­шћа­ни­ма и на­ре­ди да се пу­сте сви за­то­че­ни­ци
Хри­ста ра­ди. Она­ко из­му­чен, Све­ти Те­о­дот се по­вра­ти на свој трон
и по­жи­ве још две го­ди­не. Свој зем­ни жи­вот је скон­чао 302. го­ди­не.
Св. му­ч. Ев­тро­пи­је, Кле­о­ник и Ва­си­лиск
Мла­ди­ћи, дру­го­ви Све­тог Те­о­до­ра Тиро­на
са ко­јим су би­ли у там­ни­ци. Ев­тропи­је
и Кле­о­ник су би­ли ро­ђе­на бра­ћа,
а Ва­си­лиск срод­ник Све­том Те­о­до­ру.
На­кон слав­не кон­чи­не Све­тог Те­о­дора,
они још за­ду­го оста­до­ше у там­ни­ци,
због сме­не цар­ског на­ме­сни­ка у Амаси­ји.
Уза­луд је но­ви на­ме­сник по­ку­шавао
да при­до­би­је Ев­тро­пи­ја. Нај­пре га
је по­звао да са њим ве­че­ра. Овај то одби
ре­чи­ма из Псал­ма: „Бла­го му­жу ко­ји не иде на са­вет не­че­сти­вих“.
По­том му по­ну­ди ве­ли­ко бла­го, а он га под­се­ти да је Ју­да због сре­бра
из­гу­био ду­шу. На­кон му­ка на ко­је су их ста­ви­ли, бра­ћу Ев­тро­пи­ја и
Кле­о­ни­ка су рас­пе­ли на два кр­ста, за шта они ода­до­ше хва­лу Хри­сту, а
Ва­си­ли­ска по­се­кли ма­чем. Пре­да­ли су ду­ше сво­је Го­спо­ду 308. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Тро­а­ди­је. Че­ти­ри сто­ти­не и че­тр­де­сет му­че­ника
Ита­ли­јан­ских. Пре­по­доб­ни Ага­тон. Све­та му­че­ни­ца Ев­та­лија.
Све­ти му­че­ник Те­о­дор Ко­мо­го­вин­ски. Сед­ми­ца 1. ве­ли­ког
по­ста. Не слу­жи се Ли­тур­ги­ја. Глас 8. Вас­кр­шњи пост, во­да.
Све­та Пи­а­му­ка Ми­сир­ка. Не­по­зна­та де­вој­ка из Алек­сан­дрије.
Сед­ми­ца 1. ве­ли­ког по­ста. Глас 8. Вас­кр­шњи пост, во­да.

Четвртак
4/ 17 Март Петак
5/ 18 Март
Пре­по­доб­ни Ге­ра­сим Јор­дан­ски
Под­ви­за­вао се у ми­сир­ској Ти­ва­и­ди, па
је пре­шао на Јор­дан где је осно­вао обитељ
ко­ја и да­нас по­сто­ји. По­ста­вио је
устав за свој ма­на­стир по ко­јем су мона­си
пет да­на про­во­ди­ли у сво­јим кели­ја­ма
пле­ту­ћи ко­шни­це и ро­го­зи­не и
је­ли су са­мо ма­ло су­хог хле­ба и ур­ме.
Су­бо­том и не­де­љом са­би­ра­ли су се у
ма­на­стир­ској цр­кви и ишли на за­једнич­ку
тр­пе­зу. Све­ти Ге­ра­сим у Ча­сном
по­сту ни­је јео ни­шта. Јед­ном је из­ва­дио трн из но­ге ла­ву, ко­ји оде за
њим у ма­на­стир где је остао до стар­че­ве смр­ти, а он­да је пре­сви­снуо
од ту­ге. У по­чет­ку је на­ги­њао мо­но­фи­зит­ској је­ре­си Ев­ти­хи­ја и Дио­ско­ра,
али га је Све­ти Јев­ти­ми­је од­вра­тио од ње. На IV Ва­се­љен­ском
Са­бо­ру био је ве­ли­ки по­бор­ник Пра­во­сла­вља. Упо­ко­ји се 475. го­ди­не.
Све­ти му­че­ник Ко­нон
У име Пре­све­те и Жи­во­но­сне Тро­ји­це
кр­стио га сам Ар­хан­гел Ми­ха­и­ло, ко­ји
га је не­ви­дљи­во пра­тио до ње­го­ве кончи­не
ово­зе­маљ­ског жи­во­та. Од ма­ле­на
је жу­део ду­хов­ном жи­во­ту. Ро­ди­те­љи су
га си­лом оже­ни­ли, али он је же­ну, прича­ју­ћи
јој о ду­хов­ном жи­во­ту као бо­љем
и леп­шем од те­ле­сног, при­вео у ве­ру
Хри­сто­ву, а по­том и ро­ди­те­ље. Са женом
је жи­вео као са се­стром. Убр­зо су
му и ро­ди­те­љи и же­на умр­ли, и он се по­ву­као из све­тов­ног жи­во­та и
пот­пу­но пре­дао по­сту, мо­ли­тви и бо­го­ми­сли­ју. Чи­нио је ве­ли­ка чу­де­са,
при­мо­ра­вао је зле ду­хо­ве да му слу­же. При јед­ном го­ње­њу хри­шћа­на,
свег су га из­бо­ли но­же­ви­ма. Ње­го­вом кр­вљу бо­ле­сни­ци се ма­за­ху и исце­љи­ва­ху.
На­кон две го­ди­не пре­ста­вио се Го­спо­ду. Жи­вео је у II ве­ку.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Па­вле и Ју­ли­ја­ни­ја. Све­ти Ја­ков По­сник.
Сед­ми­ца 1. ве­ли­ког по­ста. Не слу­жи се Ли­тур­ги­ја. Глас 8.
Вас­кр­шњи пост, во­да.
Све­ти му­че­ник Ко­нон Ба­што­ван. Пре­по­доб­ни Иси­хи­је Посник.
Пре­по­доб­ни Мар­ко Под­ви­жник. Сед­ми­ца 1. ве­ли­ког
по­ста. Глас 8. Вас­кр­шњи пост, во­да.

Субота
6/ 19 Март Недеља
7/ 20 Март
Св. 42 му­ч. Амо­реј­ска – Те­о­до­ро­ва су­бо­та
Сви су би­ли вој­во­де ви­зан­тиј­ског цара
Те­о­фи­ла, ко­је за­ро­би­ше Са­ра­це­ни
са дру­гим хри­шћа­ни­ма ка­да су за­у­зе­ли
Амо­ре­ју. Оста­ле за­ро­бље­ни­ке или по­бише
или про­да­до­ше у роп­ство, а вој­во­де
ба­ци­ше у там­ни­цу где оста­до­ше 7 го­дина.
Ви­ше пу­та су му­сли­ман­ски пр­ва­ци
до­ла­зи­ли да им са­ве­ту­ју да при­ме муха­ме­дан­ство,
али вој­во­де ни­су хте­ле ни
да чу­ју. Ка­да су им го­во­ри­ли да је Му­хамед
пра­ви про­рок а не Хри­стос, вој­во­де су им об­ја­шња­ва­ле да Хри­стос
има мно­ге све­до­ке, ста­ре про­ро­ке од Мој­се­ја до Јо­ва­на Пре­те­че, ко­ји
све­до­че о Ње­му, а Му­ха­мед сам све­до­чи за се­бе и не­ма ни­јед­ног сведо­ка.
По­се­че­ни су 845. го­ди­не. Са­ра­це­ни су им те­ла ба­ци­ли у Еуфрат,
али су она ис­пли­ва­ла на дру­гу оба­лу где су их хри­шћа­ни са­хра­ни­ли.
Светих 7 све­ште­но­му­ч. Хер­сон­ских
Ва­си­ли­је, Је­фрем, Ев­ге­ни­је, Ел­пи­ди­је,
Ага­то­дор, Ете­ри­је и Ка­пи­тон, сви еписко­пи
у Хер­со­ну, у ра­зна вре­ме­на. Васи­ли­је
вас­кр­се си­на не­ког кне­за и ву­кли
су га за но­ге ули­ца­ма док ни­је умро. Јефрем
је по­се­чен ма­чем. Ев­ге­ни­је, Ел­пиди­је
и Ага­то­дор су уби­је­ни шта­по­ви­ма
и ка­ме­њем. Ете­ри­је је жи­вео мир­но у
вре­ме Кон­стан­ти­на Ве­ли­ког. Од Капи­то­на
су ди­вљи Ски­ти тра­жи­ли знак
па да по­ве­ру­ју у Хри­ста. Са омо­фо­ром на се­би и Бо­гом у уму и ср­цу,
пре­кр­стив­ши се, Ка­пи­тон уђе у огањ, по­сто­ја у ње­му око сат, и иза­ђе
не­по­вре­ђен. Сви по­ви­ка­ше: „Је­дан је Бог“ и чи­тав град са око­ли­ном
се кр­сти. О овом чу­ду мно­го се при­ча­ло на Ни­кеј­ском Са­бо­ру. Ски­ти
су Ка­пи­то­на уда­ви­ли у Дње­пру. Сви су по­стра­да­ли по­чет­ком IV ве­ка.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Бла­же­ни Јов. Све­ти му­че­ни­ци Ко­нон отац и Ко­нон син. Седми­ца
1. ве­ли­ког по­ста. Глас 8. Вас­кр­шњи пост, уље.
Пре­по­доб­ни Еми­ли­јан. Не­де­ља 1. ве­ли­ког по­ста – Чи­ста,
По­бе­де пра­во­слац­ља. Глас 1. Вас­кр­шњи пост, уље.

Понедељак
8/ 21 Март Уторак
9/ 22 Март
Све­ти Те­о­фи­лакт Ис­по­вед­ник
Ка­да је пр­ви цар­ски са­вет­ник Та­ра­си­је,
као све­тов­њак, иза­бран за ца­ри­град­ског
па­три­јар­ха, та­да уз ње­га и од ње­га прими
мо­на­шки чин ви­ше ње­го­вих при­јате­ља,
ме­ђу њи­ма и Те­о­фи­лакт. Та­ра­си­је
га је по­слао за епи­ско­па у Ни­ко­ми­ди­ју.
Кад на цар­ски пре­сто до­ђе Лав Јер­менин,
иако је ико­но­бо­рач­ка је­рес прокле­та
на VII Ва­се­љен­ском Са­бо­ру, он
је хтео да њо­ме за­ме­ни Пра­во­сла­вље.
Све­ти Те­о­фи­лакт му се отво­ре­но од­у­пре ре­кав­ши му: „До­ћи ће, ца­ре,
на те­бе из­не­на­да љу­та па­гу­ба и не­ћеш на­ћи ко ће те од ње из­ба­ви­ти“.
За­то је Све­ти Те­о­фи­лакт, ца­ре­вом на­ред­бом, укло­њен са свог по­ложа­ја
и по­слат у за­то­че­ње где је, тр­пе­ћи мно­ге те­го­бе и увре­де, по­живео
30 го­ди­на. Пре­дао је ду­шу Го­спо­ду Ису­су Хри­сту око 845. го­ди­не.
Св. 40 му­ч. Се­ва­стиј­ских – Мла­ден­ци
Сви су би­ли вој­ни­ци у рим­ској вој­ци.
У вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на под ца­рем
Ли­ки­ни­јем, ка­ме­но­ва­ни су, али се каме­ње
вра­ћа­ло. Из­у­би­ја­ни му­чи­те­љи веза­ше
их и ба­ци­ше у је­зе­ро по стра­шном
мра­зу. Не би ли се ко од­ре­као Хри­ста,
угре­ја­ше ку­па­ти­ло по­ред је­зе­ра. Је­дан
иза­ђе из во­де и оде у ку­па­ти­ло. Али ноћу
с не­ба па­де нео­бич­на све­тлост ко­ја
за­гре­ја во­ду у је­зе­ру и с њом 39 ве­наца
ко­ји се спу­сти­ше на гла­ве му­че­ни­ка. Ви­дев­ши то, је­дан стра­жар
са оба­ле ис­по­ве­ди Хри­ста и уђе у во­ду уме­сто из­дај­ни­ка, и на ње­го­ву
гла­ву спу­сти се че­тр­де­се­ти ве­нац. Та­да им пре­би­ше го­ле­ни и ба­ци­ше
их у во­ду. Тре­ће но­ћи, ме­сни епи­скоп са на­ро­дом по­ку­пи њи­хо­ва тела
ко­ја су све­тле­ла као све­ће и че­сно их са­хра­ни. Ово би 320. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Те­о­до­рит. Сед­ми­ца 2. ве­ли­ког поста.
Глас 1. Вас­кр­шњи пост, уље.
Све­та 42 му­че­ни­ка Мо­ми­шић­ка. Пре­по­доб­ни Фи­ло­ром Испо­вед­ник.
Све­ти Ке­са­ри­је. Сед­ми­ца 2. ве­ли­ког по­ста. Глас 1.
Вас­кр­шњи пост, уље.

Среда
10/ 23 Март Четвртак
11/ 24 Март
Све­ти му­че­ник Ко­драт Ко­ринт­ски
Ње­го­ва мај­ка, из­бег­нув­ши у пла­ни­ну у
вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на, ро­ди­ла га је
у шу­ми и убр­зо се упо­ко­ји­ла. Ко­драт је
од­ра­стао сам, Бо­жи­јим про­ми­слом и анге­лом
хра­ни­те­љем чу­ван, хра­њен и вођен.
Ка­да му је би­ло 12 го­ди­на, си­шао је
у град и та­мо су га при­ми­ли не­ки до­бри
љу­ди и да­ли на на­у­ке. Из­у­чио је ле­карство.
У вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на под
ца­рем Де­ки­јем, Ко­дра­та ба­ци­ше у тамни­цу.
Ту му се, ис­по­ве­див­ши Хри­ста, при­дру­жи­ше пет дру­го­ва: Ки­пријан,
Ди­о­ни­си­је, Анект, Па­вле и Кри­скент. На гу­би­ли­ште су их до­ву­кли
ули­ца­ма, ус­пут су их ту­кли и га­ђа­ли ка­ме­њем. На­ро­чи­то су их му­чила
не­зна­бо­жач­ка де­ца. По­се­че­ни су ма­чем у Ко­рин­ту 250. го­ди­не. На
том ме­сту је из­био из­вор во­де ко­ји се и да­нас зо­ве Ко­дра­то­вим име­ном.
Све­ти Со­фро­ни­је Је­ру­са­лим­ски
Ро­ђен у Да­ма­ску од зна­ме­ни­тих ро­дите­ља.
На­кон што је из­у­чио свет­ске нау­ке,
оти­шао је да са­ку­пља и ду­хов­ну
му­дрост. У ма­на­сти­ру Све­тог Те­о­до­си­ја
за уче­ни­ка га при­ми мо­нах Јо­ван Мосха,
са ко­јим оде да оби­ђе под­ви­жни­ке
и ма­на­сти­ре у Ми­си­ру. Све што су притом
за­пи­са­ли из­да­ли су у две књи­ге под
име­ном „Ли­мо­нар“. Он­да су оти­шли у
Рим, где се Јо­ван упо­ко­јио. Со­фро­ни­је
се вра­тио у Је­ру­са­лим, где је при­су­ство­вао по­врат­ку Ча­сног Кр­ста из
Пер­си­је. За па­три­јар­ха Је­ру­са­лим­ског иза­бран је 634. го­ди­не. Мо­ноте­лит­ску
је­рес је на свом са­бо­ру у Је­ру­са­ли­му осу­дио пре не­го је она
осу­ђе­на на VI ва­се­љен­ском. На­пи­сао је жи­ти­је Све­те Ма­ри­је Егип­ћан­ке,
са­ста­вио чин ве­ли­ког во­до­о­све­ће­ња... Упо­ко­ји се у Го­спо­ду 644. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Ко­драт Ни­ко­ми­диј­ски. Пре­по­доб­на ма­ти
Ана­ста­си­ја. Сед­ми­ца 2. ве­ли­ког по­ста. Глас 1. Вас­кр­шњи
пост, во­да.
Све­ти му­че­ник Пи­о­ни­је и дру­ги с њим. Пре­по­доб­ни Ге­ор­гије
Си­на­ит. Па­ра­стос по­стра­да­ли­ма од НА­ТО бом­бар­до­ва­ња
1999. го­ди­не. Сед­ми­ца 2. ве­ли­ког по­ста. Глас 1. Вас­кр­шњи
пост, уље.

Петак
12/ 25 Март Субота
13/ 26 Март
Све­ти Гри­го­ри­је Дво­је­слов
Син се­на­то­ра Гар­ди­ја­на, по­стао је сена­тор
и на­чел­ник Ри­ма. Али, чим му
се отац упо­ко­јио, пре­дао се ду­хов­ном
жи­во­ту. Са­гра­дио је шест ма­на­сти­ра на
Си­ци­ли­ји и је­дан у Ри­му, у ко­јем је и
сам при­мио мо­на­шки по­стриг. И њего­ва
мај­ка Сил­ви­ја се за­мо­на­ши­ла. По
упо­ко­је­њу па­пе Пе­ла­ги­ја, иза­бран је за
рим­ског па­пу. Бе­же­ћи од те ча­сти, крио
се по бр­ди­ма и шу­ма­ма, али Го­спод га
је они­ма ко­ји су га тра­жи­ли по­ка­зао та­ко што се од ме­ста где се крио
до не­ба по­ја­вио ог­ње­ни стуб. Био је нео­бич­но ми­ло­ср­дан; до­во­дио
је си­ро­ма­хе на ру­чак и слу­жио их је. Дво­је­слов (Са­бе­сед­ник) про­зван
је по ње­го­вој исто­и­ме­ној књи­зи о ита­ли­јан­ским све­ти­те­љи­ма. Саста­вио
је и слу­жбу Пре­ђе­о­све­ће­них да­ро­ва. Упо­ко­јио се 604. го­ди­не.
Пре­нос мо­шти­ју Св. Ни­ки­фо­ра Ца­ри­град­ског
Ка­да је цар Лав Јер­ме­нин устао против
ико­на, ус­про­ти­вио му се па­три­јарх
Ца­ри­град­ски Ни­ки­фор, ко­ји га из­об­личи.
Због то­га га цар про­те­ра на остр­во
Про­ко­нис, где је Све­ти Ни­ки­фор већ
био по­ди­гао ма­на­стир у част Све­тог Тео­до­ра.
На­кон 13 го­ди­на, 827. го­ди­не,
па­три­јарх Ни­ки­фор се упо­ко­јио. Ка­да
из­ги­бо­ше сви ико­но­бор­ни ца­ре­ви и ка­да
је на цар­ски трон сео Ми­ха­ил, са мај­ком
Те­о­до­ром, а на па­три­јар­шиј­ски пре­сто по­вра­ћен па­три­јарх Ме­то­дије,
846. го­ди­не, пре­не­ли су мо­шти Све­тог Ни­ки­фо­ра са Про­ко­ни­са у
Ца­ри­град, пр­во у цр­кву Све­те Со­фи­је, из ко­је је за жи­во­та из­гнан, па
по­том у цр­кву Све­тих Апо­сто­ла. На исти дан на ко­ји је из­гнан из Цари­гра­да,
на­кон 19 го­ди­на, не­тље­не мо­шти су му пре­не­те у тај град.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Те­о­фан Ис­по­вед­ник. Пре­по­доб­ни Си­ме­он Нови
Бо­го­слов. Сед­ми­ца 2. ве­ли­ког по­ста. Глас 1. Вас­кр­шњи
пост, во­да.
Све­та му­че­ни­ца Хри­сти­на Пер­си­јан­ка. Све­ште­но­му­че­ник
Пу­бли­је. Сед­ми­ца 2. ве­ли­ког по­ста. Глас 1. Вас­кр­шњи пост,
уље.

Недеља
14/ 27 Март Понедељак
15/ 28 Март
Пре­по­доб­ни Бе­не­дикт Нур­сиј­ски
Ро­ђен у Нур­сиј­ској обла­сти у Ита­лији
480. го­ди­не од ро­ди­те­ља бо­га­тих и
зна­ме­ни­тих. Из шко­ле, као „не­на­у­чен
му­драц и ра­зу­ман не­зна­лац“, по­бе­же у
је­дан ма­на­стир где га инок Ро­ман за­мона­ши.
Он­да се по­ву­као у јед­ну вр­лет­ну
го­ру, где је у ве­ли­ком под­ви­гу и тру­ду
око сво­је ду­ше остао 3 го­ди­не. Ка­да се
про­чу, по­бе­же из те пе­ћи­не. Јед­ном, када
га спо­па­де де­мон, да би из­бе­гао поми­сао
о же­ни, го се ва­љао по ко­при­ва­ма и тр­њу. Ка­да су му по­ту­ри­ли
ча­шу ви­на са отро­вом, пре­кр­сти је и она пр­ште. Про­зи­рао је, ис­цељи­вао,
из­го­нио зле ду­хо­ве, вас­кр­са­вао мр­тве... Осно­вао је 12 ма­насти­ра.
Доц­ни­је је ство­рио ред Бе­не­дик­ти­на­ца, ко­ји и да­нас по­сто­ји
у Рим­ској цр­кви. Пре­дао је ду­шу сво­ју Го­спо­ду мир­но 543. го­ди­не.
Све­ти му­че­ник Ага­пи­је и дру­ги
Све­ти му­че­ни­ци Ага­пи­је, Пу­бли­је, Тимо­лај,
Ро­мил, два Алек­сан­дра и два Дио­ни­си­ја,
по­стра­да­ли су од кне­за Ур­ба­на,
у вре­ме ца­ра Ди­о­кле­ци­ја­на, у Ке­са­ри­ји
Па­ле­стин­ској. Сви осим Ага­пи­ја би­ли су
ве­о­ма мла­ди, још ни­су би­ли хри­шћа­ни,
ни­ти су ика­да кр­ште­ни во­дом. Њи­хо­во
кр­ште­ње би­ло је кр­вљу. Ових 7 мла­ди­ћа
гле­да­ли су ка­ко му­че хри­шћа­не, у ог­њу,
на ве­ша­ли­ма, ка­ко их ба­ца­ју зве­ри­ма и
са ка­квом тр­пе­љи­во­шћу они под­но­се те му­ке, и рас­па­ли­ше се рев­ношћу
за Хри­ста, све­за­ше са­ми се­би ру­ке на­о­па­ко, те одо­ше Ур­ба­ну и
ре­ко­ше му: „И ми смо хри­шћа­ни“. При­дру­жио им се углед­ни гра­ђанин
тог гра­да, ко­ји је већ стра­дао за Хри­ста и ко­ји је још ви­ше у њима
рас­па­љи­вао љу­бав пре­ма Хри­сту, Ага­пи­је. По­се­че­ни су 303. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ев­схи­мон Ламп­са­киј­ски. Све­ти Те­ог­ност, ми­тро­по­лит
Ки­јев­ски. Не­де­ља 2. ве­ли­ког по­ста – Па­чи­ста, Све­тог Гри­гори­ја
Па­ла­ме. Глас 2. Вас­кр­шњи пост, уље.
Све­ти му­че­ник Алек­сан­дар. Све­ти му­че­ник Ни­кан­дар Миси­рац.
Сед­ми­ца 3. ве­ли­ког по­ста. Глас 2. Вас­кр­шњи пост,
уље.

Уторак
16/ 29 Март Среда
17/ 30 Март
Све­ти апо­стол Ари­сто­вул
Је­дан од Се­дам­де­се­то­ри­це, брат Светог
апо­сто­ла Вар­на­ве, ро­ђен на Ки­пру.
Пра­тио је апо­сто­ла Па­вла и са њим је,
про­по­ве­да­ју­ћи Је­ван­ђе­ље, про­хо­дио
мно­ге зе­мље. Апо­стол Па­вле га по­ми­ње
у По­сла­ни­ци Ри­мља­ни­ма: „По­здра­вите
Ари­сто­ву­ло­ве“ (16, 10). Он је био са
Апо­сто­лом ка­да је овај пи­сао По­сла­ницу
Ри­мља­ни­ма, и за­то по­здра­вља ње­гове
ро­ђа­ке. Апо­стол Па­вле га је по­ста­вио
за епи­ско­па Бри­тан­ског. Од тог ди­вљег, опа­ког на­ро­да, Ари­сто­вул је
пре­тр­пео ве­ли­ке му­ке, бе­де и па­ко­сти. Ту­кли су га, ву­кли по ули­ца­ма,
ру­га­ли му се. Ипак, си­лом бла­го­да­ти Бо­жи­је, овај све­ти чо­век про­свети
тај на­род, кр­сти га у име Го­спо­да Ису­са Хри­ста, са­гра­ди цр­кве, посве­ти
све­ште­ни­ке и ђа­ко­не. На кра­ју, мир­но се упо­ко­јио у Го­спо­ду.
Све­ти Алек­си­је Чо­век Бож­ји
У вре­ме ца­ра Хо­но­ри­ја у Ри­му је живео
ви­со­ки цар­ски до­сто­јан­стве­ник
Јев­ти­ми­јан, бо­гат и угле­дан. Са же­ном
Агла­и­дом жи­вео је бо­го­у­год­но. Имали
су си­на је­дин­ца, Алек­си­ја. Ка­да су
га оже­ни­ли, он оста­ви же­ну и ро­ди­теље
и оде у Еде­су у Ме­со­по­та­ми­ји. Ту је
као про­сјак жи­вео 17 го­ди­на. Ка­да се
про­чу, по­бе­же за Ла­о­ди­ки­ју, али ла­ђа
би на­не­се­на чак до Ри­ма. Алек­си­је оде
код сво­га оца, ко­ји га не по­зна. Ту, у јед­ној из­би, зло­ста­вљан од слу­гу,
по­жи­ве још 17 го­ди­на. Упо­ко­јио се 411. го­ди­не. Та­да се у цр­кви Светих
Апо­сто­ла, у при­су­ству ца­ра и па­три­јар­ха, чу глас: „По­тра­жи­те
Чо­ве­ка Бож­јег“. И на­ђо­ше га, све­тлог у ли­цу, са це­ду­љи­цом у ру­ци из
ко­је ви­де­ше да је он син Јев­ти­ми­ја­нов. Из те­ла му је по­те­кло ми­ро.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Са­вин. Све­ште­но­му­че­ни­ци Тро­фим и Тал.
Сед­ми­ца 3. ве­ли­ког по­ста. Глас 2. Вас­кр­шњи пост, уље.
Све­ти му­че­ник Ма­рин. Сед­ми­ца 3. ве­ли­ког по­ста. Глас 2. Васкр­шњи
пост, во­да.

Четвртак
18/ 31 Март
Све­ти Ки­рил Је­ру­са­лим­ски
Ро­ђен у Је­ру­са­ли­му 315, а иза­бран за
па­три­јар­ха Је­ру­са­лим­ског 350. го­ди­не.
Три пу­та су га зба­ци­ва­ли са пре­сто­ла и
сла­ли у из­гнан­ство. Имао је три ве­лике
бор­бе: са ари­јев­ци­ма, са ца­ром Јули­ја­ном
Од­ступ­ни­ком и са Је­вре­ји­ма.
У ње­го­во вре­ме, на дан Пе­де­сет­ни­це,
по­ја­ви­ло се зна­ме­ње кр­ста, све­тли­је од
сун­ца, ко­је се про­сти­ра­ло из­над Је­руса­ли­ма
и Је­ле­он­ске го­ре, и тра­ја­ло је
не­ко­ли­ко са­ти. Ово зна­ме­ње пу­но је по­мо­гло утвр­ђи­ва­њу Пра­во­славља
у бор­би про­тив ари­је­ва­ца. Дру­ги пут, ка­да је Ју­ли­јан на­го­во­рио
Је­вре­је да об­но­ве Со­ло­мо­нов храм, Све­ти Ки­ри­ло се мо­лио да то не
бу­де и два пу­та се до­го­дио зе­мљо­трес ко­ји је по­ру­шио све што је са­зида­но.
Са­чу­ва­на је ње­го­ва ка­ти­хе­ти­ка. Упо­ко­јио се мир­но 386. го­ди­не.
7 00
Без домовине
Мисао нас једна раном зором буди,
Мисао нас једна целог дана прати,
Мисао нам једна ноћу тишти груди:
Да ли отац пати?
9 00
11 00
13 00
Брига једна зором кô џелат нас буди,
Брига једна вас дан у стопу нас прати,
Брига једна сву ноћ нагриза нам груди:
Је ли жива мати?
Жудња једна зором у освит нас буди,
Жудња једна вас дан у срцу скривена,
Жудња једна ноћу сажиже нам груди:
Шта ли ради жена?
Страх нас један зором кô опело буди,
Страх један нас гони с помраченим видом,
Страх један нам ноћу мржњом пуни груди:
Сестре су под стидом?
Бол нас један зором као труба буди,
Болом једним свака налита је чаша,
Болом једним кришом плачу наше груди:
Где су деца наша?
15 00
...Само један пут ће одговора дати:
Преко реке крви и мостом лешина
Дому своме стижеш, где изгледа мати
С неверицом сина.
17 00
Милутин Бојић
Анин Чу­до­тво­рац. Сед­ми­ца 3. ве­ли­ког по­ста. Глас 2. Вас­кршњи
пост, уље.

Мој ко вач ка бит ка
О
Мој ко вач кој би ци, ма ло скрајну
тој из исто риј ских чи тан ки,
ни је се мно го пи са ло, иако се
да нас ве ћи на исто ри ча ра сла жу са
чу ве ном де фи ни ци јом још чу ве ни је
хе ро ји не Мој ко вач ке бит ке, Ва си лије
Ву ко тић: „да ни је би ло Бо жи ћа на
Мој ков цу не би би ло ни Ва ср са на
Кај ма ча ла ну“. О овом суд бо но сном
окр ша ју при по вла че њу Срп ске вој ске
пре ко Ал ба ни је до Кр фа об ја вље но је
тек не ко ли ко сту ди ја и две озбиљ није
књи ге пи сца Ћа ми ла Си ја ри ћа и
про фе со ра Алек сан дра Дра шко вића.
Твор ци Кра ље ви не СХС, у чи ју су
гроб ни цу са хра ње не две срп ске држа
ве, Ср би ја и Цр на Го ра, у ин те ре су
но ве, не при род не тво ре ви не, на све
на чи не на сто ја ли су да ми ни ми зи рају
ве ли ки под виг Цр но гор ске вој ске
на че лу са сер да ром Јан ком Ву ко тићем.
Осим по не у стра ши во сти цр ногор
ских гор шта ка, ко ји су ги ну ли на
но га ма да не би жи ве ли на ко ле ни ма,
и њи хо вих над људ ских на по ра да се
успе шно од у пру ви ше стру ко број нијем
(150 000 аустро у гар ских вој ни ка,
43 000 цр но гор ских вој ни ка) и технич
ки не у по ре ди во опре мље ни јем
не при ја те љу (ми тра ље зи и ар ти ље ри ја
7:1), ова бит ка ће оста ти упи са на као
је дин ствен при мер стра да ња за ближње
га. Ве ко ви ма на дах њи ва ни ко совским
ми том и Ми ло ше вом „жер твом
бла го род ног чув ства“, Цр но гор ци, не
са мо што су се од у пр ли над моћ ни јем
не при ја те љу, већ су и по је ди нач ним
ју ри ши ма на не мач ка ми тра ље ска
гне зда по ди за ли бор бе ни мо рал, а
пле мен ски и бра стве нич ки од ре ди и
че те ско ро да су се так ми чи ли у то ме
ко ће се ве ћим под ви гом и ви те шком
по ги би јом ви ну ти у бе смрт ност.
Иде ал „спа си бли жње га сво га по
це ну соп стве ног жи во та“ да је овом
под ви гу је дан уз ви ше ни, ан тич ки елемент
у ком је са же та сва фо ло со фи ја
Је ван ђе ља и хри шћан ског стра да ња.
Мо рал бра ни ла ца ни у јед ном тренут
ку ни је по ко ле бан и по ред чи њени
це да је не при ја тељ већ био овла дао
ско ро це ло куп ном те ри то ри јом Цр не
Го ре, да је пре сто ни град, Це ти ње, окупи
ран, а на Лов ће ну, ол та ру сло бо де,
по бо ден не мач ки бар јак. Др жа ва је била
на ко ле ни ма, Вла да се спре ма ла да
пот пи ше ка пи ту ла ци ју, на стао је ха ос
и ме теж на ко ји се бра ни о ци оступ нице
ни су освр та ли. Глав на пре о ку па ција
сер да ра Јан ка Ву ко ти ћа, ко ман данта
Сан џач ке вој ске, би ла је да по ква ри
не при ја тељ ске пла но ве о пре се ца њу
срп ских ко ло на у по вла че њу пре ма
Ал ба ни ни ји. Вр хов на ко ман да Срп ске
вој ске на овом прав цу усме ри ла је око
90 000 вој ни ка и не ко ли ко хи ља да избе
гли ца. Сер да ру Јан ку „с кр ва вог боји
шта“ из шан че ва кр вљу осве шта них,
ко ји по не ко ли ко пу та па да ју из ру ке у
ру ку, сти за ли су из ве шта ји о гу би ци ма

Сердар Јанко Вукотић
али и они, још бит ни ји, о кре та њу трупа
Срп ске вој ске.
Ан то ни је Ђу рић, је дан од нај већих
хро ни ча ра срп ског стра да ња у
Пр вом свет ском ра ту, бе ле жи ис повест
Ва си ли је Ву ко тић, кћер ке и ордо
нан са сер да ра Јан ка Ву ко ти ћа, која
је лич но де ши фро ва ла из ве шта је
са те ре на и про сле ђи ва ла оцу и осталим
офи ци ри ма:
„Мом оцу, сва ко днев но сти жу изве
шта ји о кре та њу ср би јан ских трупа:
знао је, из да на у дан, да су поје
ди ни де ло ви из би ли на оба ле Скадра,
дру ги су у том ча су би ли у Ту зи,
тре ћи у мар шу пре ма Под го ри ци,
че твр ти, та ко ђе у мар шу пре ма Андри
је ви ци и Ма те ше ву, пе ти из ме ђу
Ан дри је ви це и Ви ниц ке, а по след њи
у пре де лу Ру го ва...“
Уочи суд бо но сног окр ша ја на Мојков
цу, Ва си ли ја оста вља све до чанство
о про сла ви Бад ње ве че ри у Кола
ши ну, ко је нео до љи во под се ћа на
ону пред Ви дов дан ску ве че ру уочи
Ко сов ског бо ја:
„Вој ни ци и офи ци ри су на се кли
бад ња ке и за па ли ли ве ли ку ва тру пред
згра дом у ко јој се на ла зио Штаб. Бадњак
је пр ви на ло жио сер дар Јан ко, па
ре дом офи ци ри и вој ни ци, ба ца ју ћи
на пла мен хра сто ве гран чи це, ко је су
вар ни чи ле и пуц ке та ле. Ја сам ме ђу
њи ма би ла је ди но жен ско че ља де. Доче
ки ва ла сам их са упа ље ним жи том.
Пла ну ше пу шке и озна чи ше по че так
ве ли ког сла вља(...) Од јек ну ше гу сле,
пе сма ис пу ни про стор и све ме то
под се ти на сце не из 'Гор ског ви јенца'.
Но ћас, уочи ве ли ког пра зни ка,
осе ћам да сви слу те да ће су тра шњи
дан би ти обо јен кр вљу, да ће се сутра
су да ри ти две вој ске, јед на ма лена
али хра бра, ко ја бра ни сво је ку ће
и свој го ли крш, сво ју че љад и сво је
мај ке и дру га, сил на и ја ка ко ја је
кре ну ла да осво ји ту ђе да нас учи ни
ро бљем... Ђу ро Ву ко тић на здра вља
Ње го ше вим сти хо ви ма – Не ка бу де
бор ба не пре ста на, не ка бу де што бито
не мо же, крст и то пуз не ка се су даре.
На кра ју здра ви це до да је: Ва жно
је да је брат ска срп ска вој ска из макла,
ако ми из ги не мо има ће ко да нас
осве ти и са тре швап ску си лу...“
При зна ње не при ја те љу одао је
аустриј ски пу ков ник Рих тер:
„Хра брост цр но гор ског вој ни ка
не ма прем ца у исто ри ји ра то ва... Ту
сте мо гли ви де ти цр но гор ског вој ника
ка ко го ло рук на ле ће на ба јо не те
про тив ни ка. Та ма ло број на, при митив
но на о ру жа на цр но гор ска вој ска
да ни ма је за др жа ва ла на мој ко вачком
те ре ну знат но број ни ју, мо дерно
на о ру жа ну аустро у гар ску вој ску
и од сту пи ла је тек он да ка да је сва ку

Мојковачка битка
сто пу зе мљи шта за ли ла сво јом и непри
ја тељ ском кр вљу.“
У објек тив ност пу ков ни ка Рих тера,
сва ка ко, не мо же мо сум ња ти, као
ни у исто риј ску ва жност бит ке, ко ју
су не ки хро ни ча ри с пра вом на зва ли
„цр но гор ским тер мо пи ли ма“.
На жа лост, иако ни је по ра же на у
овој би ци, а у пот пу но сти је ис пу ни ла
стра те шки циљ - за шти ту од ступ ни це
Срп ске вој ске, што је рав но ве ли кој
по бе ди, Цр но гор ска вој ска, због свеу
куп них зби ва ња на ши рем по ли тичком
пла ну, пре све га због па сив ног
од но са са ве зни ка, нео д луч но сти и
ко ле бљи во сти су ве ре на, Вла де и Врхов
не ко ман де, до жи ве ла је не славан
крај, а глав ни ак тер Мој ко вач ке
бит ке, сер дар Јан ко Ву ко тић, на кон
ка пи ту ла ци је Цр не Го ре, од био је позив
кра ља Ни ко ле да, за јед но са осталом
сви том, на пу сти зе мљу:
„Сре ћан ти пут го спо да ре и да бог да
се на ше очи ни кад ви ше не ви ђе ле!“
И ни ка да се ви ше ни су сре ли! Краљ
је оти шао у из гнан ство, ге не рал у
роп ство. Краљ-пе сник, аутор нај српски
је хим не „Она мо на мо“ скон чао
је као из гна ник у Фран цу ској 1921.
го ди не, а сер дар Јан ко Ву ко тић пото
њи ар миј ски ће не рал, члан Вој ног
са ве та у Кра ље вин би СХС и ађу тант
кра ља Алек сан дра Ка ра ђор ђе ви ћа
умро је у Бе о гра ду 1927.го ди не.
Оно што је до да нас оста ло не јасно
је сте за што, уме сто рас пу шта ња
и ка пи ту ла ци је, не по ра же на Цр ногор
ска вој ска ни је усме ре на у одсту
па њу пре ма Ал ба ни ји иза Срп ске
вој ске? У сва ком слу ча ју, у ана ли ма
ра то ва ња оста ће за бе ле жно да је она,
на Мој ков цу, у пот пу но сти из вр шила
ка пи тал не за дат ке, оне ко је јој је у
стар ту за да ла Вр хов на ко ман да.
Ми шо Ву јо вић

Април

Петак
19/ 1 Април Субота
20/ 2 Април
Пре­по­доб­ни Си­ме­он Дај­баб­ски
Ро­ђен је на Це­ти­њу 1854. го­ди­не. На крште­њу
је до­био име Са­во. На­кон што је
у род­ном гра­ду за­вр­шио основ­ну шко­лу,
шко­ло­ва­ње је на­ста­вио у Ки­јев­ској бо­госло­ви­ји,
а по­том и у та­мо­шњој Ду­хов­ној
ака­де­ми­ји, на­дах­њу­ју­ћи се под­ви­зима
пре­по­доб­них ота­ца Ки­јев­ске ла­вре.
У Ки­је­ву је за­мо­на­шен и ру­ко­по­ло­жен
у чин је­ро­мо­на­ха. У Цр­ну Го­ру се вратио
1888. го­ди­не, где је пр­во до­био поста­вље­ње
у ма­на­сти­ру Вра­њи­на, а го­ди­ну да­на ка­сни­је у ма­на­сти­ру
Острог, где је био и пре­да­вач у Мо­на­шкој шко­ли. На­кон чу­де­сног виђе­ња,
кра­јем XIX ве­ка от­по­чео је град­њу цр­кве на ме­сту где се да­нас
на­ла­зи ма­на­стир Дај­ба­бе. Ту је про­вео оста­так жи­во­та. Упо­ко­јио се у
Го­спо­ду 1. апри­ла 1941. го­ди­не. Мо­шти су му у ма­на­сти­ру Дај­ба­бе.
Пре­п. оци по­у­би­ја­ни у ма­н. Св. Са­ве Осве­ће­ног
Ма­на­стир Све­тог Са­ве Осве­ће­ног Арапи
су ви­ше пу­та пу­сто­ши­ли, али он је
увек об­на­вљан и до да­нас са­чу­ван. Тако
су га Ара­пи на­па­ли и у вре­ме ца­ра
Кон­стан­ти­на и ца­ри­це Ири­не. Мо­на­си
се по­са­ве­то­ва­ше са игу­ма­ном То­мом
и оста­до­ше у ма­на­сти­ру. Од­бе­гли су од
све­та у пу­сти­њу Хри­сто­ве љу­ба­ви ра­ди,
и оста­ли су да по­стра­да­ју ра­ди те исте
Љу­ба­ви. Ара­пи су не­ке од њих по­у­би­јали
стре­ла­ма, а дру­ге су за­тво­ри­ли у пе­ћи­ну Све­тог Са­ве Осве­ће­ног, па
на­ло­жи­ли ва­тру ис­пред ње и угу­ши­ли их ди­мом. По­стра­да­ли су пред
Вас­крс 796. го­ди­не. А ди­вљи на­па­да­чи, вра­ћа­ју­ћи се сво­јим ша­то­ри­ма,
по­сва­ђа­ли су се и ме­ђу­соб­но по­у­би­ја­ли. У овом ма­на­сти­ру Све­ти Са­ва
Срп­ски је до­био ико­не Тро­је­ру­чи­цу и Мле­ко­пи­та­тељ­ни­цу, и па­те­ри­цу.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Хри­сант, Да­ри­ја и дру­ги. Све­ти му­че­ник
Пан­ха­ри­је. Сед­ми­ца 3. ве­ли­ког по­ста. Глас 2. Вас­кр­шњи
пост, во­да.
Све­та му­че­ни­ца Фо­ти­на. Сед­ми­ца 3. ве­ли­ког по­ста. Глас 2.
Вас­кр­шњи пост, уље.

Недеља
21/ 3 Април Понедељак
22/ 4 Април
Пре­по­доб­ни Ја­ков Ис­по­вед­ник
Овај све­ти­тељ, за­во­лев­ши од мла­до­сти
под­ви­жнич­ки жи­вот, за­мо­на­ши се. Чистио
је сво­ју ду­шу по­стом, бде­њем и
мо­ли­твом. Мно­го је тру­да уло­жио у изу­ча­ва­ње
све­тих књи­га. Очи­стив­ши та­ко,
ве­ли­ким под­ви­зи­ма и тру­до­ви­ма, сво­је
ср­це и ду­шу, удо­сто­јио се епи­скоп­ског
чи­на. У вре­ме ца­ра Кон­стан­ти­на Копро­ни­ма,
нај­рев­но­сни­јег ико­но­бор­ца,
ико­но­бор­ци су га при­мо­ра­ва­ли да се одрек­не
мо­ли­тве­ног по­што­ва­ња све­тих ико­на, али он на то ни­је хтео да
при­ста­не. За­то је од њих пре­тр­пео ве­ли­ке му­ке, го­ње­ња, за­то­че­ња, глад,
жеђ и дру­га зла. У тим му­ка­ма и љу­тим стра­да­њи­ма, он пре­да­де душу
сво­ју Го­спо­ду Бо­гу, ра­ди ко­га се до смр­ти под­ви­за­вао и од ко­га доби
Цар­ство Не­бе­ско да се веч­но ра­ду­је. Жи­вео је и стра­дао у VI­II ве­ку.
Пре­по­доб­но­му­че­ник Јев­ти­ми­је
Ро­ђен у се­лу Ди­мит­ца­ни на Пе­ло­по­незу.
Као де­чак жи­вео је по хри­шћан­ским
нор­ма­ма, али ка­сни­је је оти­шао у Руму­ни­ју
где се пре­дао раз­вра­ту. Жи­већи
та­ко, чак се и по­тур­чи. Али од­мах се
гор­ко по­ка­јао. Он­да се вра­тио Хри­стовој
ве­ри и оти­шао је на Све­ту го­ру где
се за­мо­на­шио. На­кон не­ко­ли­ко го­ди­на,
про­ве­де­них у те­шком по­сту и мо­ли­тви,
ре­шио је да умре за Хри­ста. С бла­госло­вом
свог ду­хов­ног оца, оти­шао је у Ца­ри­град, где је ус­пео да до­ђе
пред ве­ли­ког ве­зи­ра. Пред ве­зи­ром он по­че да се кр­сти, хва­ли Хри­ста
и ку­ди Му­ха­ме­да. На­кон ду­гог му­че­ња, по­се­чен је 1814. го­ди­не, ка­да
му је би­ло 20 го­ди­на. Над ње­го­вим мо­шти­ма мно­ги су се ис­це­ли­ли.
Гла­ва му је у ру­ском ма­на­сти­ру Све­тог Пан­те­леј­мо­на на Све­тој го­ри.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Ки­рил, епи­скоп ка­тан­ски. Све­ти То­ма, па­тријарх
ца­ри­град­ски. Пре­по­доб­ни Се­ра­пи­он. Не­де­ља 3. ве­ли­ког
по­ста – Кр­сто­по­кло­на. Глас 3. Вас­кр­шњи пост, уље.
Све­ште­но­му­че­ник Ва­си­ли­је Ан­кир­ски. Све­та Дро­си­да. Седми­ца
4. ве­ли­ког по­ста. Глас 3. Вас­кр­шњи пост, уље.

Уторак
23/ 5 Април Среда
24/ 6 Април
Пре­по­доб­но­му­че­ник Ни­кон и дру­ги
Ро­ђен у Не­а­по­љу од оца не­зна­бо­шца и
мај­ке хри­шћан­ке. Био је офи­цир у римској
вој­сци. У јед­ном бо­ју че­та му постра­да
и он се, по ра­ни­јем мај­чи­ном
са­ве­ту, пре­кр­сти и јур­ну у не­при­ја­те­ље.
Вра­ћа­ју­ћи се ку­ћи, не­пре­ста­но је ви­као:
„Ве­ли­ки је Бог хри­шћан­ски“. Кр­стио
га је епи­скоп Ки­зич­ки Те­о­до­си­је који
га, пре­ма ви­зи­ји ко­ју је имао, оста­ви
се­би за на­след­ни­ка. Са сво­јим уче­ници­ма,
бив­шим рат­ним дру­го­ви­ма, оти­шао је на Си­ци­ли­ју. Ту су ње­гових
199 уче­ни­ка по­се­кли, а ње­га ве­зи­ва­ли ко­њи­ма за ре­по­ве, ба­ца­ли
са сте­не, ту­кли, стру­га­ли и нај­зад по­се­кли. Те­ло су му ба­ци­ли у поље
где се јед­но бе­со­муч­но чо­бан­че за­пе о ње­га и од­мах из­ле­чи. То се
про­чу и хри­шћа­ни га са­хра­ни­ше. По­стра­дао је у вре­ме ца­ра Де­ки­ја.
Све­ти Ар­те­мон
Ро­ђен и вас­пи­тан у Се­лев­ки­ји Пи­си­дијској,
у Ма­лој Ази­ји. Жи­вео је у вре­ме
све­тих апо­сто­ла. Кад је апо­стол Па­вле
до­шао у тај град, про­по­ве­да­ју­ћи Бо­жи­ју
реч, за­па­зио је Ар­те­мо­на ка­ко ме­ђу својим
су­гра­ђа­ни­ма од­ска­че до­брим де­лима
и још ви­ше га је утвр­дио у Хри­сто­вој
ве­ри. По­том је ње­га, ис­пу­ње­ног Бо­жанском
му­дро­шћу, жи­те­љи­ма Се­лев­ки­је
по­ста­вио за па­сти­ра и учи­те­ља, хи­ро­тони­сав­ши
га за њи­хо­вог пр­вог епи­ско­па. Ар­те­мон је с љу­ба­вљу и ревно­шћу
упра­вљао сло­ве­сним ста­дом Хри­сто­вим, сви­ма се по­ста­вив­ши
при­ста­ни­штем спа­се­ња и чу­до­твор­ним ле­ка­ром њи­хо­вих ду­ша и те­ла.
Збри­ња­вао је си­ро­чад, удо­ви­це и ни­ште. Му­дро и бо­го­у­год­но про­жи­вевши
свој ово­зе­маљ­ски жи­вот, пре­се­лио се у веч­ност у ду­бо­кој ста­ро­сти.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Ни­кон Пе­чер­ски. Сед­ми­ца 4. ве­ли­ког по­ста.
Глас 3. Вас­кр­шњи пост, уље.
Пре­по­доб­ни Ја­ков Ис­по­вед­ник. Све­ште­но­му­че­ник Пар­те­није,
па­три­јарх ца­ри­град­ски. Спо­мен чу­да у Пе­чер­ском ма­насти­ру.
Пре­по­доб­ни За­ха­ри­ја. Прет­пра­зни­штво Бла­го­ве­сти.
Сед­ми­ца 4. ве­ли­ког по­ста. Глас 3. Вас­кр­шњи пост, во­да.

Четвртак
25/ 7 Април Петак
26/ 8 Април
Бла­го­ве­сти
Ка­да се Пре­све­тој Дје­ви на­вр­ши­ло 11
го­ди­на пре­би­ва­ња у хра­му у Је­ру­са­лиму,
од­но­сно 14 го­ди­на од ро­ђе­ња, свеште­ни­ци
су јој са­оп­шти­ли да, по за­ко­ну,
ви­ше не мо­же да оста­не ту не­го да је дужна
да сту­пи у брак. Али она им је од­гово­ри­ла
да се по­све­ти­ла Бо­гу и да же­ли
да оста­не де­вој­ка до смр­ти. Та­да пр­восве­ште­ник
За­ха­ри­ја са­бра 12 без­же­них
љу­ди из пле­ме­на Да­ви­до­ва да би једно­ме
од њих уру­чи­ли Дје­ву Ма­ри­ју. И уру­чи­ли су је стар­цу Јо­си­фу из
На­за­ре­та, ко­ји јој је био срод­ник. У Јо­си­фо­вом до­му Пре­све­та Дје­ва
је на­ста­ви­ла да жи­ви као у Со­ло­мо­но­вом хра­му, у мо­ли­тви и ру­ко­дељи.
Али, ка­да се на­вр­ши­ло вре­ме ко­је је про­ре­као про­рок Да­ни­ло, јавио
јој се ар­хан­гел Га­ври­ло и ре­као јој је да ће ро­ди­ти Си­на Бо­жи­јег.
Са­бор Све­тог ар­хан­ге­ла Га­ври­ла
Је­дан од 7 ве­ли­ких ан­ге­ла ко­ји сто­је пред
пре­сто­лом Бо­жи­јим. Ка­да је ја­вио пр­восве­ште­ни­ку
За­ха­ри­ју да ће му се ро­дити
син Јо­ван Пре­те­ча, ка­зао је: „Ја сам
Га­ври­ло ко­ји сто­јим пред Бо­гом“ (Лк.
1, 19). Ње­го­во име зна­чи муж-Бог. Он је
ја­вио и Јо­а­ки­му и Ани да ће им се ро­дити
Дје­ва Ма­ри­ја, по­у­ча­вао је Мој­се­ја у
пу­сти­њи ка­ко да на­пи­ше књи­гу По­стања.
На­да­све, он је бла­го­ве­сник ова­плоће­ња
Си­на Бо­жи­јег. Све­ти оци сма­тра­ју да он при­на­дле­жи нај­ви­шем
ан­ге­о­ском чи­ну, се­ра­фи­ми­ма. Њи­хо­ва име­на су: Ми­ха­и­ло, Га­ври­ло,
Ра­фа­и­ло, Ури­ло, Са­ла­ти­ло, Је­гу­ди­ло и Ва­ра­хи­ло (не­ки овом бро­ју сера­фи­ма
при­до­да­ју и Је­ре­ми­ла). Сва­ки има по­себ­ну слу­жбу, и сви су
рав­ни по ча­сти. Га­ври­ло­ва слу­жба је бла­го­ве­шће­ње спа­се­ња љу­ди.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­те му­че­ни­це Пе­ла­ги­ја, Те­о­до­си­ја и Ду­ла. Сед­ми­ца 4. вели­ког
по­ста. Глас 3. Вас­кр­шњи пост, ри­ба.
Све­ште­но­му­че­ник Ири­неј, епи­скоп срем­ски. Пре­по­доб­ни
Малх. Пре­по­доб­ни Ва­си­ли­је Но­ви. Ода­ни­је Бла­го­ве­сти. Седми­ца
4. ве­ли­ког по­ста. Глас 3. Вас­кр­шњи пост, уље.

Субота
27/ 9 Април Недеља
28/ 10 Април
Пре­по­доб­на Ма­тро­на Со­лун­ска
Би­ла је слу­жав­ка у ку­ћи јед­ног Је­вре­јина
у Со­лу­ну чи­ја же­на јој се не­пре­стано
ру­га­ше због ве­ре у Хри­ста. Ма­тро­на
је ћу­та­ла, ра­ди­ла свој по­сао и у по­та­ји
се мо­ли­ла Го­спо­ду. Јед­ном, Је­вреј­ка
до­зна­де да је Ма­тро­на кри­шом ишла
у цр­кву и, гнев­на, упи­та је за­што није
по­шла у си­на­го­гу. „За­то што у хришћан­ској
Цр­кви Бог жи­ви, а од је­врејске
си­на­го­ге је од­сту­пио“, од­го­во­ри
јој Ма­тро­на. Је­вреј­ка је он­да ис­ту­че, све­за и за­кљу­ча. Ују­тро је на­ђе
од­ве­за­ну. И та­ко ви­ше пу­та, док је ни­је умо­ри­ла гла­ђу. Он­да је њено
те­ло ба­ци­ла са ви­си­не сво­је ку­ће. Хри­шћа­ни је че­сно са­хра­нише.
На ње­ном гро­бу до­го­ди­ла су се мно­га чу­де­са. А зла Је­вреј­ка се
окли­зне са истог ме­ста ода­кле је ба­ци­ла Ма­тро­ни­но те­ло, и по­ги­не.
Пре­по­доб­ни Ила­ри­он Ис­по­вед­ник
За­мо­на­шио се у ра­ној мла­до­сти. Био је
игу­ман ма­на­сти­ра Пе­ли­ки­та, код Хеле­спон­та
(мо­ре­у­за Дар­да­не­ли). Чи­нио
је чу­да: ис­це­лио мно­ге хро­ме, сле­пе,
низ­во­дио ки­шу, из­го­нио зле ду­хо­ве. Постра­дао
је од ико­но­бо­ра­ца у вре­ме ца­ра
Ла­ва III Иса­ври­ја­ни­на. Ца­рев вој­во­да
је на­пао с вој­ском на ма­на­стир Пе­ликит
за вре­ме Све­те Ли­тур­ги­је на Ве­ли­ки
че­твр­так, Све­те Да­ро­ве са Ча­сне тра­пезе
по­ба­цао је на под, за­тим ухва­ти 42 нај­у­глед­ни­ја мо­на­ха, око­ва их
у лан­це, а оста­ле ста­ви на му­ке: не­ке пре­би и ис­ки­да им те­ла, не­ки­ма
смо­лом на­ма­за ли­це и бра­де и за­па­ли их, не­ки­ма од­ре­за но­се­ве. Потом
за­па­ли ма­на­стир, а Све­тог Ила­ри­о­на са 42 око­ва­на мо­на­ха по­сла
у за­то­че­ње у бли­зи­ни Ефе­са, где су у там­ни­ци скон­ча­ли 754. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Јо­ван Про­зор­љи­ви. Пре­по­доб­ни Паф­ну­ти­је.
Сед­ми­ца 4. ве­ли­ког по­ста. Глас 3. Вас­кр­шњи пост, уље.
Пре­по­доб­ни му­че­ник Ев­стра­ти­је Пе­чер­ски. Пре­по­доб­ни Иси­хи­је
Је­ру­са­лим­ски. Све­ти му­че­ник Бо­јан. Чу­де­сни до­га­ђај са Так­си­отом,
вој­ни­ком из Кар­та­ги­не. Не­де­ља 4. ве­ли­ког по­ста – Сре­до­посна,
Све­тог Јо­ва­на Ле­ствич­ни­ка. Глас 4. Вас­кр­шњи пост, уље.

Понедељак
29/ 11 Април Уторак
30/ 12 Април
Пре­по­доб­ни Мар­ко Аре­ту­ски
Мар­ко је у вре­ме ца­ра Кон­стан­ти­на разо­рио
не­зна­бо­жач­ки храм и пре­вео
мно­ге љу­де у Хри­сто­ву ве­ру. Али ка­да
на пре­сто до­ђе Ју­ли­јан и од­сту­пи од вере
Хри­сто­ве, не­ки Аре­ту­сиј­ски гра­ђа­ни,
Си­риј­ци, од­ре­ко­ше се Хри­ста и вра­тише
не­зна­бо­штву. И уста­до­ше на Мар­ка,
тра­же­ћи да им или са­зи­да храм или да
пла­ти за ње­га не­ку огром­ну су­му новца.
Кад он то од­би, ши­ба­ли су га, ву­кли
ули­ца­ма, он­да су му од­ре­за­ли уши па га сву­кли го­ла, на­ма­за­ли ме­дом
и на лет­њој вру­ћи­ни ве­за­ли за др­во. Ста­рац Мар­ко је све то пре­тр­пео
без ја­у­ка. Ви­дев­ши ње­го­ву тр­пе­љи­вост, не­зна­бо­шци тра­жа­ху све ни­жу
и ни­жу су­му, али он не да­де ни­шта. На кра­ју су га осло­бо­ди­ли и, један
по је­дан, при­мив­ши по­у­ку од ње­га, вра­ти­ли су се Хри­сто­вој ве­ри.
Пре­по­доб­ни Јо­ван Ле­ствич­ник
Као ше­сна­е­сто­го­ди­шњак до­шао на Синај­ску
го­ру где је код свог ду­хов­ног
оца, Мар­ти­ри­ја, у по­слу­ша­њу про­вео
19 го­ди­на. По ње­го­вој смр­ти, по­ву­као
се у јед­ну пе­ште­ру где је у те­шком подви­гу
про­вео 20 го­ди­на. Ње­гов уче­ник
Мој­сеј јед­ном за­спа ис­под не­ке сте­не и
Јо­ван, иако да­ле­ко, у сво­јој ке­ли­ји, виде
да је у опа­сно­сти. По­сле му је благо­дар­ни
Мој­сеј ре­као да је у сну чуо да
га Јо­ван ви­че. Са­мо што је ско­чио, ка­мен се сру­шио где је он ле­жао.
На на­ва­љи­ва­ње бра­ти­је, је­два је при­стао да бу­де игу­ман ма­на­сти­ра,
а ка­да га не­ко пре­ко­ри да је мно­го­гла­го­љив, без гне­ва го­ди­ну да­на
ни ре­чи ни­је про­го­во­рио. На­пи­сао мно­ге књи­ге од ко­јих је нај­чуве­ни­ја
„Ле­стви­ца“. Упо­ко­јио се 563. го­ди­не, ка­да је имао 80 го­ди­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Јо­ван Пу­сти­њак. Сед­ми­ца 5. ве­ли­ког по­ста.
Глас 4. Вас­кр­шњи пост, уље.
Спо­мен на мо­на­ха ко­ји ни­ко­га у жи­во­ту ни­је осу­дио. Седми­ца
5. ве­ли­ког по­ста. Глас 4. Вас­кр­шњи пост, уље.

Среда
31/ 13 Април Четвртак
1/ 14 Април
Св. све­ште­но­му­ч. Ипа­ти­је Ган­гриј­ски
Ро­ђен у Ки­ли­ки­ји, био епи­скоп у граду
Ган­гри. Уче­ство­вао је на I Ва­се­љенском
Са­бо­ру. Још док је био жив, про­чуо
се као чу­до­тво­рац и цар Кон­стан­ци­је
је на­ре­дио да му се осли­ка ње­гов лик
и др­жао га је у свом дво­ру као оружје
про­тив не­ча­сти­вих си­ла. Јед­ном, кад
се вра­ћао из Ца­ри­гра­да, у не­ком те­снацу,
Ипа­ти­ја су на­па­ли је­ре­ти­ци, та­козва­ни
но­ва­ти­ја­ни, и гур­ну­ли га у бла­то.
Не­ка же­на из те дру­жи­не уда­ри га ка­ме­ном у гла­ву, и он та­ко скон­ча
свој зем­ни жи­вот. А та же­на је на­јед­ном по­лу­де­ла и оним истим каме­ном
је се­бе уда­ра­ла у гла­ву. Ис­це­ље­на је та­ко што су је до­ве­ли на
гроб Све­тог Ипа­ти­ја и по­мо­ли­ли му се за њу. Оста­так жи­во­та је прове­ла
у по­ка­ја­њу и мо­ли­тви. Све­ти Ипа­ти­је је по­стра­дао 326. го­ди­не.
Пре­по­доб­на Ма­ри­ја Егип­ћан­ка
Ро­ђе­на у Ми­си­ру, а од сво­је два­на­е­сте
го­ди­не 17 го­ди­на жи­ве­ла раз­врат­но. У
Је­ру­са­ли­му је хте­ла да се по­кло­ни Часном
Кр­сту, али је не­ка си­ла за­у­ста­ви.
Устра­ше­на, по­гле­да на ико­ну Пре­све­те
Бо­го­ро­ди­це ис­по­ве­да­ју­ћи сво­је гре­хе.
Ка­да це­ли­ва Крст и за­хва­ли Бо­го­ро­дици,
чу глас: „Ако пре­ђеш Јор­дан, на­ћи
ћеш до­бар мир“. У пу­сти­њи, у те­шким
му­ка­ма, стра­ху, бор­би са стра­сним поми­сли­ма,
про­жи­ве­ла је 48 го­ди­на. Свој жи­вот је ис­при­ча­ла стар­цу
Зо­си­ми, ко­ји ју је на­шао. Сле­де­ће го­ди­не он је при­че­стио на оба­ли
Јор­да­на, а на­ред­не го­ди­не са­хра­нио на по­то­ку где је пр­ви пут ви­део,
20 да­на хо­да од Јор­да­на, са­знав­ши из ње­ног пи­сма да се она ту упоко­ји­ла
исте но­ћи ка­да се и при­че­сти­ла. Упо­ко­ји­ла се око 530. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Јо­на, ми­тро­по­лит мо­сков­ски. Све­ште­но­му­че­ник Авда.
Пре­по­доб­ни Апо­ло­ни­је Ми­сир­ски. Сед­ми­ца 5. ве­ли­ког
по­ста. Пр­во бде­ни­је. Глас 4. Вас­кр­шњи пост, уље.
Све­ти Ме­ли­тон, епи­скоп сар­диј­ски. Пре­по­доб­ни Про­ко­пи­је
Чех. Сед­ми­ца 5. ве­ли­ког по­ста. Глас 4. Вас­кр­шњи пост, уље.

Петак
2/ 15 Април Субота
3/ 16 Април
Пре­по­доб­ни Тит Чу­до­тво­рац
У ра­ној мла­до­сти, ву­чен љу­ба­вљу Госпо­да
Ису­са Хри­ста, оста­вио је свет и
оти­шао у ма­на­стир где је при­мио ангел­ски
образ. Не жа­ле­ћи се­бе, Бо­га ради,
упу­тио се те­сним пу­тем мо­на­шког
под­ви­га. И то­ли­ко се пре­дао смер­но­сти
и по­слу­шно­сти, да је овим вр­ли­на­ма
пре­ва­зи­шао не са­мо бра­ти­ју, не­го и све
љу­де тог вре­ме­на. За­тим по­ста­де игу­ман
и па­стир сло­ве­сних ова­ца Хри­сто­вих.
Пре­ма сви­ма је имао огром­ну љу­бав, кро­тост и са­ми­лост. Чи­сто­ту душе
и те­ла са­чу­вао је до по­след­њег из­ди­са­ја. У вре­ме ико­но­бо­рач­ке јере­си,
по­ка­зао се не­по­ко­ле­би­вим сту­бом Цр­кве Хри­сто­ве. Бог га је удосто­јио
да­ра чу­до­твор­ства и за жи­во­та и по­сле упо­ко­је­ња. За со­бом је
оста­вио ве­ли­ки број уче­ни­ка. Ду­шу је Го­спо­ду пре­дао мир­но у IX ве­ку.
Све­ти Ни­ки­та Ис­по­вед­ник
Ро­ђен је у Ви­ти­ни­ји, у гра­ду Ке­са­ри­ји.
Ка­да се ње­гов отац Фи­ла­рет за­мо­на­шио,
остао је код ба­бе. А ка­да је од­ра­стао и
из­у­чио на­у­ке, за­мо­на­шио се у Ми­ди­кијском
ма­на­сти­ру. Вре­ме­ном је иза­бран
за игу­ма­на овог ма­на­сти­ра. На­кон што
се за­ца­рио Лав V Јер­ме­нин, по­но­во је
бук­ну­ла ико­но­бор­ска је­рес. Ико­но­борци
су за­то­чи­ли Све­тог Ни­ки­ту, и му­чили
су га, али он се ни­је по­ко­ле­бао. Ка­да
је Лав Јер­ме­нин уби­јен, Све­ти Ни­ки­та се по­ву­као на јед­но уса­мље­но
ме­сто код Ца­ри­гра­да. Оста­так жи­во­та је про­вео у мо­ли­ти­ви и бла­года­ре­њу
Бо­гу. Мно­га чу­да су се до­го­ди­ла ње­го­вим мо­ли­тва­ма. Ка­да се
упо­ко­ји, те­ло су му пре­не­ли у ње­гов ма­на­стир. При спро­во­ду, многи
су се ис­це­ли­ли са­мо што су га се до­та­кли. Упо­ко­ји се 824. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Ам­фи­јан и Еде­си­је. Сед­ми­ца 5. ве­ли­ког поста.
Дру­го бде­ни­је. Глас 4. Вас­кр­шњи пост, уље.
Све­ти Па­вле Не­вољ­ник. Све­ти му­че­ник Ул­пи­јан. Сед­ми­ца 5.
ве­ли­ког по­ста. Глас 4. Вас­кр­шњи пост, уље.

Недеља
4/ 17 Април Понедељак
5/ 18 Април
Пре­по­доб­ни Јо­сиф Хим­но­граф
Ро­ђен је на Си­ци­ли­ји, од бла­го­че­стивих
ро­ди­те­ља. По њи­хо­вој смр­ти, отишао
је у Со­лун и ту се за­мо­на­шио. Био
је узор у по­сту, уз­др­жа­но­сти, мо­ли­тви,
псал­мо­по­ја­њу, бде­њу, тру­ду. Гри­го­ри­је
Де­ка­по­лит га је од­вео са со­бом у Ца­риград.
Ка­да је по­но­во бук­ну­ла ико­но­борач­ка
је­рес, под Ла­вом Јер­ме­ни­ном,
по­сла­ли су га у Рим да по­зо­ве па­пу и
Рим­ску цр­кву у бор­бу за пра­ву ве­ру, али
ухва­ти­ли су га пи­ра­ти и на Кри­ту пре­да­ли је­ре­ти­ци­ма. У там­ни­ци је
про­вео 6 го­ди­на, око­ван же­ле­зом, а ка­да је цар Лав уби­јен, у том тренут­ку
му се ја­вио Све­ти Ни­ко­ла и он се у тре­нут­ку на­шао пред Ца­ригра­дом.
Ис­пе­вао је ка­но­не и сти­хи­ре мно­гим све­ти­те­љи­ма. Имао је
дар про­зор­љи­во­сти. Скон­чао је мир­но у ду­бо­кој ста­ро­сти, 883. го­ди­не.
Пре­по­доб­ни Мар­ко Тра­че­ски
Ро­ђен је у Ати­ни. Ка­да је за­вр­шио висо­ке
шко­ле и ка­да су му се ро­ди­те­љи
упо­ко­ји­ли, раз­дав­ши све има­ње сиро­ти­њи,
сео је на да­ску и оти­снуо се
на мор­ску пу­чи­ну, с твр­дом ве­ром у
Бо­га. И Бог Про­ми­сли­тељ до­вео га је
у Ли­ви­ју (или Ети­о­пи­ју), у пла­ни­ну
зва­ну Тра­че­ска. Ту се под­ви­за­вао 95
го­ди­на. Пу­них 30 го­ди­на во­дио је страшну
бор­бу са злим ду­хо­ви­ма. Јео је
зе­мљу и пио мор­ску во­ду. А он­да је ан­гел Бож­ји по­чео сва­ки дан
да му до­но­си хра­ну. Пред са­мо упо­ко­је­ње по­се­тио га Све­ти Се­рапи­он,
ко­ји је по­сле об­ја­вио ње­го­во чу­де­сно жи­ти­је. Све­ти Мар­ко
је за­до­био та­кву чу­до­твор­ну си­лу да је, сво­јом ве­ром, мо­гао и бр­да
да по­ме­ра. Упо­ко­ји се око 400. го­ди­не, ка­да му је би­ло 130 го­ди­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та му­че­ни­ца Фе­вру­та. Пре­по­доб­ни Зо­сим. Пре­по­доб­ни
му­че­ник Ни­ки­та. Не­де­ља 5. ве­ли­ког по­ста – Глув­на, Пре­подоб­не
Ма­ри­је Егип­ћан­ке. Глас 5. Вас­кр­шњи пост, уље.
Све­ти му­че­ни­ци Ага­то­под и Те­о­дул. Сед­ми­ца 6. ве­ли­ког поста.
Глас 5. Вас­кр­шњи пост, уље.

Уторак
6/ 19 Април Среда
7/ 20 Април
Све­ти Ев­ти­хи­је Ца­ри­град­ски
Ро­ђен у Фри­ги­ји. Био је игу­ман јед­ног
ма­на­сти­ра Ама­сиј­ског. На V Ва­се­љенском
Са­бо­ру бли­стао је уче­но­шћу и благо­че­сти­во­шћу.
За­сту­пао је ми­шље­ње да
је­ре­ти­ци мо­гу би­ти пре­да­ни ана­те­ми и
по­сле смр­ти. За­во­ле­ли су га цар Ју­стини­јан
и па­три­јарх Ца­ри­град­ски Ми­на,
ко­ји га је на­зна­чио за сво­га на­след­ни­ка.
На­кон 12 го­ди­на, цар па­де у мо­но­физит­ску
је­рес аф­тар­то­до­ке­та, ко­ја је учила
да је Го­спод и пре вас­кр­се­ња имао бо­жан­ско и не­тру­ле­жно те­ло,
без осе­ћа­ја гла­ди и бо­ла, а Ев­ти­хи­је уста­де про­тив ње. Цар га прог­на
у ма­на­стир из ко­јег је до­шао, а он се ту по­ка­за чу­до­твор­цем. Ка­да се
Ју­сти­ни­јан по­ка­јао и умро, на­сле­дио га је Ју­стин ко­ји је вра­тио Евти­хи­ја
на па­три­јар­шиј­ски трон. Упо­ко­ји се у Го­спо­ду 582. го­ди­не.
Пре­по­доб­ни Ге­ор­ги­је Ми­ти­лен­ски
Ис­так­нув­ши се ве­ли­ким под­ви­гом и
рев­но­шћу у ве­ри пра­во­слав­ној, иза­бран
је за ми­тро­по­ли­та Ми­ти­лен­ског. Мудро
и рев­но­сно је упра­вљао по­ве­ре­ном
му па­ством све до сво­је ста­ро­сти. Та­да
на­ста­де го­ње­ње хри­шћа­на под Ла­вом
Јер­ме­ни­ном. Овај цар је у Ца­ри­гра­ду сазвао
са­бор епи­ско­па ко­ји је, по ње­го­вој
же­љи, тре­бао да по­др­жи ико­но­бо­рач­ку
је­рес. На са­бор је по­зван и ста­ри митро­по­лит
Ге­ор­ги­је. Али он, са још не­ким хра­брим епи­ско­пи­ма, ко­ји
се ни­су упла­ши­ли злог ца­ра, уста­де у од­бра­ну све­тих ико­на. За­то га је
цар уни­зио и про­те­рао у пре­де­ле Хер­со­на, где је у те­ле­сној бе­ди провео
оста­так свог зем­ног жи­во­та. Пре­дао је ду­шу сво­ју Го­спо­ду 816. годи­не.
Мно­га чу­да је учи­нио ка­ко за жи­во­та, та­ко и на­кон упо­ко­је­ња.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­тих сто два­де­сет му­че­ни­ка Пер­сиј­ских. Сед­ми­ца 6. ве­ликог
по­ста. Глас 5. Вас­кр­шњи пост, уље.
Пре­по­доб­ни Нил Сор­ски. Све­ти му­че­ник Ка­ли­о­пи­је. Пре­подоб­ни
Да­ни­ло Пе­ре­ја­слав­ски. Пре­по­доб­ни Гри­го­ри­је Си­наит.
Сед­ми­ца 6. ве­ли­ког по­ста. Глас 5. Вас­кр­шњи пост, во­да.

Четвртак
8/ 21 Април Петак
9/ 22 Април
Св. апо­сто­ли Иро­ди­он, Агав, Руф и други
Сви су би­ли од Се­дам­де­се­то­ри­це. Свети
Иро­ди­он је био епи­скоп Нео­па­трски.
По­се­чен је у Ри­му истог да­на ка­да
је апо­стол Пе­тар рас­пет на кр­сту нао­па­ко.
Све­ти Агав је про­ре­као ве­ли­ку
глад у вре­ме ће­са­ра Клав­ди­ја и, ка­да
се у Ке­са­ри­ји срео са апо­сто­лом Павлом,
узео је ње­гов по­јас и све­зао га себи
око ру­ку и но­гу и ре­као: „Та­ко го­во­ри
Дух Све­ти: чо­вје­ка ко­је­га је овај по­јас,
ова­ко ће све­за­ти у Је­ру­са­ли­му Ју­деј­ци, и пре­да­ће га у ру­ке не­зна­божа­ца“
(Де­ла Ап. 21, 11). Све­ти Руф је био епи­скоп у Ти­ви Је­лад­ској,
Све­ти Асин­крит у Ир­ка­ни­ји Азиј­ској, Све­ти Фле­гонт у гра­ду Ма­рато­ну
у Тра­ки­ји и Све­ти Ер­ми­ја у Дал­ма­ци­ји. Све их по­ми­ње апо­стол
Па­вле у По­сла­ни­ци Ри­мља­ни­ма (16, 13-14), као и Иро­ди­о­на (16, 11).
Све­ти му­че­ник Ев­пси­хи­је
У вре­ме ца­ра Ју­ли­ја­на Од­ступ­ни­ка,
ка­да је у Ке­са­ри­ји Ка­па­до­киј­ској Црквом
Бо­жи­јом упра­вљао Све­ти Ва­си­лије
Ве­ли­ки, Ев­пси­хи­је је сту­пио у брак са
углед­ном де­вој­ком. Али, ни јед­ног да­на
ни­је по­жи­вео у бра­ку. У вре­ме ње­го­ве
свад­бе, био је не­зна­бо­жач­ки пра­зник
идо­ла Фор­ту­не. Ев­пси­хи­је је, са дру­гови­ма,
по­лу­пао све идо­ле у хра­му, па и
сам храм ра­зо­ри. Цар Ју­ли­јан се разгне­ви
и на­ре­ди да се ви­нов­ни­ци по­се­ку, да се мно­ги хри­шћа­ни узму
у вој­ску, да се уда­ри огро­ман да­нак на хри­шћа­не и да се о њи­хо­вом
тро­шку по­но­во са­зи­да храм Фор­ту­ни, те да се гра­ду оду­зме по­ча­сно
име Ке­са­ри­ја (ко­је му је дао ке­сар Клав­ди­је) и вра­ти Ма­за. Све­ти Евпси­хи­је
је ве­зан за др­во и љу­то му­чен, а по­том по­се­чен, 362. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ни­фонт, епи­скоп нов­го­род­ски. Све­ти Ке­ле­стин, епископ
рим­ски. Сед­ми­ца 6. ве­ли­ког по­ста. Глас 5. Вас­кр­шњи
пост, уље.
Пре­по­доб­но­му­че­ник Ва­дим. Па­ра­стос по­би­је­ни­ма у Ја­сенов­цу
и оста­лим ло­го­ри­ма и стра­ти­шти­ма у Дру­гом светском
ра­ту. Сед­ми­ца 6. ве­ли­ког по­ста. Глас 5. Вас­кр­шњи
пост, во­да.

Субота
10/ 23 Април Недеља
11/ 24 Април
Св. 6.000 му­ч. у Гру­зи­ји – Ла­за­ре­ва су­бо­та – Вр­би­ца
У Да­ви­до–га­ре­џиј­ској пу­сти­њи у Гру­зији
би­ло је 12 ма­на­сти­ра. Го­ди­не 1615.
Гру­зи­ју је на­пао шах Аб­бас I и сву је
опу­сто­шио. У сви­та­ње Вас­кр­са, иду­ћи у
лов, он ви­де у пла­ни­ни мно­ге све­тиљ­ке.
То су ино­ци из свих 12 оби­те­љи у ли­тији
ишли око цр­кве Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог.
Он­да шах на­ре­ди вој­ни­ци­ма да их све
исе­ку. Ан­гел Бо­жи­ји игу­ма­ну Ар­се­нију
об­ја­ви бли­ску смрт. Та­да се сви приче­сти­ше
и спре­ми­ше за стра­да­ње. У том су при­сти­гли на­па­да­чи и све
су их исе­кли на ко­ма­де. Та­ко се за­вр­ши­ла ви­ше од хи­ља­ду го­ди­на дуга
исто­ри­ја ових зна­ме­ни­тих ма­на­сти­ра, ог­њиштâ ду­хов­но­сти Гру­зија­ца.
Оста­ла су са­мо два. Гру­зин­ски цар Ар­чил са­брао је мо­шти ових
му­че­ни­ка и са­хра­нио их је. Оне и до да­нас ис­пу­шта­ју це­леб­но ми­ро.
Ула­зак Го­спо­да Ису­са Хри­ста у Је­ру­са­лим - Цве­ти
Ула­зак Го­спо­да Ису­са Хри­ста у Је­руса­лим
на­зи­ва се и цар­ским: „Ево Цар
твој иде те­би кро­так“ (Зах. 9, 9; Мт. 21,
5). А Ње­гов ула­зак уисти­ну је био кротак:
„и ја­ше на ма­га­ри­ци, и ма­га­ре­ту,
мла­дун­че­ту то­вар­не жи­во­ти­ње“ (Мт
21,5). „Оса­на си­ну Да­ви­до­ву! Бла­го­словен
ко­ји до­ла­зи у име Го­спод­ње! Оса­на
на ви­си­ни“ (Мт. 21, 9), по­здра­вљао је јевреј­ски
на­род Хри­ста у не­де­љу, а већ
у пе­так је зах­те­вао Ње­го­ву смрт. Они ко­ји су оче­ки­ва­ли зе­маљ­ског
вла­да­ра, ви­дев­ши да онај ко­ме су ода­ва­ли по­част као ца­ру не ула­зи у
Је­ру­са­лим да би се за­ца­рио на зе­маљ­ском пре­сто­лу, већ ну­ди Царство
ко­је ни­је од ово­га све­та, окре­ну­ли су се про­тив Ње­га, и ра­до­сни
ус­кли­ци на Цве­ти пре­тво­ри­ше се у уз­ви­ке мр­жње на Ве­ли­ки пе­так.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Те­рен­ти­је, Афри­кан, Мак­сим, Пом­пи­је и
дру­ги. Сед­ми­ца 6. ве­ли­ког по­ста. Глас 5. Вас­кр­шњи пост, уље.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Ан­ти­па. Све­ти му­че­ни­ци Про­кес и
Мар­ти­ни­јан. Не­де­ља 6. ве­ли­ког по­ста – Цвет­на. Глас 6. Васкр­шњи
пост, ри­ба.

Понедељак
12/ 25 Април Уторак
13/ 26 Април
Пре­по­доб­ни Ака­ки­је
Ро­ђен у се­лу Го­ли­ци у Епи­ру, у Грч­кој,
од про­стих али по­бо­жних ро­ди­те­ља.
Док је био де­чак, умро му је отац, па је
мо­рао да се по­све­ти до­ма­ћин­ству. Тако
је остао не­пи­смен. Све­то Је­ва­ђе­ље и
по­уч­не бе­се­де у цр­кви раз­го­ре­ва­ли су
ње­го­ву љу­бав пре­ма Бо­гу, и сва­ки слобо­дан
тре­ну­так ко­ри­стио је да се уда­љи
на мо­ли­тву. У 23. го­ди­ни се за­мо­нашио
у ма­на­сти­ру Све­те Тро­ји­це у За­гори.
Чи­тав жи­вот је про­вео у стро­гом под­ви­гу, хра­не­ћи се тра­ва­ма, или
ис­ту­ца­ним са­су­ше­ним тра­ва­ма по­ме­ша­ним са пра­хом од ка­ме­на,
не­пре­кид­но про­у­зно­се­ћи ср­це сво­је Бо­гу. По­бе­див­ши нај­те­жа и најлу­ка­ви­ја
де­мон­ска ис­ку­ше­ња, очи­стио је сво­је те­ло од сва­ке стра­сти.
Пре­дао је ду­шу сво­ју Го­спо­ду 1730. го­ди­не, ка­да му је би­ло 98 го­ди­на.
Св. све­ште­но­му­ч. Ар­те­мон Ла­о­ди­киј­ски
У вре­ме ца­ра Ди­о­кле­ци­ја­на, био је свеште­ник
у Ла­о­ди­ки­ји. На­кон што је 16
го­ди­на био чтец, 28 ђа­кон и 33 све­штеник,
из­ве­ден је на суд. Су­ди­ја га је увео
у Еску­пов храм, где су жре­че­ви не­гова­ли
зми­је по­све­ће­не то­ме „бо­гу“. Арте­мон
се пре­кр­сти и оне оста­до­ше непо­мич­не,
он­да их из­ве­де, ду­ну на њих
и све их умр­тви. Ви­дев­ши ово, сви се
сле­ди­ше од ужа­са, а глав­ни жрец Вита­ли­је
вик­ну: „Ве­ли­ки је Бог хри­шћан­ски“. Ар­те­мон га кр­сти са још
не­ким ње­го­вим при­ја­те­љи­ма. Су­ди­ја је остао упо­ран у сво­јој зло­би.
Али ка­да је хтео му­че­ни­ка да ба­ци у вре­лу смо­лу, сам је у њу пао са
ко­ња. Не­ко вре­ме је ста­рац Ар­те­мон сло­бод­но хо­дио, док су га прати­ла
ње­го­ва два је­ле­на, али је по­но­во ухва­ћен и по­се­чен 303. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Исак Си­рин II. Све­ти Ва­си­ли­је Ис­по­вед­ник.
Пре­по­доб­на Ата­на­си­ја. Стра­сна сед­ми­ца. Ве­ли­ки по­не­дељак.
Вас­кр­шњи пост, во­да.
Све­ти му­че­ник Кри­скент. Све­та му­че­ни­ца То­ма­и­да. Стра­сна
сед­ми­ца. Ве­ли­ки уто­рак. Вас­кр­шњи пост, во­да.

Среда
14/ 27 Април Четвртак
15/ 28 Април
Све­ти Мар­тин Ис­по­вед­ник
По­стао је рим­ски па­па 649. го­ди­не, у
вре­ме мо­но­те­лит­ске је­ре­си. Са ци­љем
да ус­по­ста­ви мир у Цр­кви, цар Кон­станс
II на­пи­са је­ре­тич­ку књи­жи­цу „Ти­пос“.
Па­па Мар­тин са­зва са­бор од 105 еписко­па,
на ко­ме осу­ди ца­ре­ву књи­жи­цу.
Цар по­сла вој­во­ду Олим­па да му дове­де
па­пу. Олимп по­сла вој­ни­ка да га
по­се­че у цр­кви, али овај, ка­да уђе у цркву,
осле­пе а вој­во­ду уби­ше Са­ра­це­ни.
Цар, на­го­во­рен од па­три­јар­ха-је­ре­ти­ка Па­вла, по­сла дру­гог вој­во­ду,
Те­о­до­ра, ко­ји до­ве­де све­за­ног па­пу Мар­ти­на у Ца­ри­град. Ту је па­па
ду­го ле­жао у там­ни­ци, док ни­је прог­нан у Хер­сон где се, 655. го­ди­не,
упо­ко­јио у Го­спо­ду. Две го­ди­не пре ње­га умро је па­три­јарх Па­вле, који
је пред ца­рем гор­ко пла­као због свог гре­ха пре­ма па­пи Мар­ти­ну.
Ве­ли­ки че­твр­так
На пр­ви дан бес­ква­сних хле­бо­ва, за
вре­ме ве­че­ре у ку­ћи Све­тог Јо­ва­на Бого­сло­ва,
на­ста­ла је ме­ђу уче­ни­ци­ма
рас­пра­ва ко је од њих ве­ћи. Та­да Исус
уста­де, опа­са се убру­сом, узе уми­ва­оник
и по­че да пе­ре но­ге сво­јим уче­ници­ма.
Ка­да им опра но­ге, ре­че: „Кад
вам, да­кле, опрах но­ге, ја Го­спод и
Учи­тељ, и ви сте ду­жни јед­ни дру­гима
пра­ти но­ге.“ (Јн. 13, 14). По­том им
је Исус ре­као да ће Га је­дан од апо­сто­ла из­да­ти. „И кад је­ђа­ху, узе
Исус хлеб и бла­го­сло­вив­ши пре­ло­ми га, и да­ва­ше уче­ни­ци­ма, и рече:
Узми­те, је­ди­те; ово је ти­је­ло мо­је. И узе ча­шу и за­бла­го­да­рив­ши
да­де им го­во­ре­ћи: Пиј­те из ње сви; јер ово је крв мо­ја Но­во­га за­вје­та
ко­ја се про­ли­је­ва за мно­ге ра­ди от­пу­ште­ња гри­је­хо­ва“ (Мт 26, 26-28).
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Ан­то­ни­је, Јо­ван и Ев­ста­ти­је. Све­ти му­че­ник
Ар­да­ли­он Глу­мац. Стра­сна сед­ми­ца. Ве­ли­ка сре­да. Вас­кр­шњи
пост, во­да.
Све­ти апо­сто­ли Ари­старх, Пуд и Тро­фим. Све­ти му­че­ник
Са­ва Гот­ски. Све­те му­че­ни­це Ва­си­ли­са и Ана­ста­си­ја. Страсна
сед­ми­ца. Спо­мен Тај­не ве­че­ре. Ве­ли­ко бде­ни­је. Вас­кршњи
пост, уље.

Петак
16/ 29 Април Субота
17/ 30 Април
Ве­ли­ки пе­так
На­кон што га је Ју­да из­дао и што су
га то­ком но­ћи ухва­ти­ли, је­вреј­ски прво­све­ште­ни­ци
и на­род­не ста­ре­ши­не
пре­да­до­ше Ису­са Пон­ти­ју Пи­ла­ту, који
опра ру­ке и, док је све­ти­на ви­ка­ла:
„Расп­ни га, расп­ни“ (Јн. 19, 6), да­де да
га иши­ба­ју и ра­зап­ну. Он­да му обу­коше
пур­пур­ни огр­тач, ста­ви­ше на гла­ву
тр­нов ве­нац и по­пљу­ва­ше. Из­нео је свој
крст на Гол­го­ту, где су га на ње­га ра­запе­ли,
за­јед­но са два раз­бој­ни­ка. „А ста­ја­ху код Ису­со­ва кр­ста ма­ти
ње­го­ва, и се­стра ма­те­ре ње­го­ве Ма­ри­ја Кле­о­по­ва, и Ма­ри­ја Маг­да­лина“
(Јн. 19, 25), а од уче­ни­ка са­мо Јо­ван Бо­го­слов. У 3 са­та по­под­не
Исус ис­пу­сти дух свој, а Сун­це се по­мра­чи, зе­мља за­тре­се и хра­мовна
за­ве­са ис­це­па. Те­ло му узе Јо­сиф из Ари­ма­те­је и по­ло­жи у гроб.
Ве­ли­ка су­бо­та
У су­бо­ту по рас­пе­ћу, до­ђо­ше пр­во­свеште­ни­ци
и фа­ри­се­ји код Пи­ла­та да траже
од ње­га да по­ста­ви стра­жу ис­пред
Хри­сто­вог гро­ба. Ово су ура­ди­ли за­то
што су се пла­ши­ли да ће не­ко од Христо­вих
уче­ни­ка укра­сти Ње­го­во Те­ло,
и та­ко ће на­род по­ве­ро­ва­ти да је Исус
вас­кр­сао, као што је и на­ја­вљи­вао, “Посли­је
три да­на ус­та­ћу” (Мт. 27, 63).
„Ре­че им Пи­лат: Има­те стра­жу, идите
те утвр­ди­те ка­ко зна­те. А они оти­шав­ши утвр­ди­ше гроб са стражом
и за­пе­ча­ти­ше ка­мен“ (Мт. 27, 65-66). На Ве­ли­ку су­бо­ту, те­лом
у гро­бу, а ду­шом у аду, Хри­стос је раз­ру­шио вра­та па­кла. Смрт ко­ја
је до та­да вла­да­ла над пре­ми­ну­лим ду­ша­ма, по­бе­гла је од Спа­сите­ља.
Та­да је Го­спод ду­ше пра­вед­ни­ка из ада увео у рај­ска на­се­ља.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­те Ага­пи­ја, Хи­о­ни­ја и Ири­на. Све­ти му­че­ник Ле­о­нид.
Стра­сна сед­ми­ца. Спо­мен стра­да­ња Хри­сто­вог. Не слу­жи се
Ли­тур­ги­ја. Вас­кр­шњи пост, во­да.
Пре­по­доб­ни Си­ме­он Пер­сиј­ски. Све­ти Ака­ки­је, епи­скоп
ми­ли­тин­ски. Све­ти Ага­пит, па­па рим­ски. Пре­по­доб­ни Сава­ти­је
и Зо­сим. Стра­сна сед­ми­ца. Си­ла­зак у ад. Вас­кр­шњи
пост, во­да.

Ка пи ту ла ци ја
Цр не Го ре
Цр на Го ра је у бал кан ске рато
ве ушла са око 30.000 војни
ка. Ка да се пре ра чу на ла
на кра ју Дру гог бал кан ског ра та, којег
је во ди ла на по зив Ср би је ко ју је
муч ки на па ла до ју че ра шња са ве зница
Бу гар ска, ис по ста ви ло се да јој је
оста ло са мо око 45 по сто жи вих и
не ра ња ва них бо ра ца. Чак че твр ти на
вој ске јој је из ги ну ла у та два ра та!
Цр но гор ска Вла да у зи му 1913.
пред ло жи ла је ср би јан ској ства ра ње
уни је Ср би је и Цр не Го ре. По чет ком
на ред не го ди не краљ Ни ко ла и краљ
Пе тар раз ме ни ли су пи сма ко ја су се
од но си ла на ову ини ци ја ти ву.
,,У пи та њу са ме уни је тре ба ло је
ра ди ти опре зно, јер је аустро у гар ска
моћ на мо нар хи ја би ла вр ло су рев њива
на ова кве ства ри“, пи сао је 1926.
го ди не у „Но вој Евро пи“, по све ће ној
раз ја шња ва њу узро ка ка пи ту ла ци је
Цр не Го ре 6. ја ну а ра 1916. кроз сведо
че ња жи вих ак те ра и све до ка тог
до га ђа ја, Пе тар Пла ме нац, од априла
1913. до ав гу ста 1915. (ка да је
под нео остав ку) ми ни стар спољ них
по сло ва Кра ље ви не Цр не Го ре.
Али, ка да је тре ба ло по че ти прего
во ре о уни ји Цр не Го ре и Ср би је,
Га ври ло Прин цип уби аустро у гарског
на след ни ка пре сто ла.
Црногорска војска креће на границу

Црногорска војска на граничним стенама
15 цм хаубица на положају према Билећи Тешка артиљерија брани ловћенске положаје
Аустијска војска под Ловћеном

„На кон овог круп ног до га ђа ја ми
смо жи ви ли чи тав мје сец у не из вјесно
сти и ве ли кој бри зи. Јер ми за рат
ни ка ко ни је смо би ли спрем ни. На ше
вој нич ке ма га зи не би ли су пот пу но испра
зни ли ду ги Бал кан ски, па за овим
и Бу гар ски Рат“, пи ше Пла ме нац.
За Ве ли ки рат Цр но гор ци су моби
ли са ли 53.000 вој ни ка: оне што су
чи та ви иза шли из бал кан ских ра това,
оне ко ји су за це ли ли ра не, оне
ко ји су ста са ли за рат и оне са но воо
сло бо ђе них те ри то ри ја. Би ла је то
сва цр но гор ска му шка рад на сна га
од 17 до 62 го ди не.
„Али, без об зи ра на на шу не спрему,
11. ју ла 1914, ка да смо се упозна
ли са са др жи ном аустриј ског улти
ма ту ма Ср би ји, ми смо да ли знати
Би о гра ду, да смо го то ви у сва кој
при ли ци, да са бра ћом ди је ли мо како
до бро та ко и зло.“
Ома ле на и сла бо опре мље на црно
гор ска вој ска бра ни ла је фронт дуг
пре ко 500 ки ло ме та ра! У Бо сни су Црно
гор ци до шли до на до мак Са ра је ва.
Ср би јан ска Вла да је у Ска дар стигла
15. но вем бра, од мах на кон ре гента
Алек сан дра. Ста ри и те шко бо лесни
краљ Пе тар из При зре на, пре ко
Ал ба ни је, сти гао је у Љеш.
„Тек кра јем но вем бра сти гли су
у Под го ри цу, са сво јим ар ми ја ма,
ђе не ра ли Ми шић и Сте па но вић и
Од бра на Би о гра да – у све му тач но
63.000 љу ди, ко ји су је два још ли чили
на вој ни ке. (...) Ка ко у ово до ба
– кра јем но вем бра 1915. – ни је било
ви ше ап со лут но ни шта у вој ним
цр но гор ским мага зи ни ма, ову су
вој ску у про ла зу кроз Под го ри цу за
Ар ба ни ју хра ни ли цр но гор ски се љаци.
(...) За све ври је ме ср би јан ског
Црногорци, по први пут, полажу оружје
од сту па ња кроз ста ру Ср би ју и Црну
Го ру, цр но гор ска вој ска у Ср би ји
и Сан џа ку хра бро се је бо ри ла и на
се бе др жа ла 60.000 Аустро-Ма џа ра
ђе не ра ла вон Ке ве ша.“
Аустриј ски ге не ра ли Ке веш и Сарко
тић, пр ви са 60.000 вој ни ка у Санџа
ку, а дру ги са 76.000 пре ма Лов ћену
и Хер це го ви ни, на па ли су на Цр ну
Го ру 26. и 27. де цем бра 1915.
„У Сан џа ку – иако је дан про тив
два – Цр но гор ци ту ку не при ја те ља.
На Гра хо ву – је дан про тив че ти ри –
не да ју не при ја те љу да иде на при јед.
На Лов ће ну – (Кук-Кр стац) – по ложај
је те жи – ту је је дан цр но гор ски
вој ник про тив 12 не при ја тељ ских!
27. де цем бра, у 6 са ти уве че, ко мандир
Ри јеч ке Бри га де, чи ја вој ска ни је
та ји на до би ја ла од 22. де цем бра, јавља
те ле фо ном да су му из глад ње ла
дје ца и стар ци од умо ра и не при јатељ
ске ар ти ље ри је из бе зу мље ни, и
да мо ра Кук на пу сти ти, јер на њему
ни је ви ше би ло мје ста ни ђа во лу.

Краљ Никола у избеглишту у Француској 1916.
(...) Те тра гич не ве че ри – не тре ба се
игра ти ри је чи ма – ни је са Лов ће на
на Це ти ње сти гла ви јест да је не прија
тељ за у зео Кук: Цр но гор ци су га,
њих 700, још бра ни ли од 25.000 непри
ја тељ ских вој ни ка. Бра ни ли су га
три да на и дви је но ћи.“
Вр хов на ко ман да цр но гор ске војске
29. де цем бра по под не од сту пи ла
је у Под го ри цу, у дво рац на Кру шевцу.
На кон чи та ве дра ме и сво је врних
шпе ку ла ци ја ин фор ма ци ја ма са
фрон та ко је су пре до че не кра љу Нико
ли, Цр на Го ра је 6. ја ну а ра 2016.
го ди не, пр ви пут у сво јој исто ри ји –
ка пи ту ли ра ла.
А краљ Ни ко ла... Он се 6. ја ну а ра
(19. по но вом ка лен да ру) 1916, зајед
но са де лом Вла де и Дво ра, од вукао
из Цр не Го ре, уту чен и не сре ћан.
У Ска дру је свог ађу тан та пу ков ни ка
Ри ста Љу мо ви ћа по слао у ло гор срби
јан ске Вр хов не ко ман де за ре гента
Алек сан дра: „Ре ци му да га зо ве
ђед“. Ре гент је од мах до шао, са лу тирао
и по љу био де да и ба бу у ру ку. Ту
је Краљ на ре дио Кра љи ци да ски не
Да ни лов крст I сте пе на са ње го вог
вра та и ста ви га око вра та „нај ве ћем
срп ском вој ско во ђи“ Сте пи Сте па нови
ћу... По том је из Лу ке Ме до ве бродом
от пло вио за Ита ли ју.
Јо ван Пла ме нац
(Пре ма: „Ср би и Цр но гор ци: ко је
по се јао се ме раз до ра“, „Ду га“ бр. 526,
30. април 1994.)

Мај

Недеља
18/ 1 Мај Понедељак
19/ 2 Мај
Вас­кр­се­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста – Вас­крс
„А по­што ми­ну су­бо­та, на освит­ку
пр­вог да­на не­дје­ље, до­ђо­ше Ма­ри­ја
Маг­да­ли­на и дру­га Ма­ри­ја да осмотре
гроб. И гле, зе­мља се за­тре­се вео­ма;
јер ан­ђео Го­спод­њи си­ђе с не­ба,
и при­сту­пив­ши од­ва­ли ка­мен од врата
гроб­них и сје­ђа­ше на ње­му. А лице
ње­го­во би­ја­ше као му­ња, и оди­је­ло
ње­го­во би­је­ло као сни­јег. И у стра­ху
од ње­га уз­дрх­та­ше стра­жа­ри, и по­стадо­ше
као мр­тви. А ан­ђео од­го­ва­ра­ју­ћи ре­че же­на­ма: не бој­те се ви;
јер знам да Ису­са рас­пе­то­га тра­жи­те. Ни­је ов­дје; јер уста­де као што
је ка­зао. Хо­ди­те да ви­ди­те мје­сто гдје је ле­жао Го­спод. И иди­те брзо
и ре­ци­те уче­ни­ци­ма ње­го­вим да уста­де из мр­твих; и гле, он ће
пред ва­ма оти­ћи у Га­ли­ле­ју; та­мо ће­те га ви­дје­ти. Ето ка­зах вам…
Вас­кр­шњи по­не­де­љак
…И из­и­шав­ши бр­зо из гро­ба, са
стра­хом и ра­до­шћу ве­ли­ком по­хита­ше
да ја­ве уче­ни­ци­ма ње­го­вим.
А кад иђа­ху да ја­ве уче­ни­ци­ма њего­вим,
и гле, сре­те их Исус го­во­рећи:
Ра­дуј­те се! А оне при­сту­пив­ши
ухва­ти­ше се за но­ге ње­го­ве и покло­ни­ше
му се. Та­да им ре­че Исус:
Не бој­те се, иди­те те ја­ви­те бра­ћи
мо­јој не­ка иду у Га­ли­ле­ју, и та­мо
ће ме ви­дје­ти. А док оне иђа­ху, гле, не­ки од стра­жа­ра до­ђоше
у град и ја­ви­ше пр­во­све­ште­ни­ци­ма све што се до­го­ди­ло.
А они са­став­ши се са стар­је­ши­на­ма учи­ни­ше ви­је­ће, и да­доше
вој­ни­ци­ма до­вољ­но но­ва­ца, го­во­ре­ћи: Ка­жи­те: уче­ници
ње­го­ви до­ђо­ше но­ћу и укра­до­ше га док смо ми спа­ва­ли…
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Вик­тор. Пре­по­доб­ни Јо­ван. Све­ти му­че­ник
Јо­ван Но­ви Ја­њин­ски.
Све­та бла­же­на Ма­тро­на Мо­сков­ска. Пре­по­доб­ни Си­ме­он Бо­си.
Пре­по­доб­ни Јо­ван Вет­хо­пе­штер­ник. Све­ти му­че­ни­ци Хри­сто­фор,
Те­о­на и Ан­то­нин. Све­ти Три­фун, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Пре­подоб­ни
му­че­ник Ага­тан­гел. Све­тла сед­ми­ца. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Уторак
20/ 3 Мај Среда
21/ 4 Мај
Вас­кр­шњи уто­рак
…И ако то чу­је на­мје­сник, ми ћемо
га увје­ри­ти и вас осло­бо­ди­ти
бри­ге. А они узев­ши нов­це, учини­ше
као што би­ја­ху на­у­че­ни. И
раз­гла­си се ова ри­јеч ме­ђу Ју­дејци­ма
до да­нас. А Је­да­на­ест учени­ка
оти­до­ше у Га­ли­ле­ју, на гору
ку­да им је за­по­вје­дио Исус.
И ка­да га ви­дје­ше, по­кло­ни­ше
му се; а не­ки по­сум­ња­ше. И присту­пив­ши
Исус ре­че им го­во­ре­ћи: Да­де ми се сва­ка власт
на не­бу и на зе­мљи. Иди­те, да­кле, и на­у­чи­те све на­роде
кр­сте­ћи их у име Оца и Си­на и Све­то­га Ду­ха, уче­ћи их
да др­же све што сам вам за­по­вје­дио; и, ево, ја сам са вама
у све да­не до свр­шет­ка ви­је­ка. Амин“ (Мт. 28, 1-20).
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Ја­ну­а­ри­је
Био је епи­скоп у Кам­па­ни­ји Ита­ли­јанској.
У вре­ме Мак­си­ми­ја­но­вог го­ње­ња,
из­ве­ден је пред суд, и сил­но му­чен. Када
су га ба­ци­ли у огањ, ва­тра се уга­сила
не­ви­дљи­вом ро­сом. Стру­га­ли су му
те­ло гво­зде­ним чет­ка­ма, до ко­сти. То
су гле­да­ли ње­гов ђа­кон Фа­уст и чтец
Ди­си­де­ри­је и пла­ка­ли, па и њих, са Јану­а­ри­јем,
ба­ци­ше у там­ни­цу у гра­ду
Пу­те­о­лу. Ту су већ би­ли ђа­ко­ни пу­теол­ски
Про­кул и Со­си­је, и два про­ста чо­ве­ка хри­шћа­ни­на Ев­ти­хи­је и
Аку­ти­он. Свих се­дам ба­ци­ли су пред зве­ри, али оне их се не до­та­ко­ше.
Он­да су их по­се­кли ма­чем. Ово се до­го­ди­ло 305. го­ди­не. Хри­шћа­ни
Не­а­по­ља те­ло Све­тог Ја­ну­а­ри­ја по­ло­жи­ли су у цр­кву, где се до да­нас
про­ја­ви­ло мно­штво чу­де­са. Чак је и умр­ли син јед­не удо­ви­це ожи­вео.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ни­ко­лај Жич­ки. Пре­по­доб­ни Те­о­дор Три­хи­на. Пре­по­доб­ни Анаста­си­је
Си­нај­ски. Бла­же­ни Ана­ста­си­је Си­на­ит, Бла­же­ни Гри­го­ри­је, па­тријарх
алек­сан­дриј­ски. Све­ти апо­стол Зак­хеј. Пре­по­доб­ни Ата­на­си­је Ме­те­орит.
Пре­по­доб­ни Јо­а­саф Срп­ски. Све­тла сед­ми­ца. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ти му­че­ник Те­о­дор. Све­тла сед­ми­ца. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Четвртак
22/ 5 Мај Петак
23/ 6 Мај
Св. све­ште­но­му­ч. Пла­тон Ба­ња­луч­ки
Епи­скоп Пла­тон (Јо­ва­но­вић) ро­ђен је
у Бе­о­гра­ду 1874. го­ди­не. За­мо­на­шио се
као уче­ник тре­ћег раз­ре­да Бо­го­сло­вије
у Бе­о­гра­ду. Ду­хов­ну ака­де­ми­ју у Москви
за­вр­шио је 1901. го­ди­не. У Пр­вом
свет­ском ра­ту био је вој­ни све­ште­ник. За
епи­ско­па Мо­ра­вич­ког иза­бран је 1936.
го­ди­не, за епи­ско­па Охрид­ско-би­тољ­ског
1938, а го­ди­ну да­на ка­сни­је пре­ме­штен
је у Ба­ња Лу­ку. Уста­ше су га ухап­си­ли 5.
ма­ја 1941. го­ди­не и од­ве­ли, за­јед­но са про­том Ду­ша­ном Су­бо­ти­ћем,
ар­хи­је­реј­ским на­ме­сни­ком из Бо­сан­ске Гра­ди­шке, из­ван Ба­ња Лу­ке
где су их уби­ли и ба­ци­ли у ре­ку Вр­ба­њу. Вла­ди­чи­но уна­ка­же­но те­ло
про­на­ђе­но је у се­лу Кум­са­ли­ма. Пр­во­бит­но је са­хра­њен на вој­ничком
гро­бљу у Ба­ња Лу­ци, а 1973. пре­нет је у ба­ња­луч­ку Са­бор­ну цр­кву.
Св. ве­ли­ко­му­ч. Ге­ор­ги­је – Ђур­ђев­дан
Ро­ђен у Ка­па­до­ки­ји, од бо­га­тих и бла­гоче­сти­вих
ро­ди­те­ља. Отац му је по­страдао
за Хри­ста. У два­де­се­тој го­ди­ни је,
као вој­ник ца­ра Ди­о­кле­ци­ја­на, до­спео
до чи­на три­бу­на. Ка­да је цар от­по­чео гоње­ње
хри­шћа­на, Ге­ор­ги­је ис­ту­пи пред
ње­га и ре­че му да је хри­шћа­нин. Стави­ли
су му те­жак ка­мен на пр­са, по­том
су га ве­за­ли за то­чак и вр­те­ли пре­ко
да­ске са ек­се­ри­ма, па су га за­ко­па­ли у
ров до гла­ве, да­ва­ли му да пи­је отров... Он се не­пре­ста­но мо­лио Бо­гу
и Бог га ис­це­љи­ва­ше. Ка­да је вас­кр­снуо мр­тва­ца, мно­ги при­ми­ше веру
Хри­сто­ву, ме­ђу њи­ма и ца­ри­ца Алек­сан­дра, и глав­ни жрец Атана­си­је.
Све­тог Ђор­ђа и ца­ри­цу цар је пре­дао на по­се­че­ње ма­чем. Ово
је би­ло 303. го­ди­не. Не­бро­је­на су чу­да и ја­вља­ња Све­тог Ге­ор­ги­ја.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Те­о­дор Си­ке­от. Све­ти му­че­ник Ле­о­нид. Пре­подоб­ни
мо­нах Ви­та­ли­је. Све­тла сед­ми­ца. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ти му­че­ник Ла­зар Но­ви. Ис­точ­ни пе­так. Све­тла сед­ми­ца.
Тра­па­ва сед­ми­ца.

Субота
24/ 7 Мај Недеља
25/ 8 Мај
Све­ти му­че­ник Са­ва Стра­ти­лат
По­ре­клом Гот, жи­вео је у Ри­му у време
ца­ра Авре­ли­ја. Био је вој­во­да. Че­сто
је по­се­ћи­вао хри­шћа­не у там­ни­ца­ма и
ма­те­ри­јал­но их је по­ма­гао. Због ве­лике
чи­сто­те и по­ста, Бог му је дао власт
над не­чи­стим ду­хо­ви­ма. Ка­да је оп­тужен
да је хри­шћа­нин, стао је пред цара,
ба­цио је пред ње­га вој­нич­ки по­јас и
јав­но ис­по­ве­дио Хри­ста Бо­га. Сил­но је
му­чен: ши­бан, стру­ган гво­жђем, опаљи­ван
све­ћа­ма... На све то оста­де жив и здрав. Ви­де­ћи ка­ко Бог пома­же
Са­ви, ве­ру Хри­сто­ву при­ми­ше и ње­го­ви дру­го­ви вој­ни­ци, њих
70, и од­мах су, по ца­ре­вој на­ред­би, по­се­че­ни. Све­том Са­ви у там­ни­ци
се ја­вио сам Го­спод Исус Хри­стос, ко­ји га је кре­пио. На кра­ју је Сава
ба­чен у ду­бо­ку ре­ку, где је пре­дао ду­шу сво­ју Го­спо­ду, 272. го­ди­не.
Св. апо­стол и је­ва­нђ. Мар­ко – Мар­ков­дан
Са­пут­ник и по­моћ­ник апо­сто­ла Пе­тра,
ко­ји га на­зи­ва си­ном (I Пе­тр. 5, 13). Када
је био у Ри­му, на мол­бу вер­них, на­писао
је Све­то Је­ван­ђе­ље ко­је је апо­стол
Пе­тар по­твр­дио као исти­ни­то. Апо­стол
Пе­тар га је по­ста­вио за епи­ско­па и послао
у Ми­сир на про­по­вед. Ми­сир бе­ше
сав у не­зна­бо­штву, идо­ло­по­клон­ству,
га­тар­ству... Али ус­пео је да по­се­је се­ме
Хри­сто­ве на­у­ке. У Алек­сан­дри­ји је засно­вао
Цр­кву Бо­жи­ју и по­ста­вио јој епи­ско­пе, све­ште­ни­ке и ђа­ко­не.
У Алек­сан­дри­ји су га ухва­ти­ли не­зна­бо­шци и ву­кли ули­ца­ма ви­чући:
„Ву­ци­мо во­ла у обор“. У там­ни­ци му се ја­вио пр­во ан­гел, па онда
и сам Го­спод. Су­тра­дан, ка­да су га по­но­во ву­кли ули­ца­ма, пре­дао
је ду­шу Го­спо­ду. Над ње­го­вим мо­шти­ма до­го­ди­ла су се мно­га чу­да.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­на Је­ли­са­ве­та. Све­ти му­че­ни­ци Ев­се­ви­је, Нео­н, Ле­он­ти­је и
Лон­гин. Све­ти му­че­ни­ци Па­син­крат и Ва­лен­тин. Пре­по­доб­ни То­ма
Ју­ро­ди­ви. Све­ти но­во­му­че­ни­ци Лу­ка и Ни­ко­ла. Све­ти Са­ва Ер­дељ­ски.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Бран­ко. Све­тла сед­ми­ца. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ти Ани­ан, дру­ги епи­скоп алек­сан­дриј­ски. Не­де­ља 2. по
Пас­хи – То­ми­на. Ан­ти­пас­ха. Глас 1.

Понедељак
26/ 9 Мај Уторак
27/ 10 Мај
Св. све­ште­но­му­ч. Ва­си­ли­је Ама­сиј­ски
Ли­ки­ни­је, зет ца­ра Кон­стан­ти­на, чи­ју је
се­стру оже­нио, пре­тва­ра­ше се да је хришћа­нин
док му цар не да­де на упра­ву
цео Ис­ток, а он­да по­че го­ни­ти хри­шћане
и пре­да­де се идо­ло­по­клон­ству и свим
стра­сти­ма. Јед­ном хте­де да осквр­ни
де­ви­цу Гла­фи­ру, ко­ја је би­ла у слу­жби
код ца­ри­це. Ова се по­жа­ли ца­ри­ци, и
она је по­ша­ље из дво­ра у Ни­ко­ми­дији
у Пон­тиј­ску област, у Ама­си­ју, где је
при­ми епи­скоп Ва­си­ли­је. Ода­тле се до­пи­си­ва­ла са ца­ри­цом, али јед­но
пи­смо па­де у ру­ке Ли­ки­ни­ју ко­ји на­ре­ди да му до­ве­ду Гла­фи­ру и еписко­па.
У ме­ђу­вре­ме­ну је Гла­фи­ра умр­ла, па су до­ве­ли са­мо Ва­си­ли­ја.
На­кон му­че­ња, по­се­чен је и ба­чен у мо­ре, ода­кле су ње­го­во те­ло хришћа­ни
из­ву­кли мре­жа­ма, бли­зу гра­да Си­но­па, и пре­не­ли у Ама­си­ју.
Спа­љи­ва­ње мо­шти­ју Св. Са­ве на Вра­ча­ру
Те­ло Све­тог Са­ве ка­да је до­не­то из Тр­нова,
са­хра­ње­но је у ма­на­сти­ру Ми­ле­шева.
Тра­же­ћи уте­хе и ле­ка у вре­ме тур­ске
ти­ра­ни­је, над мо­шти­ма сво­га све­ти­те­ља
ску­пљао се срп­ски на­род из ра­зних преде­ла.
Пла­ше­ћи се да се на том ме­сту не
зач­не бу­на про­тив Ту­ра­ка, Си­нан-па­ша
Бе­о­град­ски на­ре­ди да се мо­шти Светог
Са­ве пре­не­су у Бе­о­град и спа­ле. На
че­лу тур­ске вој­ске ко­ја је оти­шла по
те­ло Све­тог Са­ве био је Ах­мет-бег Оћуз. Вој­ска упа­де у Ми­ле­ше­ву на
Ве­ли­ки пе­так, по­ха­ра ма­на­стир, узе ки­вот са све­тим мо­шти­ма и одне­се
га Си­нан-па­ши. Сле­де­ћег да­на, на Ве­ли­ку су­бо­ту, мо­шти Све­тог
Са­ве Срп­ског спа­ље­не су на Вра­ча­ру. Би­ло је то 1594. го­ди­не. Овај јези­ви
до­га­ђај про­пра­ћен је пла­чем и ле­ле­ком ши­ром срп­ске зе­мље.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Сте­фан, епи­скоп перм­ски. По­бу­са­ни по­не­де­љак. Седми­ца
2. по Пас­хи. Глас 1.
Све­ти апо­стол Си­ме­он. Пре­по­доб­ни Сте­фан, епи­скоп влади­мир­ски.
Пре­по­доб­ни Јо­ван Ис­по­вед­ник. Сед­ми­ца 2. по
Пас­хи. Глас 1.

Среда
28/ 11 Мај Четвртак
29/ 12 Мај
Све­ти апо­сто­ли Ја­сон и Со­си­па­тр
При­па­да­ли су Се­дам­де­се­то­ри­ци апосто­ла.
Апо­стол Па­вле их на­зи­ва сво­јим
срод­ни­ци­ма (Рим. 16, 21). Ја­сон је био
из Тар­са, а Со­си­па­тр из Аха­је. Апо­стол
Па­вле их је по­ста­вио за епи­ско­пе. Пропо­ве­да­ју­ћи
Је­ван­ђе­ље, сти­гли су до
Кр­фа, где су по­ди­гли цр­кву. Цар овог
остр­ва ба­ци их у там­ни­цу где су у Христо­ву
ве­ру пре­ве­ли 7 раз­бој­ни­ка, ко­је
цар умо­ри у вре­лој смо­ли. Ви­дев­ши ка­ко
њен отац му­чи апо­сто­ле, де­ви­ца Кер­ки­ра и са­ма се огла­си хри­шћанком.
Отац је за­тво­ри и там­ни­цу за­па­ли, али она оста­де жи­ва. Ви­девши
то, мно­ги се кр­сти­ше. Уби­ли су је стре­ла­ма. Цар, ју­ре­ћи хри­шћане,
по­то­ну у мо­ру, а но­ви цар, Се­ва­сти­јан, при­ми ве­ру Хри­сто­ву. Ја­сон
и Со­си­па­тр су мир­но скон­ча­ли жи­вот на Кр­фу, у ду­бо­кој ста­ро­сти.
Све­ти Ва­си­ли­је Остро­шки Чу­до­тво­рац
Ро­дом из По­по­ва по­ља, у Хер­це­го­ви­ни,
од ро­ди­те­ља про­стих и бла­го­че­сти­вих.
Од де­тињ­ства ис­пу­њен љу­ба­вљу пре­ма
Цр­кви Бо­жи­јој, ка­да је по­од­ра­стао отишао
је у ма­на­стир Твр­дош где је примио
мо­на­шки чин. Убр­зо се про­чуо као
ве­ли­ки под­ви­жник. Ми­мо ње­го­ве воље,
иза­бран је за епи­ско­па За­хум­ског и
Скен­де­риј­ског. Сто­ло­вао је у Твр­до­шу,
ода­кле је сво­ју па­ству утвр­ђи­вао у пра­вослав­ној
ве­ри, чу­ва­ју­ћи је од тур­ске сви­ре­по­сти и ла­тин­ског лу­кав­ства.
Ка­да су Тур­ци ра­зо­ри­ли Твр­дош, пре­шао је у Жу­пу код Ник­ши­ћа па у
Острог, где се под­ви­за­вао у стро­гом по­сту и ис­трај­ној мо­ли­тви. Мир­но
се упо­ко­јио у Го­спо­ду у XVI ве­ку, оста­вив­ши сво­ме на­ро­ду це­ле, нетру­ле­жне
мо­шти над ко­ји­ма се до да­нас до­го­ди­ло не­бро­је­но чу­де­са.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Мак­сим, Да­да и Кин­ти­ли­јан. Све­ти му­ченик
Ти­бал. Сед­ми­ца 2. по Пас­хи. Глас 1. Пост, уље.
Све­тих Де­вет му­че­ни­ка Ки­зи­шких. Пре­по­доб­ни Мем­нон
Чу­до­тво­рац. Сед­ми­ца 2. по Пас­хи. Глас 1.

Петак
30/ 13 Мај Субота
1/ 14 Мај
Све­ти апо­стол Ја­ков Зе­ве­де­јев
Је­дан од Два­на­е­сто­ри­це, брат Јо­ва­на Бого­сло­ва.
На по­зив Го­спо­да Ису­са оставио
је ри­бар­ске мре­же и оца Зе­ве­де­ја
и по­шао је за њим. Спа­да ме­ђу тро­ји­цу
апо­сто­ла ко­ји­ма је Го­спод от­кри­вао најве­ће
тај­не, пред ко­ји­ма се пре­о­бра­зио
на Та­во­ру и пред ко­ји­ма је ту­го­вао у
Гет­си­ман­ском вр­ту. Про­по­ве­да­ју­ћи Јеван­ђе­ље,
ишао је до Шпа­ни­је. Кад се
Је­вре­ји ста­до­ше с њим пре­пи­ра­ти о Светом
пи­сму, ни­шта му не мо­гав­ши, ан­га­жо­ва­ше не­ког ма­ђи­о­ни­ча­ра
Хер­ге­мо­на, али и он и ње­гов уче­ник Фи­лип, чув­ши Апо­сто­ло­ву реч,
кр­сти­ше се. Та­да Је­вре­ји на­го­во­ри­ше не­ког Јо­си­ју да га окле­ве­та и опту­жи­ше
га Иро­ду. Али и Јо­си­ја се кр­сти. Све­тог Ја­ко­ва су по­се­кли 45.
го­ди­не, а за­јед­но са њим и Јо­си­ју. Чу­до­твор­не мо­шти су му у Шпа­ни­ји.
Све­ти про­рок Је­ре­ми­ја
Ро­ђен је 600 го­ди­на пре Хри­ста. По­чео
да про­ро­ку­је у 15. го­ди­ни. Ца­ру Јо­а­киму
је про­ре­као да ће му по­греб би­ти као
у ма­гар­ца, а ца­ру Је­хо­ни­ји да ће са поро­ди­цом
би­ти од­ве­ден у Ва­ви­лон где ће
умре­ти. Ишао је гра­дом са јар­мом на
вра­ту про­ри­чу­ћи ва­ви­лон­ско роп­ство.
Је­вре­ји­ма у Ва­ви­ло­ну је пи­сао да се не
на­да­ју по­врат­ку, јер ће та­мо оста­ти 70
го­ди­на. У до­ли­ни То­теф, где су Је­вреји
при­но­си­ли де­цу идо­ли­ма на жр­тву, по­ло­ми здрав ло­нац про­ри­чући
ско­ри пад Ју­деј­ског цар­ства. Са ле­ви­ти­ма је скло­нио ков­чег из Соло­мо­но­вог
хра­ма на бр­до На­ват, а огањ у је­дан бу­нар. Ми­сир­ци­ма је
про­ре­као про­паст идо­ла и до­ла­зак Дје­ве са Мла­ден­цем у Ми­сир. Ту
су га Је­вре­ји уби­ли ка­ме­њем. Мо­шти су му пре­не­те у Алек­сан­дри­ју.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та му­че­ни­ца Ар­ги­ра. Сед­ми­ца 2. по Пас­хи. Глас 1. Пост,
уље.
Пре­по­доб­ни му­че­ник Ака­ки­је Па­пу­чар. Пре­по­доб­ни Пафну­ти­је
Бо­ров­ски. Сед­ми­ца 2. по Пас­хи. Глас 1.

Недеља
2/ 15 Мај Понедељак
3/ 16 Мај
Све­ти Ата­на­си­је Ве­ли­ки
На овај дан пра­зну­је се пре­нос ње­го­вих
мо­шти­ју и чу­де­са ко­ја су се над њи­ма до­годи­ла.
Све­ти Ата­на­си­је Ве­ли­ки оста­вио је за
со­бом ве­ли­ки број спи­са и чи­та­ву ри­зни­цу
ду­хов­них би­се­ра, нпр.: „Наш је дом Цр­ква
и у њој тре­ба да нам је и ми­шље­ње јед­но
исто, јер на тај на­чин ве­ру­је­мо да ће и Господ
оби­та­ва­ти за­јед­но са на­ма, као што је
ре­као: Усе­ли­ћу се у њих, и жи­вје­ћу у њи­ма
(II Кор. 6, 16), и: Ов­дје ћу се на­се­ли­ти, јер
ми је оми­ље­ло (Пс. 132, 14). А то `овдје` где је ако не та­мо где се про­пове­да
јед­на иста ве­ра и по­бо­жност?“ (То­мос Ан­ти­о­хиј­ци­ма, 1). Или: „Бог
ни у ко­ме не­ма ну­жде; Он је до­во­љан Се­би и ис­пу­њен Со­бом, и у Ње­му
се све са­др­жи, или бо­ље ре­ћи – Он све­му да­је би­ће.“ (Про­тив Је­линâ, 28).
Све­ти му­че­ни­ци Ти­мо­теј и Ма­вра
Же­ник и не­ве­ста. Два­де­сет да­на на­кон
што су се вен­ча­ли, због ве­ре у Хри­ста,
из­ве­ли су их на суд у Ти­ва­и­ди, пред
на­ме­сни­ка Ари­а­на. Ари­ан ре­че Ти­моте­ју:
„Зар не ви­диш око се­бе спра­ве за
му­че­ње“, а овај му од­го­во­ри: „И ти не
ви­диш ан­ге­ле Бо­жи­је ко­ји ме кре­пе“.
Он­да су му же­ле­зном шип­ком про­боли
уши та­ко да му зе­ни­це ис­ко­чи­ше од
бо­ла. По­том су га обе­си­ли гла­вом на доле
и ста­ви­ли му др­во у уста. Ма­вра се пр­во упла­ши му­ка, али је муж
охра­бри. По­чу­па­ли су јој ко­су и од­се­кли пр­сте. На кра­ју их рас­пе­ше
на кр­сто­ве, јед­но пре­ма дру­гом, где су, уза­јам­но се хра­бре­ћи, оста­ли
9 да­на, а он­да су дух свој пре­да­ли Го­спо­ду. Ово дво­је див­них му­че­ника
по­стра­да­ли су за Хри­ста 286. го­ди­не, у вре­ме ца­ра Ди­о­кле­ци­ја­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Еспер, Зоа, Ки­ри­ак и Те­о­дул. Све­ти му­чени­ци
Бо­рис и Гљеб. Све­ти Ми­ха­ил (Бо­рис), цар бу­гар­ски.
Не­де­ља 3. по Пас­хи – Ми­ро­но­си­ца. Глас 2.
Пре­по­доб­ни Те­о­до­си­је Ки­је­во-пе­чер­ски. Сед­ми­ца 3. по Пасхи.
Глас 2.

Уторак
4/ 17 Мај Среда
5/ 18 Мај
Све­та му­че­ни­ца Пе­ла­ги­ја Тар­сиј­ска
Ро­ђе­на у Тар­су, од не­зна­бо­жних, бо­гатих
ро­ди­те­ља. Чув­ши за спа­се­ње ду­ше,
у њој се раз­го­ре љу­бав пре­ма Хри­сту.
Би­ло је то вре­ме стра­шног го­ње­ња хришћа­на
под ца­рем Ди­о­кле­ци­ја­ном. Једном
цар до­ђе у Тарс, и ње­гов син се
смрт­но за­љу­би у Пе­ла­ги­ју. Али она побе­же
и на­ђе епи­ско­па Кли­но­на, ко­ји је
кр­сти. По­том раз­да­де сво­је бо­гат­ство,
оде ку­ћи и ре­че мај­ци да је кр­ште­на.
Чув­ши то, ца­ре­вић сам се­бе про­бо­де но­жем. А зла мај­ка оп­ту­жи кћерку
ца­ру, ко­ји ви­дев­ши Пе­ла­ги­ји­ну ле­по­ту, и сам се рас­па­ли не­чи­стом
стра­шћу пре­ма њој. Све­та де­ви­ца га од­би, и он на­ре­ди да је са­же­жу.
Ка­да су је об­на­жи­ли, са­ма је, пре­кр­стив­ши се, ушла у уси­ја­ног во­ла и
рас­то­пи­ла се као да је од во­ска. По­стра­да­ла је за Хри­ста 287. го­ди­не.
Све­та ве­ли­ко­му­че­ни­ца Ири­на
Жи­ве­ла је на Бал­ка­ну, у гра­ду Ме­гедо­ну,
где је го­спо­дар био њен отац.
Сма­тра се да је Сло­вен­ка, не­ки ми­сле
Срп­ки­ња. Све­ти Ти­мо­теј, уче­ник апосто­ла
Па­вла, кр­стио је њу и ње­не дворки­ње.
Отац је хтео да је му­чи, али она
га обра­ти у Хри­шћан­ство. Му­чи­ли су је
4 ца­ра. Цар Се­де­ки­ја за­ко­пао је до главе
у ка­нал пун зми­ја, па је ве­зао за воде­нич­ни
то­чак. Ње­гов син, цар Са­вах
пот­ко­вао је, на­то­ва­рио пе­ском и во­дио за­у­зда­ну. Цар Ну­ме­ри­јан је
ба­цио у три уси­ја­на во­ла. Цар Са­во­ри­је је убио, али Бог је ожи­вео па
се и цар кр­сти. Кроз ње­но му­че­ње, Хри­сту је при­шло пре­ко 100.000
љу­ди. Нај­зад је са­ма ле­гла у гроб и ре­кла свом учи­те­љу Апе­ли­ја­ну
да га за­тво­ри. По­сле 4 да­на, ка­да су гроб отво­ри­ли, ње ту ни­је би­ло.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Си­лу­ан, епи­скоп Га­ски. Пре­по­доб­ни Ники­фор.
Сед­ми­ца 3. по Пас­хи. Глас 2.
Све­ти Мар­тин и Ира­кли­је. Сед­ми­ца 3. по Пас­хи. Глас 2.
Посг, уље.

Четвртак
6/ 19 Мај Петак
7/ 20 Мај
Пра­вед­ни Јов
По­то­мак Иса­ва, Авра­мо­вог уну­ка. Живео
је у Ара­би­ји око 2.000 го­ди­на пре
Хри­ста. Отац му се звао За­рет, мај­ка
Во­со­ра, а ње­го­во пу­но име је Јо­вав. Био
је бо­го­бо­ја­жљив и бо­гат чо­век. Ка­да је
имао 79 го­ди­на, Бог на ње­га пу­сти, кроз
са­та­ну, те­шка ис­ку­ше­ња ко­ја су опи­сана
у „Књи­зи о Јо­ву“. У је­дан дан из­губио
је сву де­цу и све има­ње. По­том му
се це­ло те­ло по­кри ра­на­ма. Ле­жао је
на ђу­бри­шту и ко­ма­дом цре­па оти­рао гној са ра­на. Све му­ке је подно­сио
тр­пе­љи­во, не за­роп­тав­ши на Бо­га. И Бог му вра­ти здра­вље,
да­де му мно­го ве­ће има­ње не­го је имао и ро­ди­ше му се 7 си­но­ва и
3 кће­ри, ко­ли­ко је и пре имао. По­жи­вео је 248 го­ди­на, све сла­ве­ћи
Бо­га. Јов се сма­тра пра­о­бра­зом стра­да­ју­ћег Го­спо­да Ису­са Хри­ста.
По­ја­ва Ча­сног Кр­ста у Је­ру­са­ли­му
У вре­ме ца­ра Кон­стан­са, си­на Све­тог
Кон­стан­ти­на, и па­три­јар­ха Је­ру­са­лимског
Ки­ри­ла, ују­тро око 9 са­ти, на не­бу
над Гол­го­том, про­сти­ру­ћи се до из­над
Ма­слин­ске го­ре, по­ја­вио се Ча­сни Крст.
Био је све­тли­ји од сун­ца, и леп­ши од
нај­леп­ше ду­ге. Ши­ри­на Ча­сног Кр­ста
би­ла је ко­ли­ко и ње­го­ва ду­жи­на. Сав
на­род у Је­ру­са­ли­му и око­ли­ни, оставив­ши
сво­је по­сло­ве, у стра­ху и ди­ве­ћи
се, по­сма­трао је ово не­бе­ско зна­ме­ње. Он­да су сви по­хи­та­ли у цркву,
сла­ве­ћи Го­спо­да Ису­са Хри­ста. Мно­ги не­вер­ни­ци су се обра­тили
Хри­сто­вој ве­ри, а мно­ги је­ре­ти­ци ари­јан­ци вра­ти­ли Пра­во­сла­вљу.
Па­три­јарх Ки­рил је о овом зна­ме­њу на­пи­сао пи­смо ца­ру Кон­стан­су,
ко­ји је и сам на­ги­њао Ари­је­вој је­ре­си. Овај до­га­ђај збио се 357. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Вар­вар. Све­ти Вар­вар Раз­бој­ник. Пре­нос
мо­шти­ју Све­тог Са­ве Срп­ског. Пре­по­доб­ни Си­на­и­ти Ро­ман,
Не­стор, Мар­ти­ри­је, Си­со­је, Зо­сим и Јов. Сед­ми­ца 3. по Пасхи.
Глас 2.
Све­ти му­че­ник Ака­ки­је. Пре­по­доб­ни оци Гру­зин­ски. Сед­мица
3. по Пас­хи. Глас 2. Пост, уље.

Субота
8/ 21 Мај Недеља
9/ 22 Мај
Св. апо­стол и је­ван­ђ. Јо­ван Бо­го­слов
Овог да­на пра­зну­је се чу­до про­ја­вљива­ња
од гро­ба апо­сто­ла и је­ван­ђе­ли­ста,
дев­стве­ни­ка и оми­ље­ног Хри­сто­вог учени­ка,
Све­тог Јо­ва­на Бо­го­сло­ва. Ка­да је
Јо­ва­ну би­ло ви­ше од 100 го­ди­на, узео
је 7 сво­јих уче­ни­ка, иза­шао је из Ефеса
и на­ре­дио им да ис­ко­па­ју гроб у обли­ку
кр­ста. По­том је си­шао у гроб и
жив је по­гре­бен. Ка­да су вер­ни љу­ди из
Ефе­са ка­сни­је отво­ри­ли гроб Све­тог Јова­на,
у ње­му ни­су на­шли те­ло. По­сле то­га, они су че­сто до­ла­зи­ли на
све­ти­те­љев гроб, где су уз­но­си­ли сво­је усрд­не мо­ли­тве Бо­гу, при­зи­вају­ћи
по­моћ и по­сре­до­ва­ње пред Бо­гом Све­тог Јо­ва­на. Он­да по­че сваке
го­ди­не на да­на­шњи дан да из овог гро­ба из­ла­зи фи­ни, чу­до­твор­ни
прах. Хри­шћа­ни су га ску­пља­ли и њи­ме су ис­це­љи­ва­ли сво­је бо­ле­сти.
Пре­нос мо­шти­ју Св. оца Ни­ко­ла­ја
У вре­ме ца­ра Алек­си­ја Ком­не­на и патри­јар­ха
Ни­ко­ле Гра­ма­ти­ка, те­ло овог
све­ти­те­ља пре­не­то је из Ми­ра Ли­киј­ског
у Ба­ри, у Ита­ли­ји. То је ура­ђе­но јер су
му­сли­ма­ни би­ли на­ва­ли­ли на Ли­ки­ју.
Прет­ход­но се све­ти­тељ, у сну, ја­вио једном
све­ште­ни­ку у Ба­ри­ју и на­ре­дио му
је да му се мо­шти пре­не­су у тај град. У
то вре­ме Ба­ри је био пра­во­слав­ни град,
под пра­во­слав­ним па­три­јар­хом. При
пре­но­су мо­шти­ју Све­тог Ни­ко­ла­ја до­го­ди­ла су се мно­га чу­де­са, ка­ко
од до­ди­ра мо­шти­ју та­ко и од ми­ра ко­је је обил­но те­кло из њих, а дога­ђа­ју
се и да­нас. На овај дан спо­ми­ње се и чу­до ка­да је Све­ти Ни­колај
вра­тио вид сле­пом срп­ском кра­љу Сте­фа­ну Де­чан­ском. Пре­нос
мо­шти­ју Све­тог Ни­ко­ла­ја Мир­ли­киј­ског оба­вљен је 1087. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Ар­се­ни­је Ве­ли­ки. Све­та Еми­ли­ја. Пре­по­доб­ни
Ар­се­ни­је Тру­до­љу­би­ви. Сед­ми­ца 3. по Пас­хи. Глас 2.
Све­ти про­рок Иса­и­ја. Све­ти му­че­ник Хри­сти­фор. Пећ­ка
ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Не­де­ља 4. по Пас­хи – Ра­слабље­ног.
Глас 3.

Понедељак
10/ 23 Мај Уторак
11/ 24 Мај
Све­ти апо­стол Си­мон Зи­лот
Је­дан од Два­на­е­сто­ри­це, ро­дом из Ка­не
Га­ли­леј­ске. На свад­бу му је до­шао Господ
Исус Хри­стос са сво­јом Пре­све­том
Мај­ком и са уче­ни­ци­ма. Ка­да је не­ста­ло
ви­на, Го­спод је пре­тво­рио во­ду у ви­но.
Ви­дев­ши ово чу­до, мла­до­же­ња оста­ви
и ку­ћу, и не­ве­сту, и ро­ди­те­ље и по­ђе за
Хри­стом. Зи­лот зна­чи Рев­ни­тељ. Зи­лотом
је Си­мон на­зван због ње­го­ве ве­ли­ке
рев­но­сти пре­ма Спа­си­те­љу и Ње­го­вом
Је­ван­ђе­љу. При­мив­ши, са оста­лим апо­сто­ли­ма, на дан Пе­де­сет­нице
Ду­ха Све­то­га, оти­шао је да про­по­ве­да Је­ван­ђе­ље у Ма­ври­та­ни­ју,
у Афри­ци. На­кон што је мно­ге обра­тио Хри­сто­вој ве­ри, ста­вљен је на
му­ке и на кра­ју рас­пет на крст, као и ње­гов Го­спод ко­јем је вер­но служио
и ко­ји му је при­мио ве­нац сла­ве у бе­смрт­ном Цар­ству Не­бе­ском.
Све­ти Ћи­ри­ло и Ме­то­ди­је
Ро­ђе­на бра­ћа из Со­лу­на. Ста­ри­ји Ме­тоди­је
је, као офи­цир, 10 го­ди­на про­вео
ме­ђу Сло­ве­ни­ма, где је на­у­чио сло­венски
је­зик. По­том се за­мо­на­шио и отишао
је у Олимп да се под­ви­за­ва. Ту му
се при­дру­жио Ки­рил (Кон­стан­тин). Ка­да
је ха­зар­ски цар Ка­ган за­тра­жио од ца­ра
Ми­ха­и­ла про­по­вед­ни­ке ве­ре Хри­сто­ве,
он по­сла ову бра­ћу. Они кр­сти­ше Ка­га­на
и мно­го ње­го­вог на­ро­да. У Ца­ри­гра­ду су
са­ста­ви­ли сло­вен­ску азбу­ку од 38 сло­ва. На по­зив кне­за Рас­ти­сла­ва,
оти­шли су у Мо­рав­ску где су утвр­ди­ли Пра­во­сла­вље. На по­зив па­пе
оти­шли су у Рим, где је Ки­ри­ло умро 869. го­ди­не. Ме­то­ди­је се вратио
у Мо­рав­ску. По ње­го­вој смр­ти, 885. го­ди­не, ње­го­ви уче­ни­ци, Пето­чи­сле­ни­ци,
си­шли су у Охрид где су на­ста­ви­ли де­ло све­те бра­ће.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Ал­феј, Фи­ла­делф и Ки­рин. Пре­по­доб­на
Иси­до­ра Ју­ро­ди­ва. Бла­же­на Тај­са. Сед­ми­ца 4. по Пас­хи.
Глас 3.
Све­ште­но­му­че­ник Мо­ки­је. Све­ти Ни­ко­дим, ар­хи­е­пи­скоп
срп­ски. Сед­ми­ца 4. по Пас­хи. Глас 3.

Среда
12/ 25 Мај Четвртак
13/ 26 Мај
Све­ти Епи­фа­ни­је
Је­вре­јин, али спо­знав­ши Хри­сто­ву веру
кр­стио се, за­јед­но са се­стром Ка­литро­пи­јом.
За­мо­на­шио се у 26. го­ди­ни.
Сво­јим под­ви­жни­штвом про­чуо се по
це­лој Па­ле­сти­ни и Ми­си­ру. Бе­же­ћи од
људ­ске сла­ве у Ми­сир, срео је Све­тог
Паф­ну­ти­ја ко­ји му је про­ре­као да ће
би­ти епи­скоп на Ки­пру. Епи­скоп је постао
у 60. го­ди­ни. Пред смрт су га цар
Ар­ка­ди­је и ца­ри­ца Ев­док­си­ја по­зва­ли
у Ца­ри­град на са­бор епи­ско­па, да се из­ја­сни про­тив Јо­ва­на Зла­то­уста.
Ту му је Зла­то­уст про­ре­као да ви­ше не­ће ви­де­ти свог пре­сто­ла, а
он Зла­то­у­сту да не­ће сти­ћи та­мо где га про­го­не. Све­ти Епи­фа­ни­је се
упо­ко­јио 403. го­ди­не, у 115. го­ди­ни жи­во­та. Нај­по­зна­ти­је де­ло му је
„Па­на­ри­он“ („Ков­че­жић“), у ко­ме су из­ло­же­не и по­би­је­не 80 је­ре­си.
Све­та му­че­ни­ца Гли­ке­ри­ја
Кћи не­ког гу­вер­не­ра из Ри­ма. По очевој
смр­ти, на­ста­ни­ла се у Тра­ја­но­по­љу
у Тра­ки­ји. У вре­ме ца­ра Ан­то­ни­на, изве­ли
су је да при­не­се жр­тву идо­лу Дије­вом.
Она на­цр­та крст на че­лу и по
ње­ној мо­ли­тви уда­ри гром и раз­би идола.
Пре­ту­кав­ши је, на­ме­сник је ба­ци у
там­ни­цу ко­ју за­пе­ча­ти, с на­ме­ром да је
умо­ри гла­ђу. Али Гли­ке­ри­ју је хра­нио
ан­гел Бо­жи­ји, не­бе­ском хра­ном. Ка­да
су отво­ри­ли там­ни­цу, угле­да­ше је здра­ву и ве­се­лу, сву све­тлу. Там­ничар
Ла­о­ди­ки­је ви­дев­ши то чу­до по­ве­ро­ва у Хри­ста и од­мах га по­секо­ше.
А Гли­ке­ри­ју су ба­ци­ли у ог­ње­ну пећ, где је оста­ла не­по­вре­ђе­на.
Нај­зад су је ба­ци­ли пред ла­во­ве, где све­та дје­ва пре­да­де ду­шу Го­споду.
По­стра­да­ла је 177. го­ди­не. Из ње­них мо­шти­ју по­те­кло је ми­ро.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Гер­ман, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­ти му­че­ник Панкра­ти­је.
Све­ти Ни­ко­дим Срп­ски. Пре­по­ло­вље­ње. Сед­ми­ца 4.
по Пас­хи. Глас 3. Пост, уље.
Све­ти му­че­ник Алек­сан­дар. Пре­по­доб­ни Јо­ван, Јев­ти­ми­је,
Ге­ор­ги­је и Га­врил Ивер­ски. Сед­ми­ца 4. по Пас­хи. Глас 3.

Петак
14/ 27 Мај Субота
15/ 28 Мај
Све­ти му­че­ник Иси­дор
Са остр­ва Хи­ос. Још од ма­ле­на је прово­дио
да­не и но­ћи у по­сту и мо­ли­тви.
У вре­ме ца­ра Де­ки­ја, на си­лу су га узели
у вој­ску. Ка­да су са­зна­ли да је хришћа­нин,
из­ве­ли су га пред вој­во­ду ко­ји
га је са­ве­то­вао да се од­рек­не Хри­ста
и при­не­се жр­тву идо­ли­ма. Ка­да он то
од­луч­но од­би, вој­во­да на­ре­ди да га бију
во­лов­ским жи­ла­ма. По­том су му
од­се­кли је­зик. Али и без је­зи­ка, Духом
Бо­жи­јим, Иси­дор ис­по­ве­да­ше Хри­ста. Вој­во­ду убр­зо при­сти­же
Бо­жи­ја ка­зна – на­јед­ном је за­не­мео. Не мо­гав­ши да го­во­ри, вој­во­да
да­де знак вој­ни­ци­ма да по­се­ку Иси­до­ра, што ово­га об­ра­до­ва и радо­стан
оде на гу­би­ли­ште. Гла­ву су му од­се­кли 251. го­ди­не. Те­ло
му је са­хра­нио ње­гов друг Амо­ни­је, ко­ји због то­га и сам по­стра­да.
Пре­по­доб­ни Па­хо­ми­је Ве­ли­ки
Ро­дом Ми­си­рац. Као вој­ник, уче­ствовао
је у бор­би ца­ра Кон­стан­ти­на про­тив
Мак­сен­ци­ја. Са­знав­ши за Хри­ста, кр­стио
се и оти­шао у Ти­ва­ид­ску пу­сти­њу да се
под­ви­за­ва. На ме­сту Та­ве­ни­си­от ја­вио
му се ан­гел и дао му је да­шчи­цу на којој
је био на­пи­сан устав оп­ште­жи­тел­ног
ма­на­сти­ра, на­ре­див­ши му да та­кав мана­стир
устро­ји на том ме­сту. И Па­хоми­је
по­че да зи­да мно­ге ке­ли­је, иако је
био сам са бра­том Јо­ва­ном. Али, уско­ро се ту сле­же мно­го мо­на­ха.
Па­хо­ми­је је осно­вао још шест ма­на­сти­ра. Број ње­го­вих уче­ни­ка нара­стао
је до 7.000, од ко­јих су мно­ги ка­сни­је увр­ште­ни у ред све­тите­ља.
Без­број­на су се чу­да про­ја­ви­ла кроз Све­тог Па­хо­ми­ја. Упо­ко­јио
се мир­но 348. го­ди­не. Сма­тра се осни­ва­чем ма­на­стир­ског оп­ште­жи­ћа.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Се­ра­пи­он Син­до­нит. Све­ти му­че­ник Мак­сим.
Бла­же­ни Иси­дор Ју­ро­ди­ви. Сед­ми­ца 4. по Пас­хи. Глас 3.
Пост, уље.
Све­ти Ахил, епи­скоп ла­ри­ски. Пре­по­доб­ни Си­лу­ан. Сед­мица
4. по Пас­хи. Глас 3.

Недеља
16/ 29 Мај Понедељак
17/ 30 Мај
Св. Све­ште­но­му­ч. Те­о­дор Вр­шач­ки
Био је епи­скоп у Вр­шцу, у Ба­на­ту. У то
вре­ме Тур­ци су чи­ни­ли ве­ли­ке зло­чине
над ње­го­вом па­ством. Због то­га су га
на­род­ни пр­ва­ци убе­ђи­ва­ли да је вре­ме
да се на­род диг­не на уста­нак и да се он
ста­ви на ње­го­во че­ло. Уста­нак је по­дигнут
1593. го­ди­не. У по­чет­ку су уста­ници,
бо­ре­ћи се под бар­ја­ци­ма са ли­ком
Све­тог Са­ве, има­ли ве­ли­ког успе­ха.
На­ред­не го­ди­не Тур­ци су до­ве­ли вели­ку
вој­ску и угу­ши­ли уста­нак у би­ци код Беч­ке­ре­ка (Зре­ња­ни­на).
Вла­ди­ка Те­о­дор је из­бе­гао са на­ро­дом у Ер­дељ. Од та­мо­шњег кнеза
Ба­то­ри­ја Тур­ци су тра­жи­ли да им пре­да вла­ди­ку Те­о­до­ра. Ка­да се
он вра­тио у Вр­шац, ста­ви­ли су га на му­ке; на кра­ју га и жи­вог одрали.
Те­ло су му тај­но са­хра­ни­ли и ни да­нас се не зна где су му мо­шти.
Св. апо­стол Ан­дро­ник и Св. Ју­ни­ја
Све­ти Ан­дро­ник је био је­дан од Се­дамде­се­то­ри­це,
срод­ник апо­сто­ла Па­вла
ко­ји пи­ше: „По­здра­ви­те Ан­дро­ни­ка и
Ју­ни­ју, срод­ни­ке мо­је, и са­пат­ни­ке моје
у су­жањ­ству, ко­ји су зна­ме­ни­ти ме­ђу
апо­сто­ли­ма, ко­ји и при­је ме­не по­вје­ро­ваше
у Хри­ста“ (Рим. 16, 7). Ју­ни­ја је би­ла
Ан­дро­ни­ко­ва по­моћ­ни­ца. Ка­да је Све­ти
Ан­дро­ник по­ста­вљен за епи­ско­па Па­нони­је,
ни­је ста­но­вао на јед­ном ме­сту, не­го
је про­по­ве­дао Је­ван­ђе­ље по це­лој Па­но­ни­ји, као пу­ту­ју­ћи про­по­ведник.
Са Све­том Ју­ни­јом ус­пео је мно­ге да при­ве­де Хри­сту и да ра­зо­ри
мно­ге идол­ске хра­мо­ве. Обо­је су има­ли бла­го­дат­ну си­лу чу­до­твор­ства,
из­го­ни­ли су де­мо­не и ис­це­љи­ва­ли бо­ле­сне. Обо­је су по­стра­да­ли за
Хри­ста. Њи­хо­ве све­те мо­шти про­на­ђе­не су у ев­ге­ниј­ским пре­де­ли­ма.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Те­о­дор. Бла­же­на де­ви­ца Му­за. Све­ти Ни­ко­ла
Ми­стик, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­ти но­во­му­че­ник Ни­колај.
Пре­по­доб­ни му­че­ни­ци Са­ва­и­ти. Све­ти му­че­ник Ву­кашин
Кле­пач­ки. Не­де­ља 5. по Пас­хи – Са­мар­јан­ке. Глас 4.
Све­ти му­че­ник Со­ло­хон. Све­ти Сте­фан, па­три­јарх ца­ри­градски.
Сед­ми­ца 5. по Пас­хи. Глас 4.

Уторак
18/ 31 Мај
Све­ти му­че­ник Те­о­дот Ан­кир­ски
Био је крч­мар у Ан­ки­ри у вре­ме цара
Ди­о­кле­ци­ја­на. Крч­му је др­жао да би
мо­гао да по­ма­же хри­шћа­ни­ма. Тај­но
је слао по­моћ хри­шћа­ни­ма ко­ји су се
раз­бе­жа­ли по пла­ни­на­ма, при­ку­пљао
је те­ла по­стра­да­лих и са­хра­њи­вао их
је. У то вре­ме 7 хри­шћан­ских де­во­ја­ка:
Те­ку­са, Алек­сан­дра, Клав­ди­ја, Фа­и­на,
Ефра­си­ја, Ма­тро­на и Ју­ли­ја из­ве­де­не
су на суд и на­кон му­че­ња уда­вље­не су
у је­зе­ру. Све­та Те­ку­са ја­ви се у сну Те­о­до­ру и ре­че му да из­ва­ди њихо­ва
те­ла и са­хра­ни их, што он, по мр­клој но­ћи, са јед­ним дру­гом, и
учи­ни. Али тај друг га про­шпи­ја су­ди­ји, ко­ји га ста­ви на му­ке, зу­бе
му по­ло­ми ка­ме­њем, а те­ло пре­тво­ри у ра­не. По­се­чен је 303. го­ди­не.
Те­ло му је са­хра­нио је­дан све­ште­ник. Ту је, ка­сни­је, по­диг­нут храм.
Сејачи
Кô луталице које клетве прате,
С далеког југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова,
Чекамо смели своја гробља нова.
7 00
9 00
11 00
Кроз векове смо крв нештедно лили:
Још ангорске су пољане румене
И кланци Карста, што су крв нам
пили:
Једренске сени, стидом обливене,
Панонске кличу ране затрвене.
И још се редом наше кости сеју
По острвима и у воде стране,
У пустињама, где самуми веју,
И хладној степи. И, кад сунце стане,
С лешина наших сите беже вране.
13 00
А ватре древне, згашене и сиве,
Уздахом шаљу посланице мукле.
Мртваце тамо остависмо живе.
И кô Ахасфер, кога Господ укле,
Тражимо равни до у бескрај пукле.
15 00
И Васељена њива наша поста
За семе части – које сунцу сиже.
Господе, казне зар не беше доста?
Време је жетви, дан косидбе стиже,
Време да плоча с гробова се диже.
17 00
Кô луталице, које патње прате.
С чежњивог југа, са судбином Јова,
Ево нас к теби, наш ледени брате!
Охоли, мада без рода и крова.
Спремни смо гробља да сејемо нова.
Све­ти му­че­ни­ци Пе­тар, Ди­о­ни­си­је, Ан­дреј, Па­вле и Хри­стина.
Све­ти му­че­ни­ци Ира­кли­је, Па­влин и Ве­не­дим. Сед­ми­ца
5. по Пас­хи. Глас 4.
Милутин Бојић

Велики рат 1916.
Фото албум
Албанија, на стражи између светова
Надомак мора, на измаку снага
и живота

У пољској болници на Крфу
Говино, на Крфу:
Укрцавање Моравске дивизије
Српске војске на брод за Солун

Команда српске
артиљерије
осматра дејства
Чегањске планине, кота 1500:
Регент Александар са сарадницима
осматра бугарске положаје

Српска пешадија у развијеном
поретку приближава се непријатељу
Полазак 5. српског пешадијског
пука ка положајима
Митраљеско одељење српског
10. пука под Голим билом

Српске пешадијске јединице постројене у Солуну
пред полазак на фронт
Покрет српске пешадије

Јун

Среда
19/ 1 Јун Четвртак
20/ 2 Јун
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Па­три­ки­је
Био је епи­скоп у Бру­су, у Ма­лој Ази­ји.
По­стра­дао је за Хри­ста у вре­ме Ју­ли­јана
Од­ступ­ни­ка, са три сво­ја пре­зви­тера:
Ака­ки­јем, Ме­нан­дром и По­ли­е­ном.
Цар­ски на­ме­сник Ју­ни­је до­вео је ове
све­те љу­де до из­во­ра вру­ће во­де и упитао
Све­тог Па­три­ки­ја ко је ство­рио ту
ле­ко­ви­ту во­ду ако не Еску­лап и дру­ги
„бо­го­ви“ ко­ји­ма се они кла­ња­ју. А Патри­ки­је
му ре­че да су њи­хо­ви бо­го­ви
де­мо­ни, и да је све па и ту во­ду ство­рио Бог. Он­да га Ју­ни­је упи­та да
ли ће га Бог спа­сти ако га ба­це у ту во­ду, на шта му овај од­го­во­ри да
ако хо­ће Он то мо­же. Та­да Па­три­ки­ја ба­ци­ше у во­ду. Вре­ле ка­пи ко­је
при­том пр­сну­ше опе­ко­ше љу­де око­ло, а он оста­де не­по­вре­ђен. Пости­ђен
и раз­ја­рен, Ју­ни­је на­ре­ди да сву че­тво­ри­цу по­се­ку се­ки­ром.
Пре­по­доб­ни Сте­фан Пи­пер­ски
Ро­ђен у се­лу Ку­ти у Жу­пи код Ник­ши­ћа.
Као мла­дић оти­шао је у ма­на­стир Мо­рачу,
где се за­мо­на­шио и где је, вре­ме­ном,
по­стао игу­ман. Пред Тур­ци­ма се склонио
у Тр­ма­ње у Ров­ци­ма, где је у јед­ној
пе­ћи­ни, у ве­ли­ком мо­на­шком под­ви­гу,
одо­ле­ва­ју­ћи сил­ним де­мон­ским ис­куше­њи­ма,
про­жи­вео 7 го­ди­на. Око 1660.
го­ди­не пре­шао је у Пи­пе­ре, где је ви­ше
се­ла Црн­ци по­ди­гао цр­кви­цу по­све­ће­ну
Пре­све­тој Бо­го­ро­ди­ци и ке­ли­ју. Уско­ро се око ње­га оку­пи­ло не­ко­ли­ко
мо­на­ха. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду мир­но, 1697. го­ди­не. На­кон че­ти­ри годи­не,
на ње­го­вом гро­бу се по­че по­ја­вљи­ва­ти нео­бич­на све­тлост. Ка­да
су отво­ри­ли гроб, на­шли су све­ти­те­ље­во те­ло не­тру­ле­жно. Чу­до­твор­не
мо­шти су му и да­нас на истом ме­сту, у ма­на­сти­ру Ће­ли­ја Пи­пер­ска.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Јо­ван, епи­скоп гот­ски. Све­ти кнез Јо­ван Во­ло­год­ски.
Ода­ни­је Пре­по­ло­вље­ња. Сед­ми­ца 5. по Пас­хи. Глас 4. Пост,
уље.
Све­ти му­че­ник Та­ла­леј. Све­ти му­че­ник Аска­лон. Сед­ми­ца 5.
по Пас­хи. Глас 4.

Петак
21/ 3 Јун Субота
22/ 4 Јун
Св. цар Кон­стан­тин и ца­ри­ца Је­ле­на
Кон­стан­тин се бо­рио про­тив Мак­сен­ција,
ти­ра­ни­на у Ри­му, Ски­та на Ду­на­ву, и
Ви­зан­ти­ја­ца. Пред бит­ку са Мак­сен­цијем
ја­вио му се на не­бу пре­кра­сан крст
са нат­пи­сом: „Овим по­бе­ђуј“. За­ди­вљен,
на­ре­дио је да се ис­ку­је ве­ли­ки крст и да
се но­си пред вој­ском. Си­лом кр­ста, задо­био
је ве­ли­ку по­бе­ду. Од­мах по­том,
до­нео је, 313. го­ди­не, чу­ве­ни Ми­лански
едикт да пре­ста­не го­ње­ње хри­шћана.
По­бе­див­ши Ви­зан­тиј­це, са­гра­дио је пре­сто­ни град на Бос­фо­ру,
али се те­шко раз­бо­лео. Из­ле­чио га је епи­скоп Сил­ве­стер ко­ји га је
и кр­стио. Са­звао је I Ва­се­љен­ски Са­бор, на ко­јем је осу­ђе­на Ари­јева
је­рес. Све­та Је­ле­на, мај­ка Кон­стан­ти­но­ва, у Је­ру­са­ли­му је про­нашла
Ча­сни Крст. Упо­ко­ји­ла се 327, а Све­ти Кон­стан­тин 337. го­ди­не.
Св. му­че­ник Јо­ван Вла­ди­мир, кнез срп­ски
Од кне­жев­ског ро­да, из За­ху­мља. Био је
му­дар, ми­ло­стив, кро­так и хра­бар владар,
дев­стве­ник. Усрд­но се Бо­гу мо­лио и
цр­кве зи­дао. Во­дио је уну­тра­шњу бор­бу
са је­ре­ти­ци­ма, а спољ­ну са Бу­га­ри­ма и
Ви­зан­тиј­ци­ма. Бу­гар­ски цар Са­му­и­ло
на пре­ва­ру га је за­ро­био и ба­цио у тамни­цу.
Са­му­и­ло­ва кћер­ка Ко­са­ра умоли­ла
је оца да јој дâ су­жња Вла­ди­ми­ра
за му­жа. Кад је умро Са­му­и­ло, ње­го­вог
си­на Ра­до­ми­ра убио је брат му од стри­ца Вла­ди­слав, ко­ји је на прева­ру,
на кр­сту као за­ло­гу ве­ре, 1016. го­ди­не убио и зе­та Вла­ди­ми­ра.
Ко­са­ра му је обез­гла­вље­но те­ло са­хра­ни­ла у ма­на­сти­ру Пре­чи­ста
Кра­јин­ска, где је ка­сни­је и она са­хра­ње­на. Мо­шти су му да­нас у Тира­ни,
а гла­ва у бу­гар­ском ма­на­сти­ру Зо­граф на Све­тој го­ри Атон­ској.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни му­че­ник Па­хо­ми­је. Пре­по­доб­на Је­ле­на Де­чанска.
Сед­ми­ца 5. по Пас­хи. Глас 4. Пост, ри­ба.
Све­ти му­че­ник Ва­си­лиск. Спо­мен Дру­гог ва­се­љен­ског са­бора.
Све­ти пра­вед­ни Мел­хи­се­дек, цар са­лим­ски. Сед­ми­ца 5.
по Пас­хи. Глас 4.

Недеља
23/ 5 Јун Понедељак
24/ 6 Јун
Пре­по­доб­ни Ми­ха­и­ло Ис­по­вед­ник
Од де­тињ­ства се по­све­тио слу­же­њу Христу
Бо­гу. Под­ви­за­вао се за­јед­но са Светим
Те­о­фи­лак­том Ни­ко­ми­диј­ским.
Јед­ном су њих дво­ји­ца, у су­шно вре­ме,
мо­ли­тва­ма Бо­гу низ­ве­ли обил­ну, бла­годат­ну
ки­шу. Због под­ви­жнич­ког и девстве­нич­ког
жи­во­та још од ра­не мла­дости,
па­три­јарх Та­ра­си­је га је по­све­тио
за епи­ско­па Си­над­ског. Уче­ство­вао је
на VII Ва­се­љен­ском Са­бо­ру. По ца­ре­вој
же­љи, ишао је код ка­ли­фа Ха­рун-ал-Ра­ши­да да во­ди пре­го­во­ре о миру.
У вре­ме злог ца­ра Ла­ва Јер­ме­ни­на, због по­што­ва­ња ико­на, сврг­нут
је са ар­хи­је­реј­ског пре­сто­ла и по­слат у из­гнан­ство где је у бе­ди, оставши
до кра­ја ве­ран Пра­во­сла­вљу, скон­чао 818. го­ди­не и пре­се­лио се
у цар­ство Го­спо­да Ису­са Хри­ста, ко­јем је чи­тав свој жи­вот по­све­тио.
Пре­по­доб­ни Си­ме­он Див­но­го­рац
Ро­ђен у Ан­ти­о­хи­ји 522. го­ди­не. Отац
му је по­ги­нуо у зе­мљо­тре­су. У ше­стој
го­ди­ни жи­во­та оти­шао је у пу­сти­њу и
под ру­ко­вод­ством ду­хов­ни­ка Јо­ва­на
пре­дао се ве­ли­ком по­сном и мо­ли­твеном
под­ви­гу, на оп­ште ди­вље­ње. На­кон
што је пре­тр­пео стра­шна де­мон­ска иску­ше­ња,
ја­вио му се сам Го­спод у ви­ду
пре­ле­пог де­ча­ка. По­сле то­га, мно­го је
го­ди­на про­вео на сту­бу мо­ле­ћи се и поју­ћи
псал­ме. По упут­ству Бо­жи­јем, са сту­ба се уда­љио у го­ру про­звану
Див­на. Ис­це­љи­вао је сва­ку бо­лест, зве­ри кро­тио, про­зи­рао у да­леке
кра­је­ве и у људ­ска ср­ца, из­ла­зио из те­ла и гле­дао не­бе­са отво­ре­на,
раз­го­ва­рао са ан­ге­ли­ма, раз­го­нио де­мо­не, про­ри­цао... Жи­вео је и по
ме­сец да­на без сна и ду­же без хра­не. Упо­ко­ји се у Го­спо­ду 596. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни му­че­ник Ми­ха­ил. Пре­по­доб­на Ефро­си­ни­ја,
кне­ги­ња по­лоц­ка. Не­де­ља 6. по Пас­хи – Сле­пог. Глас 5.
Све­ти му­че­ник Ме­ле­ти­је Стра­ти­лат. Пре­по­доб­ни Ни­ки­та
Столп­ник. Сед­ми­ца 6. по Пас­хи. Глас 5.

Уторак
25/ 7 Јун Среда
26/ 8 Јун
3. обре­те­ње гла­ве Св. Јо­ва­на Кр­сти­те­ља
Ча­сна гла­ва Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља
би­ла је пре мно­го го­ди­на са­кри­ве­на на
све­ште­ном ме­сту. По ука­за­њу јед­ном
све­ште­ни­ку, про­на­ђе­на је у сре­бр­ном
ки­во­ти­ћу. У VI­II ве­ку, у вре­ме ико­нобор­не
је­ре­си, гла­ва Све­тог Јо­ва­на Крсти­те­ља
пре­не­та је у Ко­ма­не, у Ка­па­доки­ји,
ме­сто где је прог­нан Све­ти Јо­ван
Зла­то­уст. Али ка­да ико­но­бор­ство би
по­бе­ђе­но, у вре­ме ца­ра Ми­ха­и­ла и патри­јар­ха
Иг­ња­ти­ја, 850. го­ди­не, гла­ва Све­тог Јо­ва­на је пре­не­та у Цари­град
и та­мо по­ло­же­на у при­двор­ној цар­ској цр­кви. Пре­по­доб­ни
Те­о­дор Сту­дит из­ре­као је див­ну по­хва­лу у част овог тре­ћег обре­те­ња
гла­ве Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља. По свој при­ли­ци, све­та гла­ва Пре­те­че
и Кр­сти­те­ља Го­спод­њег би­ла је и у ње­го­вом, Сту­дит­ском ма­на­сти­ру.
Све­ти апо­сто­ли Карп и Ал­феј
Све­ти Карп је је­дан од Се­дам­де­се­то­рице,
след­бе­ник и пра­ти­лац апо­сто­ла Павла,
ко­ји је раз­но­сио ње­го­ве по­сла­ни­це.
Ка­сни­је га је Апо­стол по­ста­вио за еписко­па
Ве­ри­је Трач­ке. Али, про­по­ве­дао
је Је­ван­ђе­ље и на Кри­ту, где је при­мио
у свој дом Све­тог Ди­о­ни­си­ја Аре­о­паги­та.
Све­ти Ди­о­ни­си­је све­до­чи да је
Све­ти Карп био чо­век нео­бич­но чи­стог
ума, кро­то­сти и не­зло­би­во­сти, да му
се у ви­зи­ји ја­вио сам Го­спод Исус Хри­стос са ан­ге­ли­ма и да ни­ка­да
ни­је по­чи­њао да слу­жи Све­ту Ли­тур­ги­ју док прет­ход­но ни­је имао небе­ско
ви­ђе­ње. На­кон мно­го стра­да­ња за име Ису­са Хри­ста, уби­ли су
га не­вер­ни Је­вре­ји. Све­ти Ал­феј је отац дво­ји­це апо­сто­ла из Два­на­есто­ри­це,
Ја­ко­ва и Ма­те­ја је­ван­ђе­ли­ста. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду мир­но.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Те­ра­понт, епи­скоп ки­пар­ски. Све­ти муче­ни­ци
Па­си­крат, Ва­лен­ти­он, Ју­ли­је и дру­ги. Сед­ми­ца 6. по
Пас­хи. Глас 5.
Пре­по­доб­ни Јо­ван Пси­ха­ит. Све­ти но­во­му­че­ник Алек­сан­дар
Со­лун­ски. Ода­ни­је Вас­кр­са. Сед­ми­ца 6. по Пас­хи. Глас 5.

Четвртак
27/ 9 Јун Петак
28/ 10 Јун
Ваз­не­се­ње Го­спод­ње – Спа­сов­дан
На­кон Вас­кр­се­ња, Исус се 40 да­на јављао
уче­ни­ци­ма, го­во­ре­ћи им о Царству
Бо­жи­јем. За­по­ве­дио им је да се
не уда­ља­ва­ју из Је­ру­са­ли­ма, не­го да
че­ка­ју да се ис­пу­ни обе­ћа­ње: „И ја ћу
умо­ли­ти Оца, и да­ће вам дру­гог Утјеши­те­ља
да пре­би­ва с ва­ма ва­ви­јек“ (Јн.
14, 16), „јер је Јо­ван кр­стио во­дом, а ви
ће­те се кр­сти­ти Ду­хом Све­тим не ду­го
по­сли­је ових да­на“ (Де­ла Ап. 1, 5). Онда
је апо­сто­ле и Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу по­вео на Ма­слин­ску го­ру, и
„док они гле­да­ху, по­ди­же се, и узе га облак ис­пред очи­ју њи­хо­вих“
(Де­ла Ап. 1, 9). Уто им при­ђо­ше два ан­ђе­ла и ре­ко­ше: „Што сто­јите
и гле­да­те на не­бо? Овај Исус ко­ји се од вас ваз­не­се на не­бо, та­ко
ће исто до­ћи као што га ви­дје­сте да од­ла­зи на не­бо“ (Де­ла Ап. 1, 11).
Пре­по­доб­ни Ни­ки­та Ис­по­вед­ник
Још у мла­до­сти се од­ре­као све­та и предао
мо­на­шком под­ви­гу. Про­си­јав­ши
вр­ли­ном као сун­це, би уз­ви­шен на архи­је­реј­ски
пре­сто у Хал­ки­до­ну. Као архи­је­реј,
на­ро­чио је био ми­ло­стив пре­ма
бед­ни­ма: хра­нио је глад­не, оде­вао на­ге,
при­мао је и збри­ња­вао пут­ни­ке, био је
отац си­ро­чи­ћи­ма, за­штит­ник удо­ви­цама
и спа­си­лац они­ма ко­ји­ма је чи­ње­на
не­прав­да. А ка­да је цар Лав Јер­ме­нин
устао про­тив ико­на, Све­ти Ни­ки­та је устао у њи­хо­ву од­бра­ну, по­ка­завши
се пра­вим ис­по­вед­ни­ком Хри­сто­вим. Об­ја­шња­вао је љу­ди­ма значај
ико­на и из­об­ли­ча­вао не­пра­вил­не дог­ма­те, па и са­мо­га ца­ра. За­то
је уни­жа­ван и ба­цан у там­ни­цу. Нај­зад је про­те­ран у из­гнан­ство, где
је и ду­шу сво­ју пре­дао Го­спо­ду. Мо­шти Све­тог Ни­ки­те су чу­до­твор­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Те­о­до­ра и Ди­дим. Све­ште­но­му­че­ник Те­рапонт,
епи­скоп сар­диј­ски. Све­ти Да­вид Га­ре­џиј­ски. Сед­ми­ца
6. по Пас­хи. Глас 5.
Све­та му­че­ни­ца Ели­ко­ни­да. Све­ти Иг­ња­ти­је, епи­скоп ростов­ски.
Сед­ми­ца 6. по Пас­хи. Глас 5. Пост, уље.

Субота
29/ 11 Јун Недеља
30/ 12 Јун
Пре­по­доб­но­му­че­ни­ца Те­о­до­си­ја Тир­ска
У Ке­са­ри­ји Па­ле­стин­ској, у вре­ме ца­ра
Мак­си­ми­ја­на, јед­ног да­на су пред пре­тори­јом
ста­ја­ли све­за­ни мно­ги хри­шћа­ни.
При­шла им је бла­го­че­сти­ва де­ви­ца Тео­до­си­ја
и хра­бри­ла их је да му­че­нич­ки
по­стра­да­ју за Хри­ста. Вој­ни­ци, чув­ши
је шта го­во­ри, и њу су од­ве­ли пред суди­ју.
Су­ди­ја на­ре­ди да јој све­жу ка­мен
о врат и да је ба­це у мо­ре. Али ан­ге­ли
је из­ву­ко­ше жи­ву на оба­лу. Ка­да се поно­во
ја­ви­ла су­ди­ји, овај је да­де на по­се­че­ње. Иду­ће но­ћи, Све­та Тео­до­си­ја
ја­ви­ла се сво­јим ро­ди­те­љи­ма сва у не­бе­ском сја­ју, окру­же­на
мно­гим де­вој­ка­ма ко­је су спа­се­ње у Го­спо­ду на­шле по­стра­дав­ши за
Ње­га као и она. Ли­ко­ва­ла је све­ти­тељ­ка, јер су је ро­ди­те­љи све време
од­вра­ћа­ли од ис­по­ве­да­ња Хри­ста. По­стра­да­ла је 308. го­ди­не.
Пре­по­доб­ни Иса­ки­је Дал­мат­ски
Чув­ши за го­ње­ње хри­шћа­на у вре­ме
ца­ра Ва­лен­та, Иса­ки­је, пу­сти­њак са Исто­ка,
до­ђе у Ца­ри­град. У то вре­ме пође
Ва­лент са вој­ском на се­вер, у бор­бу
про­тив Го­та. Иса­ки­је иза­ђе пред ње­га и
ре­че му да отво­ри цр­кве пра­во­вер­ни­ма
и Бог ће бла­го­сло­ви­ти ње­гов пут. Цар
се оглу­ши о стар­ца. Слич­но би и другог
и тре­ћег да­на. Че­твр­тог да­на Иса­кије
про­ре­че ца­ру гро­зну смрт. Та­ко и би,
вар­ва­ри за­па­ли­ше ца­ра у јед­ној ко­ша­ри. По­том се за­ца­ри Те­о­до­си­је
Ве­ли­ки ко­ји се по­кло­ни пред Све­тим Иса­ки­јем. На­кон што су Ари­јанци
прог­на­ни, Иса­ки­је је хтео да се вра­ти у пу­сти­њу, али га цар умо­ли
да оста­не у Ца­ри­гра­ду. Вел­мо­жа Са­тур­нин са­гра­дио му је ма­на­стир
у ко­јем се Све­ти ста­рац под­ви­за­вао до сво­јег упо­ко­је­ња 383. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­на му­че­ни­ца Те­о­до­си­ја. Све­ти Алек­сан­дар, епи­скоп
алек­сан­дриј­ски. Све­ти Јо­ван Ју­ро­ди­ви, Ус­тјуж­ски чу­до­творац.
Све­ти му­че­ник Нан (Јо­ван) Со­лун­ски. Све­ти му­че­ник
Ан­дреј Хи­о­ски. Пад Ца­ри­гра­да. Сед­ми­ца 6. по Пас­хи. Глас 5.
Све­та Ма­кри­на. Не­де­ља 7. По Пас­хи – Све­тих ота­ца I ва­сељен­ског
са­бо­ра. Глас 6.

Понедељак
31/ 13 Јун Уторак
1/ 14 Јун
Све­ти апо­стол Јер­ма
Је­дан од Се­дам­де­се­то­ри­це апо­стола.
Спо­ми­ње га Све­ти апо­стол Па­вле у
По­сла­ни­ци Ри­мља­ни­ма: „По­здра­ви­те
Асин­кри­та, Фле­гон­та, Ер­ма, Па­тро­ва,
Ер­ми­ја, и бра­ћу ко­ја су с њи­ма“ (16, 14).
Ро­дом је Грк, али је ду­го вре­ме­на провео
у Ри­му. Иза­бран за епи­ско­па у Фили­по­љу.
Био је ве­о­ма бо­гат чо­век, али
због гре­ха сво­јих и сво­јих си­но­ва, пао је
у крај­њу си­ро­ма­шти­ну. Јед­ном, док је
био на мо­ли­тви, ја­вио му се чо­век у бе­лој оде­ћи, са шта­пом у ру­ци,
и ре­као му је да је он ан­гел по­ка­ја­ња ко­ји му је по­слат да га пра­ти до
ње­го­ве зе­маљ­ске кон­чи­не. Та­да му је дао два­на­ест за­по­ве­сти. Пре­ма
том от­кро­ве­њу, Све­ти Јер­ма је са­ста­вио ве­о­ма по­уч­ну књи­гу „Пастир“.
Мно­го по­стра­дав­ши за Го­спо­да, ду­шу му је пре­дао му­че­нич­ки.
Пре­по­доб­ни Ју­стин Но­ви Ће­лиј­ски
Ро­ђен је у Вра­њу на Бла­го­ве­сти 1894,
од оца Спи­ри­до­на и мај­ке Ана­ста­си­је.
На кр­ште­њу је до­био име Бла­го­је. За­мона­шен
је у Ска­дру 1916. Бо­го­сло­вље је
сту­ди­рао у Пе­тро­гра­ду и Окс­фор­ду. Био
је пре­да­вач у Бо­го­сло­ви­ји „Све­тог Саве“
и уред­ник ча­со­пи­са „Хри­шћан­ски
жи­вот“. Док­то­ри­рао је у Ати­ни, 1926.
го­ди­не. Из мо­на­шке сми­ре­но­сти, одбио
је епи­скоп­ско до­сто­јан­ство. Био је
у Ми­си­ји у Че­шкој, па пре­да­вач у Би­тољ­ској бо­го­сло­ви­ји, а од 1934.
го­ди­не до­цент на Бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. На­кон Дру­гог
свет­ског ра­та ко­му­ни­сти су га про­го­ни­ли. Упо­ко­јио се у ма­на­сти­ру Ћели­ја­ма
на Бла­го­ве­сти 1979. го­ди­не. Огром­но је ње­го­во де­ло, и по знача­ју
и по оби­му, и оно га уз­ди­же у сам врх пра­во­слав­ног бо­го­сло­вља.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Ер­ми­је. Све­ти му­че­ник Фи­ло­соф. Сед­ми­ца
7. по Пас­хи. Глас 6.
Све­ти му­че­ник Ју­стин Фи­ло­соф. Све­ти му­че­ни­ци Ју­стин,
Ха­ри­тон, Ха­ри­та, Евел­пист, Је­ракс, Пе­он, Ва­ле­ри­јан и Јуст.
Пре­по­доб­ни Ага­пит Пе­чер­ски. Сед­ми­ца 7. по Пас­хи. Глас 6.

Среда
2/ 15 Јун Четвртак
3/ 16 Јун
Св. све­ште­но­му­ч. Ера­змо Охрид­ски
Ро­дом из Ан­ти­о­хи­је. Жи­вео је у вре­ме
ца­ре­ва Ди­о­кле­ци­ја­на и Мак­си­ми­ја­на.
Под­ви­за­вао се на го­ри Ли­ван­ској и Бог
га је об­да­рио чу­до­твор­ством. У Охрид
је сти­гао као ар­хи­је­реј, про­по­ве­да­јући
Је­ван­ђе­ље. Ту је мо­ли­твом вас­кр­сао
си­на не­ког Ана­ста­са. При­том је кр­стио
и мно­ге дру­ге не­зна­бо­шце, и ра­зо­ри
идол­ске жр­тве­ни­ке. Оп­ту­жи­ли су га цару
Мак­си­ми­ја­ну, ко­ји га из­ве­де пред
Зев­сов ба­кар­ни кип те­ра­ју­ћи га да му се по­кло­ни. Мо­ли­твом Све­тог
Ера­зма, из ки­па иза­ђе ажда­ја, ко­ју он по­том, та­ко­ђе мо­ли­твом, уби.
Ви­дев­ши то, кр­сти се 20.000 ду­ша. Цар на­ре­ди да их све по­би­ју, а Еразма
ба­ци у там­ни­цу ода­кле га из­ве­де ан­гел. Упо­ко­ји се око 303. го­дине.
Код Охри­да и да­нас по­сто­ји пе­ште­ра са цр­кви­цом Све­тог Ера­зма.
Све­ти Ди­ми­три­је, ца­ре­вић ру­ски
Ди­ми­три­је Ива­но­вич био је за­ко­ни­ти
син ру­ског ца­ра Ива­на Гро­зног, без наслед­них
пра­ва. Уби­јен је 1591. го­ди­не у
Угли­чу, ка­да му је би­ло осам го­ди­на, по
на­ло­гу вла­сто­љу­би­вог Бо­ри­са Го­ду­но­ва.
Ње­го­ва смрт, као по­сле­ди­ца ра­ња­ва­ња
но­жем, пред­ста­вље­на је као не­сре­ћан
слу­чај. Ја­вио се по­сле смр­ти не­ко­ме
мо­на­ху и про­ре­као да ће се по­ја­ви­ти
ла­жни Ди­ми­три­је, ко­ји ће уби­ци Бо­рису
Го­ду­но­ву про­у­зро­ко­ва­ти смрт, што се и до­го­ди­ло. Би­ло је то вре­ме
ве­ли­ког стра­да­ња ру­ског на­ро­да. Без­број­на чу­де­са де­ша­ва­ла су се на
гро­бу уби­је­ног ца­ре­ви­ћа. Мо­шти ца­ре­ви­ћа Ди­ми­три­ја, пет­на­ест го­дина
на­кон ње­го­вог упо­ко­је­ња, от­кри­ве­не су це­ле и не­тље­не, све­ча­но су
пре­не­те у Мо­скву и са­хра­ње­не у цр­кви Све­тог Ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ни­ки­фор Ис­по­вед­ник, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­ти
но­во­му­че­ник Кон­стан­тин. Све­ти му­че­ник Јо­ван Но­ви Сочав­ски.
Сед­ми­ца 7. по Пас­хи. Глас 6. Пост, уље.
Све­ти му­че­ник Лу­ки­ли­јан и дру­ги с њим. Све­ште­но­му­че­ник
Лу­ки­јан. Сед­ми­ца 7. по Пас­хи. Глас 6.

Петак
4/ 17 Јун Субота
5/ 18 Јун
Св. све­ште­но­му­ч. Јо­а­ни­ки­је Цр­но­гор­ски
Ми­тро­по­лит Јо­а­ни­ки­је (Ли­по­вац) ро­ђен
је 1880. го­ди­не у Сто­ли­ву у Бо­ки Ко­торској.
Пра­во­слав­ни бо­го­слов­ски за­вод завр­шио
је у За­дру, а Фи­ло­соф­ски фа­кул­тет
у Бе­о­гра­ду. Као удов про­то­је­реј, иза­бран
је 1939. го­ди­не за ви­кар­ног епи­ско­па
Бу­ди­мљан­ског. Мо­на­шки по­стриг примио
је у ма­на­сти­ру Ра­ко­ви­ци од скопског
ми­тро­по­ли­та Јо­си­фа. За епи­ско­па
је хи­ро­то­ни­сан 1940. го­ди­не. Исте го­ди­не
иза­бран је за ми­тро­по­ли­та Цр­но­гор­ско-при­мор­ског. Цр­но­гор­ско-примор­ском
епи­ско­пи­јом упра­вљао је у ве­о­ма те­шким рат­ним вре­ме­ни­ма.
Због про­га­ња­ња свог све­штен­ства, по­ку­шао је да са се­дам­де­сет све­штени­ка
иза­ђе из зе­мље, али ни­је ус­пео. Ко­му­ни­сти су у Сло­ве­ни­ји стреља­ли
све­ште­ни­ке, а Ми­тро­по­ли­та су муч­ки уби­ли код Аран­ђе­лов­ца.
Пре­п. Пе­тар Ко­ри­шки – За­ду­шни­це
Ро­дом из се­ла Уње­мир (Уј­мир) код Пећи.
Био је нео­бич­но кро­так и безг­не­ван.
Са сво­јом се­стром Је­ле­ном, ве­о­ма рано
се уда­љио на под­виг. А под­ви­за­вао се
пре­да­но и ис­трај­но. По­бе­дио је мно­га
де­мон­ска ис­ку­ше­ња. Вре­ме­ном, ка­да се
про­чуо, око ње­га се са­бра­ло мно­штво
мо­на­ха, ко­је је под­у­ча­вао под­ви­жничком
жи­во­ту. Бе­же­ћи од људ­ске сла­ве,
јед­но вре­ме се скло­нио у Цр­ну Ре­ку,
где се ка­сни­је под­ви­за­вао и Све­ти Јо­а­ни­ки­је Де­вич­ки. У ста­ро­сти се
упо­ко­јио у сво­јој пе­ште­ри у Ко­ри­ши. Те но­ћи ка­да се упо­ко­јио, из њего­ве
пе­ћи­не чу­ло се ан­гел­ско по­ја­ње и за­сја­ла је све­тлост. Жи­вео је у
XI­II ве­ку. Цар Ду­шан је над ње­го­вим мо­шти­ма по­ди­гао цр­кву. Остатак
ње­го­вих мо­шти­ју у но­ви­је вре­ме пре­нет је у ма­на­стир Цр­ну Ре­ку.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ми­тро­фан, пр­ви па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­ти му­че­ник Кон­кор­ди­је. Све­ти му­чени­ци
Фрон­та­си­је, Се­ве­рин, Се­ве­ри­јан и Си­лан. Пре­по­доб­ни Зо­сим, епи­скоп Ва­ви­ло­на
Но­вог. Све­ште­но­му­че­ник Асти­је, епи­скоп драч­ки. Све­те Мар­та и Ма­ри­ја. Све­ти све­штено­му­че­ник
Ђор­ђе Бо­гић. Ода­ни­је Ваз­не­се­ња. Сед­ми­ца 7. по Пас­хи. Глас 6. Пост, уље.
Све­ште­но­му­че­ник До­ро­теј, епи­скоп тир­ски. Пре­по­доб­ни
Те­о­дор Пу­сти­њак. Пре­по­доб­ни Ану­ви­је. Бла­же­ни Игор, кнез
чер­ни­гов­ски и ки­јев­ски. Бла­же­ни Кон­стан­тин, ми­тро­по­лит
ки­јев­ски. Сед­ми­ца 7. по Пас­хи. Глас 6.

Недеља
6/ 19 Јун Понедељак
7/ 20 Јун
Си­ла­зак Св. Ду­ха на апо­сто­ле – Пе­де­сет­ни­ца
„И кад се на­вр­ши пе­де­сет да­на, би­ја­ху
сви апо­сто­ли јед­но­ду­шно на оку­пу. И
ује­дан­пут на­ста­де шум са не­ба као ху­јање
сил­но­га вје­тра, и на­пу­ни сав дом гдје
они сје­ђа­ху; и по­ка­за­ше им се раз­ди­јеље­ни
је­зи­ци као ог­ње­ни, и си­ђе по је­дан
на сва­ко­га од њих. И ис­пу­ни­ше се сви
Ду­ха Све­то­га и ста­до­ше го­во­ри­ти другим
је­зи­ци­ма као што им Дух да­ва­ше
да ка­зу­ју. А у Је­ру­са­ли­му бо­ра­вља­ху Јудеј­ци,
љу­ди по­бо­жни из сва­ко­га на­ро­да ко­ји је под не­бом. Па кад наста­де
ова ху­ка, ску­пи се на­род, и сме­те се; јер сва­ки од њих слу­ша­ше
гдје они го­во­ре ње­го­вим је­зи­ком. И ди­вља­ху се и чу­ђа­ху се сви го­во­рећи
је­дан дру­го­ме: Гле, зар ни­су сви ови што го­во­ре Га­ли­леј­ци? Па како
ми чу­је­мо сва­ки свој је­зик у ко­ме смо се ро­ди­ли“ (Де­ла Ап. 2, 1-8).
Ду­хов­ски по­не­де­љак
На­род у Је­ру­са­ли­му бе­ше у чу­ду ка­ко
апо­сто­ли на­јед­ном го­во­ре је­зи­ке сва­ког
од њих. А Пе­тар, ис­пу­њен Ду­хом Светим,
уста­де и ре­че оку­пље­ном на­ро­ду
да је то ис­пу­ње­ње оно­га што је ре­као
про­рок Јо­ил: „Го­во­ри Го­спод, из­ли­ћу
од Ду­ха мо­је­га на сва­ко ти­је­ло, и прори­ца­ће
си­но­ви ва­ши и кће­ри ва­ше, и
мла­ди­ћи ва­ши ви­дје­ће ви­ђе­ња и старци
ва­ши са­ња­ће сно­ве“ (Де­ла Ап. 2, 17).
Те им апо­стол Пе­тар ре­че ка­ко су уби­ли Ису­са На­за­ре­ћа­ни­на, ка­ко
Он вас­кр­се и ка­ко се ваз­не­се на не­бо, и ка­ко „при­мив­ши од Оца обећа­ње
Све­то­га Ду­ха, из­ли ово што ви са­да ви­ди­те и чу­је­те“ (Де­ла Ап. 2,
33). И ре­че им: „Да се кр­сти сва­ки од вас у име Ису­са Хри­ста за опроште­ње
гри­је­хо­ва“ (Де­ла Ап. 2, 38). И кр­сти се тог да­на око 3.000 ду­ша.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Ви­са­ри­он. Пре­по­доб­ни Ила­ри­он Но­ви. Пре­подоб­не
му­че­ни­це Ар­хе­ла­ја, Те­кла и Су­са­на.
Пре­по­доб­ни Да­ни­ло Скит­ски. Све­ти све­ште­но­му­че­ник Те­о­дот Ан­кир­ски. Свете
му­че­ни­це Ки­ри­а­ки­ја, Ве­ле­ри­ја и Ма­ри­ја. Све­ште­но­му­че­ник Мар­кел, па­па
рим­ски. Све­ште­но­му­че­ник Мар­ке­лин, па­па рим­ски. Дан Све­тог Ду­ха. По­празни­штво
Пе­де­сет­ни­це. Сед­ми­ца 1. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Уторак
8/ 21 Јун Среда
9/ 22 Јун
Ду­хов­ски уто­рак
На пра­зник Си­ла­ска Све­тог Ду­ха на
апо­сто­ле (ко­ји је у на­ро­ду по­знат и као
Ду­хо­ви, од­но­сно Све­та Тро­ји­ца) под у
хра­мо­ви­ма по­кри­ва се тра­вом, по­ред
зи­до­ва се при­сла­ња­ју гра­не ли­пе или неког
дру­гог др­ве­та, а ико­не се ки­те цвећем.
Овај оби­чај по­ти­че још од пр­вих
хри­шћа­на, ко­ји су га, пак, пре­у­зе­ли од
Је­вре­ја, ко­ји су на пра­зник Пе­де­сет­нице
ки­ти­ли сво­је бо­го­мо­ље и ку­ће. То их
је под­се­ћа­ло на вре­ме ка­да су пре­ко Мој­се­ја до­би­ли де­сет Бож­јих запо­ве­сти,
као и на вре­ме лу­та­ња по пу­сти­њи, по­сле бек­ства из Ми­сира,
јер су у пу­сти­њи жи­ве­ли у ко­ли­ба­ма од гра­ња и ли­шћа. На Ду­хо­ве
у хра­му на­род пле­те вен­чи­ће од тра­ве ко­је по­сле но­си ку­ћи и оста­вља
по­ред ико­не и кан­ди­ла. Мно­ги но­се вен­чи­ће у тор­ба­ма и та­шна­ма.
Све­ти Ки­ри­ло Алек­сан­дриј­ски
Пле­мић­ког по­ре­кла. Ус­пео је да ис­тера
из Алек­сан­дри­је је­ре­ти­ке Но­ва­ци­јане,
ко­ји су се гор­ди­ли сво­јом вр­ли­ном,
хо­да­ли су об­у­че­ни у бе­ло, ни­су хте­ли
да се мо­ле за оне ко­ји учи­не смрт­ни
грех... Је­вре­ји у Алек­сан­дри­ји су мучки
уби­ја­ли хри­шћа­не, тро­ва­ли их. Свети
Ки­ри­ло је ус­пео да из­деј­ству­је да цар
Те­о­до­си­је Мла­ђи про­те­ра Је­вре­је из
Алек­сан­дри­је. Бор­бу про­тив Ца­ри­градског
па­три­јар­ха Не­сто­ри­ја ре­шио је на III ва­се­љен­ском са­бо­ру ко­јим
је пред­се­да­вао. На­кон што га је Са­бор осу­дио и ана­те­ми­сао, Не­стори­ја
је цар прог­нао на ис­точ­ну гра­ни­цу цар­ства где је умро та­ко што
му је црв раз­јео је­зик ко­јим је ху­лио на Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, на­зи­вају­ћи
је Хри­сто­ро­ди­цом. Све­ти Ки­ри­ло се мир­но упо­ко­ји 444. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти ве­ли­ко­му­че­ник Те­о­дор Стра­ти­лат. Све­ти Је­фрем,
па­три­јарх ан­ти­о­хиј­ски. Пре­по­доб­ни Зо­сим Фи­ни­киј­ски.
По­пра­зни­штво Пе­де­сет­ни­це. Сед­ми­ца 1. по Ду­хо­ви­ма. Глас
7. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ти Ки­рил Бје­ло­зер­ски. По­пра­зни­штво Пе­де­сет­ни­це. Седми­ца
1. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Четвртак
10/ 23 Јун Петак
11/ 24 Јун
Св. све­ште­но­му­ч. Ти­мо­теј Бру­ски
Због ве­ли­ке ду­шев­не чи­сто­те, Бог му је
дао дар чу­до­твор­ства, та­ко да је осло­бађао
љу­де бо­ле­сти и дру­гих му­ка. Ис­целио
је ца­ра Ари­та од смр­то­но­сне бо­лести,
ис­це­ли та­ко и јед­ну ца­ри­цу, чак је
и обра­ти од та­ме идо­ло­по­клон­ства ка
све­тло­сти исти­не Хри­ста Бо­га. У вре­ме
го­ње­ња хри­шћа­на под ца­рем Ју­ли­јаном
Од­ступ­ни­ком, епи­скоп Ти­мо­теј није
хтео да се од­рек­не Хри­ста, па је осуђен
и ба­чен у там­ни­цу. У там­ни­ци су га по­се­ћи­ва­ли вер­ни, да би чу­ли
му­дру по­у­ку свог ар­хи­па­сти­ра. Са­знав­ши за то, опа­ки цар Ју­ли­јан
за­пре­ти му да ви­ше не под­у­ча­ва на­род о име­ну Ису­со­вом, а ка­да се
Све­ти Ти­мо­теј оглу­ши о ње­го­ве прет­ње, на­ре­ди да га уби­ју у там­ници.
Ду­шу сво­ју пре­да­де Го­спо­ду 362. го­ди­не. Мо­шти су му чу­до­твор­не.
Св. апо­сто­ли Вар­то­ло­меј и Вар­на­ва
Све­ти Вар­то­ло­меј је је­дан од Два­на­е­стори­це.
Про­по­ве­дао је Је­ван­ђе­ље са апосто­лом
Фи­ли­пом и ње­го­вом се­стром
де­ви­цом Ма­ри­јам­ном. У Је­ра­по­љу су
мо­ли­твом уби­ли зми­ју у не­зна­бо­жач­ком
хра­му. Ту је све­ти­на ра­за­пе­ла на крст
Вар­то­ло­ме­ја и Фи­ли­па, где је Фи­лип издах­нуо.
Вар­то­ло­меј је по­сле про­по­ве­дао
Је­ван­ђе­ље у Ин­ди­ји, па у Јер­ме­ни­ји, где је
ис­це­лио ца­ре­ву кћер од лу­ди­ла. Али љубо­мор­ни
ца­рев брат Асти­јаг га ра­за­пе на крст, одра му ко­жу и по­се­че
га у Ал­ба­но­по­љу Јер­мен­ском. Чу­до­твор­не мо­шти су му у Ри­му. Све­ти
апо­стол Вар­на­ва, је­дан од Се­дам­де­се­то­ри­це, ро­ђен је на Ки­пру. Са Павлом
и Мар­ком про­по­ве­дао Је­ван­ђе­ље у Ан­ти­о­хи­ји и дру­гим ме­сти­ма.
Пр­ви је про­по­ве­дао у Ри­му и Ми­ла­ну. Је­вре­ји су га уби­ли на Ки­пру.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Алек­сан­дар и Ан­то­ни­на. Све­ти Ва­си­ли­јан,
епи­скоп лав­диј­ски. По­пра­зни­штво Пе­де­сет­ни­це. Сед­ми­ца 1.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Ико­на До­стој­но јест. По­пра­зни­штво Пе­де­сет­ни­це. Сед­ми­ца
1. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.

Субота
12/ 25 Јун Недеља
13/ 26 Јун
Пре­по­доб­ни Ону­фри­је Ве­ли­ки
У пу­сти­њи се под­ви­за­вао 60 го­ди­на. Када
га је по­се­тио мо­нах Паф­ну­ти­је, ко­са
и бра­да су му до­се­за­ле до зе­мље, а тело
му је, због ду­ге на­го­те, би­ло об­ра­сло
дла­ком. Вла­си су му би­ле бе­ле и сав је
бле­штао. Паф­ну­ти­ју је ис­при­чао своје
жи­ти­је. На то ме­сто до­вео га је ње­гов
ан­гел хра­ни­тељ. Ду­го се хра­нио са­мо
зе­мљом, ко­ју је те­шко на­ла­зио у пусти­њи.
Ка­да је про­шао сил­на де­монска
ис­ку­ше­ња, ан­гел Бо­жи­ји је по­чео да му до­но­си хлеб, крај ње­го­ве
ке­ли­је је по­ра­сла пал­ма и отво­рио се из­вор жи­ве во­де. Сва­ке су­бо­те
ан­гел му је до­но­сио Све­то При­че­шће. Сле­де­ћег да­на ста­рац је казао
мо­на­ху Паф­ну­ти­ју да је то дан ње­го­вог од­ла­ска, пре­кло­нио је коле­на,
по­мо­лио се Бо­гу и пре­дао му свој дух. Би­ло је то 400. го­ди­не.
Све­та му­че­ни­ца Аки­ли­на
Ро­ђе­на у Па­ле­сти­ни. Ка­да је има­ла 7
го­ди­на, би­ла је пот­пу­но упу­ће­на у хришћан­ски
жи­вот, а са 10 го­ди­на је про­пове­да­ла
Хри­ста. У вре­ме Ди­о­кле­ци­ја­но­вог
го­ње­ња на­ме­сник Во­лу­си­јан на­ре­ди да
је ши­ба­ју, па он­да да јој уси­ја­ну шипку
про­бо­ду кроз уши. Ка­да су мо­зак и
крв по­че­ли да те­ку из гла­ве, она па­де
као мр­тва, и из­ба­ци­ше је на ђу­бри­ште
из­ван гра­да. Ту је ис­це­ли ан­гел Бо­жији.
Бла­го­да­ре­ћи Бо­гу мо­ли­ла Га је и да до­вр­ши му­че­нич­ки под­виг.
Ка­пи­ја гра­да са­ма се отво­ри и она ба­ну пред ужа­сну­тог Во­лу­си­ја­на
ко­ји је био у по­сте­љи. Су­тра­дан су је из­ве­ли на гу­би­ли­ште где пре­даде
дух свој Бо­гу пре не­го је џе­лат спу­стио мач на њен врат. Ова света
де­ви­ца по­стра­да за Хри­ста 293. го­ди­не, ка­да је има­ла 12 го­ди­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Пе­тар Атон­ски. Пре­по­доб­ни Ти­мо­теј, пу­сти­њак
ми­сир­ски. Пре­по­доб­ни Ва­си­јан и Јо­на. Ода­ни­је Пе­де­сет­нице.
Сед­ми­ца 1. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Тра­па­ва сед­ми­ца.
Све­ти Три­фи­ли­је, епи­скоп Ле­кву­си­је Ки­пар­ске. Све­та Ана и
син јој Јо­ван. Не­де­ља 1. по Ду­хо­ви­ма – Свих све­тих. Пе­тровске
по­кла­де. Глас 8.

Понедељак
14/ 27 Јун Уторак
15/ 28 Јун
Све­ти про­рок Је­ли­сеј
Жи­вео 900 го­ди­на пре Хри­ста. Ка­да је
Го­спод узи­мао к Се­би пре­ста­ре­лог проро­ка
Или­ју, от­крио му је да му је за
на­след­ни­ка од­ре­дио Је­ли­се­ја, си­на Сафа­то­ва,
из пле­ме­на Ру­ви­мо­ва, из гра­да
Авел­ма­у­ла. Или­ја ка­за Је­ли­се­ју во­љу
Го­спод­њу и огр­ну га сво­јим огр­та­чем.
По чи­сто­ти и рев­но­сти био је ра­ван најве­ћим
про­ро­ци­ма, а по си­ли до­би­је­ној
од Бо­га све их је пре­ва­зи­ла­зио. Раз­двојио
је во­ду у Јор­да­ну, у Је­ри­хо­ну је гор­ку во­ду учи­нио пит­ком, низвео
во­ду у ис­ко­па­не ро­во­ве у вре­ме ра­та са Мо­а­ви­ћа­ни­ма, умно­жио
уље у лон­ци­ма си­ро­ма­шне удо­ви­це, Са­ма­ри­ћан­ки је вас­кр­сао умрлог
си­на, те осле­пео це­лу јед­ну си­риј­ску вој­ску, а дру­гу на­гнао у бекство...
Пред­ска­зао је мно­ге до­га­ђа­је. Упо­ко­јио се у ду­бо­кој ста­ро­сти.
Св. ве­ли­ко­му­ч. Кнез Ла­зар – Ви­дов­дан
Је­дан од ве­ли­ка­ша ко­ји су вла­да­ли српским
цар­ством по­сле ца­ра Ду­ша­на. После
смр­ти ца­ра Уро­ша, кру­ни­сао га је
па­три­јарх Је­фрем. Слао је иза­слан­ство
у Ца­ри­град, са мо­на­хом Иса­и­јом, са
мол­бом да се ски­не ана­те­ма са срп­ског
на­ро­да. Ви­ше пу­та се бо­рио про­тив турске
си­ле. На­по­кон, са Тур­ци­ма, ко­је је
пред­во­дио сул­тан Му­рат, су­ко­био се на
Ко­со­ву по­љу 1389. го­ди­не, где је по­сечен.
Те­ло му је пре­не­то у ма­на­стир Ра­ва­ни­цу код Ћу­при­је, ње­го­ву заду­жби­ну,
а доц­ни­је ода­тле у Срем­ску Ра­ва­ни­цу, по­том, 1942. го­ди­не,
у Бе­о­град, у Са­бор­ну цр­кву. Да­нас по­чи­ва у Ра­ва­ни­ци код Ћу­при­је.
Све­ти Ла­зар је об­но­вио ма­на­сти­ре Хи­лан­дар и Гор­њак, по­ди­гао Ра­вани­цу
и Ла­за­ри­цу, и био је кти­тор мно­гих дру­гих ма­на­сти­ра и цр­ка­ва.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ме­то­ди­је, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­ти Јо­ван, митро­по­лит
ев­ха­ит­ски. Пре­по­доб­ни Ни­фонт. Сед­ми­ца 2. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Пе­тров­ски пост, уље.
Све­ти про­рок Амос. Све­ти му­че­ни­ци Вит, Мо­дест и Кри­скен­ти­ја. Пре­по­доб­ни
му­че­ник Ду­ла. Све­ти Је­фрем, па­три­јарх срп­ски. Све­ти Спи­ри­дон, па­три­јарх срп­ски.
Бла­же­ни Ав­гу­стин, епи­скоп ипон­ски. Па­ра­стос срп­ским вој­ни­ци­ма и вој­ско­во­ђа­ма
по­ги­ну­лим од Ко­со­ва до да­нас. Сед­ми­ца 2. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Пе­тров­ски пост, ри­ба.

Среда
16/ 29 Јун Четвртак
17/ 30 Јун
Све­ти Ти­хон Ама­тунт­ски Чу­до­тво­рац
Ро­ђен у Ама­тун­ту на Ки­пру, од бла­гоче­сти­вих
и хри­сто­љу­би­вих ро­ди­те­ља.
Чи­сто­та ње­го­вог жи­во­та и рев­ност према
Пра­во­сла­вљу пре­по­ру­чи­ли су га да,
на­кон упо­ко­је­ња бла­же­ног Мем­но­ни­ја,
бу­де иза­бран за епи­ско­па Ама­тунт­ског. У
то вре­ме још је би­ло мно­го не­зна­бо­жа­ца
на Ки­пру и Све­ти Ти­хон је апо­стол­ском
рев­но­шћу обра­ћао не­вер­ни­ке у Христо­ву
ве­ру. Чу­да је чи­нио од ра­не младо­сти.
Отац му је био пе­кар. Кад год би га оста­вио са­мог у ду­ћа­ну, он
је хлеб раз­да­вао си­ро­ма­си­ма. Јед­ном га отац пре­ко­ри, и он се по­мо­ли
Бо­гу те се њи­хо­ва жит­ни­ца на­пу­ни до вр­ха. Дру­ги пут је по­са­дио су­ви
ла­стар од ло­зе, и он је озе­ле­нео и до­нео род. По­сле ду­гог тру­да у вино­гра­ду
Го­спод­њем, у Ње­го­во Цар­ство се пре­се­лио око 425. го­ди­не.
Св. му­ч. Ма­ну­ил, Са­вел и Исма­ил
Пер­си­јан­ци, ро­ђе­на бра­ћа, од оца незна­бо­шца
и мај­ке хри­шћан­ке. Би­ли су
ви­со­ки чи­нов­ни­ци код ца­ра Ала­мун­дара,
ко­ји их по­сла Ју­ли­ја­ну Од­ступ­ни­ку
да утвр­де мир ме­ђу Пер­сиј­ским и Грчко-рим­ским
цар­ством. Цар Од­ступ­ник
при­ре­ди не­ку свет­ко­ви­ну идо­ли­ма у
Хал­ки­до­ну, на ко­ју све­та бра­ћа ни­су хтела
да до­ђу. Та­да их је цар по­звао да прине­су
жр­тве идо­ли­ма. Ка­за­ли су му да су
они стра­ни по­да­ни­ци, да су хри­шћа­ни и да не­ће да се кла­ња­ју мр­твим
идо­ли­ма. Он­да су их при­ве­за­ли на­ге за др­ве­ће, ту­кли и стру­га­ли же­лезним
чет­ка­ма. Али ан­гел Бо­жи­ји им је од­у­зео бол. Он­да су по­се­че­ни.
Пер­сиј­ски цар по­ди­же ве­ли­ку вој­ску, а Ју­ли­јан, уве­рен у по­бе­ду, пође
на Пер­си­јан­це. Ме­ђу­тим, по­ту­чен је до но­гу и ту је гла­ву из­гу­био.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Ти­гри­је и Ев­тро­пи­је. Сед­ми­ца 2. по Ду­хови­ма.
Глас 8. Пе­тров­ски пост, во­да.
Пре­по­доб­ни Пи­ор. Сед­ми­ца 2. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Пе­тровски
пост, уље.

Не ко ли ко цр ти ца
о бо рав ку на Кр фу
По сле три де се так мут них и кишо
ви тих да на на ста ло је лепо
вре ме, па ми се не се ди у
Ко ра кја ни. Упу тим се до нај бли жег
ло го ра, да по се тим но во фор ми ра ну
Вар дар ску ди ви зи ју. Ло гор је на лепом,
здра вом ме сту, се дам ки ло ме тара
од Ко ра кја не пре ма гра ду Кр фу.
Из не на ђу је ме ред и чи сто ћа у
ло го ру ове ди ви зи је. Она ме је и рани
је, на це лом пу то ва њу од Не го тинске
кра ји не до Кр фа, не ко ли ко пу та
при јат но из не на ди ла ди сци пли но вано
шћу и до брим др жа њем људ ства.
Вој ни ци, об у че ни у но ве уни фор ме,
при ма ју но ве фран цу ске пу шке, али
са мо са по три уме сто пет ме та ка у
ма га ци ну. Ве жба ју се у гру па ма, не ма
бес по сле них да лу та ју као по не ким
дру гим ло го ри ма ко је сам по се тио.
Пред ди ви зиј ским и бри гад ним
шта бо ви ма на чи ње ни пра ви цвет њаци
и скве ро ви, са пу та ња ма по су тим
шљун ком из ме ђу ша то ра и око њих.
Се ни це, на чи ње не од тр ске и да шчица
од пра зних сан ду ка, са клу пи цама,
про сто те по зи ва ју да се од мориш.
Пи ра ми де од сит ног ка ме на,
укра ше не как ту си ма, кра се ула зе у
те ма ле плат не не дво ро ве. Све, све
је леп ше не го код нас, у на шем се лу,
са мо да ту кра со ту не ква ри при суство
– зми ја! Има их мно го по кр шу
и по шу пљи на ма хи ља ду го ди шњих
ма сли на, и већ се по ја вљу ју у ло го ру,
увла че се чак и под ша то ре. Отров не
су и већ има не ко ли ко слу ча је ва уједа.
Ипак, ви ше во лим на ше се ло са
ша ка ли ма!
По ја вљу ју се и шкор пи о ни, и то
круп ни, а ве ле да је њи хов ујед још
опа сни ји од змиј ског. Због не ко ли ко
смрт них слу ча је ва не ке је ди ни це су
мо ра ле да ме ња ју ме ста ло го ро ва ња.
Про ђо смо кроз све опа сно сти борби
и по вла че ња кроз ал бан ска бес пућа,
па и пре ко мо ра по се ја ног не прија
тељ ским под мор ни ца ма, сти го смо
ов де где тре ба да се опо ра ви мо и
при пре ми мо за по след њу – од суд ну
бор бу, а са да на сва ком ко ра ку мо рамо
да стре пи мо од ових под му клих
ду шма на, про тив ко јих се не маш чиме
бо ри ти...
Ни кад се ни сам пла шио Шва ба,
Бу га ра, Ар на у та, аеро пла на, подмор
ни ца и дру гих опа сно сти од којих
су стре пе ли не ки мо ји дру го ви,
али се ви ше од њих бо јим за ра зних
бо ле шти на, ар на ут ског бла та, зми ја,
шкор пи ја и – гла ди!
Иду ћи не ки дан из Ко ра кја не у варош,
срео сам уз пут је дан наш коњич
ки пук ко ји је тек сад при спео на
остр во. Це ла ко њи ца и ко мо ре би ли
су оста ли у око ли ни Ва ло не. По што
је та мо по не ста ло сточ не хра не, а и
не при ја тељ се опа сно при бли жио,
до шли су и они на Крф. Цео пук нема
ви ше од сто ти нак ко ња, а и они су

Један од логора српске војске на Крфу
са ма кост и не чи ста, шу га ва нео тима
ре на ко жа.
Ме ђу вој ни ци ма ви дех де ча ка од
де се так го ди на, вој нич ки оде ве ног,
на ко њу са пу ном опре мом. Ли це му
та ко опа ље но сун цем, ве тром, кишом
и сне гом, да из гле да као да је
на чи ње но од зе мље. Вој ни ци ми обја
сни ше да је то син не ког по ги ну лог
офи ци ра, па су га по ве ли са со бом,
јер га ни су има ли ко ме оста ви ти.
Тај ћe има ти шта да при ча ако
оста не жив!
Је два јед ном сти гла је ду го оче кива
на штам па ри ја, у ко јој ће се штампа
ти лист. У ње му ће се у пр вом ре ду
штам па ти зва нич не ве сти, али he бити
и дру гих чла на ка, па и ли те рар них
са ста ва у тзв. под лист ку. Та ко ће мо
има ти је дан до бар лист штам пан ћири
ли цом, јер сем „Срп ског гла сни ка“
ко ји из ла зи у Со лу ну и „Сло бо де“ у
Же не ви, о ко ји ма го то во и не вре ди
го во ри ти, на це лом кон ти нен ту не ма
ви ше срп ских ли сто ва.
Да нас ми је Ми лу тин Бо јић про читао
сво ју но ву пе сму, још у ру ко пи су;
на звао ју је „Без до мо ви не“, а у њој
оцр та ва ду шев но ста ње на ше и на ших
ми лих ко ји су оста ли у по ро бље ној
Ср би ји и на ше на де на ско ро ви ђе ње,
али пре ко по то ка кр ви и на си па људских
ко сту ра. Про чи тао ми је и превод,
од но сно пре пев Д'Анун ци је ве
„Оде срп ском на ро ду“, ко ја је сил на
и по тре са и нај о ко ре ли јег чо ве ка.
Си ноћ је не ве ро ват ном бр зи ном
кроз це лу ва рош рас ту рен је дан реп тил
од но ви на, на зван „Срп ска три бу на“.
Ку ри о зу ма ра ди, ле пим у свој дневник
је дан исе чак из тог ли ста. Пун грама
тич ких и пра во пи сних гре ша ка, тај
крат ки на пис до слов це гла си ова ко:
„Из си гур не из во ре са зна је то да у
ср би ју на сту пи јо мир но ћа сва ки кој
се вра ти јо гле да свој по со. Сто нов нитв
ди се Вра ти јо власт им иде на ру ку да
се мо же лак те спо што мог не ду.
Вој ник кој се вра ти јо он је примлен
са зо долњством, и ука жен но­

ви цем по моћ се ља ци ма им иду на
ру ке да мо гу ора ти и ко па ти, и гла да.
Сам врест аустро у гар ске, да им у каже
сва ки по моћ.“
Ту ко мен тар ни је по тре бан. Као
што не мо же би ти исти на да је у Срби
ји по кла но 700.000 ду ша, исто та ко
ни је исти ни то ни ово са мо хва ли са ње
ду шман ског ре жи ма. Аустро-Бу гари
ма је би ло до вољ но да бар не ко лико
при ме ра ка овог упљув ка од но вина
до пре до на ших ло го ра, да би се
ме ђу вој ни ци ма по че ло раз го ва ра ти
о то ме. Ко ли ко смо сти гли, за пле нили
смо све не ра сту ре не при мер ке.
Ва си ли је Лу чи, хан џи ја из Дра ча,
по сле 28 да на про ве де них у Дра чу
оку пи ра ном од аустро у гар ских трупа,
ус пео је да са грч ким па со шем
по бег не нај пре у Ка ва ју, за тим у Берат,
па пре ко епир ске гра ни це. Прича
да аустро у гар ски вој ни ци из гледа
ју још бедније од на ших. До би ва ју
са мо по је дан хлеб не дељ но. Оти ма ју
и пљач ка ју све што на ђу.
При ли ком „осва ја ња“ Дра ча пу на
три да на оста ли су на по ло жа ју Ражбул,
не усу ђу ју ћи се да уђу у ва рош
иако су је Ита ли ја ни ева ку и са ли. Од
ста нов ни штва су по ку пи ли све. Же не
и де ца ко па ју по око ли ни ко ре ње и тиме
се хра не. Не по ма же ни но вац, јер
се на по ле о ни не мо гу је сти. У ва ро ши
не ма ни трун ке бра шна, ни пи рин ча,
а не ма ни пе тро ле ја ни ти све ћа. До воз
је са свим пре ки нут, јер ита ли јан ска
фло та не да ни пти ци да про ле ти –
знат но је ак тив ни ја не го у вре ме кад
смо ми би ли та мо. Ар на у ти тек сад
уви ђа ју ка квог су „при ја те ља“ оче кива
ли да их осло бо ди од нас. Са да у
„сло бо ди“ јав но хва ле Ср би ју и Ср бе,
не пла ше ћи се ре пре са ли ја – за тво ра
и ве ша ла – ко јим им пре те оку па то ри
и не ко ли ко за сле пље них и пла ће них
пле мен ских гла ва ра ко ји су фор ми рали
„Ал бан ску ди ви зи ју“. Ова ди ви зи ја
ни ка ко не ма ви ше од хи ља ду љу ди.
Ве че рас сам имао рет ко ужи ва ње.
Наш при зна ти пе сник Ми лу тин Бојић,
це њен и по ред сво је мла до сти,
по звао је нас пе то ри цу на пр во чи тање
сво га но вог драм ског со чи не ни ја.
При су ство ва ли су: не ки ма јор Миљко
вић (ме ни до сад не по знат, али ве о­
ма уман чо век и по зна ва лац ли те рату
ре), ре зер вни ка пе тан Бран ко Лаза
ре вић, Ми лу тин Јо ва но вић, та ко ђе
ре зер вни ка пе тан, Сте ван Бе ше вић и
ја, ко ме је, по зи вом у ово чи сто лите
рар но дру штво, као но ви на ру, указа
на част.
Пи сац је сам чи тао ру ко пис и изне
на дио нас сво јом до бром дик цијом.
Јер, у сво јој два де сет тре ћој годи
ни на пи са ти исто риј ску дра му у
пре кра сним глат ким сти хо ви ма, ко ја
ће из др жа ти и нај стро жу кри ти ку и
исто ри ча ра и књи жев них кри ти чара,
па по врх то га и ле по чи та ти, то је
уисти ну за ди вље ње.
Дра му је на звао „Уро ше ва же нидба“,
ко ме ди ја у че ти ри чи на. Пи сац
нас је умо лио да га у чи та њу не преки
да мо, не го да сво је при мед бе ставља
мо по сле сва ког про чи та ног чина.
Не ке мо је при мед бе на сцен ско
по ста вља ње де ла ни су усво је не, јер је
Бо јић из ја вио да ће те де та ље утврди
ти на про ба ма, за јед но са ре дите
љем. Што се ка рак те ра лич но сти
ти че, ис ти чем ко ло сал но пла стич но,
шек спи ров ски оцр тан лик ца ра Душа
на у пр вом ре ду, па де спо та Си нише
и још не ке ма ње фи гу ре. Урош и
ње го ва не су ђе на мла да То ма и да иш­

Милутин Бојић
че за ва ју пред овим две ма го ро стасним
фи гу ра ма. Урош ми је ина че
не ра зу мљив и ње го ва љу бав ми изгле
да не и сти ни та и не у бе дљи ва, али
су се сви оста ли сло жи ли да ни сам у
пра ву. Мој пред лог да се на слов изме
ни ,,На Ца ри град!“, драм ски спев
у че ти ри чи на, пи сац је усво јио само
у дру гом де лу, тј. да де ло на зо ве
драм ским спе вом уме сто ко ме ди јом.
Чи та ње је тра ја ло пу на три ча са, после
че га смо се раз и шли са ду бо ким
уве ре њем да ће овај мла дић, истински
пе сник, убу ду ће да ти још бо ља
књи жев на де ла, јер је та лен то ван и
ма те ри ју про у ча ва та ко ка ко је никад
ни ко код нас ни је про у ча вао.
По сле по лу го ди шње па у зе, да нас
је из и шао пр ви број зва нич них „Српских
но ви на“, са са др жи ном друкчи
јом не го у до мо ви ни. Осим званич
них те ле гра ма Прес би роа, има и
чла на ка, за тим пе сме „Мо ли тва српских
же на и де це“ и „Мо ли тва српских
рат ни ка“, а у под лист ку Бо ји ћев
пре вод Д'Анун ци је ве „Оде срп ском
на ро ду“. Но ви не ће за сад из ла зи ти
три пу та не дељ но.
У дру штву тро ји це офи ци ра по лазим
ко ли ма у сво је но во бо ра ви ште,
у Ст. Ма ти јас, ме сто уда ље но 27 км
пре ма ју гу остр ва. Од ли чан друм,
као што су и сви дру ги пу те ви на
остр ву, во ди 22 км по ред са мог мора,
кроз див не га је ве ма сли на, смока
ва, на ран џи, ли му но ва, чем пре са
и дру гог суп троп ског би ља. По свим
тим пе ри во ји ма рас ту ре ни су ло го ри
на ших тру па Дру ге и Тре ће ар ми је.
На де се том ки ло ме тру про ла зи мо
ис под Ахи ле о на, ко ло сал ног дворца
ко ји је по ди гла по кој на кра љи ца
Је ли са ве та, а са да је сво ји на не мачког
кај зе ра Ви ље ма. Фран цу зи су га
пре тво ри ли у офи цир ску бол ни цу,
про тив че га је кај зер уло жио лич ни
про тест код грч ког кра ља, али му то
ни је по мо гло.
У Ст. Ма ти јас сти же мо пред ве че.
Се ло ве ли ко, али ни је ле по као Ко ракја
на, ле жи у руп ча зи из ме ђу ви соких
бр да, та ко да је ваљ да је ди но ме­

сто ода кле се не ви ди мор ска оба ла,
те чо век и не осе ћа да је на остр ву.
Ме шта ни су љу ди са свим друк чи јег
ти па од оних у Ко ра кја ни, а и но шња
им је раз ли чи та.
Мој ста ри при ја тељ, пу ков ник
Дра гу тин Ди ми три је вић – Апис,
брат ски ме до че ку је, али ми са општа
ва да, на жа лост, мо је по ста вљање
за до пи сни ка Рат ног прес би роа
шта ба Тре ће ар ми је још ни је сти гло
из Вр хов не ко ман де. По што сам ов де
та ко ре ћи не зва нич но, спа вам и храним
се у ре зер вној му ни ци о ној ко лони.
У ло го ру сам на и шао на не ко лико
за ни мљи во сти.
Је дан пот по руч ник има пе тла, кога
но си још од Шап ца и ми сли да га
жи ва вра ти у до мо ви ну. Дру ги официр
има ја рен це, на ба вље но ов де,
ко је по зна је свог га зду и из во ди разне
не ста шлу ке. Не са мо што по је де
све опу шке ци га ре та раз ба ца не по
ло го ру, не го је јед ном под ша то ром
јед ног на ред ни ка на и шло на отво рену
ку ти ју из ко је је по је ло пет на ест
ци га ре та. Beћ ра ни је, још у Кр фу,
не ки офи цир је сву да са со бом во дио
јаг ње, ко је је увек ишло за ње го вим
пе та ма кроз нај жи вље ули це, из ме ђу
све ти не, за пре жних ко ла и ауто моби
ла и за јед но с њим ула зи ло у кафа
не и го сти о ни це.
У ло го ру је мно го леп ше не го у
ва ро ши, са мо да ни је ова ко до сад но.
Они ко ји се не коц ка ју, не ма ју баш
ни ка кву ра зо но ду. Ах, да ми је ка ква
књи га! По ло ви на мо јих ја да и бри га
иш че зла би кад бих се мо гао до ко пати
до брих књи га.
Од ло мио сам ма лу ма сли но ву
гран чи цу и ста вљам је ме ђу ли сто ве
овог днев ни ка, у на ди да ћу је до не ти
у осло бо ђе ну Ср би ју. Ср це ми ка же
да ћу у то ме ус пе ти...
По се тио сам ме сто у бли зи ни ло гора
где су вој ни ци и офи ци ри Дрин ске
ди ви зи је по ди гли див но гро бље својим
по ги ну лим и по мр лим дру го ви ма.
Крај дру ма Му ри ја ти ка-Сан Ма ти јас,
гро бље у ви ду пра во у га о ни ка за гра ђено
је с пред ње стра не ле пом огра дом
од гво зде них ре ше та ка по ста вље них
на ка ме ни зид, и са оста ле три стране
за са ђе ним мла дим чем пре си ма.
Из ме ђу ле по уре ђе них цвет них леја
и пал ми по ре ђа ни су гро бо ви, све
јед на ки, а на вр ху гро бља по диг нут је
ма си ван ка ме ни стуб са нат пи сом и
ис кле са ним ба ре ље фи ма.
С јед не боч не стра не ба ре љеф предста
вља вој ни ка у се де ћем ста ву, с пушком
у ру ци, а ис под то га су сти хо ви:
На хум ка ма у ту ђи ни
He ћe срп ско цве ће ни ћи;
По ру чи те на шој де ци
Не ће мо им ни кад сти ћи.
По здра ви те отаџ би ну,
По љу би те срп ску гру ду!
Спо мен, бор бе за сло бо ду
Не ка ове хум ке бу ду.
На пред њој стра ни спо ме ни ка нала
зи се са мо ве ли ки крст, а с дру ге
боч не стра не ис кле сан је срп ски држав
ни грб, та ко ђе у ба ре ље фу, а испод
ње га је укле са на по све та:
Дрин ци
сво јим дру го ви ма
из ра то ва
са Аустро-Угар ском,
Не мач ком
и Бу гар ском
1914—15—16.

Гробље Дринске дивизије
Це ла гру па оста вља ве о ма сна жан
ути сак и ви ше ли чи на не ки ве ли ки споме
ник окру жен ши ро ким пе ри во јем.
При ли ком по ла ска на Со лун ски
фронт тре ба ло би оста ви ти не ко га
да над гле да и одр жа ва гро бље и водом
шкро пи мла до др ве ће док не одра
сте, а ка сни је, по сле ра та, ва ља ло
би да Ми ни стар ство вој но ре дов но
бар јед ном го ди шње по ша ље не ко га
да се бри не о чу ва њу овог дир љи вог
спо ме на.
***
Да нас, 26. ју ла 1916. го ди не, за врша
ва се мој бо ра вак на Кр фу, по што
је на ре ђе но да се у два ча са по под не
укр ца мо у брод ра ди од ла ска у штаб
Срп ског до бро во љач ког кор пу са ко ји
се фор ми ра у Ру си ји.
Не мам раз ло га да жа лим што напу
штам ово остр во, али, по ште но рече
но, ов де ни је би ло ни ло ше. По сле
по ту ца ња пре ко ал бан ских гу ду ра и
ба ру шти на, бо ра вак на Кр фу ли чио
је срп ском вој ни ку на пра ви рај на
зе мљи. Ту смо се за и ста сви до бро
окре пи ли и људ ски при пре ми ли за
пред сто је ће од суд не бит ке за ослобо
ђе ње по ро бље не мај ке Ср би је.
Све сни да ће на том пу ту па сти још
мно ге жр тве, уз диг ну та че ла по ћи
ће мо и у тај по след њи бој.
Сте во Ј. Сте фа но вић
(Гол го та и вас крс Ср би је 1916-1918.)

Јул

Петак
18/ 1 Јул Субота
19/ 2 Јул
Св. му­ч. Ле­он­ти­је, Ипа­ти­је и Те­о­дул
Вој­во­да рим­ски у Три­по­ли­су, ро­дом из
Је­ла­де. На­ме­сник Адри­јан по­сла одред
вој­ске да ухва­те Ле­он­ти­ја. На пу­ту
се раз­бо­ле ста­ре­ши­на од­ре­да Ипа­ти­је,
ко­јем се ја­ви ан­гел Бо­жи­ји и ре­че му:
„Би­ћеш здрав ако три пу­та, са свим својим
вој­ни­ци­ма, уз­вик­неш: Бо­же Ле­он­тијев,
по­мо­зи ми“. То учи­ни­ше и Ипа­ти­је
оздра­ви. Ти­ме се на­ро­чи­то оду­ше­ви војник
Те­о­дул. Ипа­ти­је и Те­о­дул по­жу­ри­ше
на­пред, Ле­он­ти­је их фи­но при­ми и из­ло­жи сво­ју ве­ру у Хри­ста. Уто
из обла­ка па­де ро­са на њих дво­ји­цу, а Ле­он­ти­је ре­че „У име Пре­све­те
Тро­ји­це, Оца, Си­на и Све­то­га Ду­ха“. Адри­јан на­ре­ди да Ипа­ти­ју и Тео­ду­лу
од­се­ку гла­ве се­ки­ра­ма, а Ле­он­ти­ју це­ло те­ло по­кри­ше ра­на­ма,
на кра­ју га обо­ри­ше на зе­мљу и уту­ко­ше. По­стра­да­ли су 73. го­ди­не.
Све­ти Јо­ван Шан­гај­ски
Вла­ди­ка Јо­ван (Мак­си­мо­вич), по­ре­клом
Ср­бин, ро­ђен је у Хар­ко­ву 1896. го­дине.
Као офи­цир Ца­ре­ве вој­ске, бо­рио
се про­тив бољ­ше­ви­ка. Ра­њен је у но­гу
и чи­та­вог жи­во­та остао је хром. Из­бегав­ши
у Ср­би­ју, за­ра­ђи­вао је за жи­вот
про­да­ју­ћи но­ви­не на ули­ци. И ле­ти и
зи­ми хо­дао је бос. Ње­гов ду­хов­ник митро­по­лит
Ан­то­ни­је (Хра­по­виц­ки) за­мона­шио
га је у ма­на­сти­ру Миљ­ко­во. Од
та­да ни­ка­да ни­је ле­гао у кре­вет да спа­ва. Био је епи­скоп у Шан­га­ју,
Па­ри­зу и Сан Фран­ци­ску. Про­вео је жи­вот у ве­ли­ком под­ви­гу, не­преста­ној
мо­ли­тви Бо­гу, и Бог га је об­да­рио чу­до­твор­ством: чи­нио је чу­да
још за жи­во­та, а на­кон упо­ко­је­ња не зна им се бро­ја. Ру­ска За­гра­нич­на
Цр­ква ка­но­ни­зо­ва­ла га је 1994. го­ди­не. Мо­шти су му у Сан Фран­ци­ску.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Ле­он­ти­је Про­зор­љи­ви. Сед­ми­ца 2. по Ду­хо­вима.
Глас 8. Пе­тров­ски пост, во­да.
Све­ти апо­стол Ју­да. Пре­по­доб­ни Пај­си­је Ве­ли­ки. Све­ти муче­ник
Зо­сим. Пре­по­доб­ни Јо­ван От­шел­ник. Сед­ми­ца 2. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Пе­тров­ски пост, ри­ба.

Недеља
20/ 3 Јул Понедељак
21/ 4 Јул
Свети све­ште­но­му­че­ник Ме­то­ди­је
У мла­до­сти је се­бе по­све­тио Бо­гу и та­ко
по­ста­де ча­стан са­суд оби­та­ли­шта Духа
Све­то­га. Иза­бран за епи­ско­па у граду
Па­та­ри Ли­киј­ској. Ви­дев­ши за­блу­де
оних љу­ди ко­ји су упа­ли у је­рес по­зна­тог
цр­кве­ног пи­сца из Алек­сан­дри­је Ориге­на
о Све­тој Тро­ји­ци, ан­ге­ли­ма, ствара­њу
и ду­ши, Све­ти Ме­то­ди­је не оста­де
скр­ште­них ру­ку. Он, као до­бри па­стир,
бо­жан­ским ог­њем свог уче­ња са­го­ре
Ори­ге­но­ву је­рес. Био је ве­о­ма учен фи­ло­соф и бо­го­слов. Та­да се слуге
до­бро­мр­сца, не­зна­бо­шци и идо­ло­по­кло­ни­ци, ра­ср­ди­ше на ње­га,
ухва­ти­ше га и ста­ви­ше на му­ке. На кра­ју су му ма­чем од­се­кли гла­ву.
Би­ло је то у Хал­ки­ди Си­риј­ској, 311. го­ди­не. Иза се­бе је оста­вио више
дра­го­це­них спи­са, од ко­јих је нај­по­зна­ти­ји „Го­зба де­сет де­во­ја­ка“.
Све­ти му­че­ник Ју­ли­јан Тар­сиј­ски
Из Тар­са Ки­ли­киј­ског, се­на­тор­ског је
по­ре­кла. Имао је тек 18 го­ди­на ка­да
је под­врг­нут ис­тја­за­ва­њу за хри­шћанску
ве­ру. Це­лу го­ди­ну да­на Ди­о­кле­ција­нов
на­ме­сник га је во­дао од гра­да до
гра­да, му­че­ћи га и на­го­ва­ра­ју­ћи да се
од­рек­не сво­је ве­ре. На­ме­сник ухвати
Ју­ли­ја­но­ву мај­ку, ко­ја их је из­да­ле­ка
пра­ти­ла, и по­сла је да по­са­ве­ту­је си­на
да се од­рек­не Хри­ста, али она га је три
да­на хра­бри­ла да то не учи­ни. Му­чи­те­љи су Све­тог Ју­ли­ја­на са­шили
у вре­ћу са скор­пи­ја­ма и зми­ја­ма, и са пе­ском, и ба­ци­ли су га у море.
Мо­ре је ње­го­ве мо­шти из­ба­ци­ло на оба­лу, ода­кле су их хри­шћа­ни
пре­не­ли у Алек­сан­дри­ју и че­сно са­хра­ни­ли 290. го­ди­не. Доц­ни­је су
пре­не­те у Ан­ти­о­хи­ју. Мно­го­број­на чу­де­са су се до­го­ди­ла на њи­ма.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Ари­стокл, Ди­ми­три­јан и Ата­на­си­је. Пре­подоб­ни
На­ум Охрид­ски. Све­ти Ка­лист I, па­три­јарх ца­ри­градски.
Све­ти Лев­ки­је, епи­скоп врун­ти­си­о­пољ­ски. Бла­же­ни Студи­је.
Не­де­ља 2. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Пе­тров­ски пост, ри­ба.
Пре­по­доб­ни Ју­ли­је и Ју­ли­јан. Све­ти му­че­ник Ар­чил II, цар
гру­зиј­ски. Све­ти му­че­ник Лу­ар­саб II, краљ кар­та­лин­ски.
Пре­по­доб­на Ана­ста­си­ја Срп­ска. Сед­ми­ца 3. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 1. Пе­тров­ски пост, уље.

Уторак
22/ 5 Јул Среда
23/ 6 Јул
Свети све­ште­но­му­че­ник Јев­се­ви­је
Ње­го­вим на­сто­ја­њем, за па­три­јар­ха Анти­о­хиј­ског
иза­бран је Ме­ле­ти­је. Кад се
за­ца­рио Ју­ли­јан Од­ступ­ник, епи­скоп
Јев­се­ви­је је обу­као вој­нич­ко оде­ло и
та­ко је оби­ла­зио цр­кве по Си­ри­ји, Фини­ки­ји
и Па­ле­сти­ни, утвр­ђу­ју­ћи Право­сла­вље
и по­ста­вља­ју­ћи је­ре­је, ђа­ко­не,
по­не­где и епи­ско­пе. Ка­да је Ју­ли­јан поги­нуо,
по Јев­се­ви­је­вом са­ве­ту, па­три­јарх
Ме­ле­ти­је са­звао је Са­бор у Ан­ти­о­хији,
на ко­јем је по­но­во осу­ђе­на Ари­је­ва је­рес. Ка­да се за­ца­рио Ва­лент,
прог­на­ни су и Ме­ле­ти­је и Јев­се­ви­је. Цар Гра­ци­јан вра­тио је Ме­ле­ти­ја
у Ан­ти­о­хи­ју, а Јев­се­ви­ја у Са­мо­сат. Ка­да је Јев­се­ви­је до­шао у град Доли­хин
да усто­ли­чи епи­ско­па Ма­ри­на, не­ки је­ре­тик га је га­ђао ћера­ми­дом
и по­го­дио га у гла­ву. Од те ра­не се упо­ко­јио 379. го­ди­не.
Све­та му­че­ни­ца Агри­пи­на
Ро­ђе­на је и вас­пи­та­на у Ри­му. Од де­тињства
је жи­ве­ла је­ван­ђел­ски, од­го­не­ћи
од свог ср­ца смрад стра­сти и на­ли­ва­јући
га бла­го­у­ха­њем де­ви­чан­ске чи­стоте.
Као Хри­сто­ва не­ве­ста, по­стра­да­ла
је у вре­ме ца­ра Ва­ле­ри­ја­на. Ту­кли су је
шта­по­ви­ма све док јој ко­сти ни­су изло­ми­ли.
За­тим су јој сву­кли ха­љи­не и
око­ва­ли је у лан­це. Али ја­вио јој се ангел
Бо­жи­ји и укре­пио је. Ка­да су наста­ви­ли
да је му­че, пре­да­ла је ду­шу Го­спо­ду. Ње­не дру­га­ри­це Ва­са,
Па­у­на и Ага­то­ни­ка пре­не­ле су јој мо­шти на Си­ци­ли­ју и та­мо их сахра­ни­ле.
Ту је ка­сни­је по­диг­ну­та цр­ква њој по­све­ће­на. Над мо­шти­ма
Све­те Агри­пи­не до­го­ди­ло се без­број чу­да. Чак су и Агар­ја­ни вра­ће­ни
од гра­да. Све­та Агри­пи­на је по­стра­да­ла за Хри­ста Бо­га 275. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Зи­нон и Зи­на. Пре­по­доб­на Ана­ста­си­ја Српска.
Сед­ми­ца 3. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Пе­тров­ски пост, уље.
Све­ти му­че­ни­ци Ев­сто­хи­је, Гај и дру­ги са њи­ма. Спо­мен
ико­не Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Вла­ди­мир­ске. По­вест о по­каја­њу
Те­о­фи­ла. Сед­ми­ца 3. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Пе­тров­ски
пост, во­да.

Четвртак
24/ 7 Јул Петак
25/ 8 Јул
Ро­ђе­ње Св. Јо­ва­на Пре­те­че – Ивањ­дан
Шест ме­се­ци пре не­го се у На­за­ре­ту јавио
Пре­све­тој Дје­ви Ма­ри­ји, ар­хан­гел
Га­ври­ло ја­вио се у Је­ру­са­лим­ском храму
пр­во­све­ште­ни­ку За­ха­ри­ју и об­ја­вио
му је да ће ње­го­ва без­дет­на ста­ра жена
Је­ли­са­ве­та за­че­ти си­на. За­ха­ри­је је
у то по­сум­њао, па му се је­зик све­за све
до осмог да­на по ро­ђе­њу ње­го­вог сина,
ка­да је на да­шчи­ци на­пи­сао да му је
име Јо­ван. По це­лом Изра­и­љу раз­нео
се глас о овом чу­ду и сти­же до Иро­да ко­ји, ка­да по­сла да по­ко­љу децу
у Ви­тле­је­му, по­сла и да уби­ју Јо­ва­на. Је­ли­са­ве­та са­кри си­на, па се
Ирод ра­ср­ди и по­сла да уби­ју За­ха­ри­ја у хра­му. Је­ли­са­ве­та се са Јо­ваном
са­кри у не­ку пе­ште­ру, где се убр­зо и упо­ко­ји­ла. А мла­де­нац Јован
је остао у пу­сти­њи сам, на ста­ра­ње Бо­гу и Ње­го­вим ан­ге­ли­ма.
Пре­по­доб­но­му­че­ни­ца Фе­вро­ни­ја
Кћи се­на­то­ра Прос­фо­ра из Ри­ма. Да
би из­бе­гла брак, за­мо­на­ши­ла се у мана­сти­ру
у асир­ској зе­мљи, где је ње­на
тет­ка Ври­е­на би­ла игу­ма­ни­ја. Ди­о­клеци­јан
по­сла на Ис­ток Ли­си­ма­ха и ње­говог
стри­ца Се­ли­ну да уби­ја­ју хри­шћа­не.
Та­ко су до­шли и у град Си­ва­пољ, код
ко­јег је био ма­на­стир са 50 де­ви­ца, међу
ко­ји­ма и Фе­вро­ни­ја. Чув­ши да је ту,
Се­ли­на на­ре­ди да му је до­ве­ду. Кад се
све­та де­ви­ца не хте од­ре­ћи Хри­ста, иши­ба­ли су је, па су јој по­ло­мили
зу­бе, те од­се­кли ру­ке, гру­ди и но­ге и нај­зад по­се­кли. У Се­ли­на
уђе зли дух и он, сму­ћен, уда­ри гла­вом у стуб и ту оста мр­тав. А Лиси­мах
се, са мно­гим вој­ни­ци­ма, кр­сти. Све­та Фе­вро­ни­ја је по­стра­дала
310. го­ди­не. Чу­до­твор­не мо­шти су јој ка­сни­је пре­не­те у Ца­ри­град.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ни­ки­та, епи­скоп ре­ме­си­јан­ски. Све­ти му­че­ни­ци
Орен­ти­је, Фар­на­ки­је, Ерос, Фир­мос, Фир­мин, Ки­ри­ак и
Лон­гин. Сед­ми­ца 3. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Пе­тров­ски пост,
ри­ба.
Пре­по­доб­ни Ди­о­ни­си­је. Сед­ми­ца 3. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Пе­тров­ски пост, во­да.

Субота
26/ 9 Јул Недеља
27/ 10 Јул
Пре­по­доб­ни Да­вид Со­лун­ски
Нај­пре се под­ви­за­вао бли­зу Со­лу­на, на
ба­де­мо­вом др­ве­ту, се­де­ћи на ње­го­вим
гра­на­ма. Уче­ни­ци су га мо­ли­ли да сиђе
са др­ве­та, да му на­пра­ве ке­ли­ју. Тек
на­кон 3 го­ди­не, ка­да му се ја­вио ан­гел
и ре­као да му је Го­спод по­да­рио сми­рено­у­мље
и по­бо­жност ко­ју је мо­ли­тва­ма
тра­жио, на­ста­вио је да се под­ви­за­ва у
ко­ли­би ис­под тог истог ба­де­ма. Подвиг
је про­ду­жио у Те­са­ли­ји. То­ли­ко се
очи­стио по­стом, мо­ли­твом и бде­њем да се удо­сто­јио да при­ми вели­ку
бла­го­дат од Бо­га. Јед­ном је ста­вио жар на ру­ку, ста­вио та­мјан и
ока­дио ца­ра, а да ни­је за­до­био ни­ка­кву по­вре­ду. Ви­дев­ши то, цар му
се по­кло­нио до зе­мље. Чи­нио је мно­га чу­де­са, ко­ји­ма је за­ди­вља­вао
љу­де. Упо­ко­јио се мир­но и пре­шао у бла­же­ну веч­ност 540. го­ди­не.
Пре­п. Самп­сон Стра­но­при­мац
Ро­ђен је од бо­га­тих и зна­ме­ни­тих роди­те­ља
у Ри­му где је из­у­чио све на­у­ке
оног вре­ме­на и по­све­тио се ле­кар­ству.
По­том се пре­се­лио у Ца­ри­град и на­станио
у јед­ну ма­лу ку­ћу из ко­је је зра­чио
ми­ло­сти­њом, уте­хом, на­дом и сва­ком
по­мо­ћи, ду­хов­ном и те­ле­сном. Ви­девши
то, па­три­јарх га ру­ко­по­ло­жи у чин
све­ште­ни­ка. Кад се раз­бо­ле цар Ју­стини­јан
Ве­ли­ки, сви ле­ка­ри му ре­ко­ше
да је бо­лест не­из­ле­чи­ва, али се он усрд­но по­мо­ли Бо­гу и у сну му се
от­кри да ће га из­ле­чи­ти Самп­сон. Та­ко и би, са­мо што ста­рац Сампсон
ста­ви ру­ку на бол­но ме­сто, бо­лест иш­че­зе. Цар му ну­ђа­ше ве­ли­ко
бла­го, али Самп­сон при­ста­де са­мо да му са­гра­ди јед­ну ку­ћи­цу за убоге,
ко­ји­ма је слу­жио као ро­ди­тељ де­ци. Упо­ко­јио се мир­но 530. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Спо­мен ико­не Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Ти­хвин­ске. Спо­мен
ико­не Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Оди­ги­три­је. Спо­мен ико­не Пресве­те
Бо­го­ро­ди­це Лид­ске. Сед­ми­ца 3. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Пе­тров­ски пост, ри­ба.
Све­ти Се­вир Пре­зви­тер. Све­та Јо­а­на Ми­ро­но­си­ца. Не­де­ља
3. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Пе­тров­ски пост, ри­ба.

Понедељак
28/ 11 Јул Уторак
29/ 12 Јул
Пре­нос мо­шти­ју Св. бе­ср. Ки­ра и Јо­ва­на
Овог да­на пра­зну­је се пре­нос мо­шти­ју
ових све­ти­те­ља из Ка­но­по­са у Ма­ну­тин
и мно­го­број­на чу­да ко­ја су се до­го­дила
од њих. Алек­сан­дриј­ски па­три­јарх
Све­ти Ки­рил усрд­но се мо­лио Бо­гу да
уни­шти идол­ску не­чист у ме­сту Ма­нути­ну,
где је био идол­ски храм. Ан­гел
Бо­жи­ји му ја­ви да у то ме­сто тре­ба да
пре­не­се мо­шти Све­тих Ки­ра и Јо­ва­на.
Па­три­јарх то од­мах учи­ни и у Ма­нути­ну
са­гра­ди цр­кву по­све­ће­ну Све­тим бе­сре­бре­ни­ци­ма. Од мо­шти­ју
ових му­че­ни­ка из­ле­чи­ли су се син алек­сан­дриј­ског гра­до­на­чел­ни­ка
Ју­ли­ја­на Амо­ни­је, те не­ки То­дор од сле­пи­ла, ње­го­ва же­на пре­жи­ве тешко
тро­ва­ње, Иси­дор од Ма­ју­ма из­ле­чи се од тру­ле­ња је­тре, Ев­ге­ни­је
од во­де­не бо­ле­сти, као и мно­ги дру­ги. Све ово до­го­ди­ло се 412. го­ди­не.
Св. апо­сто­ли Пе­тар и Па­вле – Пе­тров­дан
Све­ти апо­стол Пе­тар је пр­ви од уче­ника
ко­ји је ја­сно из­ра­зио ве­ру у Хри­ста
ре­кав­ши: „Ти си Хри­стос, Син Бо­га живо­га“
(Мат. 16, 16). Ње­го­ва љу­бав пре­ма
Го­спо­ду би­ла је огром­на, а ве­ра му се
по­сте­пе­но утвр­ђи­ва­ла. Ка­да је Го­спод
из­ве­ден на суд, три пу­та га се од­ре­као,
али се од­мах сил­но по­ка­јао. Не­у­страши­во
је про­по­ве­дао Је­ван­ђе­ље у Па­лести­ни,
Ма­лој Ази­ји, Или­ри­ку и Ита­лији.
Чи­нио је моћ­на чу­де­са. У вре­ме ца­ра Не­ро­на у Ри­му је рас­пет на
крст, на­о­па­ко. Све­ти апо­стол Па­вле био је го­ни­тељ Цр­кве Хри­сто­ве,
али у ве­ру га је обра­тио сам Го­спод. Са пла­ме­ном рев­но­шћу про­по­ведао
је Је­ван­ђе­ље од Ара­би­је до Шпа­ни­је, Је­вре­ји­ма и не­зна­бо­шци­ма.
По­се­чен је у Ри­му, у Не­ро­но­во вре­ме, ка­да је стра­дао и апо­стол Пе­тар.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Се­ну­фи­је За­ста­во­но­сац. Пре­по­доб­ни Па­вле
Ле­кар. Све­ти му­че­ни­ци Да­бро­бо­сан­ски и Ми­ле­шев­ски. Седми­ца
4. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Пе­тров­ски пост, уље.
Сед­ми­ца 4. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Среда
30/ 13 Јул Четвртак
1/ 14 Јул
Са­бор Св. два­на­ест апо­сто­ла – Па­влов­дан
Цр­ква је овај дан од­ре­ди­ла за са­бор­ни
пра­зник свих 12 апо­сто­ла, иако сва­ки
од њих има свој по­себ­ни дан пра­знова­ња.
Ево ка­ко су они скон­ча­ли свој
зем­ни жи­вот: Пе­тар је рас­пет на­о­па­ко,
Ан­дреј је рас­пет, Ја­ков Зе­ве­де­јев је посе­чен,
Јо­ван Бо­го­слов се упо­ко­јио чу­десно,
те­ло му ни­су на­шли у гро­бу, Фи­лип
је рас­пет, Вар­то­ло­меј је рас­пет, па одеран
и по­се­чен, То­ма је из­бо­ден са пет
ко­па­ља, Ма­теј је­ван­ђе­лист је са­же­жен у ог­њу, Ја­ков Ал­фе­јев је распет,
Та­деј (или Ју­да Ја­ко­вљев) је рас­пет, Си­мон Зи­лот је рас­пет, Мати­ја
је рас­пет, па мр­тав по­се­чен се­ки­ром, Па­вле је по­се­чен. У Си­накса­ру
Ца­ри­град­ске Цр­кве на да­на­шњи дан пра­зну­је се не са­мо сабор
Све­те Два­на­е­сто­ри­це, не­го и Све­те Се­дам­де­се­то­ри­це апо­сто­ла.
Св. му­ч. и бе­сре­бре­ни­ци Ко­зма и Да­мјан
Ро­ђе­на бра­ћа, ро­дом из Ри­ма. Кр­штени
су као де­ца и вас­пи­та­ни у хри­шћанском
ду­ху. Има­ли су ве­ли­ку бла­го­дат од
Бо­га да ле­че љу­де и жи­во­ти­ње од сва­ке
бо­ле­сти, обич­но по­ла­га­њем ру­ку. За свој
труд ни­су тра­жи­ли на­гра­де, са­мо су захте­ва­ли
од бо­ле­сни­ка да ве­ру­је у Го­спо­да
Хри­ста. На­сле­ди­ли су ве­ли­ко има­ње,
али су га раз­де­ли­ли си­ро­ма­си­ма. Свету
бра­ћу су го­ни­те­љи хри­шћа­на до­вели
око­ва­не у лан­це пред ца­ра Ка­ри­на, ко­ји им на­ре­ди да се од­рек­ну
Хри­ста и при­не­су жр­тве идо­ли­ма. Али бра­ћа чу­де­сно из­ле­чи­ше и само­га
ца­ра, те он из­ја­ви сво­ју ве­ру у Хри­ста и от­пу­сти их. За­ви­дан њихо­вој
сла­ви, је­дан ле­кар, бив­ши њи­хов учи­тељ, под из­го­во­ром да бе­ру
ле­ко­ви­те тра­ве, од­вео их је у пла­ни­ну и по­био ка­ме­њем 284. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Бла­же­ни Пе­тар Ца­ре­вић. Пре­по­доб­ни Ге­ор­ги­је Ивер­ски.
Сед­ми­ца 4. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Пост, ри­ба.
Пре­по­доб­ни Пе­тар Па­три­ци­је. Све­ти му­че­ник По­тит. Седми­ца
4. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Петак
2/ 15 Јул Субота
3/ 16 Јул
По­ла­га­ње ри­зе Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це
У вре­ме ца­ра Ла­ва Ве­ли­ког, ца­ри­це Вери­не
и па­три­јар­ха Ге­на­ди­ја у Све­ту Земљу
су, на по­кло­ње­ње све­ти­ња­ма, отпу­то­ва­ли
ца­ри­град­ски пле­ми­ћи Гал­ви­је
и Кан­дид. У На­за­ре­ту су од­се­ли у ку­ћи
не­ке Је­вреј­ке, де­ви­це, ко­ја је у тај­ној одаји
др­жа­ла ри­зу Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це.
До­ди­ром ове ри­зе, мно­ги бо­ле­сни­ци се
ис­це­љи­ва­ху. Гал­ви­је и Кан­дид су узели
ову све­ти­њу и до­не­ли је у Ца­ри­град.
Ка­да су то об­ја­ви­ли па­три­јар­ху Ге­на­ди­ју, у цар­ском гра­ду је на­стала
огром­на ра­дост. Ри­за је по­том све­ча­но пре­не­та и по­ло­же­на у цркву
Вла­хер­не, ко­ју је са­гра­дио цар Мар­ки­јан на оба­ли Вла­херн­ског
за­ли­ва, ко­ји је до­био име по не­ком скит­ском вој­во­ди Вла­хер­ну који
је ту по­ги­нуо. У спо­мен на тај до­га­ђај, уста­но­вљен је овај пра­зник.
Св. Ана­то­ли­је, па­три­јарх ца­ри­град­ски
Нај­пре је био пре­зви­тер у јед­ној цр­кви у
Алек­сан­дриј­ској па­три­јар­ши­ји. На­кон
упо­ко­је­ња па­три­јар­ха Фла­ви­ја­на, уз­веден
је на пре­сто Ца­ри­град­ског па­тријар­ха.
То је би­ло 449. го­ди­не. У ње­го­во
вре­ме, Ца­ри­град­ски пре­сто при­знат је
рав­ним Рим­ском пре­сто­лу, и то на Васе­љен­ском
Са­бо­ру у Хал­ки­до­ну 451.
го­ди­не. На том све­том Са­бо­ру, на којем
је осу­ђе­на Ев­ти­хи­је­ва мо­но­фи­зитска
је­рес, Све­ти Ана­то­ли­је је пред­се­да­вао. Мно­го се бо­рио за чи­сто­ту
пра­во­слав­не ве­ре и мно­го је стра­дао од је­ре­ти­ка, ко­ји су га, на кра­ју,
и уби­ли. Му­че­нич­ки је по­стра­дао 458. го­ди­не, у вре­ме ца­ра Ла­ва Вели­ког.
На тро­ну Ца­ри­град­ског па­три­јар­ха про­вео је бли­зу де­вет го­дина,
на­кон че­га се пре­се­лио ме­ђу Све­те је­рар­хе у Цар­ству Бо­жи­јем.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ју­ве­на­ли­је, па­три­јарх је­ру­са­лим­ски. Све­ти Фо­ти­је,
ми­тро­по­лит мо­сков­ски. Сед­ми­ца 4. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.
Пост, уље.
Све­ти му­че­ник Ја­кинт. Пре­по­доб­ни Алек­сан­дар. Пре­по­добни
Иса­и­ја От­шел­ник. Сед­ми­ца 4. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Недеља
4/ 17 Јул Понедељак
5/ 18 Јул
Св. му­ч. цар Ни­ко­лај Ро­ма­нов и др. са њим
Ни­ко­лај Ро­ма­нов ро­ђен је у Цар­ском селу
1868. го­ди­не. Ње­гов отац, ру­ски цар
Алек­сан­дар III, же­лео је да Ни­ко­лај буде
вој­нич­ки јак и чврст, али он је био
не­жне при­ро­де. Вен­чао се са Алек­сандром
(Alix од Hes­se) 1894. го­ди­не. Изме­ђу
1895. и 1901, Ни­ко­лај и Алек­сандра
из­ро­ди­ли су че­ти­ри прин­це­зе: Ол­гу,
Та­тја­ну, Ма­ри­ју и Ана­ста­си­ју. Го­ди­не
1904, ро­ђен је и принц Алек­сеј. Бољше­ви­ци
су их све по­у­би­ја­ли у Је­ка­те­рин­бур­гу у но­ћи из­ме­ђу 16. и 17.
ју­ла 1918. Цар Ни­ко­лај био је ду­бо­ко по­бо­жан. За вре­ме ње­го­ве влада­ви­не,
у Ру­си­ји је по­диг­ну­то де­сет хи­ља­да хра­мо­ва и пре­ко се­дам­сто
пе­де­сет ма­на­сти­ра. По­себ­но је по­што­вао пре­по­доб­ног Се­ра­фи­ма Саров­ског,
ко­ји је про­ре­као ње­го­ву и ње­го­ве по­ро­ди­це му­че­нич­ку смрт.
Пре­по­доб­ни Ата­на­си­је Атон­ски
Ро­ђен у Тра­пе­зун­ту. Ра­но је остао без
ро­ди­те­ља, али га је узео не­ки вој­во­да и
у Ца­ри­гра­ду дао на на­у­ке. Ка­да је завр­шио
шко­ле, оти­шао је у Ма­ле­ан­ску
пу­сти­њу, код Све­те го­ре, као уче­ник тада
чу­ве­ног Ми­ха­и­ла Ма­ле­и­на. По­том
се пре­се­лио на Све­ту го­ру, на стро­жи­ји
под­виг. Али убр­зо су око ње­га по­че­ли да
се оку­пља­ју мо­на­си и ис­ку­ше­ни­ци, па
је по­чео да зи­да ма­на­стир, чу­ве­ну Лавру.
Пре­тр­пео је огром­на ис­ку­ше­ња и од де­мо­на и од љу­ди. Удо­сто­јио
се ви­де­ти Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, ко­ја је из­ве­ла во­ду из сте­не и обе­ћала
му да ће му за увек би­ти Ико­но­ми­са (Игу­ма­ни­ја) ма­на­сти­ра. Поги­нуо
је 980. го­ди­не ка­да се на ње­га и још 6 мо­на­ха об­ру­шио зид ново­са­гра­ђе­не
при­пра­те јед­не цр­кве. По­сле смр­ти ја­вљао се са­бра­ћи.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ан­дреј Крит­ски. Све­та Мар­та. Све­ти све­ште­но­му­ченик
Са­ва Гор­њо­кар­ло­вач­ки. Не­де­ља 4. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Пре­по­доб­ни му­че­ник Ки­при­јан Но­ви. Пре­по­доб­ни Лам­пад.
Све­ти Сер­ги­је Ра­до­ње­шки. Сед­ми­ца 5. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.

Уторак
6/ 19 Јул Среда
7/ 20 Јул
Пре­по­доб­ни Си­со­је Ве­ли­ки
Ми­си­рац, уче­ник Све­тог Ан­то­ни­ја Вели­ког.
По упо­ко­је­њу свог учи­те­ља, наста­нио
се на го­ри про­зва­ној Ан­то­ни­је­ва,
где се Све­ти Ан­то­ни­је ра­ни­је под­ви­завао.
Те­шким тру­до­ви­ма то­ли­ко је укротио
се­бе да је по­стао не­зло­бив као јагње
и Бог му је дао ве­ли­ку бла­го­дат да
ис­це­љу­је бо­ле­сни­ке, из­го­ни де­мо­не и
вас­кр­са­ва мр­тва­це. Ка­да су га пи­та­ли
ка­ко до­сти­ћи смер­ност, све­ти­тељ је одго­во­рио:
„Ка­да се не­ко из­ве­жба да при­зна­је сва­ког чо­ве­ка бо­љим од
се­бе, ти­ме за­до­би­ја смер­ност“. У пу­сти­њи је про­вео 60 го­ди­на. Пред
смрт, ли­це му је за­си­ја­ло као сун­це. Мо­на­си су ста­ја­ли око­ло и диви­ли
се. А ка­да је ис­пу­стио ду­шу, сва ода­ја је за­ми­ри­са­ла. Све­ти Сисо­је
је сво­ју ду­шу пре­дао Го­спо­ду 429. го­ди­не, у ду­бо­кој ста­ро­сти.
Све­та му­че­ни­ца Не­де­ља
Ње­ни ста­ри, бо­га­ти и по­бо­жни, али
без­дет­ни ро­ди­те­љи До­ро­теј и Јев­се­вија,
ко­ји су жи­ве­ли у Ана­до­ли­ји у вре­ме
ца­ре­ва Ди­о­кле­ци­ја­на и Мак­си­ми­ја­на,
из­мо­ли­ли су је од Бо­га. Од де­тињ­ства
се­бе је по­све­ти­ла Го­спо­ду. Ка­да је изра­сла
у пре­ле­пу де­вој­ку, тра­жи­ли су је
мно­ги про­сци али све их је од­би­ла. Један
од њих оп­ту­жи њу и ње­не ро­ди­те­ље
Ди­о­кле­ци­ја­ну да су хри­шћа­ни. До­ро­теј
и Јев­се­ви­ја скон­ча­ше у му­ка­ма у Ме­ли­ти­ни, а Све­ту Не­де­љу Ди­о­клеци­јан
по­сла Мак­си­ми­ја­ну на суд. Пр­во су је ши­ба­ли во­луј­ским жи­лама,
па су је ба­ца­ли у огањ, те зве­ри­ма, али Го­спод ју је из­ба­вљао. На
кра­ју је осу­ди­ше на по­се­че­ње, али она пре­да­де ду­шу Го­спо­ду пре не­го
се мач спу­стио на њен врат. По­стра­да­ла је 289. го­ди­не у Ни­ко­ми­ди­ји.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Ма­рин и Мар­та са си­но­ви­ма: Ав­ди­фак­сом и
Ава­ку­мом, све­ште­ни­ком Ва­лен­ти­ном, Ки­ри­ном, Асте­ри­јем
и мно­гим дру­гим. Обре­те­ње мо­шти­ју све­те Ју­ли­ја­не Де­ви­це.
Све­та му­че­ни­ца Лу­ки­ја. Сед­ми­ца 5. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Пре­по­доб­ни То­ма Ма­ле­ин. Пре­по­доб­ни му­че­ни­ци Епик­тет
и Асти­он. Сед­ми­ца 5. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3. Пост, уље.

Четвртак
8/ 21 Јул Петак
9/ 22 Јул
Све­ти ве­ли­ко­му­че­ник Про­ко­пи­је
Ро­ђен у Је­ру­са­ли­му, од оца хри­шћа­нина
и мај­ке на­зна­бо­шки­ње, као Не­а­ни­је.
Отац му се упо­ко­јио и мај­ка га је вас­пита­ла
у ду­ху рим­ског идо­ло­по­клон­ства.
Цар Ди­о­кле­ци­јан га је по­слао са јед­ним
од­ре­дом да за­тре хри­шћа­не у Алек­сандри­ји.
На том пу­ту му се до­го­ди­ло нешто
слич­но као не­ка­да Са­влу: Ја­вио
му се сам Го­спод и у ва­зду­ху се по­казао
пре­сја­јан крст. Вој­во­да Не­а­ни­је даде
да на­пра­ве та­кав крст и под њим је оти­шао уме­сто на хри­шћа­не
на Агар­ја­не. По­том је об­ја­вио мај­ци да је хри­шћа­нин. На­кон му­че­ња,
ба­чен је у там­ни­цу, где му се по­но­во ја­вио Го­спод, ко­ји га кр­сти и даде
му име Про­ко­пи­је. Ње­го­ва мај­ка је та­ко­ђе по­ве­ро­ва­ла у Хри­ста и
са још 12 же­на је уби­је­на. Све­ти Про­ко­пи­је по­се­чен је 303. го­ди­не.
Свети све­ште­но­му­че­ник Пан­кра­ти­је
Ро­ђен у Ан­ти­о­хи­ји у вре­ме док је Го­спод
хо­дио зе­мљом. Ро­ди­те­љи су са њим дошли
у Је­ру­са­лим да ви­де Ису­со­ва чу­да
и ту су упо­зна­ли апо­сто­ла Пе­тра. По
ваз­не­се­њу Го­спод­њем, сво тро­је су се
кр­сти­ли. Пан­кра­ти­је се по­ву­као у неку
пе­ште­ру у Пон­ту, где га је про­на­шао
апо­стол Пе­тар и, у до­го­во­ру са апо­столом
Па­влом, по­ста­вио га је за епи­скопа
у Та­вро­ме­ну, на Си­ци­ли­ји. Ту Све­ти
Пан­кра­ти­је учи­ни ве­ли­ка чу­де­са, ра­зо­ри идо­ле, не­кр­ште­не кр­сти а
кр­ште­не утвр­ди у ве­ри. Та­вро­мен је по­стао хри­шћан­ски град и вој­во­да
Акви­лин по­ђе са вој­ском да га раз­ру­ши. Све­ти Пан­кра­ти­је, са кли­ром,
иза­ђе са кр­стом у ру­ци из­ван гра­да и вој­ни­ци се сму­ти­ше и ме­ђу­собно
по­у­би­ја­ше. Не­зна­бо­шци су га уби­ли ка­ме­њем. Мо­шти су му у Ри­му.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Про­ко­пи­је Ју­ро­ди­ви. Пре­по­доб­ни Те­о­фил Ми­ро­то­чиви.
Сед­ми­ца 5. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Све­ште­но­му­че­ник Ки­рил, епи­скоп гор­тин­ски. Пре­по­доб­ни
му­че­ни­ци Па­тер­му­ти­је и Ко­при­је. Све­ти Те­о­дор, епи­скоп
еде­ски. Све­ти му­че­ни­ци Гла­моч­ки и Ку­лен­ва­куф­ски. Седми­ца
5. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3. Пост, уље.

Субота
10/ 23 Јул Недеља
11/ 24 Јул
Пре­п. Ан­то­ни­је Ки­је­во-пе­чер­ски
Сма­тра се осни­ва­чем мо­на­штва у Ру­сији.
Ро­ђен је у ма­лом ме­сту Љу­бе­чу, неда­ле­ко
од Чер­ни­го­ва. Ра­но је на­пу­стио
до­мо­ви­ну и оти­шао у Све­ту го­ру, где се
за­мо­на­шио и под­ви­за­вао у ма­на­сти­ру
Ес­фиг­ме­ну. Пре­ма јед­ном не­бе­сном јавља­њу,
игу­ман га упу­ти у Ру­си­ју, да та­мо
ства­ра мо­на­штво. Он је иза­брао јед­ну
пе­ште­ру код Ки­је­ва. Ка­да се око ње­га сабра­ло
мно­штво мо­на­ха, он им је за игума­на
по­ста­вио Те­о­до­си­ја, а сам је остао у пе­ште­ри, као без­мол­вник.
Бо­жи­јим бла­го­сло­вом, овај ма­на­стир по­ста­де ма­ти­ца ру­ског мо­наштва.
Ан­то­ни­је је пре­тр­пео мно­го зло­бе од љу­ди и од де­мо­на, али све
их је по­бе­дио сво­јом кро­то­шћу. Имао је ве­ли­ки дар про­зор­љи­во­сти и
ис­це­ље­ња. Пред­ста­вио се Го­спо­ду 1073. го­ди­не, у 90. го­ди­ни жи­во­та.
Све­та ве­ли­ко­му­че­ни­ца Ефи­ми­ја
Овог да­на пра­зну­је се чу­до­твор­ство њених
мо­шти­ју ко­је је про­ја­вље­но на IV
Ва­се­љен­ском Са­бо­ру. По­вод овом Сабо­ру
би­ла је је­рес па­три­јар­ха Ди­о­до­ра и
ар­хи­ман­дри­та Ев­ти­хи­ја да у Го­спо­ду ни­су
би­ле две при­ро­де, бо­жан­ска и чо­ве­чанска,
не­го са­мо јед­на, бо­жан­ска. Ка­ко се
пре­пир­ка­ма ни­је мо­гло до­ћи до ре­ше­ња
спо­ра, па­три­јарх Ца­ри­град­ски Ана­то­лије
пред­ло­жи да и пра­во­слав­ни и је­ре­тици
на­пи­шу сво­је ве­ро­и­спо­ве­да­ње и да га по­ло­же у ки­вот са мо­шти­ма
Све­те Ефи­ми­је. На­кон што сви три да­на про­ве­до­ше у по­сту и мо­литви,
ка­да су от­пе­ча­ти­ли ки­вот, на­шли су у де­сној ру­ци Све­те Ефи­ми­је
пра­во­слав­но ис­по­ве­да­ње, а је­ре­тич­ко под ње­ним но­га­ма. Из мо­шти­ју
Све­те Ефи­ми­је по­вре­ме­но је те­кла крв, ко­ја је по­ма­га­ла не­вољ­ни­ма.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­тих 45 му­че­ни­ка из Ни­ко­по­ља. Пре­нос че­сне Ри­зе Го­спода
на­шег Ису­са Хри­ста. Сед­ми­ца 5. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Бла­же­на Ол­га, ве­ли­ка кне­ги­ња ру­ска. Пре­по­доб­ни му­че­ник
Ни­ко­дим. Пре­по­доб­ни му­че­ник Нек­та­ри­је. Не­де­ља 5. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 4.

Понедељак
12/ 25 Јул Уторак
13/ 26 Јул
Ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це
Би­ла је до­ма­ћа ико­на Све­тог Јо­ва­на Дама­ски­на,
у VI­II ве­ку. Ка­да му је ис­цели­ла
де­сни­цу ко­ју су му од­се­кли јер је
пи­сао про­тив ико­но­бор­ства, дао је да јој
до­да­ју тре­ћу ру­ку, од сре­бра. По­том је
оти­шао у ма­на­стир Све­тог Са­ве Освеће­ног
и од­нео је са со­бом. У ХIII ве­ку,
за­јед­но са ико­ном Бо­го­ро­ди­це Мле­копи­та­тељ­ни­це
и па­те­ри­цом Све­тог Са­ве
Осве­ће­ног, пре­ма про­ро­чан­ству овог
све­ти­те­ља, пре­да­та је Све­том Са­ви Срп­ском, ко­ји је од­нео у Ср­би­ју.
По­чет­ком ХV ве­ка је, на ма­га­ре­ту, са­ма сти­гла у ма­на­стир Хи­лан­дар,
где је, кра­јем ве­ка, раз­ре­шив­ши спор хи­лан­дар­ске бра­ти­је око избо­ра
игу­ма­на, по­ста­ла игу­ма­ни­ја, шта је би­ла до кра­ја ХХ ве­ка. Најпо­што­ва­ни­ја
срп­ска ико­на. Не­бро­је­на чу­да су се над њом до­го­ди­ла.
Са­бор Све­тог ар­хан­ге­ла Га­ври­ла
Овог да­на сла­ве се ње­го­ва ја­вља­ња кроз
исто­ри­ју људ­ског спа­се­ња. Пра­зник је
уста­но­вљен на Све­тој го­ри у IX ве­ку пово­дом
ја­вља­ња ар­хан­ге­ла Га­ври­ла у кели­ји
код Ка­ре­је где је пр­стом ис­пи­сао
на ка­ме­ну пе­сму Бо­го­ро­ди­ци „До­сто­й­но
естъ“. Овај ар­хан­гел је про­ро­ку Мој­сеју
са­оп­штио ка­ко је ство­рен свет, што
је он за­пи­сао у књи­зи По­ста­ња, про­року
Да­ни­лу тај­не о бу­ду­ћим цар­стви­ма
и до­ла­ску Спа­си­те­ља, Све­тој Ани да ће ро­ди­ти пре­бла­го­сло­ве­ну Дје­ву
Ма­ри­ју, пр­во­све­ште­ни­ку За­ха­ри­ју да ће му се ро­ди­ти син Јо­ван Прете­ча,
Све­тој Дје­ви је у На­за­ре­ту бла­го­ве­стио за­че­ће и ро­ђе­ње Го­спо­да
Ису­са Хри­ста, те се ја­вио пра­вед­ном Јо­си­фу, па па­сти­ри­ма код Ви­тлеје­ма,
са­мом Го­спо­ду у Гет­си­ман­ском вр­ту, же­на­ма ми­ро­но­си­ца­ма итд.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Прокл и Ила­ри­је. Пре­по­доб­ни Ми­ха­ил
Ма­ле­ин. Све­та му­че­ни­ца Го­лин­ду­ха. Све­та Ве­ро­ни­ка. Све­ти
му­че­ни­ци Те­о­дор и Јо­ван. Сед­ми­ца 6. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4.
Све­ти Ју­ли­јан, епи­скоп ке­но­ман­ски. Пре­по­доб­ни Сте­фан
Са­ва­ит. Пре­по­доб­на Са­ра. Сед­ми­ца 6. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4.

Среда
14/ 27 Јул Четвртак
15/ 28 Јул
Пре­по­доб­ни Ни­ко­дим Све­то­го­рац
Ро­ђен у Хо­ри, на остр­ву Нак­со­су (Је­геј­ско
мо­ре), 1749. Био је тру­до­љу­бив и му­дрољу­бив,
оштро­у­ман и об­да­рен ве­ли­ком
спо­соб­но­шћу пам­ће­ња. Зва­ли су га „чу­до
епо­хе“. За­мо­на­шио се у ма­на­сти­ру Ди­они­си­ја­ту
на Све­тој го­ри. По­чет­ком XIX
ве­ка са­брао је До­бро­то­љу­бље. На­пи­сао
је Евер­ге­ти­нос, О че­стом при­че­шћи­вању,
Ис­по­вед­ник, Не­ви­дљи­ву бор­бу, Духов­не
ве­жбе, Кр­му (Пи­да­ли­он), Но­ви
Му­че­ни­ко­слов, Ту­ма­че­ње Пса­ла­ма, Бла­го­дат­ни врт, Бо­го­ро­дич­ник,
Но­ву Ле­стви­цу, Хе­ор­то­дро­ми­он, Хри­сто­и­ти­ју (Бла­го­на­ра­вље), Књи­гу
Вар­са­ну­фи­ја и Јо­ва­на, Но­ви из­бор­ник, Ис­по­ве­да­ње ве­ре, сав Са­борник
(Си­нак­сар), то јест Жи­ти­ја све­тих, те број­на пи­сма и дру­га по­уч­на
де­ла. Пре­дао је ду­шу Бо­гу 1809, у ше­зде­се­тој го­ди­ни зем­но­га жи­во­та.
Све­ти му­че­ни­ци Ки­рик и Ју­ли­та
Ју­ли­та је би­ла пле­мић­ког ро­да и жи­вела
је у Ико­ни­ји. Мла­да је ро­ди­ла си­на
Ки­ри­ка, ко­јег је од­мах кр­сти­ла. Ка­да му
је би­ло три го­ди­не, на­у­чи­ла га је ве­ри и
мо­ли­тви. У вре­ме Ди­о­кле­ци­ја­но­вог гоње­ња
хри­шћа­на, Ју­ли­та се са си­ном
скло­ни у Се­лев­ки­ју, али ту их ухва­тише
и из­ве­до­ше пред су­ди­ју. Ју­ли­та храбро
ис­по­ве­ди Хри­ста. Су­ди­ја, да би је
по­ко­ле­бао, узе да ми­лу­је Ки­ри­ка, али
де­те по­че да га гре­бе ру­чи­ца­ма и ви­че: „И ја сам хри­шћа­нин“. Бе­сни
су­ди­ја га тре­сну о зе­мљу и гур­ну но­гом низ ка­ме­не сте­пе­ни­це. Де­те
пре­да­де сво­ју ду­ши­цу Бо­гу, ко­ме мај­ка за­хва­ли што јој је си­на удо­стојио
му­че­нич­ког вен­ца. А њу, на­кон мно­го му­че­ња, по­се­ко­ше ма­чем.
По­стра­да­ли су 304. го­ди­не. Њи­хо­ве мо­шти и да­нас су чу­до­твор­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти апо­стол Аки­ла. Пре­по­доб­ни Ели­је. Сед­ми­ца 6. по Духо­ви­ма.
Глас 4. Пост, уље.
Све­ти Вла­ди­мир, ве­ли­ки кнез ру­ски. Сед­ми­ца 6. по Ду­хо­вима.
Глас 4.

Петак
16/ 29 Јул Субота
17/ 30 Јул
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Ати­но­ген
Био је епи­скоп у Се­ва­сти­ји, у Јер­ме­ни­ји.
Жи­вео је у јед­ном ма­на­сти­ру бли­зу града,
са 10 сво­јих уче­ни­ка. У вре­ме го­ње­ња
под ца­рем Ди­о­кле­ци­ја­ном, у Се­ва­сти­ју
до­ђе опа­ки му­чи­тељ Фи­ло­марх и мно­ге
хри­шћа­не по­би. Ка­да ухва­ти Ати­но­ге­на,
са ње­го­вим уче­ни­ци­ма, ре­че му да прине­се
жр­тву идо­ли­ма, да не по­ги­не као
оста­ли хри­шћа­ни. А Ати­но­ген му ре­че:
„Оне ко­је ти на­зи­ваш по­ги­ну­лим ни­су
по­ги­ну­ли, не­го су на не­бе­си­ма и ли­ку­ју с ан­ге­ли­ма“. Ко­шу­та, ко­ју је
ми­ло­сти­ви Ати­но­ген сво­јом ру­ком хра­нио, при­шла му је про­ли­ва­јући
су­зе. Док су их му­чи­ли ра­зним му­ка­ма, ја­вљао им се ан­гел Бо­жији.
Сви су ма­чем по­се­че­ни, нај­пре све­ште­ни­ци и Ати­но­ге­но­ви са­трудни­ци,
на кра­ју и сам Ати­но­ген. По­стра­да­ли су за Хри­ста 311. го­ди­не.
Св. ве­ли­ко­му­ч. Ма­ри­на – Ог­ње­на Ма­ри­ја
Ро­дом из Ан­ти­о­хи­је Пи­си­диј­ске, од роди­те­ља
не­зна­бо­жа­ца. Са 12 го­ди­на је
са­зна­ла за Го­спо­да и убр­зо се за­ве­това­ла
да се не­ће уда­ва­ти. Отац је омрзну
због ње­не ве­ре. На­ме­сник ца­ра
Ди­о­кле­ци­ја­на Олим­ви­је по­же­ле је за
же­ну, а ка­да га она од­би и ка­да не хте
да се по­кло­ни идо­ли­ма, на­ре­ди да је
ста­ве на му­ке, па је сву кр­ва­ву ба­ци у
там­ни­цу. Ту се она мо­ли­ла Бо­гу, али
ја­ви јој се ђа­во у ви­ду зми­је ко­ја пр­ште ка­да се она пре­кр­сти. Он­да
је оба­сја не­бе­ска све­тлост и њој се учи­ни да су иш­че­зли зи­до­ви тамни­це.
При­том јој се ја­ви бли­ста­ви крст на ко­јем је ста­ја­ла го­лу­би­ца.
И Бог је ис­це­ли. По­том су је ба­ца­ли у ва­тру и да­ви­ли у во­ди, и на­покон
су је по­се­кли. Пред са­му смрт ја­вио јој се Го­спод са ан­ге­ли­ма.
7 00
9 00
11 00
13 00
15 00
17 00
Све­та му­че­ни­ца Ју­ли­ја Де­ви­ца. Све­тих пет­на­ест хи­ља­да муче­ни­ка
пер­сиј­ских. Све­ти му­че­ник Ати­но­ген. Сед­ми­ца 6. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 4. Пост, уље.
Пре­по­доб­ни Ле­о­нид Уст­не­дум­ски. Сед­ми­ца 6. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 4.

Недеља
18/ 31 Јул
Све­ти му­че­ник Еми­ли­јан
У вре­ме Ју­ли­ја­на Од­ступ­ни­ка у До­ро­столу,
у Тра­ки­ји, мла­дић Еми­ли­јан је био
гра­до­на­чел­ни­ков слу­га. Кад цар по­че да
са­ти­ре хри­шћа­не, ње­гов иза­сла­ник дође
у До­ро­стол али не на­ђе ни јед­но­га.
Об­ра­до­ван ти­ме, на­ме­сник ор­га­ни­зо­ва
ве­ли­ко ве­се­ље и го­збу, и на­ре­ди жр­твопри­но­ше­ње
идо­ли­ма. Те но­ћи Еми­ли­јан
по идол­ским хра­мо­ви­ма, на ули­ца­ма
и тр­го­ви­ма, ма­љем по­лу­па све идоле.
Ују­тро град пре­пла­ви­ше страх и ужас. Сви су се да­ли у по­тра­гу за
„зло­чин­цем“, и ухва­ти­ше јед­ног се­ља­ка ко­јег су ви­де­ли да је тог ју­тра
про­ла­зио по­ред хра­ма. Да се не би пред Бо­гом на­шао као уби­ца не­виног
чо­ве­ка, Еми­ли­јан при­зна­де на­ме­сни­ку шта је ура­дио. На­кон многих
му­ка, са­же­гли су га у ва­три, где пре­да­де ду­шу Го­спо­ду 362. го­ди­не.
7 00
На острву
Нечујно пучина примиче се хриду,
Сањива у вео облачи се мрачни,
Кô невеста бела, кад у чедном стиду
Са трептањем чека на пољубац брачни.
Озбиљних чемпреса нежна шапутања
Прижељкују шумор кактуса и палме.
А под густим хладом неранџина грања
Млади љиљан пева богочасне псалме.
9 00
Само наша душа у ту вечер страсти
Мрка је и хладна кô недра дубина,
Врх нас заман лоза просула је цвасти:
Недирнут је гитар и пехари вина.
11 00
13 00
15 00
И алге се ноћас љубе сред оргија
И окреци поје своје мадригале,
Само за нас тренут славља не избија
И ноћ нам не поји љубавне кимвале.
Јер нас хвата језа и северац свира
Кроз недра, где чама на згариште седа,
Јер храмови свети нашега свемира
Остали су иза урвина и леда.
Опраштајте зато наше речи грубе.
Опраштајте клетве и пирујте даље.
Хвала вам, што наше освежисте трубе,
Нама које ветар у ваш кутак шаље.
Ми ћемо отићи, носећи на шлему
Срму ваших ноћи палу по гранама,
А кад Господ дође, поверите њему
Звук песама наших осталих за нама.
17 00
Опростите, што смо уморни се стекли,
Да ваш врт нам пружи сан и исцељења:
Ми идемо куд су богови прорекли:
Преко сланих гора путем васкрсења.
Пре­по­доб­ни Пам­во. Пре­по­доб­ни Пај­си­је и Иса­и­ја. Пре­подоб­ни
Јо­ван Мно­го­стра­дал­ни. Све­ти му­че­ник Ја­кинт. Не­де­ља
6. по Ду­хо­ви­ма. Спо­мен Све­тих ота­ца пр­вих шест ва­се­љенских
са­бо­ра. Глас 5.
Милутин Бојић

Сећања на Крфу
на Српску војску
До ла ску Срп ске вој ске на Крф,
„зе ле но остр во“, „остр во спаса“,
„остр во на де“ прет хо ди ла
је гол го та до та да не ви ђе на у исто рији
ра то ва ња, што по твр ђу је и францу
ски мар шал Жо зеф Жо фр: „Повла
че ње на ших са ве зни ка Ср ба, у
окол но сти ма у ко ји ма је из вр ше но,
по стра хо та ма пре ва зи ла зи све што
је исто ри ја до са да као нај тра гич ни је
за бе ле жи ла“.
Пр ви брод са срп ском вој ском у
крф ску лу ку Гу ви ја, уда ље ну шест
ки ло ме та ра од гра да Кр фа, при стао
је 18. ја ну а ра 1916. го ди не. За ме сец
да на, тач ни је до 21. фе бру а ра, са 43
са ве знич ка бро да на Крф је ева куи
са но 150.000 Ср ба. Ту, на „остр ву
спа са“, смрт је за о гр ну ла сво је но во
ру хо. Ти фус и ис цр пље ност ко си ли
су не ми ло срд но.
„На Ви ду је у по чет ку сва ко дневно
уми ра ло и по 150 љу ди. Њи хо ва
те ла спу шта ли су са оба ле у мо ре.
По се тио сам Ви до и та да сам ви део
оне му че ни ке ко ји су би ли осу ђе ни
на смрт од ис цр пље но сти. Ни сам
мо гао да за ми слим да се жи во људско
би ће мо же пре тво ри ти у та кав
ко стур, у бу квал ном сми слу те ре чи,
у ске лет пре кри вен ко жом“, за пи сао
је ру ски кнез Гри го ри је Ни ко ла је вич
Тру бец ки.
Шум та ла са, док смо при ла зи ли
Ви ду, остр ву смр ти и ужа са, но сио је
сли ке уми ру ћих рат ни ка – ко сту ра,
ка ко из ди шу на сла ме ним про стирка
ма у ту ђој зе мљи. На Ви ду и у плавој
гроб ни ци, у ко ју су са фран цу ског
са ни тет ског бро да „Све ти Фра њо
Аси шки“ у мор ске ду би не по ла га ни
пре ми ну ли рат ни ци, као и на још 27
гро ба ља на остр ву Кр фу, са хра ње но
је 10.000 Ср ба. У ма у зо ле ју на острву
Ви ду, са гра ђе ном по про јек ту Нико
ла ја Кра сно ва, 1938. го ди не, под
по кро ви тељ ством кра ља Алек сан дра
Ка ра ђор ђе ви ћа, по ло же не су ко сти
2.732 рат ни ка, од че га је 1.232 иденти
фи ко ва но, док оста лих 1.500 и данас
ле же као не зна ни ју на ци јед не
ве ли ке епо пе је срп ског на ро да.
Дра му жи во та на остр ву зми ја, како
су Ви до не ка да зва ли, али и дра му
јед ног на ро да, нај сли ко ви ти је опи сује
др Вла ди мир Ста но је вић:
„Ту, у том аду, при ку пљен као у
жи жи, од и грао се у ми ни ја ту ри цео
тра ги зам на ше зе мље. Ту су у предсмрт
ном бун ца њу и сте ња њу дрх та ли
и тре пе ри ли сви нај не жни ји бол ни
фи бри чо ве чи је ду ше. Ту су уз бун цања
и сте ња ња о се лу и ку ћи не ста ја ли
је дан за дру гим сви ко је је стра шна
суд би на ба ци ла у овај па као...“
Ми ни стар про све те Кра ље ви не
Ср би је, Љу ба Да ви до вић, за бе ле жио
је у свом днев ни ку 21. ја ну а ра 1916.
го ди не и об ја вио у ли сту „Прав да“
уочи Дру гог свет ског ра та:

Плава гробница: Преко 10 000 Срба почива у Јонском мору

Мртви српски војници
Српски војник на Крфу тежак 27 килограма

„Пр вих да на, са мо пр вих да на боле
сни ци су ле жа ли по зе мљи на свежој
сла ми. Оби ла зи ли смо их сва ког
да на. Страх од гла ди био је ве ћи од
стра ха од смр ти. Глад је ко си ла Алба
ни јом: бо ја ли су је се и на Кр фу.
Тре бо ва ње за хлеб, за та ин, би ло је
нај ве ћа дра го це ност. Узи ма ли су по
тим тре бо ва њи ма, иако га ни су могли
ни сме ли је сти. Ор га ни за ва ре ње
би ли су про па ли. Ле чи ли су их дава
њем во де у ко јој је ку ван пи ри нач.
По тро ва ше нас док то ри мор ском водом,
го во ри ли су. Уве ра ва ли смо их
да су док то ри и бол ни ча ри на ши вели
ки при ја те љи. И ле ка ри и бол нича
ри свој ски су се за у зи ма ли за сву
на шу по лу мр тву де цу.
И жив ци су им би ли про па ли.
Кад им про го во ри те срп ску реч, сузе
гру ну на очи. Пла че мо за јед но. О,
ко ли ко се су за про ли ло! Са не на четим
та и ном ис под гла ве ис пу стио је
сво ју му че ну ду шу. Де те ре грут умрло
је по у зда но ми сле ћи на мај ку и
на си ро ма шни ку ће рак у Шу ма ди ји.
Ли ко ви те мр тве де це на ше би ли су
пра ви све ти тељ ски ли ко ви. За слу жили
су да се по све те по сле све га оно га
што су пре тр пе ли.
Са мо је дан слу чај. Имао је сво је
тре бо ва ње за та ин. Узео је још јед но
тре бо ва ње из џе па свог мр твог дру га.
Са два тре бо ва ња имао је још за два
та и на. До ба у љао се до свог ме ста, до
сво је по сте ље, ле гао и умро гла дан
из ме ђу два хле ба.
Сто ти не, хи ља де при ме ра мо гло
би се још на ве сти. До ста! Пи та ју се
не ки: је смо ли пла ти ли сво ју сло бо ду
и по ве ћа ње отаџ би не?“
По зва нич ном из ве шта ју ми нистра
вој ске, ге не ра ла Бо жи да ра Терзи
ћа, до до ла ска на Крф стра да ло је
пре ко 243.000 љу ди.
На кон укр ца ва ња на са ве знич ке
бро до ве из лу ке Драч, на Крф је стигло
око 150.000 вој ни ка, док је 12.000
ева ку и са но у Би зер ту.
Док ста ра бар ка при ста је на острво
Ви до, за ко је је ми тро по лит, касни
је па три јарх Ди ми три је ре као да
је срп ски Је ру са лим, пла во ко си дечак
по ка зу ју ћи пр стом на пре ле пу
пе ско ви ту пла жу, умил ним гла сом
пи та оца да ли ће ов де да се ку па ју.
„Ово за је за нас Ср бе све то место!
То је гроб ни ца пла ва у ко јој лежи
брат до бра та. Ов де се ни Гр ци
ни Ср би не ку па ју, а грч ки ри ба ри из
по што ва ња пре ма срп ским ју на ци ма
50 го ди на ни су ло ви ли ри бу“, сет но
од го во ри мла ди чо век, ми лу ју ћи по
ко си не ја ког на след ни ка.
И да нас је код ло кал ног ста нов ништва
жи во се ћа ње на бо ра вак срп ске
вој ске и из бе глог на ро да. Го то во да
не ма ме ста на остр ву ко је не не гу је
успо ме ну на то вре ме. Из не мо гли,
глад ни и бес по моћ ни би ли су разме
ште ни по це лом остр ву. Ло кал но
ста нов ни штво са стра хом и не скриве
ним не го до ва њем до че ка ло је невољ
ни ке из гна не из отаџ би не, ко ји
су у ис коп не лим очи ма и уса хлим
усна ма но си ли се ћа ње на сво је домо
ве. Скеп тич ност и не по ве ре ње у
не зва не го сте не ста ли су по пут морске
пе не. Ви бра ци је ду ше исто вер не
бра ће убр зо су пре мо сти ле све бари
је ре стра ха од не по зна тог, а не ки
срп ски на зи ви и да нас су одо ма ће ни
код ло кал ног ста нов ни штва.
„За пе ри од од две и по го ди не, коли
ко су бо ра ви ли на Кр фу, ни је забе
ле жен ни је дан ин ци дент. Ни јед на

Логор Дринске дивизије
гра на ни је сло мље на, ни јед на кра ђа,
ту ча, би ло ка кав про блем ни је прија
вљен са ве знич кој упра ви“, ка же
Љу бо мир Са ра ман дић, ку стос Српске
ку ће на Кр фу, до да ју ћи да ниг де
ло го ри ни су би ли та ко уре ђе ни као
на Кр фу.
„У чи сти на ма ме ђу ма сли ња ци ма
по диг ну ти су ша то ри ко ји су украше
ни цве ћем и зе ле ни лом. Сит ним
шљун ком и ка ме њем раз ли чи тих
ни јан си ис пи си ва ни су на зи ви је дини
ца и обе леж ја срп ске вој ске и држа
ве. Ло го ри срп ске вој ске ли чи ли
су на фан та стич не двор це из гра ђе не
на пе ско ви тој мор ској оба ли“, у даху
по се ти о ци ма де кла му је овај чувар
се ћа ња на срп ску гол го ту, чи ји су
де до ви Сто јан Са ра ман дић и Дра гић
Ми ло ше вић пре шли Ал ба ни ју и бора
ви ли на Кр фу.
По до ла ску на Крф на ста ви ле су
да ра де све срп ске др жав не ин сти туци
је. „Срп ска др жа ва, ка ко је ста јало
у на ред би Вр хов не ко ман де, ни је
из гу би ла сво је би ће, иако на ту ђем
зе мљи шту, до кле год је ту Вла да лац,
Вла да и вој ска, па ма ко ли ка ње на јачи
на би ла.“
Згра да Крф ског по зо ри шта по стала
је се ди ште Скуп шти не, Вла де и
ве ћи не др жав них ин сти ту ци ја.
То пло го сто прим ство пре ра сло је
у трај на при ја тељ ства, из не ких симпа
ти ја ра ђа не су љу ба ви кру ни са не
бра ком. Ја нис Га зис, вла сник хо те ла
„Бе ла Ве не ци ја“ у ко ме је би ла смеште
на Вла да Кра ље ви не Ср би је и
пот пи са на Крф ска де кла ра ци ја, удао
је за Ср бе све три кћер ке, нај ста ри ју
Ђо ва ну за ко њич ког офи ци ра Ми ливо
ја Чо лак Ан ти ћа, сред њу Са про за
Вла ди ми ра Ка зи ми ро ви ћа, а нај млађа
Аугу ста по ста ла је су пру га Ми лана
Сто ја ди но ви ћа, ка сни је пред седни
ка Ју го сло вен ске вла де.

У сво јој књи зи „Хо до ча шће на
Крф“, Љу бо мир Са ра ман дић, кроз
оби ље до ку ме на та и све до чан ста ва,
ар хи ви ра успо ме не на та те шка и вите
шка вре ме на. У мно штву при ме ра о
од но си ма ло кал ног ста нов ни штва са
Ср би ма, об ја вље но је пи смо јед не Крфљан
ке упу ће но срп ском офи ци ру:
„Крф је она кав ка кав је био и пре
1916. Ме ни чак из гле да да је го ри него
пре. Оне мео је, пуст, не пе ва ви ше.
Ваш на род стал но и увек пе ва, на тај
жа гор би ла сам то ли ко на ви кла. Може
те да ме ра чу на те као ве ли ког непри
ја те ља ва шег на ро да, јер сам увек
же ле ла да се што доц ни је вра ти те у
ва шу отаџ би ну. До шли сте, по ка за ли
сте нам шта зна чи жи вот и оти шли
сте, а нас сте оста ви ли не срећ не...“
Се дам де се то го ди шња Ма ри ја,
вла сни ца апарт ма на у Гу ви ји удаље
ног са мо сто ти нак ме та ра од плаже
где се 18. ја ну а ра 1916. ис кр ца ла
срп ска вој ска, се ћа ње је на сле ди ла
од сво је ба ке, ко ја је, по пут мно гих,
збри ња ва ла хра ном и оде ћом срп ске
рат ни ке:
„Мо ја ба ка им је пле ла ча ра пе, крпи
ла оде ћу, но си ла хра ну у ло гор ко ји
се на ла зио на пла жи. До кра ја жи во та
зна ла је сти хо ве пе сме ,Та мо да ле ко‘.
При ча ла је да су пе ва ли и пла ка ли“,
при се ћа се вре ме шна го спо ђа, ну дећи
ви но за срп ске при ја те ље.
Ен гле ска ле кар ка Иза бе ла Ха тон,
на во ди наш ку стос, за бе ле жи ла је да
је пе сма са став ни део жи во та сва ког
Ср би на:
„Чим се Ср бин опо ра ви, он пе ва и
игра... Њи хо ва оми ље на пе сма је ,Тамо
да ле ко‘, она го во ри ка ко су на пусти
ли ку ћу и зе мљу, из ра жа ва че жњу
за до мом. Не ке од нас же на пе ва ле
смо за јед но са вој ни ци ма и кроз песму
са мно го број ним сти хо ви ма, заво
ле ли смо тај ле пи је зик.“
Пе ва ли су и пла ка ли „Про ме те ји
на де, апо сто ли ја да“, и у дво ри шту
Ја ни са Ја ну ли са у Аги ос Ма те о су,
где су би ли ста ци о ни ра ни при пад ници
Дрин ске ди ви зи је.
Ње гов унук, Хри сто Ја ну лис, позна
ти ји као Ел вис При сли, про шле
го ди не је у свом ре сто ра ну за Дан
при мир ја при ре дио ру чак за сто тинак
по кло ни ка из Ср би је.
„Ср це ми је би ло пу но ка да сам
ви део те љу де. До шли су да оби ђу
спо ме ник мом де ди Ја ни су. Ка да су
се ли и за пе ва ли пе сму ко ју је пе вао
мој де да, ре као сам осо бљу да из носе
све што има у ре сто ра ну. Се тио
сам се ње го вих ре чи ка ко су се де ли
за ду гач ким др ве ним сто лом, до носи
ли сво је сле до ва ње, а он из но сио
ви но и ма сли не. Био сам сре ћан што
мо гу да до че кам по том ке при ја теља
мог де де, а знам да се и он ра ду је
го ре на не бу“, уз бу ђе но при ча крфски
Ел вис При сли, до да ју ћи да је тек
ка да су Ср би у цен тру се ла по ди гли
спо ме ник по стао све стан ве ли чи не
де ди ног де ла и ре чи да га Ср би ни када
не ће за бо ра ви ти.
Про сто ду шни грч ки се љак, Јанис
Ја ну лис, је ван ђел ски и кр сто носно
је де лио хлеб и ви но са срп ском
бра ћом. И ви ше од то га! Уви дев ши
да ње го ви при ја те љи има ју про блем
око са хра њи ва ња сво јих пре ми ну лих
са бо ра ца, од ре као се де ла свог имања
на ко ме је на ста ло гро бље Дринске
ди ви зи је. По смрт ни оста ци преми
ну лих рат ни ка пре не ти су у спомен
ко стур ни цу на Ви ду, а на има њу
Ја ни са Ја ну ли са у хла ду ма сли ња ка

пре жи ве ли су по ди гли спо ме ник
сво јим пре ми ну лим са бор ци ма. У
цен тру Аги ос Ма те о са, Дру штво за
не го ва ње тра ди ци ја осло бо ди лач ких
ра то ва по ста ви ло је би сту ве ли ком
срп ском до бро тво ру и при ја те љу Јани
су Ја ну ли су.
Осни вач Крф ског дру штва грч косрп
ског при ја тељ ства и срп ске књижа
ре на Кр фу, Жељ ко По по вић, ка же
да ве ли ки број углед них Кр фља на,
на че лу са екс гра до на чел ни ком Соти
ри сом Ми ка ле фом, ко ји је у вре ме
свог ман да та по кло нио Срп ску ку ћу
и ини ци рао бра ти мље ње Бе о гра да и
Кр фа, сво јим ак тив но сти ма на сто ји
да од за бо ра ва са чу ва успо ме ну на
бо ра вак срп ске вој ске.
Жељ ко нас, за јед но са нај мла ђим
Ср би ном на Кр фу, ње го вим ше стого
ди шњим си ном Ни ко лом, упо знаје
са срп ским то по ни ми ма на остр ву
ним фе Кер ки ре.
„У Гу ви ји је би ла сме ште на Вардар
ска ди ви зи ја, у обли жњем Ип сосу
Мо рав ска ди ви зи ја, Ти моч ка диви
зи ја у Строн ги ли, Шу ма диј ска у
Ме сон ги, Дрин ска ди ви зи ја у Аги ос
Ма те о су, Ду нав ска у Вра га њо ти ки,
При хва ти ли ште за срп ске ци ви ле у
Ана лип си, Аеро план ска еска дри ла у
По та мо су, у двор цу Ахи ле он би ла је
сме ште на Офи цир ска бол ни ца. Све
су то ме ста ко ја, уз остр во Ви до, сваки
Ср бин, ту ри ста и хо до ча сник, треба
да по се ти.“
По ре чи ма Љу бо ми ра Са ра манди
ћа, на Кр фу је оста ло до ста очу ваних
зда ња из тог вре ме на али и оних
чи ји зна чај, пре све га у ор га ни за цији
срп ске др жа ве у из гнан ству, тре ба
ис тра жи ти.
„Ка да би се да нас сни мио филм
о бо рав ку Ср ба на Кр фу, не би би ло
по треб но пра ви ти мно го ку ли са –
цео град је им пре си ван све док српске
исто ри је, ве ћи на срп ских споме
ни ка је у до бром ста њу, али оно
што за бри ња ва је ве о ма ма ло по се та
ђач ких екс кур зи ја Кр фу. Нај че шће
за пи са ни ути сак по се ти ла ца је: ,Свако
онај ко се осе ћа Ср би ном или грађа
ни ном Ср би је мо ра јед ном да до ђе
на ово ме сто, ина че ће у се би но си ти
ве ли ку пра зни ну‘. На ро чи то је битно
да мла ди љу ди, упра во у раз до бљу
ка да фор ми ра ју лич ни и на ци о нал ни
иден ти тет, по се те Крф“, ка же Љу бомир
Са ра ман дић.
Ов де на Кр фу, окре пљен па жњом
и љу ба вљу до ма ћи на, по том ус прављен
Со лун ским фрон том и Кај макча
ла ном, бес по штед но ју ри ша ју ћи
пр си ма у отаџ би ну, тај ма ли на род је
кр вљу, зно јем и су за ма ис пи сао антич
ку епо пе ју ју на штва и стра да ња.
Ми шо Ву јо вић
(Пре ма: „Епо пе ја ју на штва
и стра да ња“, „СР БИ ЈА - На ци о нал на
ре ви ја“, број 50, 2015.)

Август

Понедељак
19/ 1 Август Уторак
20/ 2 Август
Све­ти Сте­фан, де­спот Срп­ски
Кон­стан­тин Фи­ло­соф, жи­во­то­пи­сац
Све­тог Сте­фа­на Ви­со­ког, си­на Све­тог
кне­за Ла­за­ра Срп­ског и кне­ги­ње Ми­лице,
пи­ше да је Све­ти Бо­го­ви­дац Мој­си­је
био узор и обра­зац Све­том Бо­го­љуп­цу,
пра­вед­ном Сте­фа­ну де­спо­ту, јер је и живот­ни
пут њих дво­ји­це од са­мог по­чет­ка
ско­ро јед­нак. И Мој­си­је и Сте­фан су око
40 го­ди­на спа­со­но­сно во­ди­ли свој бо­гои­за­бра­ни
на­род кроз зе­мљу роп­ства, први
еги­пат­ског, дру­ги тур­ског. Упо­ре­дио га је и са Ису­сом На­ви­ном, јер
му је био сли­чан у ве­ри и хра­бро­сти, те са про­ро­ком Да­ни­лом и Света
Три Мла­ди­ћа из пе­ћи ва­ви­лон­ске, јер је и он као и они био у че­љусти­ма
ла­вов­ским и про­ла­зио кроз огањ. По­ди­гао је див­не за­ду­жби­не,
ма­на­сти­ре Ма­на­си­ју и Ка­ле­нић. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду 1427. го­ди­не.
Све­ти про­рок Или­ја – Илин­дан
Ро­дом од пле­ме­на Аро­но­ва, из гра­да Тесви­та.
Нај­ве­ћи су­коб имао је са Изра­иљским
ца­рем Аха­вом и ње­го­вом же­ном
Је­за­ве­љом. Је­за­ве­ља, Си­риј­ка, на­го­во­рила
је му­жа да по­диг­не храм си­риј­ском
бо­гу Ва­а­лу. Ве­ли­ким чу­ди­ма про­рок
Или­ја до­ка­зао је си­лу Бо­жи­ју: за­тво­рио
је не­бо и 3 и по го­ди­не ни­је па­ла ки­ша,
спу­стио је огањ са не­ба и за­па­лио жртву
Бо­гу, док то Ва­а­ло­ви жре­че­ви нису
мо­гли да ура­де, мо­ли­твом је свео ки­шу са не­ба, чу­де­сно умно­жио
бра­шно и уље у ку­ћи удо­ви­це у Са­реп­ти и вас­кр­сао јој си­на, Аха­ву је
про­ре­као да ће му пси ли­за­ти крв, а Је­за­ве­љи да ће је пси мр­тву растрг­ну­ти...
На Хо­ри­ву је раз­го­ва­рао са Бо­гом. Узет је на не­бо у ог­њеним
ко­ли­ма. На Та­во­ру се, са Мој­се­јем, ја­вио Го­спо­ду Ису­су Хри­сту.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­на Ма­кри­на. Пре­по­доб­ни Ди­је. Пре­по­доб­на Ев­ге­нија,
срп­ска ца­ри­ца Ми­ли­ца. Сед­ми­ца 7. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.
Све­ти Или­ја, па­три­јарх је­ру­са­лим­ски, и Све­ти Фла­ви­јан,
па­три­јарх Ан­ти­о­хиј­ски. Све­ти Или­ја Гру­зиј­ски. Пре­по­доб­ни
Авра­ми­је Чу­хлом­ски. Сед­ми­ца 7. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.

Среда
21/ 3 Август Четвртак
22/ 4 Август
Све­ти про­рок Је­зе­киљ
Све­ште­нич­ки син, из гра­да Са­ри­ра. Проро­ко­вао
је у Ва­ви­ло­ну, где је у роп­ству
про­вео 27 го­ди­на. Са­вре­ме­ник про­ро­ка
Је­ре­ми­је, ко­ји је про­ро­ко­вао у Је­ру­са­лиму.
Обо­ји­цу су му­чи­ли не­вер­ни Је­вреји.
При ре­ци Хо­ва­ру ви­део је отво­ре­на
не­бе­са и 4 жи­во­ти­ње као рас­то­пље­ни
ба­кар: јед­на је има­ла људ­ско ли­це (означа­ва
Го­спо­да ова­пло­ће­ног као чо­ве­ка),
дру­га ла­вов­ско (Бо­жан­ство Го­спо­да),
тре­ћа те­ле­ће (жр­тву Го­спо­да) и че­твр­та ор­лов­ско (вас­кр­се­ње и вазне­се­ње
Го­спо­да). По­ка­за­ла му се и сли­ка вас­кр­се­ња мр­твих, те пропаст
Је­ру­са­ли­ма ка­да гне­вом Бо­жи­јим по­стра­да­ше сви осим обе­леже­ни
грч­ким зна­ком „тау“ (као крст). Је­вре­ји су га ве­за­ли ко­њи­ма за
ре­по­ве и рас­тр­гли. Са­хра­њен је у исту гроб­ни­цу где и Но­јев син Сим.
Св. Ма­ри­ја Маг­да­ли­на – Бла­га Ма­ри­ја
Рав­но­а­по­стол­на ми­ро­но­си­ца, ро­ђена
у Маг­да­ли, код Ге­ни­са­рет­ског је­зера.
Мучилo је 7 злих ду­хо­ва од ко­јих је
осло­бо­дио Го­спод Исус. По­ред рас­пе­тог
Го­спо­да на Гол­го­ти ста­ја­ла је и ту­го­вала
за­јед­но са Пре­све­том Бо­го­ро­ди­цом.
Ка­да је Го­спод вас­кр­сао, ви­де­ла га је два
пу­та: пр­во са­ма, а он­да са оста­лим миро­но­си­ца­ма.
По­сле је пу­то­ва­ла у Рим,
од­не­ла цр­ве­но обо­је­но ја­је ће­са­ру Тиве­ри­ју
и по­здра­ви­ла га ре­чи­ма: „Хри­стос вос­кре­се“! При­том је опту­жи­ла
Пи­ла­та за не­пра­вед­ну осу­ду Го­спо­да и ће­сар га је пре­ме­стио
у Га­ли­ју, где је у те­шкој бо­ле­сти умро. Из Ри­ма је от­пу­то­ва­ла у Ефес,
где је Све­том Јо­ва­ну Бо­го­сло­ву по­ма­га­ла у про­по­ве­да­њу Је­ван­ђе­ља,
и где се мир­но упо­ко­ји­ла. Мо­шти су јој ка­сни­је пре­не­те у Ца­ри­град.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Си­ме­он и Јо­ван. Сед­ми­ца 7. по Ду­хо­ви­ма. Глас
5. Пост, уље.
Све­ште­но­му­че­ник Фо­ка. Пре­по­доб­ни Кор­ни­ли­је Пе­ре­јаслав­ски.
Сед­ми­ца 7. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.

Петак
23/ 5 Август Субота
24/ 6 Август
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Апо­ли­на­ри­је
Ро­дом од Ан­ти­о­хи­је. Све­ти апо­стол Петар
га је од­вео са со­бом у Рим, где га је
ру­ко­по­ло­жио за епи­ско­па Ра­ве­не. У Раве­ни
је Апо­ли­на­ри­је вој­ни­ку Ири­не­ју
ис­це­лио си­на од сле­пи­ла и обра­ти цео
ње­гов дом Хри­сто­вој ве­ри. На­кон што је
ис­це­лио же­ну ра­вен­ског во­је­на­чал­ника,
сав ње­гов дом је кр­стио. У ње­го­вом
до­му остао је 12 го­ди­на, про­по­ве­да­ју­ћи
Је­ван­ђе­ље у Ра­ве­ни, због че­га су га незна­бо­жач­ке
ста­ре­ши­не ви­ше пу­та му­чи­ле и, нај­зад, прог­на­ле у Илирик.
Пре­жи­вев­ши бро­до­лом на том пу­ту, Све­ти Апо­ли­на­ри­је на­ста­вио
је да про­по­ве­да Је­ван­ђе­ље на Бал­ка­ну, све до Ду­на­ва. По­том се упу­тио
у Тра­ки­ју. На­кон три го­ди­не, про­те­ран је на­траг у Ита­ли­ју. У Ра­вени,
где му да­нас по­чи­ва­ју мо­шти, не­зна­бо­шци су га из­бо­ли но­же­ви­ма.
Све­та ве­ли­ко­му­че­ни­ца Хри­сти­на
Кћер­ка цар­ског на­ме­сни­ка Ур­ба­на,
идо­ло­по­кло­ни­ка, из гра­да Ти­ра. До 11.
го­ди­не жи­во­та ни­је ни­шта зна­ла о Христу.
Би­ла је пре­ле­па и отац је за­тво­рио
на врх јед­не ку­ле, где јој је све уре­дио
за удо­бан жи­вот. Али, ње­на мла­да душа
тра­жи­ла је Бо­га. И Бог јој је по­слао
ан­ге­ла ко­ји је пре­кр­стио кр­сним знаме­њем
и по­у­чио бо­го­по­зна­њу. Та­да
она по­лу­па идо­ле у сво­јој со­би, и отац
је ба­ци у там­ни­цу да би је ују­тро дао да је по­се­ку. Али, те но­ћи, напра­сно,
Ур­бан умре. Му­че­ње све­те де­ви­це про­ду­жи­ли су на­ме­сници
Ди­он и Ју­ли­јан. Ди­он па­де мр­тав, ме­ђу на­род, а Ју­ли­јан јој од­сече
гру­ди и је­зик. Све­та Хри­сти­на узе свој је­зик, ба­ци му га у ли­це,
и он осле­пе. Нај­зад су је по­се­кли ма­чем. По­стра­да­ла је у III ве­ку.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Тро­фим и Те­о­фил и дру­ги с њи­ма. Сед­мица
7. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5. Пост, уље.
Пре­по­доб­ни По­ли­карп, игу­ман пе­чер­ски. Сед­ми­ца 7. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 5.

Недеља
25/ 7 Август Понедељак
26/ 8 Август
Ус­пе­ни­је Све­те Ане
На да­на­шњи дан пра­зну­је се ус­пе­није
Све­те Ане, мај­ке Пре­све­те Бо­го­роди­це.
Све­та Ана је кћер­ка све­ште­ни­ка
Ма­та­на, од ко­ле­на Ле­ви­је­вог, и Ма­ри­је
из Ви­тле­је­ма. Ње­ни ро­ди­те­љи има­ли
су још две кћер­ке: Ма­ри­ју, ко­ја се удала
у Ви­тле­јем и ро­ди­ла Са­ло­ми­ју, и Сови­ју
ко­ја се та­ко­ђе уда­ла у Ви­тле­јем и
ко­ја је ро­ди­ла Је­ли­са­ве­ту, мај­ку Све­тог
Јо­ва­на Пре­те­че и Кр­сти­те­ља Го­сподњег.
Са сво­јим му­жем Јо­а­ки­мом жи­ве­ла је 50 го­ди­на без де­це. А онда
је Бог усли­шио њи­хо­ве усрд­не мо­ли­тве и по­слао им је ар­хан­ге­ла
Га­ври­ла ко­ји је Све­тој Ани об­ја­вио да ће ро­ди­ти кћер­ку. И Ана, иако
ста­ри­ца, од­мах за­че и, за­и­ста, ро­ди кћер­ку, и то ка­кву кћер­ку – Пресве­ту
Дје­ву Ма­ри­ју. Упо­ко­ји­ла се у Го­спо­ду ка­да јој је би­ло 79 го­ди­на.
Пре­по­доб­но­му­че­ни­ца Па­ра­ске­ва – Пет­ка
Ро­ђе­на у Ри­му, од ро­ди­те­ља хри­шћана.
Ка­да су јој се ро­ди­те­љи упо­ко­ји­ли,
све сво­је има­ње раз­да­ла је си­ро­ма­си­ма
и за­мо­на­ши­ла се. Као мо­на­хи­ња, ревно­сно
и са ве­ли­ким жа­ром, про­по­ве­дала
је Хри­ста Бо­га Жи­во­га, не кри­ју­ћи
се, иако је жи­ве­ла у вре­ме­ну кр­ва­вог
про­го­на хри­шћа­на. По оп­ту­жби римских
Је­вре­ја, из­ве­де­на је пред ца­ра Анто­ни­на,
ко­ји је ла­ска­њи­ма по­ку­шао
да је по­ко­ле­ба у ве­ри у Хри­ста. По­том су јој на гла­ву ста­ви­ли уси­ја­ни
шлем, али Бог је чу­де­сно спа­си, те она на­пу­сти Рим. У још два гра­да
су је из­во­ди­ли пред су­ди­је и му­чи­ли, али си­лом Бо­жи­јом она се бр­зо
опо­ра­вља­ла, чи­не­ћи при­том ве­ли­ка чу­де­са. Нај­зад је не­ки Та­ра­си­је
по­се­че ма­чем. Све­та Па­ра­ске­ва је по­стра­да­ла за Хри­ста Бо­га у II ве­ку.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та Олим­пи­ја­да Ђа­ко­ни­са. Пре­по­доб­на Ев­прак­си­ја Де­ви­ца.
Не­де­ља 7. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.
Све­ште­но­му­че­ник Ер­мо­лај. Пре­по­доб­ни Мој­сеј Угрин. Свети
Са­ва Тре­ћи, Ар­хи­е­пи­скоп срп­ски. Сед­ми­ца 8. по Ду­хо­вима.
Глас 6.

Уторак
27/ 9 Август Среда
28/ 10 Август
Све­ти ве­ли­ко­му­че­ник Пан­те­леј­мон
Ро­дом из Ни­ко­ми­ди­је, од оца не­зна­бошца
и мај­ке хри­шћан­ке. Као мла­дић,
из­у­чио је ле­кар­ске на­у­ке. Јед­но­га слепца,
ко­јег су ле­ка­ри уза­луд ле­чи­ли, он
из­ле­чи име­ном Хри­сто­вим. Ле­ка­ри га
оп­ту­жи­ше ца­ру Мак­си­ми­ја­ну, пред којим
се он об­ја­ви хри­шћа­ни­ном и пред
ким на исти на­чин као и слеп­ца из­ле­чи
јед­ног од­у­зе­тог чо­ве­ка. Цар Све­тог Панте­леј­мо­на
ста­ви на му­ке, али Го­спод му
се ја­вљао не­ко­ли­ко пу­та и ис­це­љи­вао га је. На кра­ју, на гу­би­ли­шту, он
кле­че на мо­ли­тву. Џе­лат га уда­ри ма­чем по вра­ту, али мач се по­ло­ми.
И ни­је га мо­гао по­се­ћи док ни­је за­вр­шио мо­ли­тву и сам ре­као да га
по­се­ку. Све­ти Пан­те­леј­мон је по­стра­дао 304. го­ди­не. Мо­шти су му чудо­твор­не.
При­зи­ва се у мо­ли­тва­ма при во­до­о­све­ће­њу и је­ле­о­све­ће­њу.
Св. ап. и ђа­к. Про­хор, Ни­ка­нор, Ти­мон и Пар­мен
Сва че­тво­ри­ца су из бро­ја 7 ђа­ко­на и 70
апо­сто­ла. Оста­ли ђа­ко­ни су би­ли Стефан,
Фи­лип и Ни­ко­лај. Пр­во­му­че­ник
Сте­фан и Фи­лип пра­зну­ју се у по­себ­не
да­не, а Ни­ко­лај ни­је ушао у ред све­тите­ља
због сво­је је­ре­си. Про­хо­ра је апостол
Пе­тар ру­ко­по­ло­жио за епи­ско­па
Ни­ко­ми­диј­ског. Био је не­ко вре­ме на
слу­жби код Све­тог Јо­ва­на Бо­го­сло­ва на
остр­ву Пат­мо­су и за­бе­ле­жио је От­кро­вење,
ко­је је чуо из ње­го­вих уста. Не­вер­ни­ци су га уби­ли у Ан­ти­о­хи­ји.
Ни­ка­нор је по­стра­дао у Је­ру­са­ли­му, истог да­на ка­да је ка­ме­но­ван архи­ђа­кон
Сте­фан, а уско­ро за њим и још 2.000 хри­шћа­на, ко­је су поби­ли
Је­вре­ји. Ти­мон је био епи­скоп у Ара­би­ји где је рас­пет на крст,
а Пар­мен је умро пред апо­сто­ли­ма ко­ји су га опла­ка­ли и са­хра­ни­ли.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Кли­мент Охрид­ски. Бла­же­ни Ни­ко­лај. Пре­по­доб­на
Ан­ту­са. Сто пе­де­сет и три му­че­ни­ка Тра­киј­ска. Сед­ми­ца 8.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.
Све­ти му­че­ник Ју­ли­јан. Пре­по­доб­ни Па­вле Кси­ро­по­там­ски.
Све­ти му­че­ник Јев­ста­ти­је. Сед­ми­ца 8. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.
Пост, уље.

Четвртак
29/ 11 Август Петак
30/ 12 Август
Све­ти му­че­ник Ка­ли­ник
Ро­дом из Ки­ли­ки­је. Од ма­ле­на вас­пи­тан
у хри­шћан­ском ду­ху, ка­да је од­ра­стао
све је оста­вио и оти­шао да про­по­ве­да
Је­ван­ђе­ље. У Ан­ки­ри га је ухва­тио незна­бо­жач­ки
кнез Са­кер­дон, ко­ји га је,
на­кон ве­ли­ког му­че­ња, обуо у гво­здене
опан­ке са ек­се­ри­ма из­ну­тра и на­реди
да га те­ра­ју у град Ган­гру. Ни­је смео
ни да га ви­ше му­чи ни да га по­гу­би у
Ан­ки­ри, јер гле­да­ју­ћи Ка­ли­ни­ко­ве муке
и по­сто­ја­ност, мно­ги се обра­ти­ше у ве­ру Хри­сто­ву. Уз пут вој­ни­ци
ожед­ња­ше, али во­де ниг­де ни­је би­ло. Све­ти Ка­ли­ник се по­мо­ли Богу
и из­ве­де во­ду из јед­ног ка­ме­на. У Ган­гри су га ба­ци­ли у за­жа­ре­ну
пећ. Ка­да се огањ уга­сио, на­шли су му те­ло бе­жи­вот­но, али не­по­вређе­но
ва­тром. Све­ти Ка­ли­ник је по­стра­дао за Хри­ста око 250. го­ди­не.
Пре­по­доб­на ма­ти Ан­ге­ли­на Срп­ска
Кћер­ка пра­во­слав­ног ал­бан­ског кне­за
Ари­ја­ни­та из ел­ба­сан­ског кра­ја, сва­сти­ка
чу­ве­ног кне­за Ђур­ђа Скен­дер­бе­га и же­на
срп­ског де­спо­та Сте­фа­на Бран­ко­ви­ћа,
Ђур­ђе­вог си­на. Са сво­јим му­жем де­лила
је сву гор­чи­ну ње­го­вог жи­во­та, ка­ко у
Ср­би­ји, та­ко и у из­гнан­ству у Ал­ба­ни­ји
и Ита­ли­ји. Сво­је си­но­ве Мак­си­ма и Јова­на
вас­пи­та­ла је у хри­шћан­ском ду­ху.
Ка­да јој се муж упо­ко­јио, за­мо­на­ши­ла се
и по­све­ти­ла мо­ли­тви и де­ли­ма ми­ло­ср­ђа, те опра­вља­њу и зи­да­њу црка­ва
и ма­на­сти­ра. На­род је на­зи­ва „Мај­ка Ан­ге­ли­на“. Ње­не чу­до­творне
мо­шти по­чи­ва­ју са мо­шти­ма пра­вед­ног јој му­жа Сте­фа­на и по­свеће­них
си­но­ва Мак­си­ма и Јо­ва­на у ма­на­сти­ру Кру­ше­до­лу. Све­та ма­ти
Ан­ге­ли­на пре­да­ла је сво­ју ду­шу Го­спо­ду Хри­сту по­чет­ком XVI ве­ка.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та му­че­ни­ца Се­ра­фи­ма. Све­та му­че­ни­ца Те­о­до­ти­ја. Свети
му­че­ник Јев­ста­ти­је Мцхет­ски. Све­ште­но­му­че­ник Лу­ка
Црм­нич­ки. Сед­ми­ца 8. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.
Све­ти апо­сто­ли Си­ла, Си­лу­ан, Кри­скент, Епе­нет и Ан­дроник.
Све­ти му­че­ник Ва­лен­тин. Све­ти му­че­ник По­ли­хро­ни­је,
епи­скоп Ва­ви­лон­ски. Све­ти Јо­ван Вој­ник. Сед­ми­ца 8. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Пост, уље.

Субота
31/ 13 Август Недеља
1/ 14 Август
Све­ти му­че­ник Ев­до­ким
Ро­ђен у Ка­па­до­ки­ји од бла­го­че­сти­вих
ро­ди­те­ља Ва­си­ли­ја и Ев­до­ки­је. Био је
офи­цир у вој­сци ца­ра Те­о­фи­ла. Чу­вају­ћи
се у чи­сто­ти, из­бе­га­вао је да раз­гова­ра
са би­ло ко­јом же­ном осим са мајком.
Био је ми­ло­ср­дан пре­ма бед­ни­ма,
бри­жљив у мо­ли­тви Бо­гу. Из­бе­га­вао је
за­ба­ве и пра­зно­сло­вља. Цар га по­ста­ви
за ка­па­до­киј­ског вој­во­ду, али већ у 33.
го­ди­ни жи­во­та он се упо­ко­ји. Је­дан умно
по­ре­ме­ће­ни чо­век оздра­ви са­мо што се до­та­че све­ти­те­ље­вог гро­ба,
јед­но од­у­зе­то де­те уста­де... На­кон 18 ме­се­ци, мај­ка Све­тог Ев­до­кима
је отво­ри­ла ње­гов гроб и на­ђе му те­ло као жи­во, без ика­квог зна­ка
тру­ле­ња. Мо­шти су му пре­не­те у Ца­ри­град у но­ву цр­кву по­све­ће­ну
Пре­све­тој Бо­го­ро­ди­ци, ко­ју су по­ди­гли ро­ди­те­љи Све­тог Ев­до­ки­ма.
Ма­ка­ве­ји
Због ве­ли­ког гре­ха у Је­ру­са­ли­му, а на­рочи­то
због оти­ма­ња о ар­хи­је­реј­ску власт
и при­том учи­ње­них зло­чи­на, пу­сти Бог
ве­ли­ку бе­ду на овај град. Ан­ти­ох је хтео
да на­мет­не Је­вре­ји­ма идо­ло­по­клонство.
Јед­ном до­ђе сам цар и на­ре­ди
да сви Је­вре­ји мо­ра­ју да је­ду свињ­ско
ме­со, су­прот­но Мој­се­је­вом за­ко­ну. То
ста­рац Еле­а­зар, све­ште­ник, од­би и би
спа­љен. Вра­ћа­ју­ћи се у Ан­ти­о­хи­ју, цар
по­ве­де сед­мо­ри­цу бра­ће Ма­ка­ве­ја: Ави­ма, Ан­то­ни­на, Еле­а­за­ра, Гури­ја,
Ев­се­во­на, Али­ма и Мар­ке­ла и њи­хо­ву мај­ку Со­ло­мо­ни­ју. Јед­ном
по јед­ном бра­ту драо је ко­жу са ли­ца и ба­цао их је у огањ, али они
се ни­су од­ре­кли сво­је ве­ре. Ка­да је ба­цио и ње­ног тро­го­ди­шњег си­на,
мај­ка са­ма ско­чи у огањ. По­стра­да­ли су око 180. го­ди­не пре Хри­ста.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та му­че­ни­ца Ју­ли­та. Све­ти Јо­сиф Ари­ма­теј­ски. Све­ти
Јо­ван Ег­зарх. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ске по­кла­де. Сед­ми­ца 8. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 6.
Из­но­ше­ње Ча­сног кр­ста. Све­тих де­вет му­че­ни­ка: Ле­он­ти­је,
Ати­је, Алек­сан­дар, Кин­деј, Мин­си­теј, Ки­ри­ак, Ми­не­он, Катун
и Ев­клеј. Не­де­ља 8. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Ве­ли­ко­го­спојин­ски
пост, уље.

Понедељак
2/ 15 Август Уторак
3/ 16 Август
Пре­нос мо­шти­ју Св. ар­хи­ђа­ко­на Сте­фа­на
Ка­да су Је­вре­ји ка­ме­њем уби­ли Све­тог
Сте­фа­на, оста­ви­ли су ње­го­во те­ло псима.
Та­ко је те­ло Хри­сто­вог Пр­во­му­че­ника
ле­жа­ло два да­на. Он­да до­ђе Га­ма­лил,
по­тај­ни Хри­стов уче­ник и учи­тељ апосто­ла
Па­вла, и од­не­се те­ло ар­хи­ђа­ко­на
Сте­фа­на на сво­је има­ње у Ка­фар­га­малу
и ту га по­гре­бе у јед­ној пе­ћи­ни. Ту је
са­хра­нио и при­ја­те­ља Ни­ко­ди­ма ко­ји
је умро пла­чу­ћи над Сте­фа­ном и свога
кр­ште­но­га си­на Ави­ва; ту је са­хра­њен и Га­ма­лил. Ни­ко ни­је знао
где је гроб Све­тог Сте­фа­на. А он­да, 415. го­ди­не, Га­ма­лил се три пута
у сну ја­ви ка­фар­га­мал­ском све­ште­ни­ку Лу­ки­ја­ну и ка­за му где су
њих че­тво­ри­ца са­хра­ње­ни. Та­да су мо­шти Све­тог Сте­фа­на пре­не­те на
Си­он, а ка­сни­је у Ца­ри­град. Мно­га ис­це­ље­ња су се до­го­ди­ла од њих.
Пре­по­доб­ни Иса­ки­је, Дал­мат и Фавст
Дал­мат је био офи­цир код ца­ра Те­о­доси­ја
Ве­ли­ког, и то са ве­ли­ком ча­шћу
код ње­га. Али у ње­му се про­бу­ди љу­бав
пре­ма Хри­сту, и он на­пу­сти све свет­ско,
оста­вив­ши и свој чин. Узе си­на је­динца
Фав­ста и оде у пред­гра­ђе Ца­ри­гра­да,
у ма­на­стир­ску оби­тељ Све­тог Иса­кија,
где су се обо­ји­ца за­мо­на­ши­ли. Пред
сво­је упо­ко­је­ње, Све­ти Иса­ки­је (ко­ји се
пра­зну­је и по­себ­но, 12. ју­на) оста­вио
је Дал­ма­та за игу­ма­на уме­сто се­бе. Ка­сни­је је та оби­тељ на­зва­на Далмат­ском.
Све­ти Дал­мат се пре­дао под­ви­гу, по­стио је и по 40 да­на, и
та­ко је по­бе­дио де­мон­ску си­лу. Уче­ство­вао је на III Ва­се­љен­ском Сабо­ру.
Пре­дао је ду­шу Го­по­ду мир­но у V ве­ку. Ње­гов син Фавст у свему
је по­дра­жа­вао оца, и мир­но се упо­ко­јио у Дал­мат­ској оби­те­љи.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Сте­фан, па­па рим­ски. Све­ти бла­же­ни
Ва­си­ли­је Ју­ро­ди­ви. Сед­ми­ца 9. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Ве­лико­го­спо­јин­ски
пост, уље.
Пре­по­доб­ни Ко­зма Шко­пац. Пре­по­доб­ни Ан­то­ни­је Ри­мљанин.
Све­та Са­ло­ми­ја Ми­ро­но­си­ца. Сед­ми­ца 9. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 7. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост, уље.

Среда
4/ 17 Август Четвртак
5/ 18 Август
Све­тих се­дам му­че­ни­ка у Ефе­су
Ка­да је цар Де­ки­је у Ефе­су ор­га­ни­зо­вао
идол­ско жр­тво­при­но­ше­ње, 7 мла­ди­ћа:
Мак­си­ми­ли­јан, Јам­влих, Мар­ти­ни­јан,
Јо­ван, Ди­о­ни­си­је, Ег­за­ку­сто­ди­јан и Анто­нин,
скло­ни­ше се у пе­ћи­ну у оближњем
бр­ду Охлон, ко­ју цар за­зи­да. Али
Бог пу­сти на мла­ди­ће не­ки ду­ги сан.
На­кон ви­ше од 200 го­ди­на, у вре­ме цара
Те­о­до­си­ја Мла­ђег, на­ста ве­ли­ки спор
око вас­кр­се­ња мр­твих. Цар се мо­лио
Бо­гу да не­ка­ко от­кри­је исти­ну љу­ди­ма. Та­да чо­ба­ни не­ког Адо­ли­ја поче­ше
да пра­ве то­ро­ве за ов­це на Охло­ну и узи­ма­ху са за­зи­да­ног отвора
оне пе­ћи­не ка­мен по ка­мен. Мла­ди­ћи се про­бу­ди­ше, она­кви ка­кви
су за­спа­ли. И сам цар Те­о­до­си­је је до­ла­зио да раз­го­ва­ра са њи­ма. Али,
на­кон не­де­љу да­на Бог их узе к Се­би, да че­ка­ју дан оп­штег вас­кр­се­ња.
Све­ти му­че­ник Ев­сиг­ни­је
Био је вој­ник код ца­ра Мак­си­ми­ја­на,
код ца­ра Кон­стан­ти­на Ве­ли­ког и код
ње­го­вих си­но­ва. При­су­ство­вао је му­чењу
Све­тог Ва­си­ли­ска и ви­део је Го­спо­да
ка­ко од ан­ге­ла при­ма ње­го­ву ду­шу. Видео
је и крст ко­ји се ја­вио Све­том Констан­ти­ну.
На­кон 60 го­ди­на вој­не слу­жбе,
по­ву­као се у род­но ме­сто у Ан­ти­о­хи­ји
где је про­во­дио жи­вот у по­сту и мо­литва­ма.
У вре­ме Ју­ли­ја­на Од­ступ­ни­ка,
два за­ва­ђе­на чо­ве­ка узе­ше га за су­ди­ју. Он пре­су­ди у ко­рист ис­правног,
а дру­ги га оп­ту­жи да је хри­шћа­нин. Цар Ев­сиг­ни­ја по­зва на суд,
али га он сил­но из­об­ли­чи за ње­го­во од­ступ­ни­штво од ве­ре и уко­ри
га див­ним при­ме­ром Кон­стан­ти­на Ве­ли­ког. Цар на­ре­ди да му по­секу
гла­ву. Све­ти Ев­сиг­ни­је је по­стра­дао 362. го­ди­не, у ду­бо­кој ста­ро­сти.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Ко­зма. Сед­ми­ца 9. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7.
Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост, во­да.
Све­ште­но­му­че­ник Фа­ви­је (Фа­ви­јан), па­па рим­ски. Све­ти
му­че­ник Пон­ти­је. Све­та Но­на. Прет­пра­зни­штво Пре­о­браже­ња
Го­спод­њег. Сед­ми­ца 9. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Ве­ли­ко­госпо­јин­ски
пост, уље.

Петак
6/ 19 Август Субота
7/ 20 Август
Пре­о­бра­же­ње Го­спод­ње
Тре­ће го­ди­не про­по­ве­да­ња на зе­мљи,
Го­спод Исус Хри­стос је Сво­јим уче­ници­ма
све че­шће го­во­рио о Свом блиском
стра­да­њу, али и Сво­јој сла­ви на­кон
стра­да­ња на кр­сту. Да се због на­ја­ве Њего­вог
стра­да­ња уче­ни­ци не би са­свим
ра­сла­би­ли и да не би от­па­ли од Ње­га,
Го­спод им је де­ли­мич­но по­ка­зао Своју
Бо­жан­ску сла­ву. И за­то, узе са со­бом
апо­сто­ле Пе­тра, Ја­ко­ва и Јо­ва­на и са
њи­ма но­ћу иза­ђе на Та­вор где се пред њи­ма пре­о­бра­зи: „и за­си­ја се
ли­це ње­го­во као сун­це, а ха­љи­не ње­го­ве по­ста­до­ше би­је­ле као свјетлост“
(Мт. 17, 2). И по­ја­ви­ше се по­ред ње­га Мој­сеј и Или­ја, ве­ли­ки
ста­ро­за­вет­ни про­ро­ци. Го­спод је уче­ни­ци­ма мно­го пу­та по­ка­зао Сво­ју
Бо­жан­ску моћ, а на Та­во­ру им је по­ка­зао и Сво­ју Бо­жан­ску при­ро­ду.
Пре­по­доб­но­му­че­ник До­ме­ти­је
Ро­ђен је у Пер­си­ји као не­зна­бо­жац, у
вре­ме ца­ра Кон­стан­ти­на. Уче­ње Христо­во
спо­знао је у мла­до­сти ка­да се и
кр­стио. Убр­зо је оти­шао у је­дан ма­настир
код гра­да Ни­си­ве­је и за­мо­на­шио
се. Не­ко вре­ме је жи­вео у брат­ству, а
он­да се уда­љио на без­мол­ви­је, код архи­ман­дри­та
Нур­ве­ла, за ко­јег се ка­же
да 60 го­ди­на ни­је по­јео ни­шта ку­ва­но.
Ста­рац Нур­вел га је за­ђа­ко­нио, а ка­да
је хтео да га ру­ко­по­ло­жи у чин све­ште­ни­ка, он је по­бе­гао у пу­сти­њу
и на­ста­нио се у јед­ној пе­ште­ри. Од Бо­га је до­био дар ис­це­ли­тељ­ства.
Ка­да је у те кра­је­ве до­шао Ју­ли­јан Од­ступ­ник, чу за овог под­ви­жника
и по­сла љу­де ко­ји га, за­јед­но са два ње­го­ва уче­ни­ка, жи­вог за­зи­даше
у пе­ћи­ни. Све­ти До­ме­ти­је свој зем­ни жи­вот скон­ча 363. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Сед­ми­ца 9. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост,
ри­ба.
Пре­по­доб­ни Ор. Све­ти му­че­ни­ци Ма­рин и Асте­ри­је. Пре­по­добни
Пи­мен Мно­го­бо­ле­зне­ни. Све­ште­но­му­че­ник Нар­кис, па­тријарх
је­ру­са­лим­ски. По­пра­зни­штво Пре­о­бра­же­ња Го­спод­њег.
Сед­ми­ца 9. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост, уље.

Недеља
8/ 21 Август Понедељак
9/ 22 Август
Све­ти Еми­ли­јан Ис­по­вед­ник
Сво­јим под­ви­жнич­ким жи­во­том удо­стојио
се ар­хи­је­реј­ског чи­на и би по­ста­вљен
за епи­ско­па у Ки­зи­ку, на Арк­то­ни­си,
по­лу­о­стр­ву на Мра­мор­ном мо­ру. У време
ико­но­бор­ног ца­ра Ла­ва Јер­ме­ни­на
пре­тр­пео је мно­га стра­да­ња. Мно­го пута
је био при­мо­ра­ван да се од­рек­не пошто­ва­ња
све­тих ико­на, али ни­је хтео да
се по­ви­ну­је цар­ским де­кре­ти­ма, не­го је
не­по­ко­ле­би­во остао ве­ран уче­њу све­тих
ота­ца. На ску­пу епи­ско­па, на че­лу са па­три­јар­хом, у па­ла­ти ца­ра Лава,
ко­ји је за­сту­пао ико­но­бор­ство, пр­ви је про­го­во­рио, тра­же­ћи да се
цр­кве­на пи­та­ња ре­ша­ва­ју у Цр­кви. Прог­нан је, за­јед­но са дру­гим право­слав­ним
епи­ско­пи­ма. У из­гнан­ству је про­вео 5 го­ди­на, тр­пе­ћи многе
му­ке и по­ни­же­ња Хри­ста ра­ди. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду 820. го­ди­не.
Све­ти апо­стол Ма­ти­ја
Ро­дом је био из Ви­тле­је­ма, од Ју­диног
пле­ме­на. Учио се у Је­ру­са­ли­му,
код Све­тог Си­ме­о­на Бо­го­прим­ца. Био
је при­бро­јан Се­дам­де­се­то­ри­ци ма­њих
апо­сто­ла. По Ваз­не­се­њу Го­спод­њем,
апо­сто­ли су га коц­ком иза­бра­ли за једног
од Два­на­е­сто­ри­це, уме­сто Ју­де издај­ни­ка
(Де­ла Ап. 1, 26). Про­по­ве­дао је
Је­ван­ђе­ље у Ју­де­ји, а по­том у Ети­о­пи­ји
где је пре­тр­пео ве­ли­ке му­ке. Про­пове­дао
је и у Ма­ке­до­ни­ји, где су хте­ли да га осле­пе, али спа­сио се та­ко
што је по­стао не­ви­дљив за сво­је го­ни­те­ље. На­кон што је био у там­ници,
где му се Го­спод ја­вио и укре­пио га, вра­тио се у Ју­де­ју. Ту је на суд
из­ве­ден пред пр­во­све­ште­ни­ка Ана­на, ко­ји је прет­ход­но убио апо­стола
Ја­ко­ва. Уби­јен је ка­ме­њем, а по­том су му се­ки­ром од­се­кли гла­ву.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ми­рон Чу­до­тво­рац, епи­скоп крит­ски. Пре­по­доб­ни Гри­го­ри­је
Си­на­ит. Све­ти но­во­му­че­ни­ци Три­ан­да­фил и Спа­со. Све­ти му­че­ник
Гор­ми­здас. Пре­по­доб­ни Зо­сим Ту­ман­ски. По­пра­зни­штво Пре­о­бра­же­ња
Го­спод­њег. Не­де­ља 9. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост, уље.
Све­ти му­че­ник Ан­то­ни­је. Све­ти му­че­ни­ци Ју­ли­јан, Мар­кијан
и дру­ги са њи­ма. По­пра­зни­штво Пре­о­бра­же­ња Го­сподњег.
Сед­ми­ца 10. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски
пост, уље.

Уторак
10/ 23 Август Среда
11/ 24 Август
Св. му­че­ник и ар­хи­ђа­кон Ла­врен­ти­је
У вре­ме го­ње­ња под ца­рем Де­ки­јем, на
суд су из­ве­ли па­пу Сик­ста са два ђа­кона,
Фе­ли­ки­си­мом и Ага­пи­том. Ла­вренти­је
му ре­че: „Ку­да идеш, оче, без си­на,
ку­да ар­хи­је­ре­ју без свог ар­хи­ђа­ко­на?“
Па­па му про­ре­че још те­же му­ке. Лаврен­ти­је
је био ри­зни­чар и еко­ном, и
пре­нео је цр­кве­не дра­го­це­но­сти у дом
удо­ви­це Ки­ри­а­ки­је, ко­ју из­ле­чи од тешке
гла­во­бо­ље, а слеп­цу Кри­скен­ту повра­ти
вид. У там­ни­ци ис­це­ли од сле­пи­ла су­жња Лу­ки­ли­ја и кр­сти га.
Ви­дев­ши то, кр­сти се и там­ни­чар Ипо­лит, ко­ји по­сле по­стра­да. Лаврен­ти­ја
су ту­кли по ли­цу ка­ме­њем, а по те­лу лан­цем са оштрим зуби­ма
(скор­пи­о­ном). Нај­зад су га ста­ви­ли на гво­зде­ну ле­су под ко­ју су
под­ло­жи­ли огањ. Све­ти Ла­врен­ти­је је по­стра­дао за Хри­ста 258. го­ди­не.
Све­ти му­че­ник и ар­хи­ђа­кон Ев­пло
Био је ђа­кон у Ка­та­ни, на Си­ци­ли­ји.
Ка­да је цар Ди­о­кле­ци­јан по­слао на Сици­ли­ју
вој­во­ду Пен­та­гу­ра да уби­ја хришћа­не,
овај не на­ђе ни­ко­га, јер оно
ма­ло што их је би­ло кри­ли су се. Тада
не­ко оп­ту­жи Ев­пла да иде са не­ком
књи­гом код по­тај­них хри­шћа­на и чи­та
им је. Ка­да су га из­ве­ли на суд, обе­си­ли
су му ту књи­гу, Све­то Је­ван­ђе­ље, о врат
и ба­ци­ли га у там­ни­цу. На­кон 7 да­на
гла­до­ва­ња пре­да­ли су га на му­ке. Сил­но су га ту­кли гво­зде­ним мот­кама,
а он им се ру­гао: „Ове су му­ке за ме­не као па­у­чи­на, на­ђи­те не­ке
љу­ће“. По­том је отво­рио Је­ван­ђе­ље и чи­тао на­ро­ду из ње­га. Та­да се
мно­ги обра­ти­ше у Хри­сто­ву ве­ру. Све­ти Ев­пло је по­се­чен 304. го­дине.
Чу­до­твор­не мо­шти су му у се­лу Vi­co del­la Ba­to­nia, код Не­а­по­ља.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ирон. По­пра­зни­штво Пре­о­бра­же­ња Го­спод­њег. Седми­ца
10. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост, уље.
Све­та му­че­ни­ца Су­са­на Де­ви­ца и дру­ги са њом. Све­ти Ни­фонт,
па­три­јарх ца­ри­град­ски. Пре­по­доб­ни Ва­си­ли­је и Те­о­дор Пе­черски.
По­пра­зни­штво Пре­о­бра­же­ња Го­спод­њег. Сед­ми­ца 10. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост, во­да.

Четвртак
12/ 25 Август Петак
13/ 26 Август
Св. му­че­ни­ци Фо­ти­је, Ани­ки­та и дру­ги
Ка­да је цар Ди­о­кле­ци­јан до­шао у Ни­коми­ди­ју
да ис­тре­би хри­шћа­не, пред ње­га
иза­ђе Ани­ки­та, је­дан од гра­до­на­чел­ни­ка,
ис­по­ве­ди сво­ју ве­ру у Хри­ста и из­об­ли­чи
идо­ле. Раз­ја­ре­ни цар на­ре­ди да му од­секу
је­зик, али Ани­ки­та, си­лом Бо­жи­јом,
и да­ље го­во­ра­ше. По­сле се стро­по­шта
Хер­ку­лов храм. Ви­дев­ши све то, Ани­китин
срод­ник Фо­ти­је при­ђе му, по­љу­би
га и об­ја­ви се­бе хри­шћа­ни­ном. Цар наре­ди
да га од­мах по­се­ку, али џе­лат диг­нув­ши ру­ку на Фо­ти­ја сам себе
уда­ри ма­чем. У там­ни­ци су про­ве­ли 3 го­ди­не, а он­да су их ба­ци­ли
у огром­ну ог­ње­ну пећ. За­јед­но са њи­ма, у пећ су, до­бро­вољ­но, ушли
и мно­ги дру­ги хри­шћа­ни. По­стра­да­ли су за Хри­ста Бо­га око 305. годи­не.
При­зи­ва­ју се у мо­ли­тва­ма при је­ле­о­све­ће­њу и во­до­о­све­ће­њу.
Све­ти Ти­хон За­дон­ски
Ро­ђен у се­лу Ко­роц­ка у Нов­го­род­ској
гу­бер­ни­ји 1724. го­ди­не. Ра­но је остао
без оца. У бо­го­сло­ви­ји је по­ка­зао вели­ки
дар уче­ња, па је и пре за­вр­шет­ка
шко­ле по­ста­вљен за пре­да­ва­ча грч­ког
је­зи­ка у њој. За­мо­на­шио се ка­да му је
би­ло 34 го­ди­не. Бр­зо је на­пре­до­вао у
слу­жби, док ни­је хи­ро­то­ни­сан за еписко­па
Во­ро­неж­ског. На епи­скоп­ском
тро­ну се­део је не­пу­них пет го­ди­на, а онда
се, због сла­бог здра­вља, по­ву­као у За­дон­ски ма­на­стир. Имао је наро­чи­ти
дар су­за и љу­ба­ви пре­ма они­ма ко­ји су га кле­ве­та­ли. Све време
про­во­дио је у ра­ду, мо­ли­тви и чи­та­њу ду­ше­ко­ри­сних књи­га. Све
што је имао де­лио је убо­ги­ма, а сам је жи­вео крај­ње оскуд­но. Упо­ко­ји
се 1783. го­ди­не у За­дон­ску, где му чу­до­твор­не мо­шти и да­нас по­чи­ва­ју.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Алек­сан­дар, епи­скоп ко­ман­ски. По­празни­штво
Пре­о­бра­же­ња Го­спод­њег. Сед­ми­ца 10. по Ду­хо­вима.
Глас 8. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост, уље.
Све­ти му­че­ник Ипо­лит. Пре­по­доб­на ца­ри­ца Ири­на. Пре­подоб­ни
Се­рид. Ода­ни­је Пре­о­бра­же­ња Го­спод­њег. Сед­ми­ца 10.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост, во­да.

Субота
14/ 27 Август Недеља
15/ 28 Август
Све­ти про­рок Ми­хеј
Из пле­ме­на Ју­ди­на, ро­ђен у се­лу Мо­риси.
Био је са­вре­ме­ник про­ро­ка Иса­и­је,
Амо­са и Оси­је и ју­деј­ских ца­ре­ва Јо­ата­ма,
Аха­за и Је­зе­ки­је. Из­об­ли­ча­вао је
по­ро­ке свог на­ро­да и ла­жне про­ро­ке.
Пред­ска­зао је про­паст Са­ма­ри­је. Предска­зао
је и про­паст Је­ру­са­ли­ма ко­ја ће
до­ћи за­то што ње­го­ви по­гла­ва­ри узима­ју
ми­то, све­ште­ни­ци уче за пла­ту и
про­ро­ци га­та­ју за но­вац. Од свих ње­гових
про­ро­чан­ста­ва нај­ва­жни­је је о Ме­си­ји, на­ро­чи­то о ме­сту Ње­го­вог
ро­ђе­ња. Он је Ви­тле­јем озна­чио као ме­сто где ће Ме­си­ја би­ти ро­ђен.
Не зна се по­у­зда­но да ли су га уби­ли Је­вре­ји или се мир­но упо­ко­јио.
Али зна се да је са­хра­њен у свом се­лу. Мо­шти су му про­на­ђе­не, за­једно
са мо­шти­ма про­ро­ка Ава­ку­ма, у вре­ме ца­ра Те­о­до­си­ја Ве­ли­ког.
Ус­пе­ни­је Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це – Ве­л. Го­спо­ји­на
По Рас­пе­ћу Го­спо­да, Пре­све­та Бо­го­роди­ца
је на­ста­ви­ла да жи­ви код Све­тог
апо­сто­ла Јо­ва­на Бо­го­сло­ва. Углав­ном
све вре­ме до смр­ти про­ве­ла је у Је­ру­сали­му.
У ста­ро­сти, че­сто се на ме­сту Вазне­се­ња
мо­ли­ла Го­спо­ду да је што пре
узме се­би. Ја­вио јој се ар­хан­гел Га­ври­ло
и ре­као јој је да ће се упо­ко­ји­ти за 3 дана.
По­же­ле­ла је да ви­ди све апо­сто­ле
и сви се они чу­де­сно са­бра­ше, осим
апо­сто­ла То­ме. Он­да се упо­ко­ји­ла мир­но, без ика­кве му­ке. Апо­столи
су је са­хра­ни­ли у гроб Све­тих Јо­а­ки­ма и Ане, у Гет­си­ман­ском вр­ту.
Тре­ћег да­на сти­же и апо­стол То­ма. Ка­да су отво­ри­ли гроб да це­ли­ва
те­ло Све­те Пре­чи­сте, уну­тра га не бе­ше, бе­ху са­мо пла­шта­ни­це. Претпо­ста­вља
се да је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца жи­ве­ла ви­ше од 60 го­ди­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Мар­кел, епи­скоп апа­меј­ски. Прет­празни­штво
Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 10. по Духо­ви­ма.
Глас 8. Ве­ли­ко­го­спо­јин­ски пост, уље.
Не­де­ља 10. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.

Понедељак
16/ 29 Август Уторак
17/ 30 Август
Све­ти Ра­фа­и­ло Ба­нат­ски
Ро­дом Ср­бин. Под­ви­за­вао се у ма­на­стиру
Хи­лан­да­ру. Овај ма­на­стир у то вре­ме
имао је ви­ше сво­јих ме­то­ха по срп­ским
зе­мља­ма, ме­ђу њи­ма и је­дан на под­ручју
да­на­шњег Зре­ња­ни­на. У тај ме­тох је,
по не­ком ма­на­стир­ском по­слу­ша­њу,
брат­ство Хи­лан­да­ра по­сла­ло је­ро­мо­наха
Ра­фа­и­ла. Ту Све­ти Ра­фа­и­ло на­ста­ви
да жи­ви стро­ги под­ви­жнич­ки жи­вот, и то
не са­мо у вр­ше­њу на­ло­же­ног му ма­настир­ског
по­слу­ша­ња, не­го и у свим бо­го­у­год­ним под­ви­зи­ма мо­на­шког
жи­во­та, осо­би­то у под­ви­гу мо­ли­тве и по­ста. Жи­вео је у ма­лој ко­ли­би
на­пра­вље­ној од обич­не тр­ске, у ко­јој се мир­но пре­ста­вио Го­спо­ду. Њего­ве
мо­шти про­ја­ви­ше се чу­до­твор­ним, због че­га мно­ги на­род до­ла­зи
на ње­гов гроб. Све­ти Ра­фа­и­ло Ба­нат­ски је жи­вео у XVI и XVII ве­ку.
Пре­по­доб­ни Алим­пи­је Пе­чер­ски
Као де­ча­ка, ро­ди­те­љи су га да­ли да учи
ико­но­пис у Пе­чер­ском ма­на­сти­ру код
грч­ких ико­но­пи­са­ца. Био је све­док чуда
ка­да се у ол­та­ру ове цр­кве са­ма од
се­бе жи­во­пи­са­ла ико­на Пре­све­те Бого­ро­ди­це,
ка­да из уста Бо­го­ро­ди­це изле­те
го­луб и на­кон ду­гог ле­те­ња по цркви
уле­те у уста ико­не Го­спо­да Ису­са
Хри­ста. Сав се пре­дав­ши Бо­гу, Све­ти
Алим­пи­је је по чи­тав дан сли­као ико­не
и ни­ка­да ни за јед­ну ни­је узео но­вац. Уско­ро је ру­ко­по­ло­жен у чин јеро­мо­на­ха.
Још за жи­во­та је чи­нио чу­да: из­ле­чио је гу­ба­вог, те сле­пог
од ро­ђе­ња. Го­спод је кроз ње­га, да би га спа­сио од људ­ске зло­бе, проја­вио
чу­до са­мо­и­зо­бра­жа­ва­ња ико­на. Ове ико­не су оста­ле нео­штеће­не
ка­да је из­го­ре­ла цр­ква у ко­јој су би­ле. Упо­ко­јио се 1114. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Не­ру­ко­тво­ре­на ико­на Го­спо­да Ису­са Хри­ста. Све­ти му­че­ник Ди­о­мид.
Пре­по­доб­ни Јо­а­ким Осо­гов­ски. Све­ти му­че­ник Ста­мат. Све­ти Јев­ста­тије
Дру­ги, ар­хи­е­пи­скоп срп­ски. Пре­по­доб­ни Ро­ман Си­на­ит. По­пра­зништво
Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 11. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Све­ти му­че­ник Ми­рон. Све­ти му­че­ник Па­тро­кле. Пре­подоб­ни
Или­ја Ка­ла­бриј­ски. По­пра­зни­штво Ус­пе­ња Пре­све­те
Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 11. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.

Среда
18/ 31 Август
Пре­по­доб­ни Јо­ван Рил­ски
Овај ве­ли­ки под­ви­жник и све­тил­ник
Пра­во­слав­не цр­кве ро­дио се у Скри­ну,
бли­зу Со­фи­је. По упо­ко­је­њу ро­ди­те­ља,
за­мо­на­шио се и уда­љио и јед­ну за­ба­чену
шу­му да се под­ви­за­ва. Пре­тр­пео је
мно­ге не­во­ље, ка­ко од де­мо­на та­ко и од
раз­бој­ни­ка и сво­јих срод­ни­ка. По­том
се пре­се­лио у пла­ни­ну Ри­лу, где се наста­нио
у јед­но шу­пље др­во. Хра­нио се
тра­вом и бо­бом, ко­ји ту по­че да ра­сте по
Бо­жи­јем про­ми­слу. Ду­го го­ди­на ни­је ви­део чо­ве­ка, док га не от­кри­ше
чо­ба­ни. Та­ко се про­чуо и љу­ди по­че­ше да му до­ла­зе тра­же­ћи уте­хе и
ле­ка. По са­вет му је до­ла­зио и сам бу­гар­ски цар Пе­тар. Мно­ги под­вижни­ци
су се на­ста­ни­ли у ње­го­вој бли­зи­ни, и ту се по­ди­же ма­на­стир.
Упо­ко­ји се мир­но 946. го­ди­не. Мо­шти су му у Рил­ском ма­на­сти­ру.
7 00
Без узвика
Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне;
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.
Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!
9 00
Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.
11 00
Ми, као литија, лутамо с трубама
Од кута до кута, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.
13 00
Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе, којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.
15 00
И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Кô домаћин што се вратио из лова
17 00
С песмом, с којом јутрос у планину крену.
Милутин Бојић
Све­ти му­че­ни­ци Флор и Ла­вр. Све­ште­но­му­че­ник Еми­ли­јан.
По­пра­зни­штво Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 11.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Пост, уље.

Обра зо ва ње
Со лун ског фрон та
Со лун ски фронт озна ча ва дејства
из ме ђу сна га Ан тан те и
сна га Цен трал них си ла у пери
о ду од ок то бра 1915. го ди не до окто
бра 1918. го ди не на грч кој и ал банској
те ри то ри ји у зе мљи шном по ја су
ко ји обе ле жа ва ли ни ја од Ор фан ског
за ли ва до Јон ског мо ра.
Обра зо ва ње Со лун ског фрон та у
пр вој го ди ни ра та из ме ђу Ан тан те
и Цен трал них си ла по сто ја ло је као
фран цу ска иде ја. Под ра зу ме ва ла је
из во ђе ње уда ра у ле ђа сна га ма Централ
них си ла на Бал кан ском фрон ту.
Раз вој до га ђа ја 1915. го ди не на води
ло је на ја ча ње и ка сни је об ли кова
ње иде је о обра зо ва њу фрон та ко ји
ће до би ти на зив Со лун ски. Ан тан та
и Цен трал не си ле во ди ле су круп не
ди пло мат ске ак ци је у при до би ја њу
Ру му ни је, Бу гар ске, Грч ке и Тур ске
(до ње ног ула ска у рат 15/28. ок тобра
1914. го ди не на стра ни Цен тралних
си ла) да се уме сто про кла мо ва не
не у трал но сти укљу че на јед ну од супрот
ста вље них стра на. Ни су се штеде
ла обе ћа ња за вре ме по за вр шет ку
ра та. Тај ни пре го во ри о скла па њу сепа
рат ног ми ра ка рак те ри са ли су чита
ву 1915. и 1916. го ди ну. Се па ратни
мир је ну ђен Ср би ји 1915. го ди не
од стра не Не мач ке, а 1916. го ди не
Фран цу ска и Ве ли ка Бри та ни ја во диле
су ви ше ме сеч не пре го во ре о се парат
ном ми ру са Аустри јом.
У вре ме док су се во ди ли же стоки
окр ша ји код Дар да не ла вој ни врхо
ви Ве ли ке Бри та ни је и Фран цу ске
оце њи ва ли су по тре бу да упу те своје
тру пе на Бал кан. Фран цу ска вла да
је 28. сеп тем бра 1915. го ди не до нела
од лу ку да ис кр ца тру пе у Со лун и
пру жи по моћ Ср би ји.
Опе ра ци ја око Дар да не ла за врши
ла се не у спе хом по вој ску Ве лике
Бри та ни је и Фран цу ске, што је
до при не ло при да ва њу ве ћег зна ча ја
осни ва њу Со лун ског фрон та. Оснива
ње Со лун ског фрон та би ло је у
функ ци ји кон крет ног при ти ска на
пре о ста ле не у трал не бал кан ске земље
(Ру му ни ју и Грч ку). При да ван
је ве ли ки зна чај сту па њу тру па ових
др жа ва на стра ну Ан тан те. Ако се у
то ме не би ус пе ло, он да се же ле ло
ути ца ти по сва ку це ну на на ве де не
зе мље да не уђу у рат на стра ни Централ
них си ла.
У Со лун је са Дар да не ла упу ће на
би ла пр во фран цу ска 156. ди ви зија
(5. ок то бра ис кр ца на је у Со лу ну).
Де ло ви 57. ди ви зи је ис кр ца ли су се
12. ок то бра. До 10. но вем бра у Со лун
су сти гле фран цу ска 122. и бри танске
10, 26, 27. и 28. ди ви зи ја (укуп но
65.000 фран цу ских и 85.000 бри танских
вој ни ка). Фран цу ске и бри танске
сна ге до би ја ју на зив „Ис точ на
вој ска“. За ко ман дан та је по ста вљен
ге не рал Мо рис Са рај.

Сре ди ном ок то бра 1915. го ди не
ге не рал Са рај до би ја за да так да обезбе
ди са о бра ћај же ле зни цом од Солу
на до Ско пља и да сту пи у ве зу са
срп ском Вр хов ном ко ман дом, ка ко
би срп ским тру па ма олак шао из влаче
ње пре ма Ве ле су. По ло жа је на левој
и де сној оба ли Вар да ра по се да ју
156, 10, 57. и 122. ди ви зи ја. Оне су
од сту пи ле ка Со лу ну 23. но вем бра
1915. го ди не.
До по ло ви не мар та 1916. го дине
са ве зни ци су из гра ди ли утвр ђени
ло гор на ли ни ји Ор фан ски за лив
– је зе ро Вол ви – Ај ван ти – Мо но лофан
– До ган џи – Ка ја ли. Бу гар ске
и не мач ке сна ге из би ле су на грч ку
гра ни цу 12. де цем бра 1915. го ди не,
али су од у ста ле од ра ни је на ме ре да
упад ну у Грч ку ра ди на па да на францу
ско-бри тан ске тру пе. То је учи њено
са ци љем да се из бег не ком проми
то ва ње по ло жа ја грч ког кра ља
Кон стан ти на, ко ји је био на кло њен
Нем ци ма.
Са ве знич ке тру пе су као по ја чање
до би ле но ве сна ге, та ко да је на
фрон ту би ло пет бри тан ских и че тири
фран цу ске ди ви зи је.
Од срп ских тру па на Со лун ски
фронт је 22. ма ја 1916. го ди не са
Кр фа пр во сти гао До бро во љач ки одред.
Од мах је упу ћен у Фло ри ну са
за дат ком да за тво ри прав це ко ји воде
од Би то ља. Оста ле срп ске сна ге
фор ми ра не су у три ар ми је са шест
пе ша диј ских и јед ном ко њич ком
ди ви зи јом. Бро ја ле су 7.026 офи цира,
129.190 вој ни ка и под о фи ци ра,
25.457 ко ња и 9.387 ма зги. Ове српске
сна ге при сти за ле су од 21. ју на
до 5. ав гу ста 1916. го ди не. У то вре ме
сти жу 117. фран цу ска ко ло ни јал на
ди ви зи ја, 35. ита ли јан ска ди ви зи ја
и фран цу ска ко њич ка бри га да. Саве
зни ци рас по ла жу са 16 еска дри ла
аеро пла на. Ме ђу њи ма је 6 фран цуских
еска дри ла, де ли мич но по пуње
них срп ским осо бљем, ко је су 30.
ма ја 1916. го ди не при до да те срп ској
Вр хов ној ко ман ди. Укуп но број но
ста ње љу ди на Со лун ском фрон ту
би ло је 500.000 љу ди.
Нем ци су 21. фе бру а ра 1916. годи
не за по че ли офан зи ву на За падном
фрон ту. Са ве зни ци су це ни ли
да се мо же оче ки ва ти пре ба ци ва ње
не мач ких сна га из оку пи ра не Ср би је
и са ли ни ја до ди ра на срп ско-грч кој
гра ни ци, и са те ри то ри је Ал ба ни је,
на За пад ни фронт.
За са ве зни ке је би ло зна чај но да
оне мо гу ће по вра так не мач ких снага,
па су до шли до за кључ ка да би
ак ти ви ра њем срп ских сна га, ко је су
при ку пље не са Кр фа и из Афри ке,
оне мо гу ћи ли Нем це у пре ба ци ва њу
сна га на За пад ни фронт. При су ство
срп ских ар ми ја у Ма ке до ни ји отвара
ло је мо гућ ност да се бри тан ске
и фран цу ске је ди ни це, ло ци ра не у
Грч кој, упу те за оја ча ва ње За пад ног
фрон та.
По сто ја ла је же ља да се срп ска
вој ска устро ји и упо тре би за ус по ставља
ње рав но те же на ли ни ји до ди ра
са Нем ци ма и Бу га ри ма. Ан га жо ва ње
срп ске вој ске до би ја ло је на зна ча ју и
за то што су са ве зни ци би ли ин фе риор
ни. Сна ге не при ја те ља чи ни ло је
9 бу гар ских, 3 аустро у гар ске и 2 немач
ке ди ви зи је. Ове сна ге су про тив
се бе има ле 9 са ве знич ких ди ви зи ја (5
бри тан ских и 4 фран цу ске).
С аспек та вој но-по ли тич ке си ту а­
ци је зна чај но је ука за ти на не по у зда­

Укрцавање за Солун
ност грч ке вла де, ко ја је про гла си ла
не у трал ност, али ни је кри ла сим пати
је сво је про гер ман ске ди на сти је
пре ма Цен трал ним си ла ма. Грч ка
вла да ни је до зво ља ва ла да срп ска
вој ска са Кр фа стиг не у Со лун пре ко
ње не те ри то ри је. Ка да је срп ска војска
по кре ну та ка Со лу ну, ни је мо гла
да стиг не нај кра ћим пу тем, не го је
бро до ви ма оби ла зи ла око Грч ке и на
том оби ла ску из гу би ла 48 да на.
Укр ца ва ње срп ске вој ске у приста
ни шти ма у Кр фу (Гу ви ја и др.)
по че ло је 12. апри ла и тра ја ло је до
21. ма ја 1916. го ди не. У Со лун је преба
че но 6.025 офи ци ра и 120.490 војни
ка и под о фи ци ра. Срп ској вој сци
се на Хал ки ди ки ју при дру жио комби
но ва ни пук и опо ра вље ни ре конва
ле сцен ти из Би зер те. Срп ска војска
је 30. ма ја 1916. го ди не бро ја ла
144.000 љу ди.
Вр хов ни ко ман дант срп ске војске
био је ре гент Алек сан дар. Он је
у апри лу 1916. го ди не по се тио Париз
и Лон дон, где је тра жио по моћ у
опре ма њу и ис хра ни срп ске вој ске.
Пра тио га је пе сник Јо ван Ду чић,
по сла ник у скуп шти ни Кра ље ви не
Ср би је. Пра ти ће га и у за тиш ју ра та
1916. го ди не, то ком оби ла ска зна мени
то сти Грч ке.
Сре ди ном ав гу ста 1916. го ди не
сна ге са ве зни ка на Со лун ском фронту
на ла зи ле су се у сле де ћем рас поре
ду: сек тор од Ор фан ског за ли ва до
је зе ра Кер ки ни ти са по се ле су британ
ске тру пе (по ло жа ји су се про теза
ли по огран ци ма пла ни не Кру ше
до ре ке Га ли ко са); сек тор до Вар да ра
по се ле су фран цу ско-бри тан ске-итали
јан ске тру пе; сек тор до Пре спанског
је зе ра по се ле су срп ске тру пе;
ју жно од Остров ског до Ко стур ског
је зе ра на ла зи ла се гру па ге не ра ла
Е. Кор до ни јеа, фран цу ске и ру ске
тру пе; кроз ју жну Ал ба ни ју, из ме ђу
Охрид ског је зе ра и Јон ског мо ра, нала
зио се ита ли јан ски 16. кор пус, 56.
фран цу ска ди ви зи ја и гру па Ма лик.

Регент Александар
Сна ге са ве зни ка има ле су ис пред
се бе гру па ци ју не мач ко-бу гар ских
сна га; 8 оја ча них бу гар ских и јед ну
не мач ку ди ви зи ју са 207 ба та љо на,
29 еска дро на и 209 ба те ри ја. Би ле
су ова ко рас по ре ђе не: бу гар ска 1.
ар ми ја на фрон ту Би то ља и ма си ва
пла ни не Ни џе до Ду ди це; не мач ка
11 ар ми ја би ла је на фрон ту у до лини
Вар да ра од Ду ди це до Дој ран ског
је зе ра; бу гар ска 2. ар ми ја на ла зи ла
се у до ли ни ре ке Стру ме, од Дој ранског
је зе ра до Ор тан ског за ли ва.
Нем ци, Бу га ри и Аустро-Ма ђари
има ли су 7 еска дри ла и ба лон ску
че ту и не ко ли ко хи дро а ви о на. Имали
су у то вре ме са вре ме не лов це и
бом бар де ре. За бом бар до ва ње употре
бља ва ли су и ва зду шне бро до ве
(це пе ли не).
Со лун ски фронт се про те зао прете
жно пла нин ским зе мљи штем, наро
чи то од сек срп ске вој ске (на ви сина
ма од 2.000 м).
Ста во ви ме ђу са ве зни ци ма у од носу
на по тре бу и оправ да ност обра зо вања
Со лун ског фрон та ни су би ли усагла
ше ни. Ве ли ке раз ли ке по сто ја ле су
не са мо по пи та њу да ли тре ба или
не тре ба обра зо ва ти Со лун ски фронт,
не го и то ком ње го вог по сто ја ња.
На раз ли ке је зна чај но ути ца ла
од лу ка Фал кен хај на, на чел ни ка немач
ке Вр хов не ко ман де, да из ме ни
ре до след опе ра ци ја ко ји је био утврђен
пла ном за уче шће у ра ту. У пр ви
план ста вио је офан зи ву про тив Срби
је, што је има ло за циљ да се пружи
по моћ Тур ској. Фран цу ска и британ
ска вла да ни су има ле уса гла ше но
ви ђе ње ан га жо ва ња соп стве них снага
на Бал ка ну. Бри тан ска вла да пока
зи ва ла је же љу да се на сва ки начин
осло бо ди оба ве за на бал кан ском
ра ти шту. На чел ник им пе ри јал ног
ге не рал шта ба Ки чи нер про ти вио се
осни ва њу Со лун ског фрон та. За лагао
се да се Со лун пре пу сти Нем цима.
Вла да Ве ли ке Бри та ни је пред лага
ла је да Ср би ја об у ста ви бор бу.
Док је тра ја ло по вла че ње срп ске
вој ске пре ко Ал ба ни је и Цр не Го ре,
са ве зни ци су не а де кват но це ни ли
си ту а ци ју и спо ро су ре а го ва ли. Нису
има ли свр сис ход не ста во ве о прихва
ту срп ске вој ске на При мор ју.
До по ло ви не ја ну а ра 1916. го ди не
Ве ли ка Бри та ни ја је бло ки ра ла сваку
ак ци ју Фран цу ске, ко ја је има ла
за циљ да се срп ска вој ска пре ба ци
из Ал ба ни је на те ри то ри ју Грч ке и
Афри ке.
Ита ли ја је Ср би ју ви де ла као конку
рен та на Ја дра ну, због че га је би ла
про тив ве ћег ан га жо ва ња срп ске војске
и по мо ћи, ко ја јој је би ла нео п­

ход на. За др жа ва ли су чак и хра ну коју
су Ве ли ка Бри та ни ја и Фран цу ска
упу ћи ва ле срп ској вој сци.
Ру си ја и Фран цу ска су твр ди ле да
по сто ји стра те гиј ско оправ да ње за
ус по ста вља ње фрон та на ма ке донским
пла ни на ма. Ен гле зи су упорно
ин си сти ра ли на ја ча њу За пад ног
фрон та, јер су га оце њи ва ли пре судним
за ис ход ра та.
Су о чен са не бри гом и оп струк ција
ма пре ма срп ској вој сци, пре столо
на след ник Алек сан дар је упу тио
очај нич ки апел ру ском ца ру Ни кола
ју II, у ко ме га пре кли ње за по моћ.
Ни ко лај је ул ти ма тив но из ну дио акци
ју са ве зни ка, под прет њом да ће
на пу сти ти ко а ли ци ју ако срп ска војска
не до би је по моћ. То је ути ца ло на
Фран цу ску да при хва ти глав ни део
те ре та.
Фран цу ска са сво јим је ди ни цама
у ја ну а ру 1916. го ди не за у зи ма
Крф. По сле не ко ли ко да на оку пи ран
је Со лун (21. ја ну а ра 1916. го ди не).
То је био нео п хо дан услов за ка сни је
отва ра ње Со лун ског фрон та.
Бри тан ски Рат ни са вет је 21. јану
а ра 1916. го ди не, на ко ме је прису
ство вао и пред сед ник фран цу ске
вла де, од лу чио да се ре гу ли шу од носи
са Грч ком, да се убр за кон цен траци
ја срп ских тру па на Кр фу и да се
убе ди Ита ли ја да упу ти из ве сне снаге
у Со лун. Зна чај на је би ла и од лука
Рат ног са ве та да у Со лу ну за др жи
сво је „екс пе ди ци о не тру пе“.
Вла да Ве ли ке Бри та ни је са оп штила
је 22. фе бру а ра 1916. го ди не да „не
до ла зи у об зир пред у зи ма ње офанзи
ве на Бал ка ну“. У свом ме мо ранду
му вла да Ве ли ке Бри та ни је кра јем
апри ла 1916. го ди не би ла је про тив
Руски цар Николај II
би ло ка квих офан зив них опе ра ци ја
из Со лу на. И по ред на ве де ног по наша
ња вла де Ве ли ке Бри та ни је, њена
од лу ка да по ша ље и за др жи сво је
тру пе у Со лу ну омо гу ћи ла је ства рање
Со лун ског фрон та.
На кон фе рен ци ји ше фо ва и председ
ни ка вла да и ге не рал шта бо ва у
Па ри зу 27. и 28. мар та 1916. го дине,
по твр ђе на је од лу ка да са ве зни ци
оста ну у Со лу ну и да срп ска вој ска
као са мо стал на ар ми ја до би је за себан
део фрон та, са о бра зно зах те ву
срп ске Вр хов не ко ман де. Што је конач
но до ве ло до оп стан ка Со лун ског
фрон та.
Ми ли сав Се ку лић
(Из из ла га ња са сим по зи ју ма „Српски
вој ни са ни тет у 1916. го ди ни“,
Бе о град, 2007, www.rast ko.rs)

Септембар

Четвртак
19/ 1 Септембар Петак
20/ 2 Септембар
Све­ти му­че­ник Ан­дреј Стра­ти­лат
Ро­ђен је у Си­ри­ји. Пред­во­дио је, у време
ца­ра Мак­си­ми­ја­на, рим­ску вој­ску
у бор­би про­тив Пер­си­ја­на­ца и та­да је
до­био чин вој­во­де, стра­ти­ла­та. По­тајни
хри­шћа­нин, иза­бра са­мо нај­бо­ље
вој­ни­ке и ре­че им да ако сви при­зо­ву
у по­моћ јед­ног Бо­га, по­бе­ди­ће. Та­ко и
би. Али га за­ви­дљив­ци оп­ту­жи­ше да је
хри­шћа­нин. Цар­ски на­ме­сник га ста­ви
на му­ке и ба­ци у там­ни­цу, али му цар,
зна­ју­ћи Ан­дре­јев углед у на­ро­ду, на­ре­ди да га пу­сти и да вре­ба другу
при­ли­ку да га уби­је. Са­знав­ши за то, вој­во­да Ан­дреј узе сво­је верне
вој­ни­ке, њих 2.593, и оде у Тарс Ки­ли­киј­ски где их епи­скоп Пе­тар
све кр­сти. По­том су се скло­ни­ли у јер­мен­ску пла­ни­ну Та­врос, где се
сви, као бе­за­зле­ни ја­гањ­ци, пре­да­до­ше рим­ској вој­сци на за­кла­ње.
Све­ти про­рок Са­му­и­ло
Пет­на­е­сти и по­след­њи изра­иљ­ски су­дија.
Жи­вео је око 1.100 го­ди­на пре Христа.
Ро­ђен у Ра­ма­ту (Ари­ма­те­ји). Мај­ка
Ана, не­рот­ки­ња, ис­пла­ка­ла га је од Бо­га
и, ка­да је имао 3 го­ди­не, по­све­ти­ла га је
Бо­гу. У 12. го­ди­ни имао је от­кро­ве­ње од
Бо­га о ка­зни ко­ја пред­сто­ји пр­во­све­штени­ку
Или­ји због не­ва­љал­ства ње­го­вих
си­но­ва Оф­ниа и Фи­не­са. И Фи­ли­стејци
уби­ше си­но­ве Или­ји­не, он умре кад
то чу, по­ко­ри­ше Изра­иљ и за­пле­ни­ше Ков­чег За­ве­та. На­кон 20 го­ди­на
роп­ства, Бог по­сла изра­иљ­ском на­ро­ду Са­му­и­ла да про­по­ве­да по­каја­ње.
И на­род од­ба­ци идо­ле и при­зна­де Са­му­и­ла за про­ро­ка, све­штени­ка
и су­ди­ју. Пред смрт, про­тив­но и сво­јој и Бо­жи­јој во­љи, на њи­хово
упор­но тра­же­ње, оста­вио је на­ро­ду ца­ра Са­у­ла, а по­том Да­ви­да.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Те­о­фан. Све­ти му­че­ни­ци Ти­мо­теј, Ага­пи­ја и
Те­кла. По­пра­зни­штво Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­мица
11. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Све­ште­но­му­че­ник Фи­лип, епи­скоп ира­клиј­ски. По­пра­зништво
Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 11. по Ду­хо­вима.
Глас 1. Пост, уље.

Субота
21/ 3 Септембар Недеља
22/ 4 Септембар
Све­ти апо­стол Та­деј
Је­дан од Се­дам­де­се­то­ри­це. При­мио је
кр­ште­ње од Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља,
а по­сле је сле­до­вао Го­спо­ду. На­кон што
се ваз­нео на не­бо, Го­спод је по­слао Таде­ја
у Еде­су, по обе­ћа­њу кне­зу Ав­га­ру,
ка­да му је по­слао убрус са Сво­јим неру­ко­тво­ре­ним
ли­ком. Ка­да је це­ли­вао
тај убрус, Ав­гар се ис­це­ли од гу­бе, али
не са­свим. Све­ти Та­деј по­у­чи Ав­га­ра
ве­ри и кр­сти га. Док је, при­ли­ком крште­ња,
Ав­гар из­ла­зио из во­де, и оста­так гу­бе је спао са ње­га. Просла­вив­ши
Бо­га, он са­зва све гра­ђа­не Еде­се да од Све­тог Та­де­ја чу­ју
про­по­вед о Хри­сту. Чув­ши апо­сто­ло­ву про­по­вед и ви­дев­ши чу­де­сно
ис­це­ље­ње сво­га кне­за, сав еде­ски на­род од­ба­ци идо­ле, при­ми Христо­ву
ве­ру и кр­сти се. Све­ти Та­деј се упо­ко­јио у Ви­ри­ту Фи­ни­киј­ском.
Све­ти му­че­ник Ага­то­ник
Жи­вео је у Ни­ко­ми­ди­ји. Са ве­ли­ким
уср­ђем од­вра­ћао је Је­ли­не од идо­ло­поклон­ства
и по­у­ча­вао их је Хри­сто­вој вери.
Кад от­по­че го­ње­ње хри­шћа­на под
ца­рем Мак­си­ми­ја­ном, цар­ски на­ме­сник
ухва­ти у ме­сту Кар­пи­ну Све­тог Зо­ти­ка,
ње­го­ве уче­ни­ке ра­за­пе на кр­сто­ве, а њега
до­ве­де у Ни­ко­ми­ди­ју. У Ни­ко­ми­ди­ји
је, по­ред Све­тог Ага­то­ни­ка, ухва­тио и
ве­зао и Све­те Прин­кип­са, Те­о­пре­пи­ја,
Акин­ди­на, Се­ве­ри­ја­на, Зе­но­на и мно­ге дру­ге. Он­да су их све по­ве­ли
за Ви­зан­ти­ју. Али, од ра­на и из­не­мо­гло­сти, ус­пут су по­мр­ли Све­ти Зотик,
Те­о­пре­пи­је и Акин­дин. Код Хал­ки­до­на су уби­ли Све­тог Се­ве­ри­јана,
а Све­тог Ага­то­ни­ка, са оста­ли­ма, до­ве­ли су у Си­лим­ври­ју у Тра­ки­ји
где су их, на­кон што су их му­чи­ли, по­се­кли ма­чем пред са­мим ца­рем.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та му­че­ни­ца Ва­са и ње­на де­ца: Те­ог­ни­је, Ага­пи­је и Пист.
Пре­по­доб­ни Авра­ми­је Смо­лен­ски. Све­ти пра­о­ци Аврам, Исак и
Ја­ков. Све­ште­но­му­че­ник Ра­фа­и­ло Ши­ша­то­вач­ки. По­пра­зни­штво
Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 11. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Све­та му­че­ни­ца Евла­ли­ја. Све­та му­че­ни­ца Ан­ту­са. Све­ти
све­ште­но­му­че­ник Го­разд Че­шки. По­пра­зни­штво Ус­пе­ња
Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Не­де­ља 11. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Понедељак
23/ 5 Септембар Уторак
24/ 6 Септембар
Св. све­ште­но­му­че­ник Ири­неј Ли­он­ски
Све­ти Ири­неј ро­дио се у Смир­ни, у Малој
Ази­ји. У мла­до­сти је из­у­чио је­лин­ске
на­у­ке. Не­за­до­во­љан тим зна­њи­ма, отишао
је код Све­тог По­ли­кар­па, уче­ника
Све­тог Јо­ва­на Бо­го­сло­ва и епи­ско­па
Смирн­ског, и по­стао је ње­гов уче­ник.
Жи­вот је по­све­тио бор­би са гно­сти­цизмом
(је­ре­си­ма пр­ва два ве­ка хри­шћанства).
Ње­гов зна­чај за Хри­сто­ву Цр­кву II
ве­ка мо­же се срав­ни­ти са зна­ча­јем Светог
Ата­на­си­ја Ве­ли­ког за Цр­кву IV ве­ка. Све­ти По­ли­карп је ру­ко­по­ложио
Ири­не­ја у чин све­ште­ни­ка и по­слао га у Га­ли­ју да про­по­ве­да Јеван­ђе­ље.
По му­че­нич­кој смр­ти епи­ско­па По­ти­на, Ири­неј је усто­ли­чен
на трон епи­ско­па Ли­он­ског. У вре­ме ца­ра Се­ве­ра, 202. го­ди­не, Све­том
Ири­не­ју од­се­кли су гла­ву. Са њим је по­стра­да­ло око 19.000 хри­шћа­на.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Ев­ти­хи­је
Је­дан од ма­њих апо­сто­ла, ро­дом из Сева­сто­по­ља,
уче­ник Све­тих апо­сто­ла
Јо­ва­на Бо­го­сло­ва и Па­вла. Иако ни­је
убро­јан у Се­дам­де­се­то­ри­цу, на­зван је
апо­сто­лом за­то што је био уче­ник вели­ких
апо­сто­ла и што је у је­ван­ђел­ској
слу­жби по­ка­зао апо­стол­ску рев­ност.
По­све­ћен за епи­ско­па-ми­си­о­на­ра, Свети
Ев­ти­хи­је мно­го је пу­то­вао. У там­ници
су му ан­ге­ли Бо­жи­ји до­но­си­ли хлеб.
Ка­да су му из­му­че­но те­ло стру­га­ли же­ле­зном зум­бом, из ње­га је текла
крв ко­ја је нео­бич­но, бла­го­у­ха­о­но ми­ри­са­ла. По­том су га ба­ци­ли
у огањ, али на­јед­ном за­гр­ме и са не­ба па­де обил­на ки­ша са сне­гом и
уга­си ва­тру. Кад су га ба­ци­ли пред ла­во­ве, они пред њим по­ста­до­ше
крот­ки као ов­це. На кра­ју су га по­се­кли, кра­јем I, или по­чет­ком II ве­ка.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Луп. Све­ште­но­му­че­ник По­тин, епи­скоп лион­ски.
Све­ти Вик­тор. Све­ти Ал­бан. Ода­ни­је Ус­пе­ња Пре­свете
Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 12. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.
Све­ти му­че­ник Та­ти­он. Све­та му­че­ни­ца Си­ра. Пре­по­доб­ни
Ар­се­ни­је Ко­мељ­ски. Све­ти Ге­ор­ги­је Лим­ни­от (Је­зер­ски).
Сед­ми­ца 12. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Среда
25/ 7 Септембар Четвртак
26/ 8 Септембар
Све­ти апо­стол Тит
Је­дан од Се­дам­де­се­то­ри­це. Ро­ђен на
Кри­ту. У мла­до­сти из­у­чио грч­ку фи­лосо­фи­ју
и по­е­зи­ју. На­кон јед­ног сна, узе
да чи­та про­ро­ка Иса­и­ју, што му учи­ни
да по­сум­ња у је­лин­ску му­дрост. Ка­да
је чуо за Хри­ста, он са још не­ким Крића­ни­ма
оде у Је­ру­са­лим. Чув­ши ре­чи
Го­спод­ње и ви­дев­ши Ње­го­ва де­ла, ср­це
му се при­ле­пи Хри­сту. Кр­стио га је апостол
Па­вле, ко­ји га на­зи­ва си­ном (Тит.
1, 4) и бра­том (Кор. 12, 18). Пу­но је пу­то­вао са апо­сто­лом Па­влом,
ко­ји га је по­ста­вио за епи­ско­па Крит­ског. Био је све­док стра­да­њу свог
ду­хов­ног оца и учи­те­ља у Ри­му, и са­хра­нио је ње­го­во те­ло. По­том се
вра­тио на Крит, где је са ве­ли­ким успе­хом кр­шта­вао не­зна­бо­шце и
упра­вљао Цр­квом Бо­жи­јом. Упо­ко­јио се ка­да му је би­ло 94 го­ди­не.
Све­ти му­че­ни­ци Адри­јан и На­та­ли­ја
Муж и же­на, из Ни­ко­ми­ди­је. Адри­јан је
био на­чел­ник пре­то­ра и не­зна­бо­жац, а
На­та­ли­ја по­тај­на хри­шћан­ка. Кад цар
Мак­си­ми­јан по­се­ти Ни­ко­ми­ди­ју, у пећи­ни
бли­зу гра­да ухва­ти­ше 23 хри­шћани­на.
Ту­кли су их, па ба­ци­ли у там­ни­цу.
Ка­да их из­ве­до­ше пре­то­ру, Адри­јан их
за­кле да му ка­жу шта оче­ку­ју од свога
Бо­га кад за ње­га тр­пе то­ли­ке му­ке.
По­том ре­че пре­то­ру: „За­пи­ши и моје
име са њи­хо­вим“. На­та­ли­ја се ве­о­ма об­ра­до­ва и сви­ма је слу­жи­ла у
там­ни­ци. Пре­да­ли су дух свој Бо­гу ка­да су им на на­ко­ва­њу из­ло­ми­ли
ру­ке и но­ге. На­та­ли­ја им је мо­шти пре­не­ла у Ца­ри­град. По­сле не­коли­ко
да­на ја­вио јој се Све­ти Адри­јан у свој сво­јој сла­ви, по­зва је те и
она пре­да­де дух свој Хри­сту Бо­гу. У бра­ку су жи­ве­ли све­га 13 ме­се­ци.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­нос мо­шти­ју Све­тог апо­сто­ла Вар­то­ло­ме­ја. Све­ти ис­повед­ни­ци
Еде­ски. Све­ти Ми­на, па­три­јарх Ца­ри­град­ски. Седми­ца
12. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Пост, уље.
Пре­по­доб­ни Ти­тој. Све­ти Зер-Ја­ков. Чу­до Пре­све­те Бо­го­роди­це
у Мо­скви. Сед­ми­ца 12. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Петак
27/ 9 Септембар Субота
28/ 10 Септембар
Пре­по­доб­ни Пи­мен Ве­ли­ки
Ро­дом Ми­си­рац. Још као де­чак по­сећи­вао
је по­зна­те ду­хов­ни­ке. Јед­ном је
умо­лио стар­ца Па­вла да га од­ве­де код
Све­тог Пај­си­ја. Ви­дев­ши га, Све­ти Пајси­је
ре­че Па­влу: „Ово ће де­те спа­си­ти
мно­ге, са њим је ру­ка Бо­жи­ја“. Ка­да се
Пи­мен за­мо­на­шио, ње­го­вим пу­тем пошла
су и два ње­го­ва бра­та. У ма­на­стиру
ове тро­ји­це бра­ће, ко­јим је упра­вљао
нај­ста­ри­ји брат ав­ва Ану­би­је, ва­жио је
ова­кав ти­пик: но­ћу су 4 са­та про­во­ди­ли у ру­ко­де­ља­ма, 4 у спа­ва­њу и
4 у псал­мо­по­ја­њу. Од ју­тра до под­на вре­ме су про­во­ди­ли на­из­ме­нично
у ра­ду и мо­ли­тви, од под­на до ве­чер­ње у чи­та­њу, а по­сле су се­би
спре­ма­ли ве­че­ру, је­ди­ни оброк у 24 са­та, обич­но не­ко зе­ље. Све­ти Пимен
се подвизaвао у V ве­ку и упо­ко­јио се у Го­спо­ду у ду­бо­кој ста­ро­сти.
Пре­по­доб­ни Мој­сеј Му­рин
Ети­о­пља­нин, нај­пре во­ђа раз­бој­ничке
дру­жи­не, а по­том ве­ли­ки по­кај­ник и
под­ви­жник. Не­ко не­де­ло иза­зва у ње­му
гри­жу са­ве­сти и он оде у је­дан ма­настир.
Доц­ни­је се по­ву­као на без­мол­ви­је.
Сил­но га је му­чио де­мон блу­да и ду­ховник
Иси­дор га је по­са­ве­то­вао да што
ви­ше по­сти и не је­де до си­то­сти. После
се по сву ноћ мо­лио сто­је­ћи. На­кон
6 го­ди­на сил­ног тру­да, Све­ти Иси­дор
га ис­це­ли од блуд­них по­ми­сли, ма­шта­ња и сно­ва. У ста­ро­сти је ру­копо­ло­жен
за све­ште­ни­ка. Осно­вао је свој ма­на­стир у ко­јем је имао 75
уче­ни­ка. Про­ви­део је да ће вар­ва­ри да уда­ре на ма­на­стир и ре­че учени­ци­ма
да бе­же, а он оста са 6 са­бра­та да по­ги­не од на­си­ља јер је и сам
не­ка­да чи­нио на­си­ље. Вар­ва­ри су га исе­кли ка­да је имао 75 го­ди­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Пи­мен Па­ле­стин­ски. Све­ти Оси­ја, епи­скоп
кор­дов­ски. Све­ште­но­му­че­ник Кук­ша и Пи­мен Пост­ник.
Сед­ми­ца 12. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Пост, уље.
Пре­по­доб­ни Са­ва Псков­ски и Кри­пец­ки. Са­бор све­тих бо­гоу­год­ни­ка
Пе­чер­ских. Сед­ми­ца 12. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Недеља
29/ 11 Септембар Понедељак
30/ 12 Септембар
Усе­ко­ва­ње гла­ве Св. Јо­ва­на Кр­сти­те­ља
Ирод Ан­ти­па, син Иро­да ко­ји је убио децу
у Ви­тле­је­му, био је оже­њен кћер­ком
арап­ског кне­за Аре­те, ко­ју оте­ра и узе
же­ну свог жи­вог бра­та Фи­ли­па. Про­тив
тог бе­за­ко­ња уста Све­ти Јо­ван Кр­ститељ
и Ирод га ба­ци у там­ни­цу. На једном
пи­ру пи­ја­ни Ирод обе­ћа Са­ло­ми­ји,
Иро­ди­ја­ди­ној кћер­ки, ко­ја му игром
уго­ди, да­ти шта хо­ће, а она, по мај­чином
на­го­во­ру, за­тра­жи гла­ву Јо­ва­на Крсти­те­ља.
И Јо­ва­на по­се­ко­ше и гла­ву му на та­њи­ру до­не­ше Иро­ду. Те­ло
му са­хра­ни­ше уче­ни­ци, а Иро­ди­ја­да му иглом из­бо­де је­зик и за­ко­па
гла­ву на сме­тли­шту. По­том кнез Аре­та с вој­ском по­ту­че Иро­да, којег
цар Ка­ли­гу­ла прог­на у Га­ли­ју, па у Шпа­ни­ју, где је са Иро­ди­ја­дом
умро у крај­њој бе­ди. А Са­ло­ми­ја је по­ги­ну­ла на ре­ци Си­ко­ри­су (Су­ли).
Пре­нос мо­шти­ју Св. Алек­сан­дра Нев­ског
Од ма­ле­на окре­нут Бо­гу. Кнез Нов­город­ски
по­стао је 1236. го­ди­не. Иако слаби­ји
вој­ском, уз по­моћ Бо­га, по­бе­дио
је Шве­ђа­не на ре­ци Не­ви 1240. го­ди­не.
Го­ди­не 1250. по­стао је ве­ли­ки кнез Влади­мир­ски.
У та­тар­ској Злат­ној Хор­ди
ни­је хтео да се по­кло­ни идо­ли­ма. Због
ње­го­ве му­дро­сти, хра­бро­сти, те­ле­сне
сна­ге и ле­по­те, ува­жа­вао га је и та­тарски
кан. Осе­тив­ши да му се при­ма­као
крај, за­мо­на­шио се са име­ном Алек­си­је, при­че­стио и – ис­пу­стио душу.
Би­ло је то 1263. го­ди­не, ка­да је имао 43 го­ди­не. При са­хра­ни, као
жив, отво­рио је ру­ку и узео опро­штај­ну гра­ма­ту од ми­тро­по­ли­та. По
на­ре­ђе­њу ца­ра Пе­тра Ве­ли­ког, 1724. го­ди­не, мо­шти су му пре­не­те из
Вла­ди­ми­ра у Пе­тро­град, у Алек­сан­дро-Нев­ску ла­вру, где су и са­да.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­на Те­о­до­ра Со­лун­ска. Све­та му­че­ни­ца Ва­си­ли­ја.
Све­ти му­че­ник Ана­ста­си­је. Са­бор све­тих Срп­ских про­све­тите­ља
и учи­те­ља. Не­де­ља 12. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3. Пост, уље.
Све­ти Алек­сан­дар, Јо­ван и Па­вле, па­три­јар­си ца­ри­град­ски. Препо­доб­ни
Хри­сто­фор. Све­ти Евла­ли­је, епи­скоп Ке­са­ри­је Ка­па­докиј­ске.
Пре­по­доб­ни Алек­сан­дар Свир­ски. Све­ти Ки­ри­ло, Ни­кон
и Ма­ка­ри­је Срп­ски. Сед­ми­ца 13. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.

Уторак
31/ 13 Септембар Среда
1/ 14 Септембар
По­ла­га­ње по­ја­са Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це
По ус­пе­ни­ју, Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца дала
је свој по­јас апо­сто­лу То­ми. Тај по­јас
ка­сни­је је пре­нет у Ца­ри­град и чу­ван
је у за­пе­ча­ће­ном ков­че­гу у цр­кви Влахер­ни.
Овај ков­чег ни­је отво­рен све до
вре­ме­на ца­ра Ла­ва Му­дрог (886-912),
ка­да је ње­го­ва же­на, ца­ри­ца Зоа, душев­но
обо­ле­ла. На­кон јед­ног ви­ђења,
по­же­ле­ла је да се на њу ста­ви по­јас
Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Цар је умо­лио
па­три­јар­ха да отво­ри ков­чег и ка­ко ста­ви­ше по­јас на ца­ри­цу, она одмах
оздра­ви. Овај пра­зник је уста­но­вљен у спо­мен тог чу­да. Је­дан део
тог по­ја­са на­ла­зи се у Гру­зи­ји, у Зуг­ди­ду. Кћер­ка ца­ра Ро­ма­на ис­цеље­на
је та­ко­ђе по­мо­ћу по­ја­са Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, па ка­да се удала
за ца­ра Абу­ха­за Гру­зиј­ског, по­не­ла је је­дан ње­гов део са со­бом.
Пре­п. Си­ме­он Столп­ник – цр­кве­на Н. го­ди­на
Ро­дом из Си­ри­је, од ро­ди­те­ља се­ља­ка. У
18. го­ди­ни је по­бе­гао од ку­ће и за­мо­нашио
се. На­кон ве­ли­ких под­ви­га, пре­дао
се до та­да не­по­зна­том под­ви­гу – да дано­ноћ­но
сто­ји на сту­бу, у не­пре­кид­ној
мо­ли­тви. Стуб му је био ви­сок 6 ла­ка­та,
па 12, па 22, па 36 и ко­нач­но 40. Њего­ва
мај­ка Мар­та два пу­та је до­ла­зи­ла
да га ви­ди, али ни­је је при­мио. Пре­трпео
је мно­ге на­па­сти од де­мо­на. Он­да
је око ње­го­вог сту­ба по­чео да се сти­че на­род, и бо­га­ти и убо­ги, и царе­ви
и ро­бо­ви. Сви­ма је по­мо­гао: не­ко­ме је вра­тио здра­вље, а неко­га
из­об­ли­чио због је­ре­тич­ког ве­ро­ва­ња. Та­ко је ца­ри­цу Ев­до­ки­ју
од­вра­тио од Ев­ти­хи­је­ве је­ре­си. Овај пр­ви хри­шћан­ски столп­ник и
ве­ли­ки чу­до­тво­рац жи­вео је 103 го­ди­не и упо­ко­јио се 459. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ге­на­ди­је, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­ште­но­му­че­ник
Ки­при­јан. Све­ти Јо­ван, ми­тро­по­лит ки­јев­ски. Све­ти му­чени­ци
Ја­се­но­вач­ки. Не­де­ља 15. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.
Све­ти Исус На­вин. На­ча­ло ин­дик­та. Сед­ми­ца 13. по Ду­хо­вима.
Глас 3. Пост, уље.

Четвртак
2/ 15 Септембар Петак
3/ 16 Септембар
Све­ти му­че­ник Ма­мант
Ро­дом из Па­фла­го­ни­је, од ро­ди­те­ља хришћа­на.
Ро­ди­те­љи су му ба­че­ни у тамни­цу,
Хри­ста ра­ди. Ту му се упо­ко­јио
пр­во отац, па на­кон што га је ро­ди­ла, и
мај­ка. Та­ко он оста као бе­ба у там­ници
ме­ђу мр­твим те­ли­ма сво­јих ро­ди­теља.
Ан­гел Бо­жи­ји ја­вио се у сну удо­вици
Ами­ји и ка­зао јој је да узме де­те из
там­ни­це. Ами­ја га је вас­пи­та­ла у хришћан­ском
ду­ху, а у шко­ли се по­ка­за изу­зет­но
би­стрим. У вре­ме го­ње­ња под ца­рем Авре­ли­ја­ном, Ма­ман­та,
ко­јем је би­ло тек 15 го­ди­на, из­ве­до­ше пред ца­ра. Ка­ко се ни­по­што
ни­је хтео од­ре­ћи Хри­ста, ту­кли су га па­ли­ца­ма па ба­ци­ли у мо­ре. Ангел
га спа­си и од­ве­де у пла­ни­ну код Ке­са­ри­је. Али и ту су га на­шли, па
га не­ки идол­ски жрец про­бо­де тро­зуп­цем. Мо­шти су му чу­до­твор­не.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Ан­тим
Ро­ђен у Ни­ко­ми­ди­ји. Био је епи­скоп Нико­ми­диј­ски
у вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на
под ца­ре­ви­ма Ди­о­кле­ци­ја­ном и Мак­сими­ја­ном.
Упра­во у вре­ме епи­ско­по­ва­ња
Све­тог Ан­ти­ма по­стра­да­ли су 20.000 муче­ни­ка
Ни­ко­ми­диј­ских, о Бо­жи­ћу 302.
го­ди­не. Све­ти Ан­тим се скло­ни у се­ло
Ома­ну, али јед­но ње­го­во пи­смо хри­шћани­ма
у там­ни­ци би ухва­ће­но и пре­да­то
ца­ру Мак­си­ми­ја­ну. Цар по­сла 20 вој­ника
да га на­ђу. Про­зор­љи­ви ста­рац уве­де вој­ни­ке у дом и уго­сти, па им
тек он­да ре­че ко је. За­ди­вље­ни стар­цем, вој­ни­ци су му пред­ла­га­ли да
се са­кри­је, а они ће да ка­жу ца­ру да га ни­су на­шли. Он то од­би. Ус­пут
вој­ни­ци по­ве­ро­ва­ше у Хри­ста и Све­ти Ан­тим их кр­сти. На­кон ду­гог муче­ња,
Све­ти Ан­тим је по­се­чен се­ки­ром. По­стра­дао је по­чет­ком IV ве­ка.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Јо­ван Пост­ник, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­ти Еле­азар.
Сед­ми­ца 13. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Све­та му­че­ни­ца Ва­си­ли­са. Све­ти Јо­а­ни­ки­је, ар­хи­е­пи­скоп и
пр­ви па­три­јарх срп­ски. Пре­по­доб­ни Те­ок­тист. Сед­ми­ца 13.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 3. Пост, уље.

Субота
4/ 17 Септембар Недеља
5/ 18 Септембар
Све­ти Пе­тар Да­бро­бо­сан­ски
Син је вој­во­де и све­ште­ни­ка Бог­да­на Зимо­њи­ћа.
Ро­ђен је у Гра­хо­ву 1866. го­дине.
Мо­на­шки по­стриг при­мио је 1895,
а за епи­ско­па За­хум­ско-хер­це­го­вач­ког
иза­бран је 1903. го­ди­не. Го­ди­не 1920.
по­стао је ми­тро­по­лит Да­бро­бо­сан­ски. У
Дру­гом свет­ском ра­ту хра­бро је бра­нио
пра­во­слав­ну ве­ру и срп­ско пи­смо пред
не­мач­ким Ге­ста­по­ом. У том без­оч­ном
на­па­ду, од­луч­ну уло­гу имао је ри­мо­като­лич­ки
све­ште­ник Бо­жи­дар Бра­ле, уста­шки по­ве­ре­ник за Бо­сну и
Хер­це­го­ви­ну. Ми­тро­по­лит Пе­тар ухап­шен је и ба­чен у за­твор у ма­ју
1941. го­ди­не. У за­тво­ру су му од­у­зе­ли сва епи­скоп­ска обе­леж­ја. После
те­шких му­ка, од­ве­ден је у Ко­прив­ни­цу, а по­том у Ја­се­но­вац (или
Го­спић). Уби­јен је у Ја­се­нов­цу и ба­чен у ужа­ре­ну пећ за пе­че­ње ци­гле.
Св. про­рок За­ха­ри­је и пра­в. Је­ли­са­ве­та
За­ха­ри­је је отац Све­тог Јо­ва­на Кр­стите­ља,
син Ва­ра­хи­јин, из пле­ме­на Ароно­ва,
а Је­ли­са­ве­та кћи Со­ви­је, се­стре
Све­те Ане, мај­ке Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це.
У вре­ме Иро­да де­це­у­би­це, пр­во­све­штеник
За­ха­ри­је слу­жио је у је­ру­са­лим­ском
хра­му. У ол­та­ру му се ја­вио ар­хан­гел
Га­ври­ло и об­ја­вио му је да ће Је­ли­саве­та
ро­ди­ти си­на. За­ха­ри­је по­сум­ња у
ре­чи бла­го­ве­сни­ка, јер и он и ње­го­ва
же­на би­ли су ста­ри и – за­не­ме. Про­го­во­рио је тек ка­да је, на дан обре­за­ња
де­те­та, на да­шчи­ци на­пи­сао: „Јо­ван му је име“ (Лк. 1, 63). Доцни­је,
ка­да Ирод по­че да уби­ја де­цу у Ви­тле­је­му и око­ли­ни, да би убио
Бо­го­мла­ден­ца, по­сла љу­де да уби­ју и За­ха­ри­је­вог си­на Јо­ва­на. Је­лиса­ве­та
са де­те­том по­бе­же, па вој­ни­ци уби­ше За­ха­ри­ја пред ол­та­ром.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Ва­ви­ла. Све­ти про­рок Мој­си­је Бо­го­ви­дац.
Све­ти му­че­ни­ци Мар­кел и Ка­си­ан. Сед­ми­ца 13. по Ду­хо­вима.
Глас 3.
Све­ти му­че­ни­ци Ју­вен­тин и Мак­си­мин. Све­тих се­дам­де­сет
му­че­ни­ка. Пре­по­доб­ни Ата­на­си­је. Не­де­ља 13. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 4.

Понедељак
6/ 19 Септембар Уторак
7/ 20 Септембар
Чу­до Све­тог ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла
Све­ти Јо­ван Бо­го­слов је про­ре­као да ће
се код Је­ра­по­ља отво­ри­ти из­вор чу­дотвор­не
во­де, што се убр­зо ис­пу­ни. Не­ки
не­зна­бо­жац у Ла­о­ди­ки­ји имао је не­му
кћер. У сну му се ја­вио ар­хан­гел Ми­хаи­ло
и ка­зао му је да је од­ве­де на чу­дотвор­ни
из­вор код Је­ра­по­ља. Ка­да по­пи
во­де са чу­до­твор­ног из­во­ра, де­вој­ка
про­го­во­ри. Та­да се кр­сти­ше и отац јој
и она, и сав њи­хов дом и ту са­гра­ди­ше
цр­кву по­све­ће­ну ар­хан­ге­лу Ми­ха­и­лу. Ту је доц­ни­је до­шао да се подви­за­ва
де­чак Ар­хип. Не­зна­бо­шци на­вр­ну­ше обли­жњу ре­ку да по­то­пе
из­вор и цр­кву, али у зе­мљи се, по Ар­хи­по­вој мо­ли­тви, отво­ри про­вали­ја
у ко­ју ре­ка уто­ну, по­гру­зи се, и то ме­сто на­зва­ше Хо­ни (По­груже­ње).
Ту се Све­ти Ар­хип упо­ко­јио у ми­ру ка­да је имао 70 го­ди­на.
Све­ти му­че­ник Со­зонт
Ро­дом из Ли­ка­о­ни­је. Био је па­стир. Од
ма­ле­на се др­жао Бо­жи­јег за­ко­на. У виђе­њу
му се ре­че да му ва­ља по­стра­да­ти
за Хри­ста. Та­да је би­ло го­ње­ње хри­шћана
под Мак­си­ми­ја­ном, иге­мо­ном кили­киј­ским.
У Ки­ли­ки­ји је био идол од
зла­та. Со­зонт оста­ви ов­це, оде у град,
уђе у не­зна­бо­жач­ки храм, од­ло­ми руку
идо­лу, раз­ло­ми је и да­де си­ро­ма­сима.
У гра­ду на­ста­де ве­ли­ка уз­бу­на. Да
не би ко дру­ги по­стра­дао због оно­га што је он учи­нио, Со­зонт оде код
иге­мо­на, при­ја­ви се да је по­ло­мио идо­ла и об­ја­ви се хри­шћа­ни­ном.
Му­чи­те­љи су га нај­пре ту­кли, по­том су га обе­си­ли за др­во и стру­гали
гво­зде­ним чет­ка­ма, а кад је био на из­ди­са­ју, ста­ви­ли су га у ва­тру.
Пре­дао је ду­шу Го­спо­ду око 304. го­ди­не. Мо­шти су му чу­до­твор­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Ро­мил и је­да­на­ест хи­ља­да вој­ни­ка. Све­ти
Ев­док­си­је. Пре­по­доб­ни Да­вид. Сед­ми­ца 14. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 4.
Све­ти апо­сто­ли Евод и Они­си­фор. Све­ти му­че­ник Ев­пси­хије.
Све­ти Јо­ван, ар­хи­е­пи­скоп нов­го­род­ски. Прет­пра­зни­штво
Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 14. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 4.

Среда
8/ 21 Септембар Четвртак
9/ 22 Септембар
Ро­ђе­ње Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це – Ма­ла Го­спо­ји­на
Пре­све­та Дје­ва Ма­ри­ја ро­ђе­на је од старих
ро­ди­те­ља Јо­а­ки­ма и Ане. Отац јој
је био из пле­ме­на Да­ви­до­вог, а мај­ка
од ро­да Аро­но­вог. По оцу је би­ла царског,
а по мај­ци ар­хи­је­реј­ског ро­да, и
ти­ме пре­до­бра­жа­ва­ње Оно­га ко­ји ће се
из ње ро­ди­ти, Ца­ра и Пр­во­све­ште­ни­ка.
Већ ста­ри, Јо­а­ким и Ана усрд­но су се
мо­ли­ли Бо­гу да им по­да­ри де­те, да их
об­ра­ду­је као што је не­ка­да об­ра­до­вао
Авра­ма и Са­ру да­ро­вав­ши им си­на Иса­ка. И Бог их об­ра­до­ва, да­рова
им ви­ше не­го су мо­гли и усни­ти, не са­мо кћер­ку не­го и Бо­го­мај­ку.
Ро­ђе­на у На­за­ре­ту, на­кон три го­ди­не Пре­све­та Дје­ва је од­ве­де­на у јеру­са­лим­ски
храм, да би се вра­ти­ла у На­за­рет где јој је уско­ро ар­хангел
Га­ври­ло бла­го­ве­стио да ће ро­ди­ти Си­на Бо­жи­јег, Бо­го­мла­ден­ца.
Све­ти пра­вед­ни Јо­а­ким и Ана
Све­ти Јо­а­ким је син Вар­па­фи­ров, од Јуди­ног
ко­ле­на, по­то­мак ца­ра Да­ви­да, а
Ана кћер­ка све­ште­ни­ка Ма­та­на, од коле­на
Ле­ви­је­вог, као и пр­во­све­ште­ник
Арон. Ма­тан је имао 3 кћер­ке: Ма­ри­ју,
Со­ви­ју и Ану, ко­ја се уда­ла у На­за­рет,
за Јо­а­ки­ма, и ко­ја је ро­ди­ла Пре­све­ту
Бо­го­ро­ди­цу. Јо­а­ким и Ана су жи­ве­ли
50 го­ди­на у бра­ку и ни­су има­ли де­це.
Жи­ве­ли су бо­го­у­год­но и ти­хо, са­мо трећи­ну
при­хо­да су ко­ри­сти­ли за се­бе, тре­ћи­ну су да­ва­ли си­ро­ма­си­ма а
тре­ћи­ну при­но­си­ли на жр­тву у Хра­му. Јед­ном, пр­во­све­ште­ник Исахар
уко­ри стар­ца Јо­а­ки­ма: „Ни­си до­сто­јан да се из тво­јих ру­ку при­ми
дар, јер си без­де­тан“. Та­да обо­је при­па­до­ше на мо­ли­тву Бо­гу, да им
по­да­ри де­те. И Ана од­мах за­че и на­кон 9 ме­се­ци ро­ди Пре­све­ту Дје­ву.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пра­зник Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Ка­ли­шке. Пра­зник ико­не
Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це По­ча­јев­ске. Сед­ми­ца 14. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 4. Пост, ри­ба.
Тре­ћи ва­се­љен­ски са­бор. Све­ти му­че­ник Се­ви­ри­јан. Све­ти
Те­о­фан Ис­по­вед­ник и Пост­ник. Све­ти Ни­ки­та Угод­ник Божи­ји.
По­пра­зни­штво Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­мица
14. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4.

Петак
10/ 23 Септембар Субота
11/ 24 Септембар
Св. му­ч. Ми­но­до­ра, Ми­тро­до­ра и Ним­фо­до­ра
Ро­ђе­не се­стре из Ви­ти­ни­је Азиј­ске. Васпи­та­не
у хри­шћан­ском ду­ху, по­ву­кле
су се у пу­сти­њу да би жи­вот про­ве­ле у
под­ви­жни­штву, чи­сто­ти и де­ви­чан­ству.
И пре­да­до­ше се ве­ли­ком тру­ду, по­сту и
мо­ли­тви, та­ко да им Бог по­да­ри чу­дотвор­ство.
Убр­зо су се про­чу­ле и ве­ли­ки
на­род на­гр­ну код њих да тра­жи по­моћи.
Али, кнез Фрон­тон из­ве­де их на суд.
И из­не­на­ди се ле­по­том њи­хо­вог ли­ца.
Иако ис­по­сни­це и су­хог те­ла, ли­це им је би­ло све­тло, оза­ре­но Бо­жијом
бла­го­да­ћу. Кнез им обе­ћа да ће их по­сла­ти ца­ру, ко­ји ће их уда­ти
за сво­је вел­мо­же. Али ка­да ви­де да је ње­го­ва при­ча уза­луд­на, ста­ви
на му­ке пр­во Ми­но­до­ру, па ка­да она из­дах­ну, му­че­њем умо­ри и остале
две се­стре. По­стра­да­ле су за Хри­ста из­ме­ђу 305. и 311. го­ди­не.
Пре­по­доб­на Те­о­до­ра
По на­го­во­ру не­ке вра­ча­ре, учи­ни пре­љубу.
Од­мах је по­че љу­то гри­сти са­вест. И
оши­ша се, об­у­че му­шко оде­ло и сту­пи
у му­шки ма­на­стир Ок­то­де­кат, под именом
Те­о­дор. Ве­ли­ким тру­дом, по­стом,
бде­њем, по­ни­зно­шћу и плач­ним по­каја­њем
за­ди­ви­ла је сву бра­ти­ју. Ка­да је
не­ка блуд­ни­ца окле­ве­та­ла да је са њом
за­труд­не­ла, ни­је хте­ла да се прав­да.
Из­гна­на из ма­на­сти­ра, 7 го­ди­на је преби­ва­ла
по шу­ма­ма, не­гу­ју­ћи блуд­ни­чи­но де­те. Ту је по­бе­ди­ла сил­на
де­мон­ска ис­ку­ше­ња. Он­да је игу­ман ма­на­сти­ра при­ми на­зад, где се
на­кон 2 го­ди­не упо­ко­ји у Го­спо­ду. Тек та­да ви­де­ше да је би­ла же­на.
Њен муж до­ђе на са­хра­ну и оста­де у ке­ли­ји сво­је же­не до смр­ти. Света
Те­о­до­ра има­ла је ве­ли­ку бла­го­дат од Бо­га. Упо­ко­ји­ла се 490. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та Пул­хе­ри­ја Ца­ри­ца. Све­ти Апо­лос, Лу­ки­је и Кли­мент.
Све­те три же­не. По­пра­зни­штво Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­дице.
Сед­ми­ца 14. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4. Пост, уље.
Све­ти Паф­ну­ти­је Ис­по­вед­ник. Пре­по­доб­ни Ефро­син Ку­вар. Све­ти му­че­ник
Ија. Све­ти му­че­ни­ци Ди­о­дор, Ди­дим и Ди­о­мид. Пре­по­доб­ни Сер­ги­је и Герман.
Су­бо­та пред Во­здви­же­ње Ча­сног и Жи­во­твор­ног Кр­ста Го­спод­њег. Попра­зни­штво
Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 14. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4.

Недеља
12/ 25 Септембар Понедељак
13/ 26 Септембар
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Ав­то­ном
У вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на под ца­рем Дио­кле­ци­ја­ном,
као епи­скоп, оти­шао је из
Ита­ли­је у Со­ре­ос, у Ви­ти­ни­ју Азиј­ску. Ту
је мно­ге пре­вео у хри­шћан­ство и са­градио
је цр­кву Све­тог ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла.
Жи­вео је у ку­ћи хри­шћа­ни­на Кор­не­ли­ја,
ко­јег ру­ко­по­ло­жи за пре­зви­те­ра, па он­да
и за епи­ско­па. По­сле је Све­ти Ав­то­ном
оти­шао у обли­жње ме­сто Лим­ну, на­сеље­но
ис­кљу­чи­во не­зна­бо­шци­ма, и многе
је про­све­тио Је­ван­ђе­љем. То је не­зна­бо­шце огор­чи­ло, и јед­ног да­на
уле­те­ше у цр­кву Све­тог ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла у вре­ме слу­жбе Бо­жи­је,
у ол­та­ру уби­ше Све­тог Ав­то­но­ма, и мно­ге хри­шћа­не у са­мом хра­му.
У вре­ме вла­да­ви­не ца­ра Кон­стан­ти­на, вел­мо­жа Се­ви­ри­јан је на гро­бу
Све­тог Ав­то­но­ма по­ди­гао храм. Мо­шти су му не­тље­не и чу­до­твор­не.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Кор­ни­ли­је
Био је рим­ски офи­цир у Ке­са­ри­ји Пале­стин­ској.
Кр­стио га је Апо­стол Пе­тар
(Де­ла Ап. 10, 1-48). Пр­ви од не­зна­бо­жаца
ко­ји је сту­пио у Цр­кву Бо­жи­ју. Мно­ги
су ми­сли­ли да је Цр­ква са­мо за Је­вре­је и
оне ко­ји при­ме је­вреј­ско об­ре­за­ње. Корни­ли­је
оста­ви све и по­ђе за апо­сто­лом
Пе­тром ко­ји га доц­ни­је по­ста­вио за еписко­па
у не­зна­бо­жач­ком гра­ду Скип­сео­си­су,
где је пре­тр­пео мно­га стра­да­ња
Хри­ста ра­ди. Али, си­лом Бо­жи­јом, ус­пео је да сру­ши Апо­ло­нов храм
и кр­сти кне­за тог гра­да Ди­ми­три­ја са 277 не­зна­бо­жа­ца. Мир­но је предао
ду­шу Бо­гу у ду­бо­кој ста­ро­сти. Вре­ме­ном му је гроб за­бо­ра­вљен,
али он се ја­ви епи­ско­пу Тро­ад­ском Си­лу­а­ну ко­ји, уз по­моћ бо­га­тог
чо­ве­ка Ев­ге­ни­ја, са­гра­ди на ње­му цр­кву. Мо­шти су му чу­до­твор­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Кор­нут, епи­скоп ико­ниј­ски. Све­ти му­че­ник Ју­ли­јан са четр­де­сет
дру­го­ва. Пре­по­доб­ни Да­нил Та­со­ски. Све­ти му­че­ни­ци Ма­ке­до­ни­је, Тати­јан
и Те­о­дул. Не­де­ља пред Во­здви­же­ње Ча­сног и Жи­во­твор­ног Кр­ста Го­сподњег.
Ода­ни­је Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Не­де­ља 14. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.
Осве­ће­ње хра­ма Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња. Све­ти му­че­ни­ци Макро­ви­је
и Гор­ди­јан. Све­та му­че­ни­ца Ке­те­ва­на. Пре­по­доб­ни
Је­ро­теј. Прет­пра­зни­штво Во­здви­же­ња Ча­сног и Жи­во­творног
Кр­ста Го­спод­њег. Сед­ми­ца 15. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.

Уторак
14/ 27 Септембар Среда
15/ 28 Септембар
Во­здви­же­ње Ча­сног Кр­ста – Кр­стов­дан
Ца­ри­ца Је­ле­на у Је­ру­са­ли­му, са­знавши
где је за­ко­пан Ча­сни Крст, по­ру­ши
Ве­не­рин храм и ис­под ње­га на­ђе 3 крста.
Та­да јој па­три­јарх Ма­ка­ри­је ре­че
да ста­ви је­дан по је­дан на мр­тва­ца којег
су про­но­си­ли. Ка­да су ста­ви­ли трећи
крст, мр­твац ожи­ве. Ца­ри­ца на­пра­ви
сре­бр­ни ков­чег и у ње­га по­ло­жи Ча­сни
Крст. Ка­да је цар Хо­зрој осво­јио Је­руса­лим,
од­нео је са со­бом и Ча­сни Крст.
На­кон 14 го­ди­на, цар Ира­кли­је га је вра­тио у Је­ру­са­лим. Но­сио га је
на ле­ђи­ма. Али, на­јед­ном ста­де, не мо­гав­ши ни ко­рак да­ље. Па­тријарх
За­ха­ри­ја ви­де ан­ге­ла ко­ји спре­ча­ва ца­ра да у рас­ко­шном оделу
иде под Кр­стом, и то пу­тем ко­јим га је Го­спод но­сио бос и по­нижен.
И цар у бед­ном оде­лу и бос уне­се Ча­сни Крст у храм Вас­кр­се­ња.
Све­ти ве­ли­ко­му­че­ник Ни­ки­та
Гот, уче­ник епи­ско­па Те­о­фи­ла Гот­ског,
ко­ји је уче­ство­вао на I Ва­се­љен­ском Сабо­ру.
Ка­да је гот­ски кнез Ата­на­рик почео
да му­чи хри­шћа­не, Све­ти Ни­ки­та
ста­де пред ње­га и из­об­ли­чи га због тога.
Ста­вљен на стра­шне му­ке, му­че­ник
Бо­жи­ји све ја­че ис­по­ве­да­ше Хри­сто­ву
ве­ру и са све ве­ћим бла­го­да­ре­њем моља­ше
се Бо­гу. На пр­си­ма, под оде­лом,
др­жао је ико­ну Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це,
јер она му се ја­ви­ла те­ше­ћи га. А у ру­ка­ма је др­жао крст. На­кон многог
му­че­ња, ба­ци­ли су га у ва­тру, где је ду­шу сво­ју пре­дао Го­спо­ду.
Али те­ло му је оста­ло не­по­вре­ђе­но. Ње­гов друг Ма­ри­јан пре­нео је
мо­шти Све­тог Ни­ки­те у ки­ли­киј­ски град Моп­су­ест, где је са­гра­дио цркву
по­све­ће­ну ње­го­вом име­ну. Све­ти Ни­ки­та је по­стра­дао 372. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та Пла­ки­ла Ца­ри­ца. Пре­по­доб­ни му­че­ник Ма­ка­ри­је
Со­лун­ски. Пре­по­доб­на Ма­ри­ја Тар­сиј­ска. Сед­ми­ца 15. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 5. Пост, уље.
Пре­по­доб­ни Фи­ло­теј. Све­ти му­че­ник Пор­фи­ри­је. Све­ти му­че­ни­ци Те­о­дот, Аскла­ид и
Мак­сим. Све­ти Ви­са­ри­он, ар­хи­е­пи­скоп ла­ри­ски. Све­ти но­во­му­че­ник Јо­ван Крит­ски.
Све­ти Јо­сиф, епи­скоп ала­верд­ски. Све­ти Јо­сиф Те­ми­швар­ски. По­пра­зни­штво Во­здви­жења
Ча­сног и Жи­во­твор­ног Кр­ста Го­спод­њег. Сед­ми­ца 15. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5. Пост, уље.

Четвртак
16/ 29 Септембар Петак
17/ 30 Септембар
Све­та му­че­ни­ца Људ­ми­ла
Ба­ба све­тог Вац­ла­ва, кра­ља че­шког. Била
је уда­та за кне­за Бо­ри­во­ја. Ве­ли­ки
про­све­ти­тељ Сло­ве­на све­ти Ме­то­ди­је,
ар­хи­е­пи­скоп Мо­ра­ви­је, кр­стио је и по­учио
ве­ри Хри­сто­вој Бо­ри­во­ја и Људ­милу.
Њих дво­је су по­ди­гли мно­ге цр­кве
у Че­шкој. Ве­о­ма рев­но­сна у ве­ри, све­та
Људ­ми­ла мно­ге је из не­зна­бо­штва прио­бре­ла
Цр­кви. Ње­на сна­ха, мај­ка светог
Вац­ла­ва, мр­зе­ла је, те је по­сла­ла два
бо­ља­ра у Те­чин, где се ста­ри­ца би­ла уда­љи­ла, ко­ји су је уда­ви­ли. Постра­да­ла
је 927. го­ди­не, ка­да јој је би­ла 61 го­ди­на. Са­хра­ње­на је под
град­ским бе­де­мом, где су се сва­ке но­ћи ја­вља­ле упа­ље­не све­ће. Чувши
за мно­га чу­де­са ко­ја су се до­го­ди­ла над мо­шти­ма све­те Људ­миле,
њен унук кнез Вац­лав их је пре­нео у цр­кву све­тог Ђор­ђа у Пра­гу.
Св. му­ч. Ве­ра, На­да и Љу­бав и мај­ка им Со­фи­ја
Жи­ве­ле су и по­стра­да­ле у Ри­му. Со­фија,
удо­ви­ца, до­бро је утвр­ди­ла и се­бе и
кћер­ке у Хри­сто­вој ве­ри. У вре­ме када
се му­чи­тељ­ска ру­ка ца­ра Адри­ја­на
пру­жи­ла на до­бро­де­тељ­ни дом Со­фијин,
Ве­ра је има­ла 12, На­да 10, а Љу­бав
9 го­ди­на. Ка­да су их из­ве­ли пред ца­ра,
све че­ти­ри, др­же­ћи се за ру­ке, ис­по­веди­ше
ве­ру у Хри­ста и од­би­ше да прине­су
жр­тву идол­ској бо­ги­њи Ар­те­ми­ди.
Ка­да от­по­че њи­хо­во стра­да­ње, мај­ка је хра­бри­ла кћер­ке и Бо­гу се моли­ла
да ис­тра­ју до кра­ја. Му­чи­те­љи су их ста­ви­ли на те­шке му­ке: тукли
су их, се­кли са њих ме­со, ба­ца­ли у ва­тру и вре­лу смо­лу... На крају
су све три се­стре по­се­кли. Мај­ка је са­хра­ни­ла мр­тва те­ла сво­јих
кћер­ки, оста­де на гро­бу три да­на и но­ћи, па и са­ма пре­да­де дух Бо­гу.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни До­ро­теј. Све­та ве­ли­ко­му­че­ни­ца Ефи­ми­ја. Свети
Ки­при­јан, ми­тро­по­лит ки­јев­ски. По­пра­зни­штво Во­здвиже­ња
Ча­сног и Жи­во­твор­ног Кр­ста Го­спод­њег. Сед­ми­ца 15.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.
Све­та му­че­ни­ца Ага­то­кли­ја. Све­тих сто пе­де­сет и шест муче­ни­ка
Ми­сир­ских. Све­та му­че­ни­ца Те­о­до­ти­ја. По­пра­зништво
Во­здви­же­ња Ча­сног и Жи­во­твор­ног Кр­ста Го­спод­њег.
Сед­ми­ца 15. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5. Пост, уље.

Бор бе на Со лун ском фрон ту
у је сен 1916.
На Со лун ском фрон ту у 1916.
го ди ни из ве де но је ви ше бита
ка (опе ра ци ја) о ко ји ма ће
вој на исто ри ја по ле ми са ти ве ко вима.
То се пре све га од но си на Гор ничев
ску бит ку, ко ја је во ђе на од 12. до
16. сеп тем бра, опе ра ци ју осва ја ња
пла ни не Ни џе са вр хом Кај мак ча ланом
од ав гу ста до кра ја но вем бра и
осло бо ђе ње Би то ља 19. но вем бра.
Бор ба ма на Со лун ском фрон ту
прет хо дио је про дор две фран цу ске
и јед не бри тан ске ди ви зи је из Со луна
ка Кри во ла ку. Из ве ден је 5. новем
бра 1915. го ди не са ци љем да се
из вр ши спа ја ње са срп ском вој ском,
ко ја је би ла у из вла че њу ка срп скогрч
кој гра ни ци. По ку шај про до ра зау
ста ви ле су над моћ не бу гар ске снаге.
Фран цу ско-бри тан ске ди ви зи је
по ву кле су се у Со лун, а не мач ке и
бу гар ске сна ге за др жа ле су се на грчкој
гра ни ци до 12. де цем бра 1915.
го ди не.
Пре во же ње срп ске вој ске на Солун
ски фронт ор га ни зо ва ла је францу
ска по мор ска вој ска. По че ло је 12.
апри ла, а за вр ше но је до кра ја ма ја
1916. го ди не. За Цен трал не си ле српска
вој ска, ко ја је до та да има ла трет­
Митраљеско оделење у борбреном поретку на Халкидику

Патрола осматра из пећине на Кожуху
ман као да је „уни ште на“, по ста ла је
фак тор на ко ји се мо ра ло ра чу на ти.
По из ла ску срп ске вој ске на Солун
ски фронт на ње му су се на ла зиле
че ти ри фран цу ске и пет бри танских
ди ви зи ја. У ав гу сту ће на фронт
сти ћи јед на ита ли јан ска и јед на руска
бри га да. По чет ком ав гу ста 1916.
го ди не на Со лун ском фрон ту се нала
зи око 128.000 фран цу ских вој ника
и ста ре ши на, 119.000 Бри та на ца и
око 123.000 Ср ба.
Срп ска вој ска је у ју лу по се ла
фронт од Вар да ра до Пе ла го ни је.
На су прот са ве знич ким сна га ма под
ко ман дом ге не ра ла Са ра ја, на ла зи ле
су се 1. и 2. бу гар ска ар ми ја и не мачка
ар ми ја, уз је дан аустро у гар ски
кор пус.
Пр ве бор бе на Со лун ском фронту
по че ла је Шу ма диј ска ди ви зи ја
23. ју ла пре па дом на Ко вил. Ге не рал
Са рај је на пад на Со лун ском фронту
ве зао за сту па ње Ру му ни је у рат.
Пре го во ри са Ру му ни јом тра ја ли су
све до 17. ав гу ста. Са рај је на ре дио
да оп шти на пад поч не 20. ав гу ста.
По овој на ред би, фран цу ска Ис точна
вој ска тре ба ло је да на па да до лину
Вар да ра, што је био глав ни пра вац
офан зи ве, а срп ска вој ска на па да ла
је на сек то ру Пре спан ског је зе ра.
Бу гар ске тру пе ни су че ка ле 20.
ав густ и по че так офан зи ве Ис точ не
фран цу ске вој ске, не го су истог да на
ка да је Ру му ни ја пот пи са ла са вез са
Ан тан том (17. ав густ) пре шле у из ненад
ни на пад. У том на па ду бу гар ска
2. ар ми ја је 18. ав гу ста по ти сну ла исту
ре не де ло ве бри тан ских сна га, ко је
су се за у ста ви ле на ли ни ји Стру мички
ка нал – Стру ма. (На овој ли нији
су Бри тан ци оста ли до кра ја ра та
1918. го ди не).
Но ћу из ме ђу 16. и 17. ав гу ста бугар
ска 2. ар ми ја пре шла је у на пад

Марш ка Горничеву
на оба лу Остров ског је зе ра, ју жни
Кај мак ча лан и ма сив пла ни не Ниџе.
На ме ра им је би ла да отво ре пут
у Со лун ску рав ни цу. На пад 2. бу гарске
ар ми је из ве ден је са 35 ба та љо на
прав цем Фло ри на – Ве ви – Ар ни са
и са ли ни је Кај мак ча лан – Стар ков
гроб. Из ве ден је на 3. срп ску ар мију,
ко ја се на ла зи ла на по ло жа ји ма
ју жно, се вер но и за пад но од Островског
је зе ра.
До бро во љач ки од ред пот пу ковни
ка Во ји на По по ви ћа са 1.500 људи
на ла зио се се вер но од Фло ри не,
са за дат ком да за тва ра прав це из међу
Цр не Ре ке и Пре спан ског је зе ра.
За пад но од овог од ре да на ла зио се
од ред Ср ба до бро во ља ца на прав цу
Кор че.
У ве чер њим ча со ви ма Бу га ри су
овла да ли Фло ри ном. Дрин ска ди визи
ја на ла зи ла се на де сном кри лу 3.
ар ми је и чвр сто је бра ни ла утвр ђе не
по ло жа је пре ма Кај мак ча ла ну. На
фрон ту 2. срп ске ар ми је Шу ма дијска
ди ви зи ја од би ла је на пад 3. балкан
ске ди ви зи је и при мо ра ла Бу га ре
да се бра не на гре бе ну До бро По ље
– Ве тер ник. Ти моч ка ди ви зи ја на Кожу
фу од би ла је све бу гар ске на па де.
Бу гар ска 1. ар ми ја при мо ра ла
је 9. ав гу ста Ду нав ску ди ви зи ју да
се по ву че на по ло жај Мал ко Ни џе
– Гор ни че во – Ве ви. Бу га ри су пред
зо ру 22. ав гу ста за у зе ли нај ви ши врх
Мал ко Ни џе и та ко су се на шли пред
отво ре ном до ли ном Остров ског је зера.
Та да је ин тер ве ни са ла Вар дар ска
ди ви зи ја и за у ста ви ла на сту па ње Буга
ра. На де сној оба ли Вар да ра францу
ска Ис точ на вој ска је 20. ав гу ста
пре шла у на пад. Раз вој си ту а ци је
код Ср ба на вео је ге не ра ла Са ра ја да
28. ав гу ста из вр ши но во гру пи са ње
са ве знич ких сна га. Пре нео је те жиште
на па да на ле во кри ло Со лун ског

Батерија у дејству код Битоља
фрон та и ти ме је скра тио фронт српској
вој сци.
По на ло гу ге не ра ла Са ра ја, против
на пад срп ске вој ске по чео је 12.
сеп тем бра, ко ји је на ред ног да на
до вео до сла бље ња бу гар ског от пора.
Ср би до 13. сеп тем бра про би ја ју
бу гар ски фронт и кре ћу у го ње ње.
Фран цу ска ма не вар ска гру па спо ро
на пре ду је, што је Бу га ри ма омо гу ћило
да се за др же на ра ни је утвр ђе ној
ли ни ји Кај мак ча лан – Стар ков гроб
– Ко са, ис точ но од се ла Са вич – плани
на Вер нон – се вер но од Фло ри не
– је зе ро Ма ла Пре спа. Због на ве деног,
успех срп ске вој ске ни је дао веће
опе ра тив не ре зул та те.
Те жи ште бу гар ског фрон та би ло
је на Кај мак ча ла ну. На Кај мак чалан
је још од 12. сеп тем бра на па дала
Дрин ска ди ви зи ја и 30. сеп тем бра
га за у зе ла. По гу бит ку Кај мак ча ла на
Бу га ри су од сту пи ли гре бе ном ка Соко
лу и До бром По љу. Убр зо ће се Буга
ри са Си ве Сте не и Стар ко ва гро ба
по ву ћи 8-14 ки ло ме та ра се вер ни је
на но ву ли ни ју Ни ки – Брод – ле ва
оба ла Цр не Ре ке – се ло Пе та ли но –
пла ни на Ни џе.
Из о ста ло је енер гич но на сту па ње
ка Би то љу ма не вар ске гру пе ге нера
ла Кор до ни јеа. То је срп ске сна ге
до ве ло у ве о ма не по вољ ну си ту а ци ју.
Срп ске ар ми је су мо ра ле све до 19.
но вем бра да осва ја ју три утвр ђе не
не при ја тељ ске ли ни је: 1. ар ми ја од
4. до 19. ок то бра у лу ку Цр не Ре ке
раз би ла је бу гар ске пу ко ве 2. тракиј
ске ди ви зи је; 3. ар ми ја од ба ци ла
је 8. тун џан ску ди ви зи ју ка По ло гу,
због че га је хит но до ве де на не мач ка
302. ди ви зи ја, ко ја је са чу ва ла Бу гаре
од то тал ног раз би ја ња. Дрин ска
ди ви зи ја на сту па од Кај мак ча ла на
ка Со ко лу (Ко та 1.822) и са деј ствује
на па ди ма Шу ма диј ске ди ви зи је

Извлачење тешке артиљерије на Горничеву
на До бром По љу и Ве тер ни ку. Са рај
због про пу ста фран цу ских тру па тежи
ште на па да пре но си на део српског
фрон та у лу ку Цр не Ре ке. Са рај
је 22. ок то бра оја чао 1. ар ми ју са 17.
фран цу ском ди ви зи јом и још јед ним
пу ком. Нем ци истог да на пред у зима
ју про тив на пад са 302. ди ви зи јом
на ле во кри ло 1. ар ми је, ко ји је био
од би јен.
Срп ска 3. ар ми ја је 10. но вем бра
на ста ви ла са на па дом, про би ја бугар
ски фронт и за у зи ма По лог (та да
је би ло за ро бље но пре ко 2.000 бу гарских
вој ни ка и 26 то по ва).
Тре ћа срп ска ар ми ја 17. но вем бра
за у зи ма Ко ту 1.212, што је угро зило
чи тав по ло жај не при ја те ља. Због
то га не мач ка 11. ар ми ја пре ла зи у
про тив на пад 18. но вем бра и по но во
за у зи ма К. 1.212. Ме ђу тим, срп ске и
фран цу ске тру пе при мо ра ле су непри
ја те ља да на пу сти Би тољ 19. новем
бра. У Би тољ је ушао је дан српски
ко њич ки пук, а не што ка сни је и
ру ска пе ша ди ја.
Ше стог де цем бра 1916. го ди не
на чи та вом Со лун ском фрон ту обе
стра не пре шле су на по зи ци о но рато
ва ње. Три и по ме се ца во ђе не су
те шке бор бе. У тим бор ба ма срп ска
вој ска про др ла је око 40 ки ло ме тара
на се вер, за у зе ла Би тољ, за ро би ла
пре ко 170 офи ци ра и 7.000 под о фици
ра и вој ни ка, за пле ни ла 97 то по ва,
87 ми тра ље за, 87 ба ца ча и око 15.000
пу ша ка.
Гу би ци на срп ској стра ни из но сили
су 1.209 офи ци ра и 31.432 под о­
фи ци ра и вој ни ка (по ги ну ли, ра њени,
не ста ли).
Гор ни чев ска бит ка во ђе на је од
12. до 16. сеп тем бра 1916. го ди не.
Њен са др жај чи ни ла су офан зив на
деј ства 1. и 3. ар ми је срп ске вој ске
про тив де ло ва бу гар ске 1. ар ми је на

Со лун ском фрон ту. У Гор ни чев ској
би ци је бу гар ска 1. ар ми ја про те ра на
са грч ке те ри то ри је.
Кон фе рен ци ја свих са ве знич ких
сна га на Со лун ском фрон ту одр жана
је 20. ав гу ста 1916. го ди не и на
њој је до не та од лу ка да се из вр ши
пре гру пи са ње сна га та ко да се са 1.
и 3. срп ском ар ми јом на ле вом крилу
пре ђе у офан зи ву, ко ја по чи ње 12.
сеп тем бра.
Део бор бе них деј ста ва у Гор ни чевској
би ци имао је за циљ про те ри ва ње
бу гар ских тру па са грч ке те ри то ри је.
Ко ман дант 3. ар ми је био је ге не рал
Па вле Ју ри шић – Штурм. Ова ар ми ја
би ла је оја ча на 1. бри га дом Ти мочке
ди ви зи је. Са став 3. ар ми је чи ниле
су Дрин ска и Ду нав ска ди ви зи ја,
ко је су на па ле не при ја тељ ске по ложа
је на ли ни ји Кај мак ча лан – Мал ко
Ни џе – без и ме ни вис се вер но од Горни
че ва. Дрин ска ди ви зи ја до би ла је
за да так да овла да Кај мак ча ла ном, а
Ду нав ска гре бе ном Мал ко Ни џе. По
овла да ва њу гре бе ном Мал ко Ни џе,
Ду нав ска ди ви зи ја има ла је за да так
да деј ству је на ле ви блок и по за ди ну
бу гар ских тру па око Гор ни че ва и Веви
ја. Овим деј стви ма тре ба ло је помо
ћи 1. ар ми ји.
Пр вом ар ми јом ко ман до вао је Живо
јин Ми шић, а у ње ном са ста ву биле
су Вар дар ска, Мо рав ска и Ко њичка
ди ви зи ја. Ова ар ми ја на па да ла је
не при ја те ља на ли ни ји без и ме ни вис
се вер но од Гор ни че ва до ко му ни каци
је Пто ле ма ис – Сар ви че во – Ве ви.
За да так 1. ар ми је био је: Вар дар ском
ди ви зи јом овла да ти де лом гре бе на
Мал ко Ни џе; Ко њич ком ди ви зи јом
деј ство ва ти пре ма Аним де о ну. Морав
ска ди ви зи ја би ла је у ре зер ви.
Де сно од 1. ар ми је вр шен је демон
стра ти ван на пад 2. ар ми је на Козјак.
Ле во од 1. ар ми је на па да ла је
фран цу ско – ру ска ар ми ја ге не ра ла
Кор до ни јеа, са за дат ком да об у хватно
деј ству је на де сни бок бу гар ских
тру па и да на сту па ка Би то љу. Срп ске
1. и 3. ар ми ја би ле су оја ча не ар тиље
ри јом. Ја чи на обе ар ми је би ла је:
51 ба та љон и 55 ба те ри ја. Бу гар ске
сна ге на по ло жа ји ма од Кај мак чала
на пре ко Мал ко Ни џе до Пе трон
је зе ра има ле су 40 ба та љо на и 44
ба те ри је.
Офан зи ва срп ских сна га по че ла
је 12. сеп тем бра у 6 ча со ва са ја ком
ар ти ље риј ском при пре мом и це лоднев
ним деј ством по от пор ним тачка
ма не при ја те ља. На пад Ду нав ске
ди ви зи је по вољ но се од ви јао до 12
ча со ва, а он да је за у ста вљен од арти
ље риј ске ва тре де се так ар ти ље ријских
гру па.
Су тра дан 13. сеп тем бра про ду жен
је на пад. Во ди ле су се огор че не борбе
Ду нав ске и Мо рав ске ди ви зи је за
гре бен Мал ко Ни џе и Гор ни че во. Поче
ло је по вла че ње Бу га ра пре ма Бито
љу и ис точ но од Би то ља. Пред ве че
13. сеп тем бра до не та је од лу ка да 14.
сеп тем бра 1. и 3. ар ми ја из ве ду одлу
чан на пад и за у зму Мал ко Ни џе.
То ком 14. сеп тем бра во ђе не су најже
шће бор бе. Бу га ри су пру жа ли вели
ки от пор.
Дру ги пук из Мо рав ске ди ви зије
око 8 ча со ва у сна жном је ју ри шу
за у зео Гор ни че во. Уз сна жан на ступ
Вар дар ске ди ви зи је на ју го за пад ни
део Мал ко Ни џе, Бу га ри су по че ли
по вла че ње пре ма Фло ри ни. Ду навска
ди ви зи ја у 10 ча со ва и 40 ми нута
из би ја на гре бен Мал ко Ни џе. Око

Положај на Солунском фронту 1916.
18 ча со ва раз би је не бу гар ске сна ге
по вла че се на де сну оба лу Па ле о­
ре ме. У то вре ме у бор бу се уба цује
Мо рав ска ди ви зи ја (из ре зер ве) и
по чи ње го ње ње не при ја те ља. Бу га ри
се по вла че на сво је ра ни је по ло жа је
Кај мак ча лан, Стар ков гроб и да ље на
за пад пре ма Би то љу.
Су тра дан, 15. сеп тем бра, 1. и 3.
ар ми ја оба зри во и спо ро на сту па ју.
Бор бе тра ју до 30. сеп тем бра, ка да
Дрин ска ди ви зи ја за у зи ма Кај мак чалан.
Гор ни чев ска бит ка је прак тич но
за вр ше на 16. сеп тем бра.
Ова бит ка је би ла пр во ве ће од мера
ва ње бу гар ских и срп ских сна га.
Она је би ла чи ста срп ска по бе да.
Срп ски гу би ци до 17. сеп тем бра
би ли су: 347 офи ци ра и 6.933 под о­
фи ци ра и вој ни ка из ба че них из строја.
Нај ве ће гу бит ке има ла је Ду навска
ди ви зи ја.
***
У при ка зу би та ка на Со лун ском
фрон ту 1916. го ди не грех је не ис таћи
по себ но уло гу До бро во љач ког одре
да пот пу ков ни ка Во ји на По по ви ћа
– Вој во де Ву ка. То је по мно го че му
би ла је дин стве на је ди ни ца срп ске
вој ске са обе леж ји ма са ко ји ма се не
мо же по хва ли ти ни јед на је ди ни ца,
не са мо срп ске вој ске, не го и свих
уче сни ка Пр вог свет ског ра та.
До бро вољ ци под ко ман дом Во јина
По по ви ћа уче сни ци су чет нич ке
ак ци је још од 1905. го ди не на просто
ри ма Ста ре Ср би је под тур ском
вла шћу. У бал кан ским ра то ви ма
1912-1913 го ди не ови до бро вољ ци
ушли су у ле ген ду. То ком 1914. и
1915. го ди не би ли су увек та мо где је
би ло нај те же.
До бро во љач ки од ред је нај ор га низо
ва ни је пре шао Ал ба ни ју и на Крф

сти гао са 1.400 до 1.500 до бро во ља ца.
Би ли су је ди ни ко ји су мо гли да бу ду
од мах упо тре бље ни за из вр ша ва ње
бор бе них за да та ка. То је би ло пре судно
за штаб Вр хов не ко ман де да од 23.
ја ну а ра 1916. го ди не овај од ред ста ви
ди рект но под сво ју ко ман ду.
У скло пу ре ор га ни за ци је срп ске
вој ске на Кр фу, уз од ред вој во де Вука
фор ми ран је и ба та љон Ср ба добро
во ља ца.
На дан 30. апри ла 1916. го ди не у
срп ској вој сци би ло је 2.177 до бро воља
ца, од то га у рас хо ду 308.
На чел ник шта ба Вр хов не ко манде,
ге не рал Пе тар Бо јо вић, 7. ма ја
1916. го ди не на ре дио је да се До брово
љач ки од ред при ку пи у Ле ри ну. То
је учи ње но на тра же ње ко ман дан та
Ис точ не вој ске. Две не де ље ка сније
од ред Вој во де Ву ка сти гао је на
ли ни ју фрон та. Ге не рал Са рај од ређу
је ли ни ју ко ју ће по се сти од ред и
за дат ке ко је тре ба да из вр ши. Од ред
се на шао на ли ни ји Пре спан ско је зеро
– Фло ри на – Ли ва ђе. Пр ви за да так
је гла сио: су зби ја ти рат ну тр го ви ну и
упа де сна га. Овај за да так је из вр шен
у це ло сти, што је би ло по ла зи ште за
олак ша но сла ма ње бу гар ске про тиво
фан зи ве.
По че так и ток про тив о фан зи ве
срп ске вој ске од ред Вој во де Ву ка довео
је на ма сив Кај мак ча ла на. Пр ва
срп ска је ди ни ца ко ја је из би ла на
врх Кај мак ча лан ског ма си ва био је
од ред Вој во де Ву ка. Ју ри ши овог одре
да ни су пре ста ја ли све до из би ја ња
пред Гру ни шки вис. Од ред је ишао
из ју ри ша у ју риш. Ни јед на је дини
ца пре и по сле њих ни је из во ди ла
та кву „ба јо нет-бор бу“, као што је то
чи нио од ред Вој во де Ву ка. Ју ри ши
ни су пре ста ја ли, а де сет ко ва ње одре
да као да ни је сма њи ва ло ње го ву
бор бе ну моћ. Ги ну ло се као по не ком
по себ ном ре до сле ду ко ји ни сам Бог
ни је раз у мео. Ме ђу њи ма је пр ви на
ни ша ну био ко ман дант Вој во да Вук.
Он са пу шком у ру ци и на ред бом коман
дан та Дрин ске ди ви зи је на уму
да „Гру ни шки вис мо ра да се освоји“,
ју ри ша и у ју ри шу до би ја ме так
у ср це. Ка да је по бе да за гр ли ла врх
Кај мак ча ла на, вој во да Вук је сти гао
у веч ност. По ги нуо је 16. но вем бра
на Гру ни шком ви су. Ње го ву смрт
ожа ли ла је це ло куп на срп ска вој ска.
Ин фор ма ци је о ње го вој по ги би ји чита
не су пред је ди ни ца ма свих са везнич
ких вој ски.
Во јин По по вић је 15. сеп тем бра
по слао из ве штај о гу би ци ма: „У борба
ма од 4. ав гу ста до 15. сеп тем бра
од ред је из гу био 12 офи ци ра и 312
до бро во ља ца.“
Од ред ка кав је био док је њи ме коман
до вао Вој во да Вук ни је мо гао више
да по сто ји по сле ње го ве по ги би је.
По ги би ја Ву ка је зна чи ла исто што
и не ста нак од ре да. На чел ник штаба
Вр хов не ко ман де је 23. де цем бра
1916. го ди не на ре дио рас фор ми рање
До бро во љач ког од ре да.
Ми ли сав Се ку лић
(Из из ла га ња са сим по зи ју ма „Српски
вој ни са ни тет у 1916. го ди ни“,
Бе о град, 2007, www.rast ko.rs)

Октобар

Субота
18/ 1 Октобар Недеља
19/ 2 Октобар
Све­ти Ев­ме­ни­је Гор­тин­ски
Од мла­до­сти је по­шао за Хри­стом, ослобо­див­ши
се два те­шка бре­ме­на: бре­мена
бо­гат­ства и бре­ме­на те­ла. Пр­вог се
бре­ме­на осло­бо­дио та­ко што је раз­делио
све сво­је бо­гат­ство си­ро­ма­си­ма, а
дру­гог ве­ли­ким по­стом. Та­ко пр­во себе
ис­це­ли, па по­че и дру­ге да ис­це­љу­је.
Ви­дев­ши ка­ко сав си­ја Ду­хом Све­тим,
иза­бра­ше га за епи­ско­па у Гор­ти­ну, на
Кри­ту, где је упра­вљао ста­дом Хри­стовим
као до­бри па­стир. Био је отац си­ро­ти­ма, бо­гат­ство си­ро­ма­шнима,
ис­це­ли­тељ бо­ле­сни­ма. Мо­ли­твом је чи­нио мно­га чу­да: умр­твио
је опа­ку зми­ју, из­го­нио је де­мо­не, ис­це­љи­вао бо­ле­сни­ке, и то не само
у Гор­ти­ну, не­го и у Ри­му и Ти­ва­и­ди. У Ти­ва­и­ди је мо­ли­твом низвео
ки­шу у вре­ме су­ше. Ту је и ду­шу пре­дао Бо­гу. Жи­вео је у VII ве­ку.
Св. му­ч. Тро­фим, Са­ва­ти­је и До­ри­ме­донт
У вре­ме ца­ра Про­ва, у III ве­ку, у Ан­тио­хи­ју
до­ђо­ше хри­шћа­ни Тро­фим и Сава­ти­је.
Баш у то вре­ме у Даф­ни код Анти­о­хи­је
при­но­си­ли су жр­тве Апо­ло­ну.
Кад ви­де­ше да до­шља­ци не уче­ству­ју у
жр­тво­при­но­ше­њу, при­ја­ви­ше их на­месни­ку
Ан­ти­о­хи­је Ати­ку, ко­ји их из­ве­де
на суд. Ка­ко ни­су хте­ли да се од­рек­ну
Хри­ста, ста­ви их на му­ке. Пр­во је му­чио
Тро­фи­ма и он­да га је по­слао у Фри­гију
му­чи­те­љу Ди­о­ни­си­ју. По­том је на му­ке ста­вио Са­ва­ти­ја, ту­кли су га,
ис­тја­за­ва­ли и стру­га­ли гво­жђем док му ни­су ски­ну­ли ме­со са ко­сти­ју.
У тим му­ка­ма Са­ва­ти­је и скон­ча. Тро­фи­ма је у там­ни­ци код Ди­о­ни­сија
по­се­ћи­вао, и слу­жио му је, се­на­тор До­ри­ме­донт, по­тај­ни хри­шћанин.
Му­чи­тељ их обо­ји­цу ба­ци пред зве­ри и на кра­ју их по­се­че ма­чем.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та му­че­ни­ца Ари­ад­на. Све­ти му­че­ник Бид­зин, кнез грузиј­ски.
Су­бо­та по Во­здви­же­њу Ча­сног и Жи­во­твор­ног Кр­ста
Го­спод­њег. По­пра­зни­штво Во­здви­же­ња Ча­сног и Жи­во­творног
Кр­ста Го­спод­њег. Сед­ми­ца 15. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.
Све­ти му­че­ник Зо­сим Пу­сти­њак. Све­ти Те­о­дор, кнез ја­рослав­ски.
Не­де­ља по Во­здви­же­њу Ча­сног и Жи­во­твор­ног Крста
Го­спод­њег. По­пра­зни­штво Во­здви­же­ња Ча­сног и Жи­вотвор­ног
Кр­ста Го­спод­њег. Не­де­ља 15. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.

Понедељак
20/ 3 Октобар Уторак
21/ 4 Октобар
Све­ти ве­ли­ко­му­че­ник Јев­ста­ти­је
Ве­ли­ки рим­ски вој­ско­во­ђа Пла­ки­да.
Јед­ном, у ло­ву, ме­ђу ро­го­ви­ма је­ле­на
ја­ви му се крст и чу глас ко­ји га по­зва
да се кр­сти. На кр­ште­њу је до­био име
Јев­ста­ти­је, же­на му Те­о­пи­сти­ја и си­нови
Ага­пи­је и Те­о­пист. Та­да се уда­љи у
Еги­пат, где му не­ки вар­ва­рин оте же­ну,
а де­цу оте­ше зве­ри. По­том у се­лу Ва­диси­су
по­жи­ве 15 го­ди­на као на­јам­ник.
Кад вар­ва­ри на­па­до­ше на Рим­ско царство,
цар Тра­јан по­сла да га тра­же. На­шли су га ње­го­ви дру­го­ви и он
по­бе­ди вар­ва­ре. У по­врат­ку за Рим про­на­ђе и же­ну и си­но­ве. Трајан
је већ био умро и за­ца­рио се Адри­јан, ко­ји за­тра­жи од Јев­ста­тија
да при­не­се жр­тве идо­ли­ма. Кад он ре­че да је хри­шћа­нин, ста­ви га
на му­ке, за­јед­но са же­ном и де­цом. Умо­ри­ли су их у уси­ја­ном во­лу.
Све­ти апо­стол Ко­драт
Је­дан од Се­дам­де­се­то­ри­це, уче­ник вели­ких
апо­сто­ла. Био је епи­скоп нај­пре
у Ати­ни, на­кон Све­тог Пу­бли­ја, па онда
у Маг­не­зи­ји. Био је ве­о­ма учен. Као
све­тлост је за­си­јао Је­ли­ни­ма, раз­гр­нуо
је њи­хо­ву идо­ло­по­клон­ску та­му, и моли­твом
је по­ру­шио де­мон­ске хра­мове.
Али, не­зна­бо­шци омр­зо­ше све­тог
чо­ве­ка. Нај­пре су га ту­кли ка­ме­њем, а
он­да су га ба­ци­ли у там­ни­цу. Ни­су му
да­ва­ли хра­не и та­ко су га умо­ри­ли. Све­ти Ко­драт је на­пи­сао од­бра­ну
хри­шћа­на и пре­дао је ца­ру Адри­ја­ну. Та од­бра­на је на­пра­ви­ла то­ли­ки
ути­цај на не­зна­бо­жач­ког ца­ра, да је он на­ре­дио да се об­у­ста­ви го­ње­ње
хри­шћа­на без на­ро­чи­те кри­ви­це. Све­ти Ко­драт је пре­дао ду­шу сво­ју
Го­спо­ду око 130. го­ди­не. По­стра­дао је у Маг­не­зи­ји, где је и са­хра­њен.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ми­ха­ил, кнез, и Те­о­дор, бо­ља­рин. Пре­по­доб­ни му­ченик
Ила­ри­он. По­пра­зни­штво Во­здви­же­ња Ча­сног и Жи­вотвор­ног
Кр­ста Го­спод­њег. Сед­ми­ца 16. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.
Све­ште­но­му­че­ник Ипа­ти­је, епи­скоп Ефе­ски, и Ан­дреј, презви­тер.
Све­ти Ди­ми­три­је, епи­скоп ро­стов­ски. Са­бор све­ти­теља
Ки­је­во-пе­чер­ских. Ода­ни­је Во­здви­же­ња Ча­сног и Жи­вотвор­ног
Кр­ста Го­спод­њег. Сед­ми­ца 16. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.

Среда
22/ 5 Октобар Четвртак
23/ 6 Октобар
Све­ти про­рок Јо­на
Жи­вео је на пре­ко 800 го­ди­на пре Христа.
Син удо­ви­це у Са­реп­ти Си­дон­ској,
ко­јег је про­рок Или­ја вас­кр­сао из мртвих.
Ка­да је од­ра­стао, он то­ли­ко угоди
Бо­гу да се удо­сто­ји про­роч­ког да­ра.
Про­ро­ко­вао је стра­да­ња Го­спод­ња, пусто­ше­ње
Је­ру­са­ли­ма и крај све­та. Кад
му Го­спод за­по­ве­ди да иде у Ни­не­ви­ју и
про­ро­ку­је, он не по­слу­ша но хте­де побе­ћи
од Ли­ца Бо­жи­јег. Ла­ђу ко­јом је бежао
за­де­си ве­ли­ка бу­ра и мор­на­ри ба­ци­ше Јо­ну у мо­ре. Про­гу­тао га
је кит у чи­јој утро­би се он по­ка­ја, и на­кон три да­на из­ба­ци га на копно.
Три­днев­ним пре­би­ва­њем у утро­би ки­та, Све­ти про­рок Јо­на предо­бра­зио
је три­днев­но пре­би­ва­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста у гро­бу, а њего­во
спа­се­ње из утро­бе ки­та је – пре­до­бра­жај Вас­кр­се­ња Го­спод­њег.
За­че­ће Св. Јо­ва­на Пре­те­че и Кр­сти­те­ља
На овај дан про­сла­вља­ју се ми­лост Божи­ја
пре­ма по­бо­жним и пра­вед­ним
ро­ди­те­љи­ма Све­тог Јо­ва­на, стар­цу Заха­ри­ју
и ста­ри­ци Је­ли­са­ве­ти, ко­ји су
це­лог жи­во­та од Бо­га про­си­ли де­те; затим
чу­до Бо­жи­је за­че­ћа Све­тог Јо­ва­на
у пре­ста­ре­лој Је­ли­са­ве­ти­ној утро­би; и
му­дрост Бо­жи­ја у до­мо­стро­ји­тељ­ству
људ­ског спа­се­ња. Бог је са Јо­ва­ном имао
по­себ­но ве­ли­ке на­ме­ре: да бу­де про­рок
и Пре­те­ча Хри­сту Го­спо­ду, Спа­си­те­љу све­та. Као што је, пре­ко сво­јих
ан­ге­ла, Бог об­ја­вио ро­ђе­ње Иса­ка од без­дет­не Са­ре, Сам­со­на од бездет­ног
Ма­но­ја и ње­го­ве же­не, та­ко је об­ја­вио и ро­ђе­ње Јо­ва­на Пре­тече
од без­дет­них За­ха­ри­ја и Је­ли­са­ве­те. У Бо­га је, за­и­ста, све мо­гу­ће.
Он је ство­рио свет ни из че­га, и Ада­ма и Еву без ика­квих ро­ди­те­ља.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Фо­ка, епи­скоп си­ноп­ски. Све­ште­но­му­ченик
Фо­ка Ба­што­ван. Пре­по­доб­ни Ко­зма Зо­граф­ски. Све­ти
Пе­тар Ми­ло­сти­ви. Све­ти Јо­на, пре­зви­тер. Сед­ми­ца 16. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Пост, уље.
Све­та му­че­ни­ца Ира­и­да. Све­ти но­во­му­че­ник Ни­ко­ла Панто­пол.
Све­ти но­во­му­че­ник Јо­ван. Сед­ми­ца 16. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 6.

Петак
24/ 7 Октобар Субота
25/ 8 Октобар
Све­та пр­во­му­че­ни­ца Те­кла
Ро­ђе­на у Ико­ни­ји, од не­зна­бо­жних роди­те­ља.
Ка­да је има­ла 18 го­ди­на, ве­рена
је. Та­да је у Ико­ни­ју до­шао апо­стол
Па­вле са Вар­на­вом. Слу­ша­ју­ћи Апосто­ла
три да­на, обра­ти се у Хри­стову
ве­ру и за­ве­шта се жи­ве­ти у дев­ству.
Мај­ка је пре­да­де су­ди­ји да је ба­ци у
огањ, али је Бог са­чу­ва не­по­вре­ђе­ну. У
Ан­ти­о­хи­ји је град­ски ста­ре­ши­на оп­тужио
да је хри­шћан­ка, јер га је од­би­ла.
Кнез је ба­ци зве­ри­ма, али они је не та­ко­ше, па је, за­ди­вљен, пу­сти.
Под­ви­за­ва­ла се код Се­лев­ки­је, ис­це­љи­ва­ла бо­ле­сне и мно­ге обра­тила
Хри­сту. Ле­ка­ри и вра­че­ви из Се­лев­ки­је по­сла­ше не­ке мла­ди­ће да
је осквер­не. Бе­же­ћи пред њи­ма, ста­ри­ца Те­кла до­ђе до сте­не, по­моли
се Бо­гу, и она се отво­ри. Та сте­на јој је би­ла и скро­ви­ште и гроб.
Св. Сер­ги­је Ра­до­ње­шки – За­ду­шни­це
Ве­ли­ки под­ви­жник и све­тил­ник Ру­ске
цр­кве. Ро­ђен је 1313. го­ди­не у Ро­стову.
По упо­ко­је­њу ро­ди­те­ља, за­мо­на­шио
се и у ра­до­ње­шким шу­ма­ма осно­вао је
ма­на­стир Све­те Тро­ји­це. Тих и кро­так,
вре­ме је про­во­дио у ра­ду и мо­ли­тви. И
Бог га је удо­сто­јио да­ра чу­до­твор­ства.
Вас­кр­са­вао је мр­тве име­ном Го­спод­њим.
Ви­ше пу­та му се ја­ви­ла Пре­све­та Бо­горо­ди­ца.
Кне­же­ви и вла­ди­ке до­ла­зи­ли
су му за са­вет. Бла­го­сло­вио је кне­за Ди­ми­три­ја Дон­ског и пред­ска­зао
му је по­бе­ду Ру­са про­тив Та­та­ра у ра­ту за осло­бо­ђе­ње Ру­си­је. Про­зирао
је у људ­ска ср­ца и у до­га­ђа­је на да­љи­ну. Ње­гов ма­на­стир се на­пунио
мо­на­си­ма још док је био жив и ве­ко­ви­ма је је­дан од глав­них цента­ра
ду­хов­ног жи­во­та у пра­во­слав­ном све­ту. Упо­ко­јио се 1391. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Си­мон (Сте­фан Пр­во­вен­ча­ни). Све­ти Вла­дислав,
краљ. Пре­по­доб­ни Да­вид (Ди­ми­три­је Не­ма­њић, кнез).
Сед­ми­ца 16. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Пост, уље.
Пре­по­доб­на Ефро­си­ни­ја. Пре­по­доб­на Ефро­си­ни­ја Су­здаљска.
Сед­ми­ца 16. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.

Недеља
26/ 9 Октобар Понедељак
27/ 10 Октобар
Св. апо­стол и је­ван­ђе­лист Јо­ван Бо­го­слов
Син ри­ба­ра Зе­ве­де­ја и Са­ло­ми­је, кћер­ке
Јо­си­фа, обруч­ни­ка Пре­све­те Бо­го­ро­дице.
Са бра­том Ја­ко­вом по­шао за Исусом.
Са Пе­тром и Ја­ко­вом при­су­ствовао
је Пре­о­бра­же­њу Го­спод­њем. Ка­да
су оста­ли уче­ни­ци оста­ви­ли рас­пе­тог
Го­спо­да, он је ста­јао под кр­стом са Пресве­том
Бо­го­ро­ди­цом, ко­ју је па­зио до
ње­ног ус­пе­ни­ја. По­сле је про­по­ве­дао Јеван­ђе­ље
у Ма­лој Ази­ји, нај­ви­ше у Ефесу.
Не­зна­бо­шци га ве­за­ше и по­сла­ше ца­ру До­ме­ти­ја­ну у Рим. Ка­да му
не на­шко­ди отров ко­ји је ис­пио ни кљу­ча­ло ма­сло у ко­је су га ба­ци­ли,
цар га, сма­тра­ју­ћи га бе­смрт­ним, прог­на на остр­во Пат­мос, где је напи­сао
сво­је Је­ван­ђе­ље и От­кро­ве­ње. По­сле се вра­тио у Ефес. Би­ло му
је пре­ко 100 го­ди­на ка­да се упо­ко­јио. Те­ло му ни­су на­шли у гро­бу.
Све­ти му­че­ник Ка­ли­страт
Ро­дом из Кар­та­ги­не. Ње­гов пре­дак Неокор
био је вој­ник код Пон­ти­ја Пи­ла­та и
ви­дев­ши мно­га чу­да при смр­ти на крсту
Го­спо­да Ису­са Хри­ста, по­ве­ро­ва
у Ње­га. Кр­сти­ли су га апо­сто­ли. Ка­да
је Ка­ли­страт био у вој­сци, био је је­дини
хри­шћа­нин у пу­ку. Ви­де­ћи га но­ћу
ка­ко се мо­ли Бо­гу, не­ко од дру­го­ва га
при­ја­ви вој­во­ди Пер­сен­ти­ну, ве­ли­ком
му­чи­те­љу хри­шћа­на. Вој­во­да на­ре­ди
Ка­ли­стра­ту да при­не­се жр­тву идо­ли­ма, а ка­да овај то од­би, пре­ту­че га
и ба­ци у мо­ре. Али Бог га из­ба­ви, и он из мо­ра иза­ђе пот­пу­но здрав.
Ви­дев­ши ње­го­во тр­пље­ње и чу­да, 49 вој­ни­ка по­ве­ро­ва­ше у Хри­ста. И
њих пре­ту­ко­ше и ба­ци­ше у там­ни­цу. На­кон што су сва му­че­ња хра­бро
из­др­жа­ли, све су их у там­ни­ци по­у­би­ја­ли. По­стра­да­ли су 304. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Нил Ка­ла­бриј­ски. Не­де­ља 16. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 7.
Све­ти апо­сто­ли Мар­ко, Ари­старх и Зи­нон. Све­та но­во­му­чени­ца
Аки­ли­на. Пре­по­доб­ни Са­ва­ти­је Со­ло­вец­ки. Сед­ми­ца
17. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7.

Уторак
28/ 11 Октобар Среда
29/ 12 Октобар
Пре­по­доб­ни Ха­ри­тон Ис­по­вед­ник
Угле­дан гра­ђа­нин Ико­ни­је, јав­но је испо­ве­дао
Хри­ста. Ка­да је по­че­ло го­ње­ње
хри­шћа­на под ца­рем Авре­ли­јем, Хари­то­на
од­мах из­ве­до­ше на суд и све му
те­ло пре­тво­ри­ше у јед­ну ра­ну. Та­да је
умро цар Авре­ли­је, и Ха­ри­то­на осло­боди­ше.
На пу­ту за Је­ру­са­лим, ухва­ти­ше
га раз­бој­ни­ци од ко­јих се, Бо­жи­јим проми­слом,
осло­бо­дио. Он­да се по­ву­као у
Фа­ран­ску пу­сти­њу, где је осно­вао ма­настир.
Тој оби­те­љи је оста­вио устав и оти­шао је у дру­гу пу­сти­њу, пре­ма
Је­ри­хо­ну, где осно­ва дру­ги ма­на­стир, ко­ји је на­зван Ха­ри­то­нов. Најзад
је осно­вао и тре­ћи ма­на­стир, Су­киј­ски. Пре­дао је ду­шу Го­спо­ду
у ду­бо­кој ста­ро­сти, 350. го­ди­не. Мо­шти су му у ма­на­сти­ру у Фа­ранској
пу­сти­њи. Ње­му при­пи­су­ју чин слу­жбе мо­на­шког по­стри­же­ња.
Пре­п. Ки­ри­јак От­шел­ник – Ми­хољ­дан
Ро­ђен у Ко­рин­ту. Ње­гов отац Јо­ван био
је све­ште­ник, а ме­сни епи­скоп Пе­тар
ро­ђак. У 18. го­ди­ни оти­шао је у Је­ру­салим,
где се и за­мо­на­шио. По­том је отишао
код Све­тог Јев­ти­ми­ја, ко­ји у ње­му
про­зре ве­ли­ког ду­хов­ни­ка, об­у­че га у
схи­му и по­сла на Јор­дан Све­том Ге­раси­му.
Ка­да се Све­ти Ге­ра­сим упо­ко­јио,
вра­тио се у ма­на­стир Све­тог Јев­ти­ми­ја,
где је у под­ви­гу остао 10 го­ди­на. Потом
је ме­њао ме­сто за ме­стом, бе­же­ћи од људ­ске сла­ве. Под­ви­за­вао се
и у ма­на­сти­ру Све­тог Ха­ри­то­на, где је и скон­чао ка­да му је би­ло 109
го­ди­на. Овај про­сла­вље­ни под­ви­жник и чу­до­тво­рац био је ве­о­ма крупан
и сна­жан те­лом, а го­ди­на­ма се хра­нио са­мо си­ро­вим зе­љем и то
јед­ном днев­но, по за­ла­ску сун­ца. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду 557. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти про­рок Ва­рух. Све­ти му­че­ник Мар­ко, па­стир. Све­ти
му­че­ник Вац­лав, краљ че­шки. Сед­ми­ца 17. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 7.
Све­ти му­че­ни­ци Да­да и Гов­де­лај. Све­ти Те­о­фан Ми­ло­сти­ви.
Све­та Ма­ри­ја Па­ле­стин­ска. Сед­ми­ца 17. по Ду­хо­ви­ма. Глас
7. Пост, уље.

Четвртак
30/ 13 Октобар Петак
1/ 14 Октобар
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Гри­го­ри­је
Срод­ник пер­сиј­ском ца­ру Ар­та­ба­ну и
јер­мен­ском Кур­са­ру. Ка­да ове цар­ске
ку­ће за­ра­ти­ше ме­ђу со­бом, Гри­го­ри­је
оде у Ке­са­ри­ју Ка­па­до­киј­ску, где спозна
Хри­сто­ву ве­ру, кр­сти се и оже­ни.
Оба си­на, Ор­та­на и Аро­ста­на, по­све­ти
на слу­жбу Цр­кви. Ка­да му је же­на умрла,
вра­тио се у Јер­ме­ни­ју и ста­вио у службу
ца­ру Ти­ри­да­ту. Цар, са­знав­ши да
је хри­шћа­нин, ста­ви га на му­ке и ба­ци
у ду­бо­ку ја­му. Али Бог ту са­чу­ва Гри­го­ри­ја 14 го­ди­на. Ка­да Ти­ри­дат
умо­ри 37 мо­на­хи­ња у је­ном ма­на­сти­ру, по­лу­де. Ње­го­вој се­стри ја­ви
се у сну да не­ће оздра­ви­ти док не из­ва­ди Гри­го­ри­ја из ја­ме. Гри­го­рије
ис­це­ли и кр­сти Ти­ри­да­та. Иза­бра­ли су га за епи­ско­па Јер­ме­ни­је, коју
про­све­ти Хри­сто­вом ве­ром. Скон­чао је у ста­ро­сти око 335. го­ди­не.
По­кров Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це
У вре­ме ца­ра Ла­ва Му­дрог (или Фи­ло­софа),
911. го­ди­не, би­ло је све­ноћ­но бде­ни­је
у цр­кви Вла­хер­не у Ца­ри­гра­ду. Цр­ква је
би­ла пу­на на­ро­да. У по­за­ди­ни је ста­јао
Све­ти Ан­дреј Ју­ро­ди­ви, са сво­јим учени­ком
Епи­фа­ни­јем. У че­твр­ти сат но­ћи,
из­над на­ро­да се по­ја­ви­ла Пре­све­та Бого­ро­ди­ца
са рас­про­стр­тим омо­фо­ром
на ру­ка­ма, као да по­кри­ва на­род. Сва је
бли­ста­ла у не­ис­ка­за­ном сја­ју, окру­жена
апо­сто­ли­ма, све­ти­те­љи­ма, му­че­ни­ци­ма и де­ви­ца­ма. Све­ти Ан­дреј,
ви­де­ћи Пре­све­ту, по­ка­за на њу ру­ком бла­же­ном Епи­фа­ни­ју. Да­на­шњи
пра­зник је уста­но­вљен да под­се­ћа на тај до­га­ђај, али и не­пре­кид­но
по­кро­ви­тељ­ство Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це хри­шћан­ском ро­ду. Ње­на помоћ,
ка­ко по­је­дин­ци­ма та­ко и на­ро­ди­ма, без­број пу­та је по­твр­ђе­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та му­че­ни­ца Га­ја­ни­ја, Рип­си­ми­ја и још три­де­сет пет мона­хи­ња.
Све­ти Ми­ха­ил, пр­ви ми­тро­по­лит ки­јев­ски. Сед­ми­ца
17. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7.
Све­ти апо­стол Ана­ни­ја. Пре­по­доб­ни Ро­ман Слат­ко­по­јац.
Пре­по­доб­ни Јо­ван Ку­ку­зељ. Пре­по­доб­ни Гри­го­ри­је. Сед­мица
17. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Пост, ри­ба.

Субота
2/ 15 Октобар Недеља
3/ 16 Октобар
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Ки­при­јан
До­се­лио се из Кар­та­ги­не у Ан­ти­о­хи­ју,
где је идол­ски жрец био Еде­си­је. Еде­сије­ва
кћер­ка Ју­сти­на спо­зна хри­шћан­ску
ве­ру, па у њу обра­ти и оца и мај­ку Клео­до­ни­ју.
Ки­при­јан је био волх, имао је
ве­зе са не­чи­стим ду­хо­ви­ма и га­тао је.
Не­ки мла­дић Агла­ид хтео је, по­што-пото,
да пре­ле­сти де­ви­цу Ју­сти­ну и за­тражио
је по­моћ од Ки­при­ја­на. Ки­при­јан
на­во­ђа­ше зле ду­хо­ве на Ју­сти­ну да би у
њој рас­па­лио страст пре­ма Агла­и­ду, али све­та де­ви­ца је кр­сним знаме­њем
и мо­ли­твом Бо­гу од­го­ни­ла од се­бе де­мо­не. Та­ко Ки­при­јан
спо­зна си­лу кр­ста, па се и сам кр­сти и вре­ме­ном по­ста­де све­ште­ник
и епи­скоп. Не­зна­бо­шци су и Ки­при­ја­на и Ју­сти­ну пре­да­ли су­ду у Дама­ску.
По­том су му­че­ни и по­се­че­ни у Ни­ко­ми­ди­ји, кра­јем III ве­ка.
Св. све­ште­но­му­ч. Ди­о­ни­си­је Аре­о­па­гит
Убра­ја се у 70 ма­њих апо­сто­ла. За­вршив­ши
шко­лу фи­ло­со­фи­је у Ати­ни,
оти­шао је у Ми­сир, где је био ка­да је Господ
Исус из­дах­нуо на кр­сту. Ка­да се
вра­тио у Ати­ну, оже­нио се Да­ма­ром.
Био је члан нај­ви­шег су­да код Гр­ка, Арео­па­га.
Кр­стио га је, са це­лим до­мом,
апо­стол Па­вле, ко­ји га је, ка­да је оставио
же­ну и де­цу, по­ста­вио за епи­ско­па
Ати­не. Упо­знао је све апо­сто­ле, су­срео
се и са Пре­све­том Бо­го­ро­ди­цом, што је ка­сни­је опи­сао. Ка­да је апостол
Па­вле по­стра­дао, оти­шао је у Га­ли­ју где је пу­но на­ро­да при­вео
Хри­сту. Кад је имао 90 го­ди­на, му­чен је Хри­ста ра­ди, за­јед­но са свеште­ни­ком
Ру­сти­ком и ђа­ко­ном Елев­те­ри­јем. Сву тро­ји­цу по­се­кли су
ма­чем 96. го­ди­не. Све­ти Ди­о­ни­си­је је на­пи­сао мно­га зна­ме­ни­та де­ла.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ан­дреј Ју­ро­ди­ви. Све­ти му­че­ни­ци Да­вид и Кон­стантин.
Сед­ми­ца 17. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7.
Пре­по­доб­ни Јо­ван Хо­зе­вит. Пре­по­доб­ни Ди­о­ни­си­је Пе­черски.
Све­ти Иси­хи­је Хо­ро­вит. Не­де­ља 17. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8.

Понедељак
4/ 17 Октобар Уторак
5/ 18 Октобар
Све­ти Сте­фан и Је­ле­на (Шти­ља­но­вић)
Де­спот срп­ски. Ро­дом из се­ла Бо­ље­ви­ћи,
код Вир­па­за­ра, у Црм­ни­ци. Упра­вљао је
срп­ским на­ро­дом у ве­о­ма те­шким време­ни­ма,
пр­во као кнез па­штров­ски, а
по­том срем­ски. Пра­вед­ник Бо­жи­ји и
ро­до­љуб, овај див­ни кнез мо­же се упо­реди­ти
са Све­тим Алек­сан­дром Нев­ским
или са Све­тим Јо­ва­ном Вла­ди­ми­ром.
Упо­ко­јио се по­чет­ком XVI ве­ка. На њего­вом
гро­бу се но­ћу про­ја­вљи­ва­ла светлост,
по ко­јој су му про­на­ђе­не мо­шти. Мо­шти су му ду­го по­чи­ва­ле
у ма­на­сти­ру Ши­ша­то­вац на Фру­шкој го­ри, па су пре­не­те у Бе­о­град, у
Са­бор­ну цр­кву, по­ред мо­шти­ју Све­тог кне­за Ла­за­ра, где се и са­да нала­зе.
Ње­го­ва же­на Је­ле­на, ви­де­ћи не­тље­не мо­шти сво­га му­жа и чу­да
ко­ја су се од њих до­га­ђа­ла, за­мо­на­ши се и пре­да­де под­ви­гу до смр­ти.
Све­та му­че­ни­ца Ха­ри­ти­на
Као си­ро­че, усво­јио је углед­ни чо­век,
хри­шћа­нин, Клав­ди­је, ко­ји је вас­пи­тао
као ро­ђе­ну кћер­ку. Ха­ри­ти­на се дан и
ноћ учи­ла за­ко­ну Бо­жи­јем, и за­ве­то­вала
се да ће жи­ве­ти у дев­ству, као пра­ва
Хри­сто­ва не­ве­ста. И дру­ге је обра­ћала
Хри­сто­вој ве­ри, та­ко да је за њу чуо
До­ме­ти­јан, на­ме­сник ца­ра Ди­о­кле­ција­на.
Ка­ко она пред До­ме­ти­ја­ном храбро
ис­по­ве­ди ве­ру у Хри­ста, овај наре­ди
да јој оши­ша­ју ко­су. По­том су јој по­су­ли жар по гла­ви, али света
де­ви­ца оста­де не­по­вре­ђе­на. Ба­ци­ше је у мо­ре, али је Бог из­ба­ви.
Ве­за­ли су је за то­чак и по­че­ли да га окре­ћу, али ан­гел Бо­жи­ји га
за­у­ста­ви. Та­да су­ди­ја по­сла не­ке раз­врат­не мла­ди­ће да је осквр­не.
Али она се по­мо­ли Бо­гу, и Бог јој узе ду­шу пре не­го су је се до­та­кли.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Је­ро­теј. Пре­по­доб­ни Амон. Пре­по­доб­ни
Па­вле Пре­про­сти. Сед­ми­ца 18. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8.
Све­ште­но­му­че­ник Ди­о­ни­си­је, епи­скоп алек­сан­дриј­ски.
Пре­по­доб­ни Ев­до­ким Ва­то­пед­ски. Пре­по­доб­ни Да­мјан, Јере­ми­ја
и Ма­теј. Сед­ми­ца 18. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8.

Среда
6/ 19 Октобар Четвртак
7/ 20 Октобар
Све­ти апо­стол То­ма – То­мин­дан
Је­дан од Два­на­е­сто­ри­це. По­сум­њао
је да је Го­спод вас­кр­сао. „Пру­жи прст
свој амо и ви­ди ру­ке мо­је; и пру­жи руку
сво­ју и мет­ни у ре­бра мо­ја, и не бу­ди
не­вје­ран не­го вје­ран“ (Јн. 20, 27), ре­че
му Го­спод, а он од­го­во­ри: „Го­спод мој
и Бог мој“ (Јн. 20, 28). Коц­ком га до­пало
да иде на про­по­вед у Ин­ди­ју. Та­мо
је за­сно­вао Цр­кву Хри­сто­ву. Обра­тио
је Хри­сту се­стре Тер­ти­ја­ну и Миг­до­нију,
же­не дво­ји­це кне­же­ва. Ве­ре­ни­ци Ди­о­ни­си­је и Пе­ла­ги­ја, ка­да чуше
Апо­сто­ла, раз­дво­ји­ше се и пре­да­до­ше под­ви­гу. Пе­ла­ги­ја скон­ча
као му­че­ни­ца, а Ди­о­ни­си­ја Апо­стол по­ста­ви за епи­ско­па. Кнез Музди­је,
ко­ме Све­ти То­ма кр­сти же­ну Тер­ти­ја­ну и си­на Аза­иа, по­сла 5
вој­ни­ка ко­ји про­бо­до­ше Апо­сто­ла и та­ко он пре­да­де ду­шу Го­спо­ду.
Св. му­ч. Сер­ги­је и Вак­хо – Ср­ђев­дан
Ве­ли­ка­ши на дво­ру ца­ра Мак­си­ми­јана.
Цар их је ува­жа­вао због му­дро­сти,
хра­бро­сти и вер­но­сти. Али ка­да чу да
су хри­шћа­ни, раз­гне­ви се и по­зва их да
за­јед­но са њим при­не­су жр­тву идо­лима.
Они му от­ка­за­ше по­слу­шност и цар,
раз­ја­рен, на­ре­ди да им ски­ну вој­ничко
оде­ло и да их обу­ку у жен­ске ха­љине.
Ста­ви­ли су им и гво­зде­ни обруч око
вра­та и та­ко их во­ди­ли ули­ца­ма Ри­ма.
Он­да их по­сла у Ази­ју, на­ме­сни­ку Ан­ти­о­ху, ко­ји је то по­стао за­хва­љују­ћи
њи­хо­вој пре­по­ру­ци ца­ру, и овај ста­ви пр­во Вак­ха на му­ке. Ту­кли
су га док му из раз­дро­бље­ног те­ла ни­је иза­шла ду­ша. Сер­ги­ја су обули
у гво­зде­не опан­ке, са на­чич­ка­ним ек­се­ри­ма, и та­ко оте­ра­ли у град
Ро­саф у Си­ри­ји где су га по­се­кли. По­стра­да­ли су око 303. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни но­во­му­че­ник Ма­ка­ри­је. Сед­ми­ца 18. по Ду­хови­ма.
Глас 8. Пост, ри­ба.
Све­ти му­че­ник По­ли­хро­ни­је. Сед­ми­ца 18. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 8.

Петак
8/ 21 Октобар Субота
9/ 22 Октобар
Пре­по­доб­на Пе­ла­ги­ја
Ро­ђе­на у Ан­ти­о­хи­ји, од ро­ди­те­ља не­знабо­жа­ца.
Бог је об­да­рио ве­ли­ком те­лесном
ле­по­том. Блуд­ни­че­њем је сте­кла
бо­гат­ство. Јед­ном свра­ти у цр­кву Све­тог
Ју­ли­ја­на и чу про­по­вед епи­ско­па Нона
о Стра­шном Су­ду и то­ли­ко се по­тресе
да се зга­ди­ла на са­му се­бе. Са ве­ликим
осе­ћа­њем гре­ха и стра­ха Бо­жи­јег,
она за­мо­ли Све­тог Но­на да је кр­сти.
Ку­ма јој је би­ла бла­же­на Ро­ма­на, ђако­ни­са
те цр­кве, ко­ја је утвр­ди у хри­шћан­ској ве­ри. Убр­зо је сво­је
огром­но бо­гат­ство раз­де­ли­ла си­ро­ма­си­ма и оти­шла у Је­ру­са­лим, где
се, као мо­нах Пе­ла­ги­је, за­тво­ри у јед­ну ке­ли­ју на Је­ле­он­ској го­ри. Након
3 го­ди­не те­шког под­ви­га, по­се­ти је ђа­кон Све­тог Но­на Ја­ков. После
3 да­на се упо­ко­ји­ла. Пре­да­ла је ду­шу Го­спо­ду око 461. го­ди­не.
Све­ти Сте­фан Срп­ски (Сле­пи)
Син де­спо­та Ђур­ђа и Је­ри­не Бран­ко­вић.
Ђу­рађ да­де сво­ју кћер­ку Ма­ру за жену
сул­та­ну Му­ра­ту II, као жр­тву за спас
на­ро­да и отаџ­би­не. Ка­сни­је је Му­рат II
узео Ма­ри­ну бра­ћу Сте­фа­на и Гр­гу­ра за
та­о­це и осле­пио их. Де­спот­ску власт над
Ср­би­јом при­мио је 1458. го­ди­не, по упоко­је­њу
нај­мла­ђег бра­та Ла­за­ра, де­спо­та.
Уско­ро је мо­рао да се скло­ни у Ал­бани­ју,
где се оже­нио Ан­ге­ли­ном, Скендер­бе­го­вом
сва­сти­ком. Слеп и ду­бо­ко не­сре­ћан, али увек пре­дан Бо­гу,
упо­ко­јио се 1468. го­ди­не у Ита­ли­ји. Ње­го­ве не­тру­ле­жне и чу­до­твор­не
мо­шти Тур­ци су са­се­кли и за­па­ли­ли за­јед­но са ма­на­сти­ром Кру­шедо­лом
1716. го­ди­не. Оста­так мо­шти­ју му по­чи­ва у об­но­вље­ном ма­насти­ру
Кру­ше­до­лу на Фру­шкој го­ри, за­ду­жби­ни ње­го­вог си­на Мак­си­ма.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­на Та­и­са. Сед­ми­ца 18. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Пост,
уље.
Све­ти апо­стол Ја­ков. Пре­по­доб­ни Ан­дро­ник и су­пру­га му
Ата­на­си­ја. Све­ти пра­вед­ни Аврам и Лот. Све­ти Ди­ми­три­је,
па­три­јарх алек­сан­дриј­ски. Сед­ми­ца 18. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8.

Недеља
10/ 23 Октобар Понедељак
11/ 24 Октобар
Све­ти му­че­ни­ци Зо­граф­ски
Цар Ми­ха­ил Па­ле­о­лог скло­пио је с Папом
Ли­он­ску уни­ју, да би од ње­га до­био
вој­ну по­моћ за бор­бу про­тив Бу­га­ра
и Ср­ба. Све­то­гор­ски мо­на­си су по­звали
Ца­ра да од­ба­ци Уни­ју и да се вра­ти
Пра­во­сла­вљу. Ла­тин­ска вој­ска је упа­ла
у Све­ту го­ру, обе­си­ла је чи­тав Про­тат и
уби­ла мно­ге мо­на­хе. Ка­да су на­па­ли на
Зо­граф, игу­ман То­ма ре­че бра­ти­ји да
ко хо­ће не­ка се скло­ни из ма­на­сти­ра, а
ко же­ли му­че­нич­ку смрт, не­ка оста­не. И та­ко оста­до­ше 22 мо­на­ха, са
сво­јим игу­ма­ном, и 4 ма­на­стир­ска рад­ни­ка. Ла­ти­ни су за­па­ли­ли кулу
у ко­јој су се они за­тво­ри­ли, те сви у ог­њу на­ђо­ше му­че­нич­ку смрт.
Пре­да­ли су сво­је све­те ду­ше Бо­гу 1283. го­ди­не. Исте го­ди­не скон­ча
и не­че­сти­ви цар Ми­ха­ил, про­тив ко­га уста­де срп­ски краљ Ми­лу­тин.
Све­ти апо­стол Фи­лип
Ро­дом из Ке­са­ри­је Па­ле­стин­ске. Био
је оже­њен и имао је 4 кћер­ке, све заве­то­ва­не
де­ви­це Хри­ста ра­ди и од Бога
об­да­ре­не да­ром про­ри­ца­ња. Ка­да су
апо­сто­ли би­ра­ли ђа­ко­не, иза­бра­ли су и
Фи­ли­па, ко­ји је са ве­ли­ком рев­но­шћу
слу­жио убо­ги­ма и удо­ви­ца­ма. У вре­ме
го­ње­ња хри­шћа­на у Је­ру­са­ли­му, склонио
се у Са­ма­ри­ју, где је про­по­ве­дао Јеван­ђе­ље
и чи­нио мно­га чу­да: из­го­нио
де­мо­не, ис­це­љи­вао бо­ле­сне... Ви­де­ћи чу­да Све­тог апо­сто­ла Фи­ли­па,
кр­сти се и чу­ве­ни Си­мон Волх. Све­ти Фи­лип је кр­стио и ев­ну­ха ца­рице
Кан­да­ки­је. По­том га је ан­гел Бо­жи­ји у тре­нут­ку пре­нео у Азот, где
је та­ко­ђе про­по­ве­дао Је­ван­ђе­ље и мно­ге кр­стио. Он­да је по­ста­вљен за
епи­ско­па у Тра­ли­ји. Пре­дао је ду­шу Го­спо­ду мир­но, у ду­бо­кој ста­ро­сти.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Евлам­пи­је и Евлам­пи­ја. Пре­по­доб­ни Тео­фил
Ис­по­вед­ник. Све­ти му­че­ник Те­о­текн. Пре­по­доб­ни
Ва­си­ли­јан. Све­тих 365 ота­ца Сед­мог ва­се­љен­ског са­бо­ра.
Не­де­ља 18. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Пре­по­доб­ни Те­о­фан На­чер­та­ни. Све­ти Нек­та­ри­је, па­тријарх
ца­ри­град­ски. Све­те му­че­ни­це Зи­на­и­да и Фи­ло­ни­да.
Сед­ми­ца 19. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.

Уторак
12/ 25 Октобар Среда
13/ 26 Октобар
Св. му­че­ни­ци Та­рах, Пров и Ан­дро­ник
Та­рах је био ро­дом из Клав­ди­о­по­ља у
Си­ри­ји, Пров из Си­де Пам­фи­лиј­ске, а
Ан­дро­ник син по­зна­тог гра­ђа­ни­на из
Ефе­са. Сву тро­ји­цу, за­јед­но, у вре­ме цара
Ди­о­кле­ци­ја­на, му­чио је ан­ти­пат Нуме­ри­је
Мак­сим. Нај­пре су их ту­кли
шта­по­ви­ма, па су их ба­ци­ли пред зве­ри
у по­зо­ри­шту. Али око њих су се зве­ри
уми­ља­ва­ле. Ви­дев­ши то, мно­ги по­ве­рова­ше
у Хри­ста и ста­до­ше ви­ка­ти на ан­типа­та.
Овај љут, љу­ћи од зве­ри, на­ре­ди да их по­се­ку. Још су их исе­кли
на ко­ма­де и по­ме­ша­ли са те­ли­ма осу­ђе­ни­ка ко­је су зве­ри ра­ни­је ис­кома­да­ле.
Хри­шћа­ни Ма­ка­ри­је, Фе­ликс и Ве­ри­је су но­ћу до­шли за те­ла
му­че­ни­ка да их са­хра­не, али ни­су мо­гли да рас­по­зна­ју ко­ја су њи­хова.
По­мо­ли­ше се Бо­гу, и над те­ли­ма све­ти­те­ља по­ја­ви­ше се три све­ће.
Св. ве­ли­ко­му­че­ни­ца Зла­та Ме­глен­ска
Ро­ђе­на је у се­лу Сла­ти­ни, у Ме­гленској
обла­сти. Би­ла је крот­ка и по­божна
де­вој­ка. Ка­да је, јед­ном, оти­шла
на во­ду, ухва­ти­ли су је Тур­ци. Је­дан
од њих јој је по­ну­дио да се по­тур­чи и
да му бу­де же­на, а она му је од­го­во­рила:
„Ја у Хри­ста ве­ру­јем, и Ње­га је­дино­га
знам као Же­ни­ка сво­га“. Та­да су
до­шли ње­ни ро­ди­те­љи и се­стре да је
убе­ђу­ју да се по­тур­чи и спа­си гла­ву, а
она се, због то­га, од­ре­че њих. По­том су је Тур­ци ба­ци­ли у там­ни­цу
и три ме­се­ца сва­ко­днев­но из­во­ди­ли и ши­ба­ли. Нај­зад су је обе­си­ли
стр­мо­глав и под­ло­жи­ше ва­тру, да би се од ди­ма угу­ши­ла. Но, Го­спод
јој је све вре­ме да­вао си­лу у стра­да­њу. На кра­ју, обе­си­ли су је и исекли
на ко­ма­ди­ће. Све­та Зла­та по­стра­да­ла је за Хри­ста 1796. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Мар­тин, епи­скоп тур­ски. Пре­по­доб­ни Ко­зма Ма­јумски.
Сед­ми­ца 19. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Све­ти му­че­ник Карп. Све­ште­но­му­че­ник Ве­ни­ја­мин, ђа­кон.
Сед­ми­ца 19. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Пост, уље.

Четвртак
14/ 27 Октобар Петак
15/ 28 Октобар
Пре­п. ма­ти Па­ра­ске­ва – Све­та Пет­ка
Ро­ђе­на у гра­ду Епи­ва­ту, из­ме­ђу Си­лина­ври­је
и Ца­ри­гра­да, срп­ског по­ре­кла.
Ро­ди­те­љи су јој би­ли имућ­ни и по­божни.
По­ред ње, има­ли су и си­на Јевти­ми­ја,
ко­ји је ка­сни­је по­стао по­зна­ти
епи­скоп Ма­дит­ски. По смр­ти ро­ди­те­ља,
де­ви­ца Пет­ка, жељ­на под­ви­жни­штва
Хри­ста ра­ди, оде у Ца­ри­град, па у Јордан­ску
пу­сти­њу, где се под­ви­за­ва­ла до
ста­ро­сти. Та­да јој се ја­вио ан­гел Бо­жији
и ре­као јој да се вра­ти у отаџ­би­ну. У Епи­ва­ту је про­жи­ве­ла још две
го­ди­не, у не­пре­ста­ном по­сту и мо­ли­тви, и он­да је пре­да­ла ду­шу Госпо­ду.
Упо­ко­ји­ла се у XI ве­ку. Ње­не чу­до­твор­не мо­шти су пре­не­те у
Ца­ри­град, па у Тр­но­во, па опет у Ца­ри­град, па у Бе­о­град. Са­да су у Руму­ни­ји,
у гра­ду Ја­шу. У Бе­о­гра­ду по­сто­ји чу­до­твор­на во­да Све­те Пет­ке.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Лу­ки­јан
Ро­ђен у Са­мо­са­ту, у Си­ри­ји. У мла­до­сти
је сте­као ши­ро­ко обра­зо­ва­ње. Раз­дао је
има­ње си­ро­ма­си­ма и из­др­жа­вао се саста­вља­њем
по­уч­них де­ла. Пре­ма је­врејском
тек­сту, ис­пра­вио је мно­га ме­ста у
Све­том Пи­сму ко­ја су је­ре­ти­ци ис­криви­ли.
Ру­ко­по­ло­жен је за пре­зви­те­ра у
Ан­ти­о­хи­ји. У вре­ме го­ње­ња хри­шћа­на
под Мак­си­ми­ја­ном, про­шпи­ја га је­ретич­ки
све­ште­ник Пан­кра­ти­је. Та­да су
два де­ча­ка, ко­ји ни­су хте­ли да је­ду од идол­ских жр­та­ва, ба­ци­ли у вре­ло
ку­па­ти­ло, где су из­дах­ну­ли, а Лу­ки­ја­но­ва уче­ни­ца де­ви­ца Пе­ла­ги­ја се
пред раз­врат­ни­ци­ма ба­ци­ла са кро­ва. Лу­ки­ја­на су до­ве­ли у Ни­ко­миди­ју,
пред ца­ра. Ус­пут је обра­тио Хри­сту 40 вој­ни­ка. Сви су му­че­нички
скон­ча­ли. Све­ти Лу­ки­јан пре­да­де ду­шу Бо­гу у там­ни­ци, 311. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци На­за­ри­је, Гер­ва­си­је и Про­та­си­је. Сед­ми­ца
19. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1.
Пре­по­доб­ни Јев­ти­ми­је Но­ви. Сед­ми­ца 19. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 1. Пост, уље.

Субота
16/ 29 Октобар Недеља
17/ 30 Октобар
Све­ти му­че­ник Лон­гин Сот­ник
„А ка­пе­тан и ко­ји с њим чу­ва­ху Исуса,
ви­дјев­ши да се зе­мља тре­се и шта
би, упла­ши­ше се вр­ло го­во­ре­ћи: За­иста
овај би­ја­ше Син Бо­жи­ји“ (Мт. 27,
54). Тај ка­пе­тан је био Лон­гин. Био је
ста­ре­ши­на вој­ни­ка ко­ји су би­ли на Голго­ти
ка­да је Го­спод рас­пет, и ста­ре­шина
стра­же ко­ја је чу­ва­ла Све­ти гроб.
Је­вреј­ске ста­ре­ши­не ни­су ус­пе­ле да га
пот­пла­те да ка­же да Хри­стос ни­је васкр­сао
не­го да су га укра­ли уче­ни­ци, па су хте­ли да га уби­ју. Та­да се
Лон­гин кр­сти, за­јед­но са два сво­ја вој­ни­ка, и оде са њи­ма у Ка­па­доки­ју,
па на се­ло, на има­ње сво­га оца, где је вре­ме про­во­дио у по­сту
и мо­ли­тви. Пи­лат по­сла вој­ни­ке да га по­се­ку. Ње­го­ву гла­ву од­нели
су Пи­ла­ту, а он је да­де Је­вре­ји­ма ко­ји је за­ко­па­ше на ђу­бри­шту.
Све­ти про­рок Оси­ја
Син Ве­и­ри­јин, из пле­ме­на Иса­ха­рова.
Жи­вео је и про­ро­ко­вао на пре­ко 800
го­ди­на пре Хри­ста, у вре­ме ју­деј­ских
ца­ре­ва Оси­је, Јо­а­та­ма, Аха­за и Је­зе­кије,
те изра­иљ­ског ца­ра Је­ро­во­а­ма II. Савре­ме­ни­ци
су му би­ли све­ти про­ро­ци
Иса­и­ја, Ми­хеј и Амос. Ње­го­ве про­роч­ке
ре­чи на­ла­зе се у књи­зи ко­ја је на­зва­на
ње­го­вим име­ном, ко­ја са­др­жи 14 гла­ва.
Уко­ра­вао је Изра­и­ља и Ју­ду због идо­лопо­клон­ства,
про­ри­цао им је ка­зну Бо­жи­ју за учи­ње­не гре­хе, као што
је про­ре­као и про­паст Са­ма­ри­је и Изра­и­ља због бо­го­од­ступ­ни­штва,
али и ми­лост Бо­жи­ју Ју­ди­ном ко­ле­ну. Про­ре­као је и уки­да­ње и преста­нак
ста­ро­за­вет­не жр­тве, до­ла­зак Го­спо­да и бо­гат­ство да­ро­ва ко­је
ће Он до­не­ти Со­бом на зе­мљу. Упо­ко­јио се мир­но, у ду­бо­кој ста­ро­сти.
7 00
7 00
9 00
9 00
11 00
11 00
13 00
13 00
15 00
15 00
17 00
17 00
Пре­по­доб­ни Лон­гин Тру­до­љу­би­ви. Сед­ми­ца 19. по Ду­хо­вима.
Глас 1.
Све­ти му­че­ни­ци и бе­сре­бре­ни­ци Ко­зма и Да­мјан. Пре­подоб­ни
му­че­ник Ан­дреј Крит­ски. Пре­нос мо­шти­ју Све­тог
Ла­за­ра Че­тво­ро­днев­ног. Не­де­ља 19. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

Понедељак
18/ 31 Октобар
Св. апо­стол и је­ван­ђе­лист Лу­ка
Ро­дом из Ан­ти­о­хи­је. У мла­до­сти је изу­чио
грч­ку фи­ло­со­фи­ју, ме­ди­ци­ну и
жи­во­пис. Увр­штен је у Се­дам­де­сет апосто­ла
и по­слат на про­по­вед. За­јед­но са
Кле­о­пом, ви­део је вас­кр­сло­га Го­спо­да на
пу­ту за Ема­ус (Лу­ка 24). Са апо­сто­лом
Па­влом пу­то­вао је у Рим: По­здра­вља вас
Лу­ка, ље­кар љу­бље­ни, пи­ше апо­стол Павле
у по­сла­ни­ци Ко­ло­ша­ни­ма (4, 14). По
му­че­нич­кој смр­ти апо­сто­ла Па­вла, пропо­ве­дао
је Је­ван­ђе­ље по Ита­ли­ји, Дал­ма­ци­ји, Ма­ке­до­ни­ји и дру­гим
обла­сти­ма. Сма­тра се осни­ва­чем хри­шћан­ског ико­но­пи­са. На­пи­сао
је Је­ван­ђе­ље и Де­ла Апо­стол­ска. Ка­да је имао 84 го­ди­не, идо­ло­по­клони­ци
су га обе­си­ли о ма­сли­ну у гра­ду Ти­ви (Те­би) Бе­о­тиј­ској. Ње­го­ве
чу­до­твор­не мо­шти пре­не­те су у Ца­ри­град у вре­ме ца­ра Кон­стан­ци­ја.
Одлазак
Крвава поља позлаћена славом
Расплакана су остала за вама
Засута чађу и разорном лавом,
Здробљеним гвожђем и мртвим главама.
7 00
Кроз зимску поноћ, којом очај веје,
Кроз вијор, кланце, сметове и воде,
Корачаш мукло, док се судба смеје,
Корачаш мукло, поробљени роде.
9 00
Но нигде јаук, ни роптање гласно,
Ни тешки уздах да проломи горе.
Да ли што браниш сваку стопу часно
И што још памтиш ловорике скоре?
11 00
Чујеш ли јаук што ти земља шаље?
Чујеш ли жене како болно цвиле?
Знаш ли да значи сваки корак даље
Збогом кулама што су твоје биле?
13 00
Голгота чека. Знаш ли њој да греду
Путови твоји маглом завијени?
А врагови ти покров слави преду!
Из тешка сна се, о мој роде, прени.
15 00
А ти ме гледаш мирно, без бојазни,
И вера краси твоју главу бледу,
И збориш: „Чему разговори разни?
Јер вратићу се у истоме реду,
17 00
Поново ведар, васкрсао, смео,
Са новом крвљу охолом и здравом
Срешћеш ме горда, ко што си ме срео,
На пољанама позлаћеним славом.“
Милутин Бојић
Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски. Све­ти Ју­ли­јан и Ди­дим Сле­пац.
Сед­ми­ца 20. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.

До бро во љач ки од ред
Вој во де Ву ка
У
при ка зу би та ка на Со лун ском
фрон ту 1916. го ди не грех је не
ис та ћи по себ но уло гу До брово
љач ког од ре да пот пу ков ни ка Во јина
По по ви ћа – Вој во де Ву ка. То је по
мно го че му би ла је дин стве на је ди ница
срп ске вој ске са обе леж ји ма са који
ма се не мо же по хва ли ти ни јед на
је ди ни ца, не са мо срп ске вој ске, не го
и свих уче сни ка Пр вог свет ског ра та.
До бро вољ ци под ко ман дом Во јина
По по ви ћа уче сни ци су чет нич ке
ак ци је још од 1905. го ди не на просто
ри ма Ста ре Ср би је под тур ском
вла шћу. У бал кан ским ра то ви ма
1912-1913 го ди не ови до бро вољ ци
ушли су у ле ген ду. То ком 1914. и
1915. го ди не би ли су увек та мо где је
би ло нај те же.
До бро во љач ки од ред је нај ор га низо
ва ни је пре шао Ал ба ни ју и на Крф
сти гао са 1.400 до 1.500 до бро во ља ца.
Би ли су је ди ни ко ји су мо гли да бу ду
од мах упо тре бље ни за из вр ша ва ње
бор бе них за да та ка. То је би ло пре судно
за штаб Вр хов не ко ман де да од 23.
ја ну а ра 1916. го ди не овај од ред ста ви
ди рект но под сво ју ко ман ду.
У скло пу ре ор га ни за ци је срп ске
вој ске на Кр фу, уз од ред вој во де Вука
фор ми ран је и ба та љон Ср ба добро
во ља ца.
На дан 30. апри ла 1916. го ди не у
срп ској вој сци би ло је 2.177 до бро воља
ца, од то га у рас хо ду 308.
На чел ник шта ба Вр хов не ко манде,
ге не рал Пе тар Бо јо вић, 7. ма ја
1916. го ди не на ре дио је да се До бро­
Добровољачки одред Војводе Вука 1912.

Војвода Вук после погибије на Груништу
окружен својим борцима
во љач ки од ред при ку пи у Ле ри ну. То
је учи ње но на тра же ње ко ман дан та
Ис точ не вој ске. Две не де ље ка сније
од ред Вој во де Ву ка сти гао је на
ли ни ју фрон та. Ге не рал Са рај од ређу
је ли ни ју ко ју ће по се сти од ред и
за дат ке ко је тре ба да из вр ши. Од ред
се на шао на ли ни ји Пре спан ско је зеро
– Фло ри на – Ли ва ђе. Пр ви за да так
је гла сио: су зби ја ти рат ну тр го ви ну и
упа де сна га. Овај за да так је из вр шен
у це ло сти, што је би ло по ла зи ште за
олак ша но сла ма ње бу гар ске про тиво
фан зи ве.
По че так и ток про тив о фан зи ве
срп ске вој ске од ред Вој во де Ву ка довео
је на ма сив Кај мак ча ла на. Пр ва
срп ска је ди ни ца ко ја је из би ла на
врх Кај мак ча лан ског ма си ва био је
од ред Вој во де Ву ка. Ју ри ши овог одре
да ни су пре ста ја ли све до из би ја ња
пред Гру ни шки вис. Од ред је ишао
из ју ри ша у ју риш. Ни јед на је дини
ца пре и по сле њих ни је из во ди ла
та кву „ба јо нет-бор бу“, као што је то
чи нио од ред Вој во де Ву ка. Ју ри ши
ни су пре ста ја ли, а де сет ко ва ње одре
да као да ни је сма њи ва ло ње го ву
бор бе ну моћ. Ги ну ло се као по не ком
по себ ном ре до сле ду ко ји ни сам Бог
ни је раз у мео. Ме ђу њи ма је пр ви на
ни ша ну био ко ман дант Вој во да Вук.
Он са пу шком у ру ци и на ред бом коман
дан та Дрин ске ди ви зи је на уму
да „Гру ни шки вис мо ра да се освоји“,
ју ри ша и у ју ри шу до би ја ме так
у ср це. Ка да је по бе да за гр ли ла врх
Кај мак ча ла на, вој во да Вук је сти гао
у веч ност. По ги нуо је 16. но вем бра
на Гру ни шком ви су. Ње го ву смрт
ожа ли ла је це ло куп на срп ска вој ска.
Ин фор ма ци је о ње го вој по ги би ји чита
не су пред је ди ни ца ма свих са везнич
ких вој ски.
Во јин По по вић је 15. сеп тем бра
по слао из ве штај о гу би ци ма: „У борба
ма од 4. ав гу ста до 15. сеп тем бра
од ред је из гу био 12 офи ци ра и 312
до бро во ља ца.“
Од ред ка кав је био док је њи ме коман
до вао Вој во да Вук ни је мо гао више
да по сто ји по сле ње го ве по ги би је.
По ги би ја Ву ка је зна чи ла исто што
и не ста нак од ре да. На чел ник штаба
Вр хов не ко ман де је 23. де цем бра
1916. го ди не на ре дио рас фор ми рање
До бро во љач ког од ре да.
Ми ли сав Се ку лић
(Из из ла га ња са сим по зи ју ма „Срп ски
вој ни са ни тет у 1916. го ди ни“,
Бе о град, 2007, www.rast ko.rs)

Пр ва је ди ни ца ко ја је из ба че на на
Со лун ски фронт, био је наш Добро
во љач ки од ред, пот пу ков ни ка Воји
на По по ви ћа зва ног Вој во да Вук.
Је згро овог од ре да чи ни ли су ста ри
чет ни ци, гра ни ча ри и до бро вољ ци
из Ср би је. А би ло је ту и на ших Ср ба
исе ље ни ка ко ји су, као до бро вољ ци,
до шли из Аме ри ке. У ства ри, мо же се
ре ћи да је ово би ла чи та ва ма ла ју госло
вен ска вој ска у чи јем са ста ву су се
на ла зи ли: Вој во ђа ни, Бо сан ци, Хер цегов
ци, Ли ча ни и Дал ма тин ци. А за тим
смо се по пу ња ва ли и бив шим аустроугар
ским вој ни ци ма, ко ји су се Ру сима
пре да ли у Га ли ци ји, а по том би ло
је и не што Че ха, Сло ва ка и Сло ве на ца,
као и ве о ма ма ли број Хр ва та.
Мо же се ре ћи да исто ри јат Добро
во љач ког од ре да по чи ње још од
1907. го ди не, а на ро чи то то ком Балкан
ских ра то ва де ло ва ли су чет ни ци
под ко ман дом Вој во де Ву ка, у Ста рој
Ср би ји и Ма ке до ни ји, са ци љем да
бу ду ве сни ци ско рог осло бо ђе ња од
тур ског јар ма. Пред рат 1914. форми
ра на су два ко мит ска од ре да у Срби
ји, и то под Вој во дом Ву ком и мајо
ром Тан ко си ћем. Ови од ре ди узели
су уче шћа у бор ба ма на Дри ни,
при ли ком пре ла ска Аустри ја на ца, а
за тим на пла ни ни Вла ши ћу и Це ру,
где су грд не му ке за да ли 31. аустроугар
ској ди ви зи ји, ко ја је пла ни ра ла
да за пет да на стиг не у Ва ље во. Из
тог вре ме на по зна то је упо зо ре ње
Аустро-Угар ске V ар ми је, да су коми
те ве о ма хра бри, лу ка ви и сна лажљи
ви у бор би, као и да се по ја вљу ју
та мо где им се ни ко не на да – и на
др ве ту, и на зе мљи, и из по за ди не. И
ствар но, глав не од ли ке ко ми та би ле
су: ви со ка па три от ска свест, ве ли ка
Војвода Вук за време Балканских ратова
хра брост, пот пу на не у стра ши вост и
све сна ди сци пли на, од но сно по штова
ње свог ста ре ши не. Ако би у то ку
бор бе од до бро во ља ца не ко од сту пио
без ве ли ке по тре бе, зна ло се да га чека
стро га ка зна, па чак и стре ља ње.
Али, при тој гво зде ној ди сци пли ни
ме ђу до бро вољ ци ма, не го ва но је вели
ко при ја тељ ство као и по жр тво ваност
пре ма дру гу у не во љи.
По сле До бро во љач ког од ре да на
Со лун ски фронт су иза шле II ар мија,
пре ма До бром По љу и III ар ми ја
пре ма Кај мак ча ла ну и Че гањ пла нини.
У та квом рас по ре ду би ла је српска
вој ска 4. ав гу ста 1916. го ди не,
ка да су си ле Осо ви не пред у зе ле вели
ку сво ју офан зи ву са I бу гар ском
ар ми јом, прав цем Би тољ — Ле рин

Солунски фронт 1916.
— Во ден. У ства ри, не би се мо гло
ре ћи да је овај не при ја тељ ски на пад
из не на дио на шу Вр хов ну ко ман ду,
јер је она већ де се так да на ра ни је
на ре ди ла да се До бро во љач ки од ред
при ку пи на пла ни ни Би гла, а да своје
ле во кри ло пре да ба та љо ну Ср ба
до бро во ља ца (Цр но го ра ца), ко ји је
био под ко ман дом ма јо ра Ми лу ти на
Ни ко ли ћа. А у до ли ни Ле ри на, остао
је, у рет ком рас по ре ду на ши ро ком
фрон ту, пр ви ба та љон До бро во љачког
од ре да Вој во де Ву ка. На ша Врхов
на ко ман да ни је сти гла да и овај
део фрон та по кри је ја чим сна га ма,
јер су ди ви зи је III ар ми је би ле још
увек у при ку пља њу.
У пра ско зор је 4. ав гу ста ја ка бугар
ска ко њи ца из не на да је на па ла
пр ви ба та љон До бро во љач ког од реда,
а нај ви ше ње го во де сно кри ло, на
мо сту ре ке, код се ла Са ку ље ва.
Као ви хор, бу гар ска ко њи ца сручи
ла се на два во да ове че те исе кавши
је са бља ма та ко да се ве о ма ма ли
број бо ра ца с те шком му ком из ву као
из овог обру ча смр ти. Је дан део ове
че те био је по за ди пр вог стре љачког
стро ја, под ко ман дом пот по ручни
ка Све ти сла ва Мар ко ви ћа ко ји се
бр зо сна шао у оп штој гу жви и ка да
му се бу гар ска ко њи ца при бли жи ла
ко ман до вао је кру жни по ре дак овим
ре чи ма:
„Ко њи ца са свих стра на!“
Отво ре на је бр за пу шча на паљ ба,
та ко да је у бр зом на ле ту про ре ђе на
бу гар ска ко њи ца, под овом сил ном
ва тром, би ла при ну ђе на да се по вуче,
оста вља ју ћи ве ли ки број сво јих
мр твих и ра ње них вој ни ка на бој ном
по љу.
Овим сво јим сна ла жљи вим поступ
ком пот по руч ник Мар ко вић

Војвода Вук
успе шно је па ра ли сао си ло ви ти удар
не при ја тељ ске ко њи це и од био га
ство рив ши на тај на чин оста ци ма
сво је че те при ли ку да се по ву че ка
Ду нав ској ди ви зи ји.
До бро во љач ки од ред при мио је
бор бу про тив не при ја те ља на се верним
па ди на ма пла ни не Би гле. Бор ба
је би ла ве о ма же сто ка и ја ка, јер су
Бу га ри на па да ли са ја чим сна га ма и
тра ја ла је све до па да мра ка. Та да се
од ред по ву као да би ују тро за у зео и
ор га ни зо вао но ви по ло жај, за од бара
ну чи не ћи исто и сле де ћих де се так
да на. Бит но је ис та ћи то да је од ред
за све ово вре ме био од се чен од на ше
вој ске и ни је имао чак ни ве зу са Врхов
ном ко ман дом, од ко је је до би јао
на ре ђе ња.
Док се од ред по вла чио са Би гле у
прав цу по ло жа ја ви ше Вла хо ве клису
ре, до тле се ба та љон Ср ба-до брово
ља ца по вла чио прав цем ва ро ши ца
Би кли ште – Ко стур ско је зе ро – Влахо
ва кли су ра. Са овим ба та љо ном,
због уда ље но сти, До бро во љач ки одред
ни је мо гао ус по ста ви ти ни ка кву
ве зу. Ра чу на ло се је ди но на уме шност
ко ман дан та то га ба та љо на, да не ће
од сту пи ти та ко бр зо и до зво ли ти да
се До бро во љач ки од ред не до хва ти
по ло жа ја ви ше Вла хо ве кли су ре, јер
у про тив ном, био би до ве ден у по зици
ју да му се пре се че од ступ ни ца и
мо гао је та ко би ти оп ко љен. Де си ло
се баш оно што је ско ро нај го ре. Бата
љон Ср ба-до бро во ља ца од сту пио је
бр зо са свог прав ца, не за др жа ва ју ћи
се чак ни на по ло жа ју ви ше Вла хо ве
кли су ре, што је мо гао учи ни ти и ту
по ку ша ти да ухва ти ве зу са До бро вољач
ким од ре дом. Сре ћа је што Бу га ри
те по след ње но ћи ни су про ду жи ли нади
ра ње, не го су за но ћи ли на про сто ру
око Ко стур ског је зе ра. Ову ноћ Вој вода
Вук ис ко ри стио је за од сту па ње и у
пра ско зор је до хва та се по ло жа ја ви ше
Вла хо ве кли су ре, где при ма бор бу са
бу гар ском ко ло ном, ко ја је на сту пала
од Ко стур ског је зе ра кроз Вла хо ву
кли су ру. На овај на чин из бег ну то је
оп ко ља ва ње од ре да. Ово је је дин ствена
опе ра ци ја у ко јој од ред је да на ест
да на од сту па су ро вом пла ни ном, нема
ју ћи ве зе ни са ко је стра не са својом,
Срп ском вој ском. На жа лост, о
овој та ко зна чај ној опе ра ци ји, где су
би ли у пи та њу жи во ти око 4.000 љу ди,
ни ко ни је пи сао, та ко да је она оста ла
по зна та са мо на ма, уче сни ци ма, одно
сно до бро вољ ци ма.
Око де сет ча со ва, при мо ра ни на
од сту па ње са пре де ла су ро ве пла нине,
на шли смо се у пи то ми ни Грч ке,
са за са ђе ним ви но гра ди ма и зре лим

ју жним во ћем. У том тре нут ку, испред
се ла Кај ла ра, пред ко ман дан та
на шег од ре да иза шао је во ђа ко њичке
па тро ле, ко ји, ка да нас је угле дао,
оду ше вље но је ба цио ка пу увис и у
га ло пу до ја хао до Вој во де Ву ка, рекав
ши ра до сно:
„Го спо ди не пот пу ков ни че, пресре
ћан сам што сам вас на шао, јер
се већ две на ше па тро ле, упу ће не од
Вр хов не ко ман де да вас тра же, ни су
вра ти ле? Си гур но их је за ро био непри
ја тељ, а ме ни је па ла та сре ћа да
вас про на ђем и да вам пре дам на ређе
ње Вр хов не ко ман де!“
Пре ма том на ре ђе њу, од ред је запо
сео по ло жај код се ла Нал бан ке ја,
пре ма крај њој ко си Че гањ пла ни не,
где оста је не ко ли ко да на. А по том,
ка да су I и III срп ска ар ми ја по че ле
офан зи ву, од ред је упу ћен пре ма селу
Ек ши су и да ље де сно, да би учество
вао у пред сто је ћим окр ша ји ма.
Цео дан од ред је во дио бор бу, а тек
пред мрак она је ма лак са ла да би са
па дом но ћи пот пу но за мр ла.
До био сам на ре ђе ње од ко ма дан та
ба та љо на да упу тим јед ну па тро лу на
Гробови бораца Војводе Вука
не при ја тељ ски по ло жај да би смо извр
ши ли по треб на из ви ђа ња. До го вор
је био да ако та мо има Бу га ра па трола
пу сти три цр ве не, а ако их не ма
исто то ли ко зе ле них ра ке тли.
Во ђа па тро ле је иза шао на гре бен
ко се и ода тле пу стио три зе ле не раке
тле, што је био знак да и ја мо гу са
це лом че том да се исп нем на не прија
тељ ски по ло жај. Пред на шим очима
ука за ла се ду га ко са чи је су па дине
би ле об ло же не бу ко вом шу мом,
док јој је гре бен, при ме ти ли смо, био
ого љен, по кри вен ви со ком тра вом
па пра ти. Ка ко ни ко га од срп ских
тру па ле во и де сно ни је би ло, од мах
сам са јед ним во дом ус по ста вио непо
сред но оси гу ра ње, а остао сам са
оста ла три, на ре див ши сво јим вој ници
ма да спа ва ју за гр лив ши пу шке.
Пре мо ре на че та је од мах уто ну ла у
сан док смо стра жар и ја, као ко мандир,
је ди ни оста ли буд ни, из опре за
да нас не при ја тељ не из не на ди.
Ка сни је смо са зна ли да је ове но ћи I
не при ја тељ ска ар ми ја од сту па ла на целом
фрон ту у прав цу сво јих по ло жа ја
док су их на ше тру пе и да ље го ни ле.

У са му зо ру, да не бих бу дио своје
вој ни ке, кре нем сам пла ни ном да
ви дим има ли на ших тру па та мо десно
као што смо оче ки ва ли. Ме ђутим,
од јед ном, на пе де се так ме та ра
при ме тим јед ног бу гар ског вој ни ка
на о ру жа ног пу шком ка ко са ашовом
на ра ме ну иде од њи хо вих ро вова
ко ји су би ли из над се ла Ек ши са.
Раз у ме се да то за ме не ни је био ни
ма ло при ја тан су срет, јер сам био
„на о ру жан“ са мо обич ним шта пом.
Му ње ви то, да бих Бу га ри на пред у хитрио
да не из не се пу шку на ни шан,
ко ман до вао сам „Стој!“ исто вре ме но
бр зо ста вив ши свој штап под ми шку
и др же ћи га по пут пу шке „на го товс“,
по ви као сам из свег гла са:
„Фр лај пу шку!“
Из не на ђе ни Бу га рин од ба ци од
се бе пу шку и ашов, а он да на мо ју
ко ман ду „На пред!“, док сам га гледао
пра во стре ља ју ћи у очи кре нуо је
као оп чи њен к ме ни. Кад ми је Бу гарин
при шао на де се так ме та ра, да не
би при ме тио да ни сам уоп ште на о­
ру жан, а „игра ју ћи“ је ди но на бр зи ну
и сна ла жљи вост ко ман до вах:
„Стој! На-ле во-круг!“
Ка да се Бу га рин од мах по слу шно
окре нуо, ја сам му на ре дио:
„Фр лај фи ше кли је!“
Бу га рин без ре чи бр зо от коп ча
опа сач на ко ме су би ле фи ше кли је
са руч ном бом бом и но жем, па све
ово спу сти крај се бе, у тра ву. Тек онда
сам му ко ман до вао да се окре не
и по ђе на пред са свим бли зу к ме ни,
а ка да ми је, за па њен, при шао, спустио
сам свој штап и пру жа ју ћи му
ру ку по ста вих му пи та ње:
„Је ли брат ко, от куд ти ов де?“
Сав спле тен и збу њен, Бу га рин ми
је од го во рио да је по слат да по ву че
об јав ни цу, а да је са да упра во по шао
да тра жи сво ју че ту.
„По гре шио си брат ко – ре као сам
му, ста вља ју ћи ру ку на ње го во де сно
ра ме – уме сто да на ђеш сво ју об јав ницу,
на шао си ме не са це лом че том.“
Чим сам се са сво јим за ро бље ником
по ја вио у че ти стра жар је раз будио
све вој ни ке по ви кав ши:
„Устај те, ево по руч ник во ди Бу гари
на!“
У че ти је на ста ло ус хи ће ње ка да
сам им ис пи ри чао ка ко сам за ро био
са шта пом до бро на о ру жа ног не прија
те ља; ду го њи хо вом чу ђе њу ни је
би ло кра ја.
Мно го ка сни је, по сле ра та, од
свог ко ман дан та ба та љо на, пе сни ка
Ми ро сла ва Је ли ћа, са знао сам да је
слу чај но срео у Со фи ји оног мог Буга
ри на, за ро бље ног мо јим шта пом.
Мој „за ро бље ник“, ина че у ци вил ству
адво кат, ис при чао је „у по ве ре њу“ за
ка фан ским сто лом пе сни ку Је ли ћу
ка ко сам га „на пре пад“ за ро био са
шта пом, мо ле ћи га да ову ње го ву тајну
због „сра мо те“ не ка же ни ко ме у
Со фи ји. Ко ли ко ми је по зна то, Је лић
је одр жао да ту реч, али је не што касни
је у „По ли ти ци“, ми слим 1924.
го ди не, об ја вио ову Бу га ри но ву испо
вест као при чу.
Све ти слав Кре ја ко вић
(Гол го та и вас крс Ср би је 1916-1918.)

Новембар

Уторак
19/ 1 Новембар Среда
20/ 2 Новембар
Пре­по­доб­ни Про­хор Пчињ­ски
Са­вре­ме­ник Све­тог Јо­ва­на Рил­ског и
Све­тог Га­ври­ла Ле­снов­ског. Од Бо­га
су га из­мо­ли­ли без­дет­ни ста­ри ро­дите­љи
Јо­ван и Ана. Ка­да је из­у­чио књиге,
оти­шао је у пу­сти­њу. Под­ви­за­вао се
у На­го­ри­чан­ској и Ко­зјач­кој пу­сти­њи.
На­шао га је Ди­о­ген, ју­ре­ћи у ло­ву за срном.
Све­ти Про­хор му је та­да про­ре­као
да ће по­ста­ти цар, што се и об­и­сти­ни­ло.
Ка­сни­је је цар Ди­о­ген по­ди­гао храм у
На­го­ри­ча­ну, где се Све­ти Про­хор пр­во под­ви­за­вао. По­том, ка­да је нашао
ње­го­ве не­тље­не мо­шти, мо­ле­ћи се све­ти­те­љу да му их от­кри­је, поди­гао
је и цр­кву на ре­ци Пчи­њи, да­на­шњи ма­на­стир Све­тог Про­хо­ра
Пчињ­ског. Ту су и да­нас чу­до­твор­не, ми­ро­то­чи­ве мо­шти овог ве­ли­ког
угод­ни­ка Бо­жи­јег. Све­ти Про­хор под­ви­за­вао се и упо­ко­јио у XI ве­ку.
Све­ти ве­ли­ко­му­че­ник Ар­те­ми­је
Ро­дом Ми­си­рац, пр­ви вој­во­да ца­ра
Кон­стан­ти­на Ве­ли­ког. Ви­део је по­бе­доно­сни
крст ко­ји се ја­вио ца­ру и кр­стио
се. Пре­нео је мо­шти Све­тог Ан­дре­ја из
Па­тра­са и Све­тог Лу­ке из Ти­ве у Ца­риград.
Ка­да је Ју­ли­јан Од­ступ­ник по­шао
на Пер­си­јан­це, на­ре­ди да Ар­те­ми­је, ко­ји
је био цар­ски на­ме­сник у Ми­си­ру, до­ђе
са вој­ском у Ан­ти­о­хи­ју. Ту цар ста­ви на
му­ке све­ште­ни­ке Ев­ге­ни­ја и Ма­ка­ри­ја,
на шта се Све­ти Ар­те­ми­је ус­про­ти­ви и про­ре­че ца­ру ско­ру смрт. Разја­ре­ни
цар вој­во­ду Ар­те­ми­ја ба­ци на му­ке. У там­ни­ци га је по­се­тио
и ис­це­лио Го­спод. Он­да су га по­ло­жи­ли на ка­мен, при­ти­сну­ли другим,
ве­ли­ким ка­ме­ном, и те­ло му пот­пу­но спљо­шти­ли. Он­да су му и
гла­ву од­се­кли. Све­ти Ар­те­ми­је је по­стра­дао за Го­спо­да 363. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти про­рок Јо­ил. Све­ти му­че­ник Уар. Пре­по­доб­ни Јо­ван
Рил­ски. Сед­ми­ца 20. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.
Све­ти пра­вед­ни Ар­те­ми­је. Пре­по­доб­ни Ге­ра­сим Но­ви. Препо­доб­ни
но­во­му­че­ник Иг­ња­ти­је. Сед­ми­ца 20. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 2. Пост, уље.

Четвртак
21/ 3 Новембар Петак
22/ 4 Новембар
Пре­по­доб­ни Ила­ри­он
Ро­ђен у се­лу Та­ва­ти код Га­зе Па­ле­стинске,
од ро­ди­те­ља не­зна­бо­жа­ца. У Алексан­дри­ји
је сте­као свет­ску уче­ност, али и
спо­знао Го­спо­да Ису­са Хри­ста и кр­стио
се. По­се­тио је у пу­сти­њи Све­тог Ан­тони­ја
и по­стао је ње­гов уче­ник. По­том
се вра­тио у по­стој­би­ну, где је, код Мају­ма,
на­ста­вио да се под­ви­за­ва. Убр­зо
се око ње­га са­бра мно­штво под­ви­жника
и он по­ста­де за Па­ле­сти­ну оно што
је Све­ти Ан­то­ни­је био за Еги­пат. Бе­же­ћи од људ­ске сла­ве, го­во­рећи
кроз плач: „Те­шко ме­ни, при­мих пла­ту сво­ју на зе­мљи“, бе­жао је
из ме­ста у ме­сто. Жи­вео је у Ми­си­ру, на Си­ци­ли­ји, у Дал­ма­ци­ји и на
Ки­пру, где је пре­дао ду­шу Го­спо­ду 372. го­ди­не, ка­да му је би­ло 80 годи­на.
Чу­до­твор­не мо­шти пре­нео му је уче­ник Иси­хи­је у Па­ле­сти­ну.
Св. рав­но­а­п. Авер­ки­је Је­ра­пољ­ски
У вре­ме ца­ра Ан­то­ни­на био је епи­скоп у
Је­ра­по­љу Фри­гиј­ском. Ско­ро сви жи­тељи
овог гра­да бе­ху не­зна­бо­шци, и Све­ти
Авер­ки­је при­ље­жно се мо­лио Бо­гу да
их про­све­ти и про­све­тли. У вре­ме једног
идол­ског пра­зно­ва­ња, он уле­те у
њи­хов храм и по­лу­па све идо­ле. На њега
на­ср­ну­ше три бе­сна мла­ди­ћа, ба­цају­ћи
пе­ну и ур­ла­ју­ћи. Све­ти­тељ ис­те­ра
из њих де­мо­не, и они се сми­ри­ше. Видев­ши
то чу­до, не­зна­бо­шци свој гнев окре­ну­ше у ди­вље­ње, и од­мах се
њих 500 кр­сти, а ускорo и чи­тав град. Сле­пој мај­ци ан­ти­па­та те области
Пу­бли­ја, Све­ти Авер­ки­је по­вра­ти вид, па се обо­је кр­сти­ше. Под
ста­рост је у Ри­му ис­це­лио по­лу­де­лу ца­ре­ву кћер. Го­спод му се ја­вљао
ви­ше пу­та. Упо­ко­јио се у ду­бо­кој ста­ро­сти у Је­ра­по­љу, кра­јем II ве­ка.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ила­ри­он, епи­скоп ме­глен­ски. Пре­по­доб­ни Фи­ло­теј.
Све­ти Ви­са­ри­он Ис­по­вед­ник. Сед­ми­ца 20. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 2.
Пре­по­доб­ни Лот. Спо­мен чу­до­твор­ног из­ба­вље­ња Мо­скве од
Ли­тва­на­ца. Сед­ми­ца 20. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Пост, уље.

Субота
23/ 5 Новембар Недеља
24/ 6 Новембар
Свети апо­стол Ја­ков - За­ду­шни­це
Је­дан од Се­дам­де­се­то­ри­це, син Јо­сифа,
обруч­ни­ка Пре­све­те Де­ве, на­зван
Брат Го­спод­њи. Чим је чуо Хри­сто­ву нау­ку,
по­чео је по њој да жи­ви. Ка­жу да је
жи­вео са­мо о хле­бу и во­ди. Дев­стве­ник
до кра­ја жи­во­та. Но­ћи је про­во­дио у
мо­ли­тви Бо­гу. Био је епи­скоп у Је­ру­сали­му
30 го­ди­на. По ука­за­њу Го­спо­да,
са­ста­вио је пр­ву Ли­тур­ги­ју. И са­ми невер­ни
Је­вре­ји зва­ли су га Ја­ков Правед­ни.
Ка­да до­ђе за пр­во­све­ште­ни­ка Анан, са је­вреј­ским ста­ре­шина­ма
му на пра­зник Пас­хе ре­че да се поп­не на кров и го­во­ри про­тив
Хри­ста. Он се по­пе и по­че го­во­ри­ти о Хри­сту, па га гур­ну­ше са кро­ва.
Та­да при­ђе је­дан чо­век и уда­ри га у гла­ву та­ко да му је про­суо мозак.
Све­том Ја­ко­ву је би­ло 63 го­ди­не ка­да је по­стра­дао за Го­спо­да.
Све­ти му­че­ник Аре­та
Упра­ви­тељ гра­да Не­гра­на у Оми­рит­ској
зе­мљи, у ју­жној Ара­би­ји, ко­јом је владао
Је­вреј Ду­на­ан. Ду­на­ан оп­ко­ли хришћан­ски
град Не­гран и по­ру­чи ње­го­вим
жи­те­љи­ма да ће их све по­би­ти ако се не
од­рек­ну Хри­ста, али они се за­тво­ри­ше.
Ка­ко ни­је мо­гао да осво­ји град, Ду­наан
им по­ру­чи да им не­ће ни­шта, са­мо
да га пу­сте да уђе и узме да­нак ко­ји су
би­ли ду­жни. Та­да кри­во­клет­ник по­зва
к се­би Аре­ту, стар­ца од 95 го­ди­на, са кли­ри­ци­ма и дру­гим углед­ним
гра­ђа­ни­ма и све их по­се­че. По­том по­би око 4.000 гра­ђа­на Не­гра­на.
Ви­зан­тиј­ски цар Ју­стин, чув­ши за ово не­де­ло, по­сла пи­смо ети­оп­ском
ца­ру Еле­зво­ју да на­пад­не Ду­на­а­на, што он учи­ни и по­би му сву војску
и ње­га по­се­че. Ови све­ти му­че­ни­ци по­стра­да­ли су 523. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Иг­ња­ти­је, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­ти му­че­ник Јаков
Бо­ро­виц­ки. Сед­ми­ца 20. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2.
Све­ти Еле­звој, цар ети­оп­ски. Ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це
Свих жа­ло­сних ра­дост. Пре­по­доб­ни Аре­та Пе­чер­ски. Не­деља
20. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.

Понедељак
25/ 7 Новембар Уторак
26/ 8 Новембар
Св. му­ченици Ма­кри­јан и Мар­ти­ни­је
На­кон упо­ко­је­ња ца­ра Кон­стан­ти­на Вели­ког,
Ари­је­ва је­рес по­но­во узе ма­ха,
па јој на­ги­ња­ше и сам цар Кон­стан­ци­је.
Ути­ца­јем два двор­ска ве­ли­ка­ша, Јев­севи­ја
и Фи­ли­па, ва­тре­них ари­ја­на­ца, патри­јарх
Ца­ри­град­ски Па­вле је про­те­ран
у Јер­ме­ни­ју где су га ари­јан­ци уда­вили.
Мар­ки­јан је био чтец, а Мар­ти­ни­је
ипо­ђа­кон при са­бор­ној цр­кви, и би­ли
су пи­са­ри код па­три­јар­ха Па­вла. Њих
дво­ји­ца су се у су­ко­бу са је­ре­ти­ци­ма за­ло­жи­ли за Пра­во­сла­вље. Аријан­ци
су пр­во по­ку­ша­ли да их пот­ку­пе, па ка­да они то с пре­зре­њем
од­би­ше, осу­ди­ше их на смрт. На гу­би­ли­ште су иза­шли по­диг­ну­тих руку,
три­јум­фал­но, мо­ле­ћи се и бла­го­да­ре­ћи Бо­гу. По­се­че­ни су 355. годи­не.
Над њи­хо­вим мо­шти­ма цр­кву је по­ди­гао Све­ти Јо­ван Зла­то­уст.
Св. ве­ли­ко­му­ч. Ди­ми­три­је – Ми­тров­дан
Ро­ђен у Со­лу­ну. Без­дет­ни ро­ди­те­љи су
га из­мо­ли­ли од Бо­га. Ка­да му је умро
отац, со­лун­ски вој­во­да, цар Мак­си­мијан
је по­ста­вио Ди­ми­три­ја за вој­во­ду на
ме­сто оца и на­ро­чи­то му пре­по­ру­чио
да го­ни хри­шћа­не. Али, уме­сто да го­ни
хри­шћа­не, Ди­ми­три­је је у Со­лу­ну јавно
ис­по­ве­дао Хри­ста. Ка­да је цар до­шао
у Со­лун, по­зва Ди­ми­три­ја и ка­да овај и
пред њим ис­по­ве­ди ве­ру у Хри­ста, баци
га у там­ни­цу. Зна­ју­ћи што га че­ка, све сво­је има­ње оста­ви по­слушни­ку
Лу­пу да га раз­де­ли си­ро­ма­си­ма. У там­ни­ци му се ја­вио ан­гел
Бо­жи­ји и укре­пио га је. По­сле не­ко­ли­ко да­на, по ца­ре­вој на­ред­би, војни­ци
га у там­ни­ци из­бо­до­ше ко­пљи­ма. Као за­штит­ник Со­лу­на, мно­го
пу­та је спа­сио овај град. У Ру­си­ји га сма­тра­ју за­штит­ни­ком Си­би­ра.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Ана­ста­си­је. Све­та Та­ви­та. Сед­ми­ца 21. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 3.
Пре­по­доб­ни му­че­ник Јо­а­саф. Спо­мен ве­ли­ког зе­мљо­тре­са у
Ца­ри­гра­ду. Сед­ми­ца 21. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.

Среда
27/ 9 Новембар Четвртак
28/ 10 Новембар
Све­ти му­че­ник Не­стор
Со­лу­ња­нин, Хри­сто­вој ве­ри на­у­чио га је
Све­ти Ди­ми­три­је. Цар Мак­си­ми­јан увесе­ља­ва­ше
на­род на раз­не на­чи­не, па и
гла­ди­ја­тор­ским бор­ба­ма. Ње­гов љу­бимац
био је не­ки Ли­је, го­ли­јат­ског ра­ста
и сна­ге. Ви­де­ћи ка­ко гла­ди­ја­то­ру до­во­де
хри­шћа­не, Не­стор оде у там­ни­цу Светом
Ди­ми­три­ју и за­тра­жи бла­го­слов да
иза­ђе Ли­ју на мег­дан. Све­ти Ди­ми­три­је
га бла­го­сло­ви, зна­ме­но­ва кр­сним знаком
на че­лу и пр­си­ма и ре­че му да ће по­бе­ди­ти Ли­ја, али по­стра­да­ти
за Хри­ста. Сви ми­шља­ху да ће Ли­је ла­ко са­вла­да­ти го­ло­бра­дог мла­дића,
али га Не­стор вр­же на ко­пља. И сви ста­до­ше да ви­чу: „Ве­ли­ки је
Бог Ди­ми­три­јев“. А цар на­ре­ди да Не­сто­ра по­се­ку ма­чем, а Ди­ми­трија
у там­ни­ци из­бо­ду ко­пљи­ма. Све­ти Не­стор је по­стра­дао 306. го­ди­не.
Све­ти Ар­се­ни­је Сре­мац
На­след­ник Све­тог Са­ве на пре­сто­лу Српске
цр­кве. Ро­ђен у Сре­му. Још у мла­дости
се за­мо­на­шио и пре­дао под­ви­гу ра­ди
спа­се­ња ду­ше. Чув­ши за Све­тог Са­ву и
ње­го­во де­ло, Све­ти Ар­се­ни­је оде код њега
у Жи­чу. Ви­де­ћи ње­го­ве вр­ли­не, Све­ти
Са­ва га уско­ро по­ста­ви за игу­ма­на ма­насти­ра
Жи­че. Ка­да су Ма­ђа­ри на­ва­ли­ли
на срп­ске зе­мље, Све­ти Са­ва по­сла игума­на
Ар­се­ни­ја на југ да тра­жи си­гур­ни­је
ме­сто за ар­хи­е­пи­ско­пи­ју. Овај иза­бра Пећ и ту са­гра­ди ма­на­стир. Пред
сво­је дру­го пу­то­ва­ње у Све­ту Зе­мљу, Све­ти Са­ва је од­ре­дио Ар­се­нија
се­би за на­след­ни­ка на ар­хи­е­пи­скоп­ском пре­сто­лу. Му­дро је управљао
Срп­ском цр­квом 30 го­ди­на. Пре­дао је ду­шу сво­ју Го­спо­ду 1266.
го­ди­не. Мо­шти су му у ма­на­сти­ру Ждре­ба­о­ник код Да­ни­лов­гра­да.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Не­стор Ле­то­пи­сац. Све­ти Ан­дреј, кнез смо­ленски.
Сед­ми­ца 21. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3. Пост, уље.
Све­та му­че­ни­ца Па­ра­ске­ва – Пет­ка. Све­ти му­че­ник Те­ренти­је.
Све­ти Сте­фан Са­ва­ит. Све­ти Ата­на­си­је, па­три­јарх цари­град­ски.
Све­ти Ди­ми­три­је, епи­скоп ро­стов­ски. Сед­ми­ца
21. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.

Петак
29/ 11 Новембар Субота
30/ 12 Новембар
Све­ти Авра­ми­је За­твор­ник
Из гра­да Те­ни­је, у Ми­зи­ји, у Ма­лој Азији.
Ро­ди­те­љи су га при­си­ли­ли да се венча,
али он оста­ви и не­ве­сту, и ро­ди­те­ље
и дом, и уда­љи се на ве­ли­ки под­виг. У
под­ви­гу је про­вео 50 го­ди­на. За то време
са­мо два пу­та је иза­шао из сво­је
ке­ли­је: пр­ви пут, по за­по­ве­сти над­лежног
епи­ско­па, да пре­ве­де у Хри­сто­ву
ве­ру јед­но не­зна­бо­жач­ко се­ло, и дру­ги
пут да спа­се сво­ју за­блу­де­лу си­но­вицу
Ма­ри­ју. Ма­ри­ја је са се­дам го­ди­на оста­ла без оца и при­ја­те­љи су
је до­ве­ли код стри­ца Авра­ми­ја. На­кон 20 го­ди­на под­ви­га, њу пре­вари
ђа­во и са­гре­ши. Авра­ми­је је по­сле 2 го­ди­не вра­тио из го­сти­о­не
на пре­ђа­шњи под­виг и – огром­но по­ка­ја­ње. Све­ти Авра­ми­је упо­којио
се у Го­спо­ду око 360. го­ди­не, а Све­та Ма­ри­ја 5 го­ди­на доц­ни­је.
Све­ти краљ Ми­лу­тин
Син кра­ља Уро­ша I и кра­љи­це Је­ле­не,
брат Дра­гу­ти­нов. Во­дио је мно­ге ра­тове,
бра­не­ћи сво­ју ве­ру и на­род. Ра­товао
је про­тив Ми­ха­и­ла Па­ле­о­ло­га јер
је при­мио уни­ју и на то је при­си­ља­вао
оста­ле на­ро­де на Бал­ка­ну, чак и мо­нахе
на Све­тој го­ри. Ра­то­вао је и про­тив
бу­гар­ског ца­ра Ши­шма­на и та­тар­ског
Но­га­ја. У Бо­га се уздао и Бо­гу се мо­лио,
и у свим ра­то­ви­ма био је успе­шан. Сагра­дио
је пре­ко 40 цр­ка­ва и ма­на­сти­ра, ме­ђу ко­ји­ма и Гра­ча­ни­цу,
Бањ­ску, Тре­ска­вац, Све­тог Ђор­ђа у Ста­ро На­го­ри­ча­ну, Пре­све­те Бо­горо­ди­це
у Ско­пљу, те ван сво­је зе­мље у Со­лу­ну, Со­фи­ји, Ца­ри­гра­ду, Јеру­са­ли­му,
на Све­тој го­ри... Упо­ко­јио се у Го­спо­ду 1320. го­ди­не. Не­тљене
и чу­до­твор­не мо­шти по­чи­ва­ју му у Со­фи­ји, у цр­кви Све­тог Кра­ља.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­на му­че­ни­ца Ана­ста­си­ја Ри­мљан­ка. Пре­по­доб­ни
му­че­ник Ти­мо­теј Ес­фиг­мен­ски. Сед­ми­ца 21. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 3. Пост, уље.
Све­ште­но­му­че­ник Зи­но­ви­је и се­стра му Зи­но­ви­ја. Све­ти
апо­сто­ли Кле­о­па, Тер­ци­је, Мар­ко, Јуст и Ар­тем. Пре­по­добни
Те­ок­тист и Је­ле­на. Све­ти Вар­на­ва Хво­стан­ски, Ис­по­ведник.
Сед­ми­ца 21. по Ду­хо­ви­ма. Глас 3.

Недеља
31/ 13 Новембар Понедељак
1/ 14 Новембар
Св. апо­сто­ли Ста­хи­је, Ам­пли­је, Ур­ван и др.
Од Се­дам­де­се­то­ри­це. Ста­хи­је је био помоћ­ник
Све­том Ан­дре­ју Пр­во­зва­ном,
ко­ји га је по­ста­вио за епи­ско­па у Ви­занти­ји.
За­јед­но са Све­тим Ан­дре­јом, сагра­дио
је цр­кву у Ар­ги­ро­по­љу. На­кон
16 го­ди­на епи­ско­по­ва­ња мир­но се упоко­јио
у Го­спо­ду. Ам­пли­је и Ур­ван су тако­ђе
по­ма­га­ли Ан­дре­ју Пр­во­зва­ном и
њих је по­ста­вио за епи­ско­пе, Ам­пли­ја у
Ли­ди, или Ди­о­спо­љу Ју­деј­ском, а Ур­вана
у Ма­ке­до­ни­ји. Обо­ји­ца су му­че­нич­ки по­стра­да­ли за Го­спо­да Ису­са
Хри­ста. Нар­ки­са је апо­стол Фи­лип по­ста­вио за епи­ско­па у Ати­ни, где
је та­ко­ђе по­стра­дао му­че­нич­ки. Апе­ли­је је био епи­скоп у Ира­кли­ји
Тра­киј­ској, где се мир­но упо­ко­јио; Ари­сто­вул, брат апо­сто­ла Вар­на­ве,
про­по­ве­дао је Хри­сто­ву ве­ру у Бри­та­ни­ји и та­мо је мир­но скон­чао...
Све­ти Ко­зма и Да­мјан – Вра­че­ви
Бра­ћа по те­лу и ду­ху, ро­дом из Ази­је,
од оца не­зна­бо­шца и мај­ке хри­шћан­ке.
Ка­да им се упо­ко­јио отац, мај­ка Те­о­доти­ја
је све сво­је вре­ме по­све­ти­ла да их
вас­пи­та у хри­шћан­ском ду­ху. Из­у­чили
су ле­кар­ску ве­шти­ну и бес­плат­но су
по­ма­га­ли бо­ле­сни­ци­ма, не ле­ко­ви­ма
ко­ли­ко име­ном Го­спо­да Ису­са Хри­ста.
То­ли­ко су па­зи­ли да њи­хо­во ле­че­ње буде
бес­плат­но да се Ко­зма то­ли­ко наљу­тио
на Да­мја­на што је овај узео три ја­ја од не­ке же­не Па­ла­ди­је, да
је на­ре­дио да га не са­хра­не по­ред бра­та. А Да­мјан та ја­ја ни­је узео као
на­гра­ду за ис­це­ље­ње, не­го што га је Па­ла­ди­ја за­кле­ла Пре­све­том Троји­цом
да их узме. Сход­но от­кро­ве­њу Бо­жи­јем, ипак су са­хра­ње­ни зајед­но,
у ме­сту Фе­ре­ма­ну. Чу­до­твор­ци и за жи­во­та и по­сле упо­ко­је­ња.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Епи­мах. Све­ти му­че­ник Ни­ко­ла Хи­о­ски.
Пре­по­доб­ни Спи­ри­дон и Ни­ко­дим. Не­де­ља 21. по Ду­хо­вима.
Глас 4.
Све­ти му­че­ник Ер­ми­ни­гелд Ца­ре­вић. Пре­по­доб­ни му­че­ник
Ја­ков са уче­ни­ци­ма Ја­ко­вом и Ди­о­ни­си­јем. Сед­ми­ца 22. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 4.

Уторак
2/ 15 Новембар Среда
3/ 16 Новембар
Све. му­че­ни­ци Акин­дин, Пи­га­си­је и дру­ги
Хри­шћа­ни из Пер­си­је. Акин­дин, Пига­си­је
и Анем­по­дист би­ли су слу­ге на
дво­ру ца­ра Са­по­ра (Са­во­ри­ја). Ка­да се
от­кри да су хри­шћа­ни, цар их ста­ви на
му­ке, па их ба­ци у там­ни­цу, где им се
ви­ше пу­та ја­вљао ан­гел Бо­жи­ји, а једном
и сам Го­спод. Ка­да Аф­то­ни­је, је­дан
од му­чи­те­ља, ви­де да рас­то­пље­но оло­во
не на­шко­ди му­че­ни­ци­ма, уз­вик­ну: „Вели­ки
је Бог хри­шћан­ски“, и од­мах га посе­ко­ше.
Та­да три му­че­ни­ка за­ши­ше у ко­жне вре­ће и ба­ци­ше у мо­ре,
али из­ба­ви их Све­ти Аф­то­ни­је са три ан­ге­ла. Нај­зад су ба­че­ни у ог­ње­ну
пећ, за­јед­но са 28 вој­ни­ка и ца­ре­вом мај­ком. Ца­рев вел­мо­жа Ел­пи­дифор
из­об­ли­чи ца­ра што уби­ја не­ви­не љу­де, ре­че да је хри­шћа­нин, па
и ње­га по­се­ко­ше, а за њим још 7.000 љу­ди. По­стра­да­ли су 355. го­ди­не.
Об­но­вље­ње хра­ма Св. Ге­ор­ги­ја – Ђур­ђиц
Овог да­на пра­зну­је се и пре­нос мо­штију
Све­тог Ге­ор­ги­ја из Ни­ко­ми­ди­је у Ли­ду
Па­ле­стин­ску, где је по­стра­дао у вре­ме
ца­ра Ди­о­кле­ци­ја­на. Пре не­го што је предао
ду­шу сво­ју Го­спо­ду, Све­ти Ге­ор­ги­је
је за­мо­лио сво­га слу­гу да му те­ло од­несе
у Па­ле­сти­ну, ода­кле му је би­ла мај­ка
ро­дом и где је имао ве­ли­ко има­ње ко­је
је раз­дао си­ро­ма­си­ма. Слу­га је та­ко и
ура­дио. У вре­ме ца­ра Кон­стан­ти­на Вели­ког
у Ли­ди су по­бо­жни хри­шћа­ни по­ди­гли ди­ван храм по­све­ћен
Све­том Ге­ор­ги­ју. При­ли­ком осве­ће­ња то­га хра­ма у ње­га су пре­не­те
све­ти­те­ље­ве мо­шти. Без­број­на су се чу­де­са до­го­ди­ла од мо­шти­ју Светог
Ге­ор­ги­ја По­бе­до­но­сца, ве­ли­ко­му­че­ни­ка Хри­сто­вог. Не­ма бро­ја ни
ње­го­вим ја­вља­њи­ма, у сну и на ја­ви, они­ма ко­ји га при­зи­ва­ју у по­моћ.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Мар­ки­јан Кир­ски. Све­ште­но­му­че­ник Вик­торин,
епи­скоп па­тав­ски. Сед­ми­ца 22. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4.
Све­ште­но­му­че­ник Акеп­сим, епи­скоп на­е­сон­ски. Пре­по­добни
Или­ја Еги­пат­ски. Сед­ми­ца 22. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4. Пост,
ри­ба.

Четвртак
4/ 17 Новембар Петак
5/ 18 Новембар
Пре­по­доб­ни Јо­а­ни­ки­је Ве­ли­ки
Ро­ђен је у се­лу Ма­ри­ка­ти, у обла­сти
Ви­ти­ниј­ској. Као де­чак, чу­ва­ју­ћи овце,
огра­дио би ста­до кр­сним зна­ме­њем,
и по чи­тав дан је про­во­дио у мо­ли­тви.
У вој­сци је по­ка­зао огром­ну хра­брост.
По­том се по­ву­као на Олим Азиј­ски где
се за­мо­на­шио и пре­дао под­ви­гу. Подви­за­вао
се, на ра­зним ме­сти­ма, пре­ко
50 го­ди­на. До­био је од Бо­га ве­ли­ки дар
чу­до­твор­ства: ис­це­љи­вао је бо­ле­сне, изго­нио
де­мо­не, укро­ћи­вао зве­ри, пре­ла­зио је пре­ко во­де као по су­вом,
би­вао је не­ви­дљив за љу­де ка­да је то по­же­лео, про­ри­цао је. Имао је
из­у­зет­но ве­ли­ко сми­ре­ње и кро­тост. А те­лом је био див. Ико­но­борци
су га пре­ле­сти­ли, али бр­зо се тр­гао и по­стао је ве­ли­ки по­бор­ник
ико­на. Упо­ко­јио се мир­но 846. го­ди­не, ка­да му је би­ло 94 го­ди­не.
Пре­по­доб­но­му­ч. Га­лак­ти­он и Епи­сти­ма
Ро­дом из Еде­се, у Фи­ни­ки­ји. Га­лак­ти­оно­ва
мај­ка Лев­ки­пи­ја би­ла је не­рот­ки­ња
док ни­је кр­ште­на. По­том и му­жа при­веде
Хри­сту. Ка­да му се мај­ка упо­ко­ји­ла,
Га­лак­ти­о­на отац ве­ри са де­ви­цом Еписти­мом,
али он њу уса­ве­то­ва да се кр­сти
па он­да и за­мо­на­ши. По­том су оти­шли
у пла­ни­ну Пу­пли­он, он у му­шки, а она
у жен­ски ма­на­стир, и обо­је се по­ка­заше
ве­ли­ким под­ви­жни­ци­ма. Ни­су изла­зи­ли
из ма­на­сти­ра, ни­ти су се ви­де­ли до пред смрт. Ка­да су их изве­ли
на суд, док су Га­лак­ти­о­на ши­ба­ли, Епи­сти­ма је пла­ка­ла, па су и
њу ста­ви­ли на му­ке. По­том су им од­се­кли ру­ке, па но­ге и на кра­ју главе.
Са­хра­нио их је Ев­то­ли­је, роб Епи­сти­ми­них ро­ди­те­ља, па мо­нах са
Га­лак­ти­о­ном, ко­ји на­пи­са њи­хо­во жи­ти­је. По­стра­да­ли су 253. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Ни­кан­дар, епи­скоп мир­ски, и Ер­меј Презви­тер.
Сед­ми­ца 22. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4.
Све­ти апо­сто­ли Пе­тров, Ер­ма, Лин, Гај и Фи­ло­лог. Све­ти
Јо­на, ар­хи­е­пи­скоп нов­го­род­ски. Сед­ми­ца 25. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 7. Пост, уље.

Субота
6/ 19 Новембар Недеља
7/ 20 Новембар
Све­ти Па­вле Ис­по­вед­ник
Иза­бран је за па­три­јар­ха Ца­ри­град­ског
на­кон упо­ко­је­ња бла­же­ног Алек­сандра.
Али то ни­је би­ло пра­во је­ре­ти­цима
ари­јев­ци­ма, па ни ца­ру Кон­стан­ци­ју,
и па­три­јарх Па­вле убр­зо би при­ну­ђен
да, за­јед­но са Све­тим Ата­на­си­јем Ве­ликим,
из­бег­не у Рим. У Ри­му су их па­па
Ју­ли­је и цар Кон­станс ле­по при­ми­ли и
по­др­жа­ли у њи­хо­вој пра­во­слав­ној вери.
По пи­сму ца­ра Кон­стан­са и па­пе,
Па­вле је вра­ћен на па­три­јар­шиј­ски трон. Али ка­да се цар Кон­станс
упо­ко­јио, ари­јев­ци га про­те­ра­ше у Ку­куз, у Јер­ме­ни­ји. И та­мо, док
је јед­ном слу­жио Све­ту Ли­тур­ги­ју, ари­јев­ци су га на­па­ли и за­да­ви­ли
омо­фо­ром. Би­ло је то 351. го­ди­не. У вре­ме ца­ра Те­о­до­си­ја, 381. го­дине,
мо­шти су му пре­не­те у Ца­ри­град, а 1236. у Ве­не­ци­ју, где су и са­да.
Све­та 33 му­че­ни­ка у Ме­ли­ти­ни
Иси­хи­је, Ни­кан­др, Ата­на­си­је, Ма­мант,
Ва­ра­хи­је, Ка­ли­ник, Те­о­ген, Ни­кон, Лонгин,
Те­о­дор, Ва­ле­ри­је, Ксант, Те­о­дул,
Ка­ли­мах, Ев­ге­ни­је, Те­о­дох, Остри­хије,
Епи­фа­ни­је, Мак­си­ми­јан, Дул­ки­ти­је,
Клав­ди­јан, Те­о­фил, Ги­ган­ти­је, До­ро­теј,
Те­о­дор, Ка­стри­хи­је, Ани­кит, Те­ме­лије,
Ев­ти­хи­је, Ила­ри­он, Ли­о­дот и Амонит,
по­стра­да­ше за Хри­ста за­јед­но са
Је­ро­ном. Је­рон је од­био да иде у вој­ску
и оста­ви сле­пу мај­ку. Ка­да је ухва­ћен, са оста­ли­ма је од­ве­ден у Мели­тин.
Пред кне­зом су сви ис­по­ве­ди­ли Хри­ста, осим Вик­то­ра, Је­роно­вог
ро­ђа­ка, ко­ји от­па­де од ве­ре. Сви су по­се­че­ни 298. го­ди­не. Не­ки
Хри­сант от­ку­пи од­се­че­ну Је­ро­но­ву гла­ву, са­хра­ни је и над њом по­диже
цр­кву. А Је­ро­но­ву од­се­че­ну ру­ку од­не­ли су ње­го­вој сле­пој мај­ци.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Вар­лам Ху­тин­ски Чу­до­тво­рац. Спо­мен па­да­ња
пе­пе­ла из ва­зду­ха. Сед­ми­ца 22. по Ду­хо­ви­ма. Глас 4.
Све­та му­че­ни­ца Те­са­ло­ни­ки­ја са Авк­том и Та­ври­о­ном. Препо­доб­ни
Ла­зар Га­ла­сиј­ски. Не­де­ља 22. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.

Понедељак
8/ 21 Новембар Уторак
9/ 22 Новембар
Са­бор Св. ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла – Аран­ђе­лов­дан
Љу­ди су ан­ге­ле пра­зно­ва­ли још од ста­рине,
али је то зна­ло да се из­о­кре­не у обожа­ва­ње
ан­ге­ла. Ла­о­ди­киј­ски по­ме­сни
са­бор је сво­јим 35. пра­ви­лом од­ба­цио
по­кло­ње­ње ан­ге­ли­ма и уста­но­вио њи­хово
пра­вил­но по­што­ва­ње. Да­на­шњи празник
је уста­но­вљен у IV ве­ку. У но­вем­бру
је за­то што је то 9. ме­сец од мар­та, ка­да
је би­ло ства­ра­ње све­та. А то опет због 9
ан­гел­ских чи­но­ва. По књи­зи „О не­беској
је­рар­хи­ји“ Све­тог Ди­о­ни­си­ја Аре­о­па­ги­та, ти чи­но­ви су: ше­сто­крили
Се­ра­фи­ми, мно­го­о­ки Хе­ру­ви­ми, бо­го­но­сни Пре­сто­ли, Го­спод­ства,
Си­ле, Вла­сти, На­ча­ла, Ар­хан­ге­ли и Ан­ге­ли. Вој­во­да це­ле ан­гел­ске
вој­ске је ар­хи­стра­тиг Ми­ха­и­ло. Ме­ђу ан­ге­ли­ма вла­да са­вр­ше­но јед­номи­сли­је,
јед­но­ду­шност и љу­бав. Сва­ки чо­век има свог ан­ге­ла чу­ва­ра.
Све­ти Нек­та­ри­је Егин­ски
Ро­дио се у Си­ли­ври­ји Тра­киј­ској 1846.
го­ди­не у си­ро­ма­шном до­му. За­мо­нашио
се у ма­на­сти­ру Хи­о­су 1876. го­ди­не.
Као епи­скоп Пен­та­пољ­ски, за крат­ко
вре­ме је сте­као ве­ли­ки углед и у на­ро­ду
и у Цр­кви. Али, по Бо­жи­јем Про­ми­слу,
стал­но је на­и­ла­зио на људ­ску не­прав­ду.
Сва ши­ка­ни­ра­ња под­но­сио је са ве­ли­ким
сми­ре­њем, кро­то­шћу и не­зло­би­во­шћу.
Стал­но тр­пе­ћи по­ни­же­ња, јак на ре­чи и
бла­ге на­ра­ви, оку­пио је око се­бе мно­ге уче­ни­ке, од обич­них љу­ди до
епи­ско­па и уни­вер­зи­тет­ских про­фе­со­ра. Осно­вао је ма­на­стир на острву
Еги­ни, не­да­ле­ко од Ати­не. Упо­ко­ји се 1920. го­ди­не. Ње­го­ве мо­шти
су 20 го­ди­на оста­ле це­ле, као да је за­спао, пу­шта­ју­ћи све­то ми­ро. Над
њи­ма не­бро­је­но љу­ди на­ла­зи ис­це­ље­ње, на­ро­чи­то бо­ле­сни од ра­ка.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Сед­ми­ца 23. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.
Све­ти му­че­ни­ци Они­си­фор и Пор­фи­ри­је. Пре­по­доб­ни Јо­ван Колов.
Пре­по­доб­на Ма­тро­на Ца­ри­град­ска. Пре­по­доб­ни Јев­ти­ми­је
До­хи­јар­ски и уче­ник му Нео­фит. Све­ти Си­ме­он Ме­та­фраст. Препо­доб­на
Те­ок­ти­са Па­ро­ска. Сед­ми­ца 23. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.

Среда
10/ 23 Новембар Четвртак
11/ 24 Новембар
Св. апо­сто­ли Олимп, Ераст, Ро­ди­он и дру­ги
Сви од Се­дам­де­се­то­ри­це. Ро­ди­он, Соси­па­тер
и Тер­ци­је пра­зну­ју се и дру­гих
да­ту­ма. Све­ти Ро­ди­он био је епи­скоп
Нео­па­тр­ски. Је­вре­ји су га ту­кли шта­пови­ма,
ка­ме­њем по усти­ма, бо­ли но­жеви­ма.
Све­ти Со­си­па­тер био је епи­скоп
Ико­ниј­ски, скон­чао је на Кр­фу. Обо­ји­ца
су би­ли срод­ни­ци апо­сто­ла Па­вла и он
их спо­ми­ње у по­сла­ни­ца­ма. Све­ти Терци­је
је био епи­скоп Ико­ниј­ски и скончао
је му­че­нич­ки. Све­ти Олимп је, као и Све­ти Ро­ди­он, био след­бе­ник
апо­сто­ла Пе­тра. Обо­ји­ца су по­се­че­ни истог да­на ка­да је и апо­стол Петар
рас­пет на­о­па­ко. Ераст је био нај­пре еко­ном цр­кве у Је­ру­са­лиму,
а по­том епи­скоп у Па­не­а­ди Па­ле­стин­ској. Кварт је био епи­скоп у
Беј­ру­ту. Мно­ге је при­вео Хри­сто­вој ве­ри, али је и мно­го по­стра­дао.
Све­ти краљ Сте­фан Де­чан­ски
Син кра­ља Ми­лу­ти­на и отац ца­ра Душа­на.
По на­ре­ђе­њу нео­ба­ве­ште­ног оца
у мла­до­сти је осле­пљен, а по на­ре­ђе­њу
ла­ко­ми­сле­ног си­на у ста­ро­сти уда­вљен.
Ка­да је осле­пљен, у хра­му на Ов­чем пољу
ја­вио му се Све­ти Ни­ко­лај, ко­ји му је
по­ка­зао ње­го­ве очи: „Сте­фа­не, не бој се,
ево тво­јих очи­ју на мо­ме дла­ну; у своје
вре­ме ја ћу ти их вра­ти­ти“. Ба­чен је
у за­то­че­ни­штво у ма­на­стир Пан­то­крато­ра
у Ца­ри­гра­ду. Под­ви­гом и му­дро­шћу, кро­то­шћу и бла­го­че­сти­вошћу,
тр­пе­љи­во­шћу и бла­го­ду­шно­шћу Сте­фан је над­ви­сио не са­мо све
мо­на­хе у ма­на­сти­ру, не­го и сав Ца­ри­град. На­кон пет го­ди­на, по­но­во
му се ја­вио Све­ти Ни­ко­лај и – он је про­гле­дао. Из бла­го­дар­но­сти Богу,
са­гра­дио је Ви­со­ке Де­ча­не. Му­че­нич­ки је скон­чао 1336. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ник Орест. Све­ти Нон, епи­скоп или­о­пољ­ски.
Сед­ми­ца 23. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5. Пост, уље.
Све­ти ве­ли­ко­му­че­ник Ми­на. Све­ти му­че­ни­ци Вик­тор и
Сте­фа­ни­да. Све­ти му­че­ник Ви­кен­ти­је Ђа­кон. Пре­по­доб­ни
Те­о­дор Сту­дит. Све­ти Уро­ши­ца, кнез срп­ски. Сед­ми­ца 23. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 5.

Петак
12/ 25 Новембар Субота
13/ 26 Новембар
Све­ти Јо­ван Ми­ло­сти­ви
Ро­ђен на Ки­пру, у хри­шћан­ској кнежев­ској
по­ро­ди­ци. Оже­нио се и имао
је де­цу. По Бо­жи­јем Про­ми­слу, упо­који­ли
су му се и де­ца и же­на. У вре­ме цара
Ира­кли­ја, иза­бран је за па­три­јар­ха
Алек­сан­дриј­ског. Цр­квом Хри­сто­вом
у Алек­сан­дри­ји упра­вљао је 10 го­ди­на.
Био је узор кро­то­сти, ми­ло­ср­ђа и чо­веко­љу­бља.
Слу­же­ћи јед­ном Све­ту Ли­турги­ју,
се­ти се да је је­дан кли­рик не­што љут
на ње­га. И он оста­ви Све­те Да­ро­ве, при­ђе том чо­ве­ку и па­де му пред
но­ге тра­же­ћи опро­штај. Ка­да су Пер­си­јан­ци на­па­ли на Ми­сир, укр­ца
се на ла­ђу за Ки­пар. Уз пут се раз­бо­лео и ка­да је сти­гао у сво­је род­но
ме­сто, пре­дао је ду­шу Го­спо­ду. Би­ло је то 620. го­ди­не. Чу­до­твор­не мошти
су му пре­не­те у Ца­ри­град, па Бу­дим­пе­шту и нај­зад у Прес­бург.
Све­ти Јо­ван Зла­то­у­сти
Ро­ђен у Ан­ти­о­хи­ји 354. го­ди­не. Кр­стио
га је па­три­јарх Алек­сан­дриј­ски Меле­ти­је.
Кад се за­мо­на­шио, на­пи­сао је
књи­гу „О све­штен­ству“. Та­да су му се
ја­ви­ли апо­сто­ли Јо­ван и Пе­тар и проре­кли
му ве­ли­ку слу­жбу, али и ве­ли­ко
стра­да­ње. Ка­да га је па­три­јарх Фла­вијан
ру­ко­по­ло­жио, сви су ви­де­ли бе­лог
го­лу­ба над ње­го­вом гла­вом. Па­три­јарх
Ца­ри­град­ски био је 6 го­ди­на, а по­том је
ми­си­о­на­рио Кел­ти­ма и Ски­ти­ма. Су­збио је си­мо­ни­ју, на­пи­сао на­рочи­ти
чин Све­те Ли­тур­ги­је, рас­ту­ма­чио Све­то Пи­смо. Цр­кви је оста­вио
мно­ге дра­го­це­не књи­ге сво­јих бе­се­да. Из­об­ли­чио је ца­ри­цу Ев­до­ки­ју,
и она га је два пу­та прог­на­ла. Пре­дао је ду­шу Го­спо­ду у из­гнан­ству, у
ме­сту Ко­ма­ни у Јер­ме­ни­ји. Те­ло му је у Ва­ти­ка­ну, а гла­ва у Мо­скви.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти про­рок Ахи­ја. Пре­по­доб­ни Нил Си­нај­ски. Пре­подоб­ни
Нил Ми­ро­то­чи­ви. Сед­ми­ца 23. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.
Пост, уље.
Све­ти му­че­ни­ци Ан­то­нин, Ни­ки­фор, Гер­ман и Ма­не­та. Пре­подоб­ни
му­че­ник Да­ма­скин. Сед­ми­ца 23. по Ду­хо­ви­ма. Глас 5.

Недеља
14/ 27 Новембар Понедељак
15/ 28 Новембар
Све­ти Гри­го­ри­је Па­ла­ма
По­ре­клом из ма­ло­а­зиј­ске пле­мић­ке
по­ро­ди­це. Отац му је био по­зна­ти чинов­ник
на дво­ру ца­ра Ан­дро­ни­ка II Пале­о­ло­га.
Свр­шив­ши свет­ске на­у­ке, ни­је
хтео у двор­ску слу­жбу, не­го је оти­шао у
Све­ту го­ру и за­мо­на­шио се. Под­ви­за­вао
се у Ва­то­пе­ду и Ла­ври. Во­дио је бор­бу
са је­ре­ти­ком Вар­ла­мом. За ми­тро­поли­та
Со­лун­ског иза­бран 1347. го­ди­не.
Про­сла­вљен и као под­ви­жник, и као
бо­го­слов, и као је­рарх, и као чу­до­тво­рац. Ја­вља­ли су му се Пре­све­та
Бо­го­ро­ди­ца, све­ти Јо­ван Бо­го­слов, све­ти Ди­ми­три­је, све­ти Ан­то­ни­је
Ве­ли­ки, све­ти Јо­ван Зла­то­уст, те ан­ге­ли Бо­жи­ји. Ње­го­во бо­го­сло­вље библиј­ски
је уте­ме­ље­но на чо­ве­ку као ду­хов­но-фи­зич­ком би­ћу. Упо­ко­јио
се 1360. го­ди­не. Мо­шти му по­чи­ва­ју у Со­лу­ну, у цр­кви ње­го­вог име­на.
Св. му­че­ни­ци Гу­ри­је, Са­мон и Авив
Гу­ри­је и Са­мон у вре­ме го­ње­ња под Лики­ни­јем
ни­су хте­ли да се од­рек­ну Христа,
му­че­ни су и по­се­че­ни. Авив је био
еде­ски ђа­кон. Умо­ри­ли су га у ва­три.
По­стра­да­ли су за Хри­ста у Еде­си 322.
го­ди­не. Хри­шћа­ни су ка­сни­је по­ди­гли
храм по­све­ћен овој тро­ји­ци му­че­ни­ка
и њи­хо­ве чу­до­твор­не мо­шти по­ло­жили
су у је­дан ков­чег. Је­дан вој­ник, Гот,
пре­ва­ри удо­ви­цу у Еде­си да ни­је жењен
и она му да­де кћер за же­ну. Ка­да се вра­тио у по­стој­би­ну, ову девој­ку
је др­жао по­ред сво­је за­ко­ни­те же­не као ро­би­њу, а ка­да му је
же­на умр­ла са њом је са­хра­нио и жи­ву ро­би­њу. Она се мо­ли­ла тро­јици
му­че­ни­ка да је спа­су, и жи­ву за­ко­па­ну у тре­нут­ку су је пре­не­ли у
Еде­су, где су је ују­тро на­шли у за­кљу­ча­ној цр­кви, крај њи­хо­вог гро­ба.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти апо­стол Фи­лип. Све­ти Ју­сти­ни­јан, цар ви­зан­тиј­ски.
Бо­жић­не по­кла­де. Не­де­ља 23. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6.
Све­ти му­че­ни­ци Ел­пи­ди­је, Мар­кел и Ев­сто­хи­је. Спо­мен
ико­не Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Ку­пја­тиц­ке. Сед­ми­ца 24. по Духо­ви­ма.
Глас 6. Бо­жић­ни пост, уље.

Уторак
16/ 29 Новембар Среда
17/ 30 Новембар
Све­ти апо­стол и је­ван­ђе­лист Ма­теј
Ца­ри­ник, син Ал­фе­јев. Го­спод га у Капер­на­у­му
по­звао: „Хај­де за мном. И
устав­ши оти­де за њим“ (Мт. 9, 9). Пропо­ве­дао
је Је­ван­ђе­ље у Пар­ти­ји, Ми­ди­ји
и Ети­о­пи­ји, где је за епи­ско­па по­ста­вио
Пла­то­на. Ка­да је кр­стио же­ну и си­на
кне­за те обла­сти, овај се ра­ср­ди. Једна
стра­жа чу Апо­сто­ла, али га не ви­де,
дру­га за­сле­пе, те кнез оде за ње­га, али
осле­пе од ја­ке све­тло­сти. Све­ти­тељ му
вра­ти вид, али овај га ухва­ти. Ни­је мо­гао да га уби­је све док се Апостол
ни­је по­мо­лио Бо­гу да му узме ду­шу. Ка­сни­је се кнез рас­ка­јао,
при­мио је чин све­ште­ни­ка и ка­да се епи­скоп Пла­тон упо­ко­јио, Свети
апо­стол Ма­теј му се ја­вио и по­са­ве­то­вао га да при­ми епи­скопски
чин. Све­ти Ма­теј је на­пи­сао Је­ван­ђе­ље, на хе­бреј­ском је­зи­ку.
Све­ти Гри­го­ри­је Чу­до­тво­рац
Ро­ђен од ро­ди­те­ља не­зна­бо­жа­ца, из­учио
је је­лин­ску и ми­сир­ску фи­ло­со­фију,
али спо­знав­ши њи­хо­ву не­до­вољ­ност
обра­тио се Хри­сто­вом уче­њу. Кр­стио
га је ар­хи­е­пи­скоп Алек­сан­дриј­ски Орегон.
По­том се уда­љио у пу­сти­њу на
под­виг. Епи­скоп Ама­сиј­ски Фи­дим је
хтео да га по­све­ти за епи­ско­па у Ке­сари­ји,
али све­ти­тељ то про­зре, па се крио
по пу­сти­њи све док му се ни­су ја­ви­ли
Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца и Све­ти Јо­ван Бо­го­слов, ко­ји му је уру­чио Символ
Ве­ре, по­знат као Гри­го­ри­јев. Ка­да је до­шао на епи­скоп­ски трон у
Ке­са­ри­ји, за­те­као је не­зна­бо­жач­ки град са са­мо 17 хри­шћа­на. Ка­да
се упо­ко­јио у ду­бо­кој ста­ро­сти, 270. го­ди­не, оста­вио је Ке­са­ри­ју као
хри­шћан­ски град са са­мо 17 не­зна­бо­жа­ца. Не­бро­је­на су ње­го­ва чу­да.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Сер­ги­је Ма­ло­пи­неж­ски. Сед­ми­ца 24. по Ду­хови­ма.
Глас 6. Бо­жић­ни пост, уље.
Пре­по­доб­ни Ни­кон Ра­до­ње­шки. Пре­по­доб­ни Ге­на­ди­је Ва­топед­ски.
Све­ти Мак­сим, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Сед­ми­ца 24. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Бо­жић­ни пост, во­да.

Кај мак ча лан – ка пи ја сло бо де
Кај мак ча лан је ве ли ки пла нински
ма сив ко ји сво јом ви сином
над ви ша ва све бли же и
да ље пла ни не, а ње го ва пле ћа за врша
ва ју се са два ра ме на. Де сно ра ме
је ви ше, са глав ном ко том 2.525, а
ле во је ни же са ко том 2.517.
Од де сног ра ме на ка се ве ро и стоку
про те же се ко са Ко чо беј ко ја је,
та ко ђе, ду бо ка, чи ји су бо ко ви бла го
ве за ни са Кај мак ча ла ном ве о ма поде
сан пра вац за удар ра ди осва ја ња
ове огром не пла ни не
Ле во ра ме је, као што смо ре кли,
ни же, и од мах по за ди ње га на ла зи
се Си ва сте на, а да ље Стар ков гроб
и Цр на ре ка, где су два не при ја тељска
мо ста. На јед ном су Нем ци, који
др же фронт пре ма Фран цу зи ма на
де сној оба ли Цр не ре ке, а на дру гом
Бу га ри, код се ла До бро ве на.
Ва жно је ис та ћи да се од глав них
вр хо ва Кај мак ча ла на те рен спу шта
ка Кај мак ча лан ској ре ци, чи не ћи
јед ну ка ме ни ту те ра су на ко јој су Буга
ри из гра ди ли сво је пр ве стре љач ке
ро во ве, а по за ди њих по ди гли и друге
од брам бе не ли ни је, та ко да је овај
по ло жај за и ста пред ста вљао те шко
осво ји ву твр ђа ву, на зва ну „Бо ри сов
град“.
По ред ко те 2.517 иде пут од Кајмак
ча ла на по ред Си ве сте не, преко
Стар ко вог гро ба, на мост код
До бро ве на.
За у зе ће Кај мак ча ла на мо же се поде
ли ти на два пе ри о да. Пр ви, бор ба
Дрин ске ди ви зи је од 10. до 15. септем
бра, и дру ти, бор ба исте ди ви зи је у
чи јем са ста ву је До бро во љач ки од ред,
ко ји је, у ства ри, за у зео Кај мак ча лан.
По за вр ше ној кон тра о фан зи ви I
и III на ше ар ми је, не при ја тељ је био
по ти снут на сво је по ла зне по ло жа је.
За ово вре ме на фрон ту Дрин ске диви
зи је ни је до шло до те шких бор би,
ве ро ват но за то што Бу га ри та мо нису
рас по ла га ли са до вољ ним сна гама
ко је су ан га жо ва ли у бор ба ма на
Че гањ пла ни ни и Гор ни че ву. Би ло је
са мо сла би јих бор би, где су Бу га ри
ус пе ли да од ба це пред стра жу пу ко ва
Дрин ске ди ви зи је, са де сне на ле ву
оба лу Кај мак ча лан ске ре ке.
Дрин ска ди ви зи ја пре у зе ла је напад
око 10. сеп тем бра и пот по мог нута
сна жном ар ти ље риј ском ва тром
ус пе ла је да по ти сне не при ја тељ ске
пред стра жне де ло ве и да по ди ђе ка
те ра си, где је би ла глав на бу гар ска
од брам бе на ли ни ја.
И 11. сеп тем бар на фрон ту Дринске
ди ви зи је про шао је у ве ли ком неми
ру, јер је на ша ар ти ље ри ја про дужи
ла још ја че сво је ва тре но деј ство.
Тих да на Кај мак ча лан је ли чио на
жи ви вул кан, ко ји смо ми, до бро вољци
из до ли не Ле ри на, гле да ли и пита
ли се: ко ја ли је то пла ни на за паље
на у стра шној би ци?

Артиљерци на положају
Пе ша диј ски на пад про ду жен је и
12. сеп тем бра. Дрин ска ди ви зи ја вође
на успе шном на шом ар ти ље ријском
ва тром ус пе ла је, у то ку овог
да на, да осво ји све не при ја тељ ске
од брам бе не ли ни је и до ђе ис пред
глав них ви со ва (ко та) Кај мак ча ла на.
Али, пу ко ви Дрин ске ди ви зи је, то га
да на, ни су ус пе ли да осво је цео Кајмак
ча лан и њи ме у пот пу но сти да
овла да ју.
Око 16. ча со ва на ши ар ти ље ријски
осма тра чи за па зи ли су јед ну јачу
не при ја тељ ску ко ло ну ко ја се од
Фло ке при бли жа ва Кај мак ча ла ну и
њу су од мах ста ви ли под ва тру, али
ка ко је сав те рен био ка ме нит и стрм,
Бу га ри су на шли за кло на. Ово је већ
био ја сан на го ве штај да не при ја тељ
не ће ла ко усту пи ти Кај мак ча лан. Зато
су 17. и 4. пе ша диј ски пук, ко ји су
би ли у пр вом бор бе ном ре ду, од мах
пред у зе ли утвр ђи ва ње и би ли на бојном
опре зу, ка ко их не би из не на дио
евен ту ал ни бу гар ски на пад.
У ме ђу вре ме ну, не ко је из ве стио
ко ман дан та ди ви зи је Кр сту Сми љани
ћа (го во ри се да је то био ко мандант
5. пе ша диј ског пу ка са Ко чо беја)
да је Кај мак ча лан за у зет. Раз у ме
се да је ко ман дант ди ви зи је од мах
из ве стио да ље, та ко да је овај из вештај
сти гао и до на ше Вр хов не коман
де и, на кра ју, до шао до ге не ра ла
Са ра ја, ко ман дан та са ве знич ке војске
на Бал ка ну. Из ве штај је гла сио:
„12. сеп тем бра 1916. го ди не, за слугом
Дрин ске ди ви зи је, за у зет је Кајмак
ча лан“. На жа лост, овај из ве штај
био је нео сно ван и не та чан...
Из не на да, по сле по ла но ћи 13.
сеп тем бра Бу га ри су из вр ши ли ју риш
на 17. и 4. пе ша диј ски пук Дрин ске
ди ви зи је, упа да ју ћи са ба јо не ти ма и

бом ба ма пра во у на ше ро во ве та ко
да је на стао је дан ужа сан, кр вав окршај
да се ни је зна ло ни ко ко га би је и
уби ја, јер је све би ло у по мр чи ни.
Свој ју риш су Бу га ри пот хра њи вали
но вим ју ри шним та ла си ма, ко ји
су на кра ју при ну ди ли оба на ша пу ка
на не у ред но по вла че ње. У ово ме нади
ра њу Бу га ри су за ро би ли ро вов ску
ба те ри ју Дрин ске ди ви зи је, чи ју су
по слу гу са ко ман ди ром и вод ни ци ма
из бо ли ба јо не ти ма.
При овој огор че ној бор би ста реши
не оба пу ка су по ка за ле не из мерну
хра брост, а на ро чи то су се ис такли
ко ман дан ти 17. и 4. пу ка ко ји су
сво јим при су ством за др жа ва ли војни
ке да не бе же.
Пу ков ник Алек са Стој шић, коман
дант 17. пу ка, иако је био ра њен
у ру ку, ни је на пу стио бо ји ште, не го
је остао за др жа ва ју ћи сво је вој ни ке
ре чи ма:
„Не бе жи те ју на ци! Ваш ко мандант
је са ва ма!“
То исто је учи нио и ко ман дант 4.
пу ка Во ји слав Па вло вић, пу ков ник.
Оба ко ман дан та ус пе ла су да задр
же сво је вој ни ке у по ла зном ро ву,
али ове коб не но ћи Дрин ска ди ви зија
је из гу би ла 1850 вој ни ка и офи цира.
Ка да се узму у об зир те шке борбе
прет ход них да на, ко је је во ди ла
Дрин ска ди ви зи ја, с пра вом се мо же
ре ћи да је она са да, из гу бив ши ве лики
број љу ди, по ста ла те жак ин ва лид,
не спо соб на без ту ђе по мо ћи за би ло
ка кве ак ци је.
Док су се од и гра ва ле бор бе код
Дрин ске ди ви зи је на Кај мак ча ла ну, Добро
во љач ки од ред био је у до ли ни Лери
на, по ти ску ју ћи не при ја те ља од желе
знич ке ста ни це Ле рин ка Са ку ље ву.
Око 12. ча со ва 14. сеп тем бра одре
ду је на ре ђе но да пре ки не бор бу и
да свој фронт пре да ко њич кој ди визи
ји, а он да од мар шу је на Кај мак чалан
и да се ста ви под ко ман ду Дринске
ди ви зи је.
По сле не пре кид ног мар ша по
пла нин ском те ре ну, у тра ја њу од око
три де сет ча со ва, До бро во љач ки одред
сти гао је на Јур ке кур бе ле ри где
је 15. сеп тем бра у пр вим ча со ви ма
но ћи из вр шио сме ну 17. и 4. пу ка
Дрин ске ди ви зи је.
До бро во љач ки од ред имао је два
ба та љо на у пр вом бор бе ном ре ду и
је дан у ре зер ви. Де сно од До бро вољач
ког од ре да на ла зи ла су се два бата
љо на 7. пе ша диј ског пу ка, а ле во је
био 6. пук, пре ма Стар ко вом гро бу и
Си вој сте ни.
Пр ва ноћ на по ло жа ју про ве де на
је до ста мир но, јер су Бу га ри, приме
тив ши на шу сме ну, по вре ме но извр
ша ва ли ва тре не пре па де, ви чу ћи и
оно сво је „Уре-е-е! Уре-е-е!“, док су
до бро вољ ци све ово мир но по сматра
ли, си гур ни да ће сва ки не при јате
љев на пад од би ти.
И 16. сеп тем бар про ве ден је у рела
тив ном ми ру, са мо што је ко мандант
2. че те мог ба та љо на Пе тар Кларић,
Хер це го вац, у плит ком ро ву,
по го ђен не при ја тељ ским мет ком на
ме сту по ги нуо.
У то ку но ћи 17. сеп тем бра до биве
на је ди ви зиј ска за по вест за за у­
зе ће Кај мак ча ла на. За по вест је вр ло
струч но из гра ђе на и ис пла ни ра на
до у тан чи не шта ко ја је ди ни ца има
да ра ди, а на ро чи то ар ти ље ри ја. По
њој, на пад на Кај мак ча лан је имао
по че ти 17. сеп тем бра ују тро. У дневној
за по ве сти би ла је јед на тач ка, по

мо ме ми шље њу, фа тал на, а ко ја је
гла си ла: „Ко ман дант ди ви зи је на реди
ће ју риш“. Фа тал на је за то што је
ко ман дант ди ви зи је уда љен на не коли
ко ки ло ме та ра од пр вог бор бе ног
ре да, те ни је у ста њу да иза бе ре прави
мо ме нат за ко ман ду ју ри ша. Та ко
шта мо гло је са мо да бу де у јед ном
ро вов ском ра ту, а не ма не вар ском,
ко ји се во ди на ве ћој ши ри ни и ве ликој
уда ље но сти ко ман дан та.
Зо ра је на го ве сти ла ле по вре ме
17. сеп тем бра. Дан је осва нуо ве дар,
без ијед ног обла ка, што је ре дак случај
у ви со ким пла ни на ма, ко је има ју
сво јих вре мен ских ћу ди. Би ли смо
уве ре ни да ће цео овај дан би ти ведар
и сун чан и да ће мо има ти ве ли ке
сре ће у бор би.
Око шест ча со ва ују тру на ша арти
ље ри ја је огла си ла по че так на пада,
да би по ста ја ла све ја ча и гро мови
ти ја, та ко да је већ око осам ча со ва
не при ја тељ ска ар ти ље ри ја пре ста ла
га ђа ње, јер је би ла ућут ка на или униште
на? На ша ла ка ар ти ље ри ја ру шила
је жи ча не пре пре ке и не при ја тељске
ро во ве, док је те шка и ха у бич на
ар ти ље ри ја има ла сво је да ље ци ље ве,
али с вре ме на на вре ме и она је прено
си ла сво ју ва тру на пр ве и дру ге
не при ја тељ ске од брам бе не ли ни је.
Из на ших ро во ва кроз обла ке дима
по сма тра ли смо ка ко не при ја теље
ви бор ци и оруж је ле те у ва здух,
за јед но са ка ме њем и зе мљом. Ужива
ли смо у на шем успе ху и пи та ли
се: от куд нам та ква уби тач на моћ
и над моћ ност у ар ти ље ри ји? Јер се
на ша ар ти ље ри ја про сто так ми чи ла
ко ће ви ше да ис па ли гра на та, та ко
да је код не ких од уси ја но сти до шло
и до пр ска ња то пов ских це ви. Једна
фран цу ска ба те ри ја, ко ја је би ла
од мах по за ди мо га стре љач ког ро ва,
као по мах ни та ла, га ђа ла је не при јате
ља. Њен ко ман дир, Фран цуз, коман
до вао је са мо: „Ва тра! Ва тра!“
Кај мак ча лан је био сав у ди му и
екс пло зи ји. Ви со ки стуб од екс плози
ја и пра ши не ди зао се у ва здух и
ли чио је на жи ви кра тер, баш она кав
ка кав смо ми гле да ли из Ле ри на.
Уко ли ко је дан ви ше од ми цао, наша
ар ти ље риј ска ва тра би ва ла је све
сил ни ја. На ши до бро вољ ци го ре ли су
од не стр пље ња да се по ђе на ју риш.
Ко ман дир 3. че те, ко мит ски војво
да Ми ли во је Ди нић, Кра гу јев чанин,
ко ји се на ла зио на де сном крилу,
имао је при ли ке да ви ди шта се
де ша ва у не при ја тељ ским ро во ви ма,
где су ста ре ши не ре вол ве ри ма примо
ра ва ле упла ше не вој ни ке да не
по бег ну из сво јих по ло жа ја. За то је
Ди нић пр ви зах те вао да се по ђе на
ју риш, а до био је од го вор да ће ово
ди ви зи ја, по за по ве сти, на ре ди ти.
Око 14 ча со ва ар ти ље риј ска ва тра
до сти гла је вр ху нац, од ди ма и експло
зи је на бо ји ште спу шта ла се тамна
за ве са. По је ди ни бу гар ски вој ници
и да ље су по ку ша ва ли да по бег ну
док су их њи хо ви офи ци ри ре вол вери
ма вра ћа ли на зад.
Та кво ста ње се ни је ви ше мо гло
из др жа ти и де се тар ко ји је био на
крај њем де сном кри лу 3. че те, до бро
осмо трив ши си ту а ци ју у не при ја тељском
ро ву, ни је ви ше мо гао из др жати
већ је ко ман до вао:
„Ју риш! На пред!“
За трен ока де се ти на се на шла у
не при ја тељ ском ро ву, об ра чу на ва јући
се са мо ба јо не том и бом бом. Тај
при мер при хва ти ле су од мах су сед­

Српски официр на гробу сина јединца на Кајмакчалану 1916.
не де се ти не и че те, та ко да је цео први
бор бе ни ред са 3. и 2. ба та љо ном
кре нуо на ју риш, без до би је ног на ређе
ња ко ман дан та од ре да и ди ви зи је.
Пла ни ном се ори ло са мо на ше
„Ура! Ура!“ и по че ли смо са бом ба ма
и ба јо не ти ма већ уска ка ти у не прија
тељ ске ро во ве. Ис пред ме не бе жао
је је дан Бу га рин, ко ји се окре нуо и
по ку шао да ме пу шком устре ли, али
га је мој ор до нанс Ми лош Во ји но вић
пред у хи трио и убио.
У тре нут ку ка да смо упа ли у бугар
ске ро во ве, ма гла се са вр хо ва
Кај мак ча ла на и До брог по ља, по че ла
спу шта ти као авет на ње го ве па ди не
где су се од и гра ва ле нај дра ма тич није
бор бе. Ми, вој ни ци, ту из не над ну
при род ну по ја ву на зи ва мо: „Њ. В.
Слу чај!»“
Иако је ма гла већ гу сто пре покри
ла цео по ло жај, на ши вој ни ци у
ју ри шу се ни су за у ста вља ли, не го су
уз стал но и не пре кид но „Ура-а-а!“
хр ли ли на пред уз ви ку ју ћи:
„На пред, бра ћо, у Отаџ би ну!“
У овом там ном и за глу шном просто
ру од на ших ми тра ље за и ар ти љери
је те шко се што мо гло ра за бра ти
и чу ти, али се ћам се да ми је, ипак,
кроз ову ха о тич ну ат мос фе ру до про
за чу ђе ни глас Вој во де Ву ка ко ји је
ви као:
„Ко је на ре дио ју риш? Ко је на редио
ју риш?“
Али ка да је ви део да су оба ба таљо
на у ју ри шу, без да љег окле ва ња
Вој во да Вук је из свег гла са по ви као:
„На пред, на ју риш!“
А за тим је Вој во да Вук на ре дио
сво јој ре зер ви да по ђе за њим.
Сед ми пе ша диј ски пук, под коман
дом пу ков ни ка, ка сни је ге не ра ла
Јо ва на Јо ва но ви ћа, ко ји је био од нас
де сно, ни је по шао на ју риш, по свој
при ли ци, у оче ки ва њу на ре ђе ња од

ко ман дан та ди ви зи је. Или, мо жда,
сед ми пе ша диј ски пук ни је по шао на
ју риш за то што је би ла ма гла, па нас
мо жда ни је ви део у на ди ра њу што је,
ипак, ма ла ве ро ват но ћа, јер је си гурно
мо рао да чу је на ше уз ви ке: „Ура,
ура! На пред у Отаџ би ну!“
У овом за ма гље ном про сто ру Војво
да Вук се од лу чио да ме ња пра вац
свог на па да, ко ји је тре ба ло да бу де
упу ћен ка Си вој сте ни и ко ти 2.517.
И про ди ре сам, на сво ју ру ку, ис пољив
ши по ред лич не и ве ли ку ко мандант
ску хра брост, ка обе ма глав ним
ко та ма Кај мак ча ла на, јер је знао да
кад њих осво ји за у зет је и до тле „неосво
ји ви Бо ри сов град“.
Из овог из ла га ња сва ко ме ће би ти
ја сно, а свим бор ци ма Дрин ске и Дунав
ске ди ви зи је би ло је по зна то, да
је Кај мак ча лан за у зео 17. сеп тем бра
1916. До бро во љач ки од ред Вој во де
Ву ка уз по моћ ар ти ље ри је, те му ову
част ни ко не мо же оспо ри ти.
Ка да је у овом на ди ра њу Вој во да
Вук на и шао на ко ман дан та Дру гог
ба та љо на Ра до ја Пан ти ћа, за чу дио
се ви дев ши га ка ко кле чи, кр сти се и
љу би зе мљу.
„На пред Ра шо, на пред!“ – ко мандо
вао је за чу ђе ни Вој во да Вук.
„Вој во до – ре че Пан тић свом
прет по ста вље ном – ово је на ша земља,
мо лим те клек ни и ти и по љу би
је, јер знај да је од овог ча са Ка пи ја
сло бо де отво ре на.
До 16. ча со ва 17. сеп тем бра 1916.
Бу га ра ви ше ни је би ло на Кај мак чала
ну. Ње го вим за у зе ћем отво ре на је
Спомен капела на Кајмакчалану
Ка пи ја сло бо де, ода кле се по че ла води
ти бит ка на на шој те ри то ри ји.
Од ред је остао на Кај мак ча ла ну
до око 20 ча со ва, обез бе ђу ју ћи се десно
пре ма Ко чо бе ју сво јим Пр вим
ба та љо ном.
Ка да је сти гао ко ман дант Пр вог
ба та љо на 7. пе ша диј ског пу ка ма јор
Ду шан Не дељ ко вић, ко ман дант Добро
во љач ког од ре да Вој во да Вук му
је пре дао Кај мак ча лан уз по твр ду.
По сле овог, по че ло је по ме ра ње улево
пре ма Си вој сте ни, где је До брово
љач ки од ред за у зео но ви по ло жај
за на пад.
Све ти слав Кре ја ко вић
(Гол го та и вас крс Ср би је 1916-1918.)

Децембар

Четвртак
18/ 1 Децембар Петак
19/ 2 Децембар
Све­ти му­че­ник Пла­тон
Из Ан­ки­ре Га­ла­тиј­ске, ро­ђен у хришћан­ској
по­ро­ди­ци и вас­пи­тан у хришћан­ском
ду­ху. Јав­но је ис­по­ве­дао и
про­по­ве­дао Хри­ста и из­об­ли­ча­вао идоло­по­клон­ство.
Због то­га је из­ве­ден на
суд пред на­чел­ни­ка Агри­пи­на. Ка­да га
на­чел­ник, на­кон што га ста­ви на му­ке,
по­че са­ве­то­ва­ти да се по­кло­ни идо­лима
и са­чу­ва жи­вот, Све­ти Пла­тон му одго­во­ри:
„Две су смр­ти, јед­на вре­ме­на а
дру­га веч­на; та­ко су и два жи­во­та, је­дан крат­ко­вре­ме­ни а дру­ги беско­нач­ни“.
Та­да Агри­па на­ре­ди да му на об­на­же­но те­ло ста­ве ужа­ре­ну
гво­зде­ну ђу­лад, па да му де­ру ко­жу у ка­ји­ше­ви­ма. По­том су га ба­ци­ли
у там­ни­цу, где је 18 да­на про­вео без хра­не и во­де. Пре­дао је ду­шу Госпо­ду
Ису­су Хри­сту око 266. го­ди­не, ка­да су му ма­чем од­ру­би­ли гла­ву.
Све­ти про­рок Ав­ди­ја
Ро­дом из се­ла Ви­та­ха­рам­ска, од си­хемских
пре­де­ла. Жи­вео је око 900 го­ди­на
пре Хри­ста на дво­ру изра­иљ­ског ца­ра
Аха­ва, где је био до­мо­у­пра­ви­тељ. Када
је цар од­сту­пио од по­што­ва­ња Бо­га и
при­кло­нио се идо­ло­по­клон­ству, Ав­ди­ја
ни­је по­шао ње­го­вим при­ме­ром. А ка­да
зла ца­ри­ца Је­за­ве­ља, због Све­тог проро­ка
Или­је, по­ди­же хај­ку на све Бо­жи­је
про­ро­ке, Ав­ди­ја са­бра њих сто­ти­ну, сакри
их у две пе­ћи­не где их је хра­нио. Ав­ди­ја је био са­вре­ме­ник ве­ли­ког
про­ро­ка Или­је, ко­јег је ве­о­ма по­што­вао и слу­шао, и у све­му сле­до­вао,
као ње­гов уче­ник. Оста­вио је књи­гу про­ро­чан­ста­ва и у њој ме­си­јанско
про­ро­штво: о спа­се­њу од Си­о­на и о цар­ству Го­спод­њем, од­но­сно
о Но­во­за­вет­ној Цр­кви. Упо­ко­јио се мир­но. Са­хра­њен је у Са­ма­ри­ји.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Ро­ман и Ва­рул. Сед­ми­ца 24. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 6. Бо­жић­ни пост, уље.
Све­ти му­че­ник Вар­лам. Пре­по­доб­ни Вар­лам и Јо­а­саф Царе­вић.
Све­ти му­че­ник Или­о­дор. Сед­ми­ца 24. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 6. Бо­жић­ни пост, во­да.

Субота
20/ 3 Децембар Недеља
21/ 4 Децембар
Пре­по­доб­ни Гри­го­ри­је Де­ка­по­лит
Ро­ђен у Ири­но­по­љу, у Де­ка­по­љу Исавриј­ском,
на ју­гу Ма­ле Ази­је, од ро­дите­ља
по­зна­тих и бла­го­че­сти­вих, Сер­ги­ја
и Мар­те. Ка­да је имао 8 го­ди­на, да­ли
су га на шко­ле, где је до­бро из­у­чио Свето
Пи­смо. А ка­да је по­стао пу­но­ле­тан,
ро­ди­те­љи су хте­ли да га оже­не, али он
по­бе­же у пу­сти­њу и за­мо­на­ши се. Живео
је у ви­ше ме­ста: у Ви­зан­ти­ји, Ри­му,
на Олим­пу у Ма­лој Ази­ји... Где год да је
био, за­ди­вља­вао би љу­де сво­јим под­ви­зи­ма и чу­ди­ма. И где год је
био, по­ка­зао се рев­но­сним бор­цем за по­што­ва­ње све­тих ико­на. Јавља­ли
су му се ан­ге­ли Бо­жи­ји, гле­дао је њи­хо­ву ле­по­ту и умил­но поја­ње.
До­га­ђа­ло се да га оза­ри не­бе­ска све­тлост. Жи­вео је бо­го­у­год­но
и ду­го. Пре­дао је ду­шу сво­ју Го­спо­ду мир­но у IX ве­ку, у Ца­ри­гра­ду.
Ва­ве­де­ње Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це
Ка­да је Пре­све­та Дје­ва на­пу­ни­ла 3 годи­не,
ње­ни ро­ди­те­љи Јо­а­ким и Ана одве­ли
су је у Је­ру­са­лим, да је пре­да­ју Богу
на слу­жбу, ка­ко су то би­ли обе­ћа­ли.
На­пред су ишле де­ви­це са за­па­ље­ним
све­ћа­ма, па он­да Пре­све­та Дје­ва ко­ју
су во­ди­ли отац и мај­ка, па мно­го­бројни
срод­ни­ци и при­ја­те­љи, сви са све­ћама.
У хра­му је до­че­ка пр­во­све­ште­ник
За­ха­ри­је, отац Јо­ва­на Пре­те­че, и уве­де
је у Све­ти­њу над Све­ти­ња­ма, где су са­мо пр­во­све­ште­ни­ци ула­зи­ли,
и то са­мо јед­ном го­ди­шње. Пре­све­та Дје­ва је при хра­му оста­ла 9 годи­на.
У ме­ђу­вре­ме­ну су јој се упо­ко­ји­ли ро­ди­те­љи и хте­ла је у хра­му
да оста­не до кра­ја жи­во­та, за­ве­то­ва­на Бо­гу на дев­стве­ност. То је би­ло
про­тив­но за­ко­ну, па су је пре­да­ли ње­ном срод­ни­ку Јо­си­фу да је чу­ва.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Прокл, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­ти му­че­ни­ци Јев­ста­тије,
Те­спе­си­је и Ана­то­ли­је. Све­ти Исак, ар­хи­е­пи­скоп јер­мен­ски.
Све­те три де­ви­це. Прет­пра­зни­штво Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­го­роди­це.
Сед­ми­ца 24. по Ду­хо­ви­ма. Глас 6. Бо­жић­ни пост, ри­ба.
Не­де­ља 24. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Бо­жић­ни пост, ри­ба.

Понедељак
22/ 5 Децембар Уторак
23/ 6 Децембар
Св. ап. Фи­ли­мон, Ап­фи­ја, Ар­хип и Они­сим
Све­ти Фи­ли­мон био је уче­ник апо­сто­ла
Па­вла ко­ји га је, дир­љи­вом по­сла­ни­цом,
из­ми­рио са ње­го­вим ро­бом Они­си­мом.
По­том је Фи­ли­мон по­ста­вљен за еписко­па
у Га­зи, а Они­сим, ка­сни­је, у Ефесу.
Ар­хип је та­ко­ђе био уче­ник апо­сто­ла
Па­вла. Ап­фи­ја је Фи­ли­мо­но­ва же­на. У
вре­ме пра­зни­ка „бо­ги­ње“ Ар­те­ми­де, сви
вер­ни у Ко­ло­су би­ли су са­бра­ни у Фили­мо­но­вом
до­му, где су их не­зна­бо­шци
ухва­ти­ли и Фи­ли­мо­на, Ап­фи­ју и Ар­хи­па, као во­ђе, пре­ту­кли и по­том
за­ко­па­ли у зе­мљу до по­ја­са, где су их ка­ме­но­ва­ли. Фи­ли­мон и Ап­фија
су та­ко скон­ча­ли, а Ар­хи­па, је­два жи­вог, из­ву­кли су и да­ли де­ци да
га из­бо­ду но­же­ви­ма. По­стра­да­ли су у вре­ме ца­ра Не­ро­на. Све­ти Онисим,
већ ста­рац, по­гу­бљен је у Ри­му 109. го­ди­не, у вре­ме ца­ра Тра­ја­на.
Све­ти Ам­фи­ло­хи­је Ико­ниј­ски
Ро­ђен у Ке­са­ри­ји Ка­па­до­киј­ској, земљак
и при­ја­тељ Све­тог Ва­си­ли­ја Ве­ликог.
Мај­ка Све­тог Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва,
Све­та Но­на, ро­ђе­на му је тет­ка по оцу.
У ра­ној мла­до­сти се по­ву­као у јед­ну пеште­ру,
где је као от­шел­ник по­жи­вео 40
го­ди­на, а он­да је на чу­де­сан на­чин Богом
иза­бран и од ан­ђе­ла по­све­ћен за
епи­ско­па Ико­ниј­ског. Уче­ство­вао је на
II Ва­се­љен­ском Са­бо­ру. Рев­но­сно се
бо­рио про­тив Ма­ке­до­ни­је­ве је­ре­си, те про­тив ари­ја­на­ца и Ев­но­мија.
По ње­го­вом зах­те­ву је цар Те­о­до­си­је ис­те­рао ари­јан­це из свих градо­ва
у ца­ре­ви­ни, и та­ко очи­стио Цр­кву од ових је­ре­ти­ка. По­ред многих
оба­ве­за, Све­ти Ам­фи­ло­хи­је је на­пи­сао и не­ко­ли­ко књи­га о ве­ри.
Пре­дао је ду­шу сво­ју Го­спо­ду мир­но, у ду­бо­кој ста­ро­сти, 395. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та му­че­ни­ца Ки­ки­ли­ја (Ци­ци­ли­ја). Све­ти Ка­лист, па­тријарх
ца­ри­град­ски. Све­ти му­че­ник Ме­ниг­нос. Све­ти пра­вед­ни
Ми­ха­ил Вој­ник. По­пра­зни­штво Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­го­роди­це.
Сед­ми­ца 25. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Бо­жић­ни пост, уље.
Све­ти Гри­го­ри­је, епи­скоп акра­гант­ски. Све­ти Алек­сан­дар
Нев­ски. Све­ти Ми­тро­фан, епи­скоп во­ро­ње­шки. По­пра­зништво
Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 25. по Ду­хови­ма.
Глас 7. Бо­жић­ни пост, уље.

Среда
24/ 7 Децембар Четвртак
25/ 8 Децембар
Све­та ве­ли­ко­му­че­ни­ца Ека­те­ри­на
Кћер­ка ца­ра Кон­сте. Жи­ве­ла је у Алексан­дри­ји.
У јед­ној ви­зи­ји Све­та Ека­тери­на
при­ми пр­стен од са­мог Го­спо­да,
као Ње­го­ва не­ве­ста. Тај пр­стен јој је и
да­нас на ру­ци. Из­у­чи­ла је фи­ло­со­фију,
ме­ди­ци­ну, ре­то­ри­ку и ло­ги­ку. А била
је и нео­бич­но те­ле­сно ле­па. Кад изоб­ли­чи
ње­го­во идо­ло­по­клон­ство, цар
Мак­сен­ци­је по­зва 50 му­дра­ца да се са
њом пре­пи­ру о ве­ри, али она их надму­дри.
Цар их све ба­ци у огањ, где они ис­по­ве­ди­ше Хри­ста. У там­ници
Све­та Ека­те­ри­на при­ве­де Хри­сту вој­во­ду Пор­фи­ри­ја и 200 вој­ника,
па и са­му ца­ри­цу. Сви су по­се­че­ни. На кра­ју и она, по­сле ве­ли­ког
му­че­ња. По­се­че­на је 310. го­ди­не, ка­да јој је би­ло 18 го­ди­на. Из те­ла
јој је уме­сто кр­ви по­те­кло мле­ко. Чу­до­твор­не мо­шти су јој на Си­на­ју.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Кли­мент
Ро­ђен у Ри­му, од цар­ских ро­ди­те­ља. Мајка,
два бра­та и отац су му се из­гу­би­ли
на Ис­то­ку. Ка­да је по­шао да их тра­жи, у
Алек­сан­дри­ји је упо­знао апо­сто­ла Варна­ву.
Бра­ћа Фа­у­стин и Фа­у­сти­ни­јан су
му већ би­ли код апо­сто­ла Пе­тра, ко­ји
му на­ђе мај­ку као ста­ри­цу про­сја­ки­њу,
па он­да и оца. Апо­стол Пе­тар га је, пре
не­го што је рас­пет на кр­сту, по­ста­вио за
епи­ско­па у Ри­му. Цар Тра­јан га је проте­рао
у Хер­сон, где је на­шао 2.000 хри­шћа­на ко­ји су те­са­ли ка­мен на
без­вод­ном ме­сту. Све­ти­тељ им из­ве­де во­ду. Обра­тио је у хри­шћанство
то­ли­ко не­вер­них жи­те­ља тог кра­ја да је за го­ди­ну да­на ту по­дигну­то
75 цр­ка­ва. Све­ти Кли­мент је уто­пљен у мо­ре 101. го­ди­не, а мошти
су му из­ва­ђе­не из мо­ра тек у вре­ме Све­тих Ки­ри­ла и Ме­то­ди­ја.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти ве­ли­ко­му­че­ник Мер­ку­ри­је. Све­та де­ви­ца Ма­стри­ди­ја.
По­пра­зни­штво Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Сед­ми­ца 25.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Бо­жић­ни пост, во­да.
Све­ште­но­му­че­ник Пе­тар, ар­хи­е­пи­скоп алек­сан­дриј­ски.
Пре­по­доб­ни Паф­ну­ти­је. Ода­ни­је Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­горо­ди­це.
Сед­ми­ца 25. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Бо­жић­ни пост,
уље.

Петак
26/ 9 Децембар Субота
27/ 10 Децембар
Пре­по­доб­ни Алим­пи­је Столп­ник
Ро­ђен у Адри­ја­но­по­љу, у Па­фла­го­ни­ји.
Од ма­ле­на пре­дан Бо­гу на слу­жбу. Као
ђа­кон је слу­жио код епи­ско­па Те­о­дора.
А он­да се уда­љио на је­лин­ско гро­бље
ван гра­да, од ко­јег су љу­ди бе­жа­ли због
че­стих де­мон­ских при­ви­ђе­ња. Ту по­боде
крст и са­зи­да храм по­све­ћен Све­тој
Ефи­ми­ји ко­ја му се ја­ви­ла у сну. Поред
хра­ма је по­ди­гао ви­со­ки стуб и на
ње­му је, у по­сту и мо­ли­тви, про­вео 53
го­ди­не. Ни под­смех љу­ди ни на­па­ди де­мо­на ни­су га по­ко­ле­ба­ли. Најзад
га де­мо­ни оста­ви­ше, а љу­ди по­че­ше да до­ла­зе са ве­ли­ким по­штова­њем.
Уско­ро код ње­го­вог сту­ба ни­ко­ше два ма­на­сти­ра, му­шки и
жен­ски, у ко­јем су жи­ве­ле и ње­го­ва мај­ка и се­стра. Че­сто га је оба­сјава­ла
не­бе­ска све­тлост. Жи­вео је 100 го­ди­на и упо­ко­јио се 640. го­ди­не.
Све­ти му­че­ник Ја­ков Пер­си­ја­нац
Ро­ђен у пер­сиј­ском гра­ду Ела­пи (Ви­лату),
од ро­ди­те­ља хри­шћа­на, вас­пи­тан у
хри­шћан­ској ве­ри и оже­њен хри­шћанком.
Цар Из­ди­герд га за­во­ле због ње­гове
да­ро­ви­то­сти и ви­спре­но­сти и учи­ни
га пле­ми­ћем на сво­ме дво­ру. По­ла­скан,
Ја­ков при­не­се жр­тву идо­ли­ма ко­ји­ма
се кла­њао цар. Чув­ши за то, ње­го­ва мајка
и же­на на­пи­са­ше му пи­смо у ко­јем
га опла­ка­ше као бо­го­от­пад­ни­ка и по­зваше
га да се по­ка­је и вра­ти Хри­сту. Ја­ков се гор­ко по­ка­ја и пред ца­рем
ис­по­ве­ди ве­ру у Хри­ста. Цар на­ре­ди да му од­се­ца­ју део по део те­ла.
Та­ко су и ура­ди­ли: пр­во су му од­се­кли пр­сте на ру­ка­ма, па на но­гама,
па но­ге, ру­ке, ра­ме­на и на кра­ју гла­ву. Из ње­го­вих ра­на из­ла­зио
је ми­рис као од ки­па­ри­са. Све­ти Ја­ков је по­стра­дао око 400. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­ни Ја­ков От­шел­ник. Пре­по­доб­ни Сти­ли­јан. Препо­доб­ни
Ни­кон „По­ка­ја­ни­је“. Све­ти Ино­кен­ти­је Ир­кут­ски.
Сед­ми­ца 25. по Ду­хо­ви­ма. Глас 7. Бо­жић­ни пост, во­да.
Све­ти Ја­ков Ро­стов­ски. Пре­по­доб­них се­дам­на­ест му­че­ни­ка
Ин­диј­ских. Пре­по­доб­ни Ро­ман Чу­до­тво­рац. Пре­по­доб­ни
Пи­ну­фри­је. Пре­по­доб­ни На­та­на­ил. Сед­ми­ца 25. по Ду­хо­вима.
Глас 7. Бо­жић­ни пост, ри­ба.

Недеља
28/ 11 Децембар Понедељак
29/ 12 Децембар
Пре­по­доб­но­му­че­ник Сте­фан
Ње­го­ва мај­ка Ана га је из­мо­ли­ла од Бога.
За­мо­на­шио се ка­да је имао 16 го­ди­на
код стар­ца Јо­ва­на у Ак­сен­ти­је­вој го­ри
код Ца­ри­гра­да. Ту се под­ви­за­вао и око
ње­га се оку­пи­ше мно­ги уче­ни­ци. Иконо­бор­ни
цар Кон­стан­тин Ко­про­ним га
је пр­во прог­нао на остр­во Про­ко­нис,
па вра­тио у Ца­ри­град и ба­цио у окове.
У там­ни­ци је Све­ти Сте­фан на­шао
342 мо­на­ха су­жња, ко­ји су ту др­жа­ли
цр­кве­но пра­ви­ло као да су у ма­на­сти­ру. Све­ти­тељ је про­ви­део своју
смрт 40 да­на ра­ни­је и са свом бра­ти­јом се опро­стио. Ца­ре­ве слу­ге
су га ву­кле ули­ца­ма Ца­ри­гра­да, док су га је­ре­ти­ци уда­ра­ли ка­ме­њем.
Не­ко га је, та­ко, уда­рио др­ве­том по гла­ви и он из­дах­ну. Све­ти Сте­фан
је пре­дао ду­шу сво­ју Го­спо­ду 767. го­ди­не, ка­да му је би­ло 53 го­ди­не.
Све­ти му­че­ник Па­ра­мон
Кнез Акви­лин је, го­не­ћи хри­шћа­не у
Ви­ти­ни­ји Азиј­ској, јед­ном ухва­тио 370
љу­ди и по­вео их са со­бом у идол­ски
храм „бо­га“ По­сеј­до­на. Ту их је при­мора­вао
да при­не­су жр­тву идо­лу, али ни
је­дан му се не по­ви­но­ва. Баш та­да је поред
хра­ма про­ла­зио Па­ра­мон. Кад виде
го­ми­лу ве­за­них љу­ди упи­та о че­му
се ра­ди, па кад са­зна­де ре­че: „О, ко­ли­ко
не­ви­них љу­ди хо­ће кнез да за­ко­ље за­то
што се не кла­ња­ју ње­го­вим мр­твим идо­ли­ма“. И про­ду­жи пу­тем... Али
кнез по­сла слу­ге да га су­стиг­ну и уби­ју. Слу­ге га ухва­ти­ше и пр­во му
је­зик про­бо­до­ше тр­ном, па га об­на­жи­ше и све му те­ло из­бо­до­ше. Тако
Све­ти Па­ра­мон пре­да­де ду­шу сво­ју Го­спо­ду. По­том су и оних 370
му­че­ни­ка по­се­че­ни ма­чем. Сви су по­стра­да­ли за Хри­ста 250. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти но­во­му­че­ник Хри­сто. Пре­по­доб­на Ана. Све­ти бла­говер­ни
цар Ма­ври­ки­је. Не­де­ља 25. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Божић­ни
пост, ри­ба.
Пре­по­доб­ни Ака­ки­је Си­нај­ски. Све­ти му­че­ник Ди­о­ни­си­је,
епи­скоп ко­ринт­ски. Све­ти Ти­ри­дат, цар јер­мен­ски. Све­ти
му­че­ник Апо­ло­ни­је. Сед­ми­ца 26. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Божић­ни
пост, уље.

Уторак
30/ 13 Децембар Среда
1/ 14 Децембар
Све­ти апо­стол Ан­дреј Пр­во­зва­ни
Син Јо­нин и брат апо­сто­ла Пе­тра, родом
из Вит­са­и­де. Нај­пре је био уче­ник
Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља, па ка­да Јован
по­ка­за на Го­спо­да Ису­са Хри­ста
и ре­че: „Гле, Јаг­ње Бо­жи­је“ (Јн. 1, 36),
он по­ђе за Ису­сом. По­том је ка Го­споду
при­вео бра­та Пе­тра. При­мив­ши Духа
Све­то­га, про­по­ве­дао је Је­ван­ђе­ље у
Ви­зан­ти­ји, Тра­ки­ји, по­том у зе­мља­ма
око Ду­на­ва, па у Ру­си­ји и око Цр­ног мора,
и нај­зад у Епи­ру, Грч­кој и Пе­ло­по­не­зу где је и по­стра­дао. У Патра­су
је обра­тио Хри­сту бра­та и се­стру цар­ског на­ме­сни­ка Еге­а­та.
Еге­ат га због то­га ста­ви на му­ке и ра­за­пе на крст. На кр­сту га је око
по­ла са­та оба­сја­ва­ла не­ка нео­бич­на све­тлост и ка­да она иш­че­зе Апостол
из­дах­ну. Све­ти апо­стол Ан­дреј је по­стра­дао за Хри­ста 62. го­ди­не.
Све­ти про­рок На­ум
Ро­дом из ме­ста Ел­ко­ша, од пре­ко Јорда­на,
од Си­ме­о­но­вог пле­ме­на. Жи­вео
је на 700 го­ди­на пре Хри­ста. На 200 годи­на
по­сле про­ро­ка Јо­не про­ре­као је
про­паст Ни­не­ви­ји, глав­ном гра­ду Асири­ја­ца,
нај­мно­го­људ­ни­јем и нај­бо­га­тијем
гра­ду ста­рог све­та, ко­ји се ши­рио на
про­сто­ру од око 90 ки­ло­ме­та­ра. На­кон
Јо­ни­не про­по­ве­ди, Ни­не­ви­ћа­ни се пока­ја­ше,
због че­га их Бог по­ште­де и не
по­гу­би. Али вре­ме­ном они за­бо­ра­ви­ше на ми­лост Бо­жи­ју, и по­но­во се
по­ква­ри­ше. Про­рок На­ум про­ре­че им про­паст, па ка­ко не би по­ка­ја­ња,
не би ни по­ште­де. Сав град про­па­де у зе­мљо­тре­су, по­пла­ви и ог­њу, тако
да му ни тра­га ни­је оста­ло. Све­ти про­рок На­ум је жи­вео 45 го­ди­на.
Упо­ко­јио се у Го­спо­ду оста­вив­ши ма­лу књи­гу сво­јих про­ро­чан­ста­ва.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Фру­мен­ти­је, про­све­ти­тељ Аби­си­ни­је. Сед­ми­ца 26. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Бо­жић­ни пост, уље.
Све­ти Фи­ла­рет Ми­ло­сти­ви. Сед­ми­ца 26. по Ду­хо­ви­ма. Глас
8. Бо­жић­ни пост, во­да.

Четвртак
2/ 15 Децембар Петак
3/ 16 Децембар
Све­ти Јо­а­ни­ки­је Де­вич­ки
Ср­бин из Зе­те. Као мла­дић, об­у­зет љуба­вљу
Хри­сто­вом, оти­шао је у пре­део
ре­ке Ибра, у ка­њон Цр­не Ри­је­ке, у пећи­ну
у ко­јој се, по пре­да­њу, ра­ни­је подви­за­вао
све­ти Пе­тар Ко­ри­шки. Ка­да се
ње­го­ва сла­ва раз­гла­си­ла, по­бе­гао је у
Дре­ни­цу, где се скло­нио у гу­сту Де­вич­ку
шу­му. Ту је, у са­мо­ћи, ћу­та­њу и мо­литви,
про­вео по­до­ста го­ди­на. По пре­дању,
срп­ски кнез Ђу­рађ Бран­ко­вић до­вео
му је сво­ју по­лу­де­лу ћер­ку и све­ти­тељ је ис­це­лио. Из бла­го­дар­но­сти,
Ђу­рађ је по­ди­гао ма­на­стир на том ме­сту, по­знат под име­ном Де­вич.
Ту да­нас по­чи­ва­ју чу­до­твор­не мо­шти Све­тог Јо­а­ни­ки­ја (Ја­ни­ћи­ја). У
том ма­на­сти­ру у XIX ве­ку под­ви­за­ва­ла се чу­ве­на ис­по­сни­ца мо­на­хиња
Ефи­ми­ја, у ко­сов­ском кра­ју по­зна­та под име­ном Бла­же­на Стој­на.
Све­ти про­рок Со­фо­ни­је
Ро­дом из го­ре Са­ва­ра­та, из пле­ме­на
Си­ме­о­но­вог. Жи­вео је у VII ве­ку пре
Хри­ста, за вре­ме ју­деј­ског ца­ра Јо­си­је.
Са­вре­ме­ник про­ро­ка Је­ре­ми­је. Има­јући
ве­ли­ку смер­ност и ум чист и Бо­гу
уз­диг­нут, удо­сто­јио се да­ра про­зи­ра­ња
у бу­дућ­ност. Про­ре­као је дан гне­ва Божи­је­га,
ка­зну над Га­зом, Аска­ло­ном,
Азо­том, Ака­ро­ном, Ни­не­ви­јом, Је­руса­ли­мом,
Егип­том. О Је­ру­са­ли­му је гово­рио:
„Те­шко гра­ду од­мет­нич­ком и осквр­ње­ном, на­сил­нич­ком! Не
слу­ша гла­са, не при­ма на­у­ка, не узда се у Го­спо­да, не при­сту­па к Бо­гу
сво­је­му“ (Соф. 3, 1-2). А на­ја­вљу­ју­ћи вре­ме до­ла­ска Ме­си­је он кли­че:
„Пје­вај, кће­ри Си­он­ска; кли­куј, Изра­и­љу; ра­дуј се и ве­се­ли се из све­га
ср­ца, кће­ри Је­ру­са­лим­ска!“ (Соф. 3, 14). Упо­ко­јио се у род­ном ме­сту.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти цар Урош. Све­ти про­рок Ава­кум. Све­та му­че­ни­ца Миро­пи­ја.
Пре­по­доб­ни Ата­на­си­је, за­твор­ник пе­чер­ски. Све­ти
Иса, епи­скоп ци­клан­ски. Сед­ми­ца 26. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8.
Бо­жић­ни пост, уље.
Све­ти Јо­ван Ћу­тљи­ви (Мол­чал­ник). Све­ште­но­му­че­ник Тео­дор,
ар­хи­е­пи­скоп алек­сан­дриј­ски. Пре­по­доб­ни Те­о­дул.
Пре­по­доб­ни Са­ва Сто­ро­жев­ски. Сед­ми­ца 26. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 8. Бо­жић­ни пост, во­да.

Субота
4/ 17 Децембар Недеља
5/ 18 Децембар
Све­ти Јо­ван Да­ма­скин
Био је пр­ви ми­ни­стар ка­ли­фа Аб­дал­меле­ха.
Због ва­тре­ног за­сту­па­ња ико­но­пошто­ва­ња,
ико­но­бор­ни цар Лав Иса­вр­јанин
га је окле­ве­тао код ка­ли­фа, ко­ји му
је од­се­као де­сну ру­ку. Он је при­пао на
мо­ли­тву пред ико­ном Пре­све­те Бо­горо­ди­це,
и ру­ка му се са­ста­ви и за­ра­сте.
Ви­де­ћи то чу­до, ка­лиф се по­ка­ја, али
Јо­ван се по­ву­као у ма­на­стир Све­тог Саве
Осве­ће­ног, где је од по­чет­ка био узор
мо­на­си­ма у свим мо­на­шким под­ви­зи­ма. Ис­пе­вао је по­смрт­не пе­сме,
са­ста­вио Ок­то­их, Ир­мо­ло­ги­ју, Ме­се­цо­слов, Ка­нон Пас­хал­ни и на­писао
мно­га бо­го­слов­ска де­ла. Ве­ли­ки као мо­нах, и као пе­сник, и као
бо­го­слов, и као вој­ник исти­не Хри­сто­ве, Да­ма­скин се ра­чу­на у ве­ли­ке
Оце Цр­кве. Упо­ко­јио се мир­но око 776. го­ди­не, у 104. го­ди­ни жи­во­та.
Пре­п. Са­ва Осве­ће­ни – Де­тињ­ци
Ро­ђен у ма­лом се­лу Му­та­ла­ску у Ка­падо­ки­ји,
од оца Јо­ва­на и мај­ке Со­фи­је.
У 8. го­ди­ни се за­мо­на­шио у обли­жњем
Фла­ви­ја­но­вом ма­на­сти­ру. На­кон 10
го­ди­на је пре­шао у па­ле­стин­ске ма­насти­ре.
Све­ти Јев­ти­ми­је му је про­ре­као
да ће би­ти сла­ван мо­нах и да ће основа­ти
ла­вру ве­ћу од свих тог вре­ме­на.
Ка­да се упо­ко­јио све­ти Јев­ти­ми­је, Са­ва
је оти­шао у јед­ну пе­ћи­ну где се под­виза­вао
5 го­ди­на. Та­да су по­че­ли да се око ње­га са­ку­пља­ју мо­на­си и иску­ше­ни­ци,
па је по­чео да зи­да цр­кву и ке­ли­је. По оче­вом упо­ко­је­њу,
до­шла му је и мај­ка и за­мо­на­шио је. Осно­вао је укуп­но 7 ма­на­сти­ра.
Он и Те­о­до­си­је Ве­ли­ки сма­тра­ни су сту­бо­ви­ма Пра­во­сла­вља на Ис­току.
Све­ти Са­ва се упо­ко­јио у Го­спо­ду 532. го­ди­не, у 94. го­ди­ни жи­во­та.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­та ве­ли­ко­му­че­ни­ца Вар­ва­ра. Све­ти Ге­на­ди­је, ар­хи­е­пископ
нов­го­род­ски. Сед­ми­ца 26. по Ду­хо­ви­ма. Глас 8. Бо­жићни
пост, ри­ба.
Пре­по­доб­ни му­че­ни­ци Ка­реј­ски. Пре­по­доб­ни Нек­та­ри­је
Би­тољ­ски. Пре­по­доб­ни Ка­ри­он и За­ха­ри­ја. Не­де­ља 26. по
Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Бо­жић­ни пост, ри­ба.

Понедељак
6/ 19 Децембар Уторак
7/ 20 Децембар
Св. Ни­ко­лај Чу­до­тво­рац – Ни­кољ­дан
Ро­ђен у Па­та­ри у Ли­ки­ји. Ду­хов­ном живо­ту
га на­у­чио стриц Ни­ко­лај, епи­скоп
Па­тар­ски и за­мо­на­шио се у манaстиру
ко­јег је он осно­вао. По упо­ко­је­њу ро­дите­ља,
све има­ње је раз­де­лио си­ро­ма­сима.
Пре­дао се без­мол­ви­ју, али по Бо­жи­јој
за­по­ве­сти при­хва­тио је да бу­де ар­хи­епи­скоп
гра­да Ми­ра у Ли­ки­ји. У вре­ме
го­ње­ња под Ди­о­кле­ци­ја­ном и Мак­си­мија­ном
ба­чен је у там­ни­цу. На I Ва­се­љенском
Са­бо­ру је уда­рио пе­сни­цом је­ре­ти­ка Ари­ја, због че­га је укло­њен
са Са­бо­ра и од ар­хи­је­реј­ске слу­жбе, док се не­ко­ли­ци­ни ар­хи­је­ре­ја на
Са­бо­ру ни­су ја­ви­ли Го­спод и Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца и об­ја­ви­ли им своју
на­кло­ност пре­ма Ни­ко­ла­ју. Био је ми­ло­стив, прав­до­љу­бив и још
за жи­во­та сма­тра­ли су га све­тим. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду 343. го­ди­не.
Св. Ам­вро­си­је, епи­скоп ме­ди­о­лан­ски
Ње­гов отац, не­зна­бо­жац, био је царски
на­ме­сник Га­ли­је и Шпа­ни­је. Мај­ка
му је би­ла хри­шћан­ка. Ка­да му је отац
умро, цар га је по­ста­вио за свог на­месни­ка
Ли­гу­риј­ске обла­сти, у глав­ном
гра­ду Ме­ди­о­ла­ну. Ту га је на­род иза­брао
за епи­ско­па, чи­ме је пре­ки­ну­та ве­ли­ка
рас­пра­ва ме­ђу пра­во­слав­ним и је­рети­ци­ма
ари­јев­ци­ма. Утвр­дио је пра­вослав­ну
ве­ру у овом кра­ју, укра­сио цр­кве,
ра­ши­рио ве­ру ме­ђу не­зна­бо­шци­ма, на­пи­сао мно­ге по­уч­не књи­ге...
Под­ви­за­вао се и жи­вео бо­го­у­год­но, по­сте­ћи у све да­не осим су­бо­те и
не­де­ље, па му је Бог да­ро­вао то­ли­ку бла­го­дат да је и мр­тве вас­кр­савао,
де­мо­не из љу­ди из­го­нио, бо­ле­сни­ке од сва­ке бо­ле­сти ис­це­љи­вао и
у бу­дућ­ност про­зи­рао. Скон­чао је мир­но, у освит Вас­кр­са 397. го­ди­не.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти Ни­ко­лај, епи­скоп па­тар­ски. Све­ти му­че­ник Ни­ко­ла
Ка­ра­ман. Све­ти Те­о­фил, епи­скоп Ан­ти­о­хиј­ски. Сед­ми­ца 27.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Бо­жић­ни пост, ри­ба.
Пре­по­доб­ни Гри­го­ри­је Гор­њач­ки. Пре­по­доб­ни Нил Столбен­ски.
Сед­ми­ца 27. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Бо­жић­ни пост,
уље.

Среда
8/ 21 Децембар Четвртак
9/ 22 Децембар
Пре­по­доб­ни Па­та­пи­је
Ро­ђен је у Ти­ви Ми­сир­ској, од ро­ди­те­ља
хри­шћа­на. У ра­ној мла­до­сти се уда­љио
у Ми­сир­ску пу­сти­њу. Ка­да се про­чу, поче­ше
да му до­ла­зе љу­ди тра­же­ћи уте­ху.
Упла­шен од људ­ске сла­ве, Па­та­пи­је побе­же
из пу­сти­ње у – Ца­ри­град. Раз­мишљао
је да ће се лак­ше са­кри­ти од љу­ди
у град­ској вре­ви. На­пра­вио је се­би коли­бу
код цр­кве Вла­хер­не. Али, све­тлост
се не да са­кри­ти. Не­ки де­чак, слеп од
ро­ђе­ња, во­ђен Про­ми­слом Бо­жи­јим, до­ђе код Па­та­пи­ја и за­мо­ли га
да се по­мо­ли Бо­гу да би про­гле­дао. Све­ти­тељ се сми­ло­ва на ње­га, помо­ли
се Бо­гу, и он про­гле­да. То се чу­до про­чу по це­лој пре­сто­ни­ци,
те љу­ди на­вр­ну­ше к ње­му. И кроз Све­тог Па­та­пи­ја про­ја­ви­ше се многа
чу­да Бо­жи­ја. Упо­ко­јио се у Го­спо­ду у ду­бо­кој ста­ро­сти, у VII ве­ку.
За­че­ће Све­те Ане
Све­ти Јо­а­ким и Ана жи­ве­ли су 50 годи­на
у бра­ку и ни­су мо­гли да има­ју децу.
Би­ли су имућ­ни и ве­о­ма по­бо­жни.
Јед­ном, ка­да су оти­шли у Је­ру­са­лим
да при­не­су жр­тву Бо­гу, пр­во­све­ште­ник
Иса­хар ре­че Јо­а­ки­му да ни­је до­сто­јан
да се из ње­го­вих ру­ку при­ми дар, јер је
без­де­тан. Та­ко их и дру­ги, ко­ји су има­ли
де­цу, гу­ра­ху по­за­ди се­бе као не­до­стојне.
То ве­о­ма ра­жа­ло­сти две ста­ре душе
и са ве­ли­ком ту­гом се вра­ти­ше у На­за­рет. Ку­ћи обо­је при­па­до­ше
на мо­ли­тву Бо­гу да и на њи­ма учи­ни чу­до као што је не­ка­да учи­нио
Ада­му и Са­ри и да им по­да­ри де­те за уте­ху у ста­ро­сти. Бог им по­сла
ар­хан­ге­ла Га­ври­ла ко­ји им об­ја­ви да је Бог усли­шио њи­хо­ве мо­литве.
И Ана од­мах за­че и на­кон 9 ме­се­ци ро­ди Пре­све­ту Дје­ву Ма­ри­ју.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти апо­сто­ли Со­стен, Апо­лос, Ти­хик, Епа­фро­дит, Они­сифор,
Ки­фа и Ке­сар. Све­ти му­че­ни­ци Африч­ки. Сед­ми­ца 27.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Бо­жић­ни пост, во­да.
Све­та Ана (мај­ка про­ро­ка Са­му­и­ла). Пре­по­доб­ни Сте­фан
Но­во­си­ја­тељ. Све­ти Со­фро­ни­је, ар­хи­е­пи­скоп ки­пар­ски.
Сед­ми­ца 27. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Бо­жић­ни пост, уље.

Петак
10/ 23 Децембар Субота
11/ 24 Децембар
Све­ти му­че­ни­к Ми­на и дру­ги
Ми­на и Ер­мо­ген ро­ђе­ни су у Ати­ни. Живе­ли
су у Ца­ри­гра­ду и би­ли су у ве­ли­кој
ча­сти и код ца­ра и код на­ро­да. Јед­ном
при­ли­ком по­сла цар Мак­си­ми­јан Ми­ну
да ис­тре­би хри­шћа­не у Алек­сан­дри­ји.
Ми­на та­мо се­бе об­ја­ви хри­шћа­ни­ном.
Он­да цар по­сла Ер­мо­ге­на да ка­зни Мину
и угу­ши хри­шћан­ство у овом гра­ду.
Ер­мо­ген Ми­ни од­се­че сто­па­ла и је­зик, и
из­бо­де очи, па га ба­ци у там­ни­цу, где га
ис­це­ли Го­спод. Ви­дев­ши то, Ер­мо­ген се кр­сти, по­че про­по­ве­да­ти Христа
и по­ста­де епи­скоп у Алек­сан­дри­ји. Та­да у Алек­сан­дри­ју оде цар
Мак­си­ми­јан и ста­ви Ми­ну и Ер­мо­ге­на на му­ке. Ви­дев­ши њи­хо­ву храброст,
пред ца­рем уз­вик­ну да је хри­шћа­нин и при­ја­тељ Све­тог Ми­не Евграф,
цар тр­же мач и по­се­че га. А џе­ла­ти по­се­ко­ше Ми­ну и Ер­мо­ге­на.
Пре­по­доб­ни Да­ни­ло Столп­ник
Ро­ђен у се­лу Ви­та­ри, код Са­мо­са­та, у
Ме­со­по­та­ми­ји. Мај­ка не­рот­ки­ња измо­ли­ла
га је од Бо­га. У 12. го­ди­ни се
за­мо­на­шио. По­се­тио је Све­тог Си­ме­она
Столп­ни­ка, ко­ји га је бла­го­сло­вио.
Же­љан са­мо­ће, инок Да­ни­ло на­пу­сти
ма­на­стир и оде на не­ко за­пу­ште­но идоло­по­кло­нич­ко
све­ти­ли­ште на оба­ли Црног
мо­ра. Ту је пре­тр­пео мно­ге на­па­сти
од де­мо­на, али их је по­бе­дио тр­пље­њем,
мо­ли­твом и кр­сним зна­ме­њем. По­том се по­пео на стуб на ко­јем је
остао до кра­ја ово­зе­маљ­ског жи­во­та. Око ње­го­вог сту­ба са­бра­ли су се
мно­ги уче­ни­ци. Бог га је још у овом жи­во­ту на­гра­дио чу­до­твор­ством и
про­зор­љи­во­шћу. До­ла­зи­ли су му ца­ре­ви и па­три­јар­си, као и прост народ.
Пре­дао је ду­шу сво­ју Го­спо­ду 489. го­ди­не, по­жи­вев­ши 80 го­ди­на.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Пре­по­доб­на Ан­ге­ли­на и Све­ти Јо­ван Де­спот срп­ски. Све­ти
му­че­ник Ге­мел. Пре­по­доб­ни То­ма Де­фур­кин. Сед­ми­ца 27.
по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Бо­жић­ни пост, во­да.
Пре­по­доб­ни Лу­ка Столп­ник. Пре­под­бни Ни­кон Су­хи. Све­ти
му­че­ник Ми­ракс. Сед­ми­ца 27. по Ду­хо­ви­ма. Глас 1. Бо­жићни
пост, ри­ба.

Недеља
12/ 25 Децембар Понедељак
13/ 26 Децембар
Св. Спи­ри­дон Чу­до­тво­рац – Ма­те­ри­це
Ро­ђен на Ки­пру. У мла­до­сти се оже­нио
и имао је де­цу. Ка­да му се же­на упо­који­ла,
пре­дао се слу­жби Бо­гу. Због свог
осо­би­тог бла­го­че­шћа, иза­бран је за еписко­па
у гра­ду Три­ми­тун­ту на Ки­пру. Али
он ни као епи­скоп ни­је про­ме­нио свој
на­чин жи­вље­ња: об­ра­ђи­вао је зе­мљу и
сам се тру­дио око сво­је сто­ке. На се­бе
је вр­ло ма­ло тро­шио и ве­ћи део сте­ченог
де­лио је си­ро­ма­си­ма. Бог га је обда­рио
ве­ли­ком си­лом: ви­ше мр­тва­ца је вас­кр­сао, ца­ра Кон­стан­са је
из­ле­чио од те­шке бо­ле­сти, про­зи­рао је у бу­дућ­ност, гле­дао и слу­шао
ан­ге­ле... На I Ва­се­љен­ском Са­бо­ру сво­јим про­стим али ја­сним испо­ве­да­њем
ве­ре и чу­де­си­ма по­вра­ти мно­ге је­ре­ти­ке у Пра­во­сла­вље.
Упо­ко­јио се у Го­спо­ду 348. го­ди­не. Чу­до­твор­не мо­шти су му на Кр­фу.
Све­ти Гер­ман Аља­ски
Ро­ђен је у Ру­си­ји у XVI­II ве­ку. Ка­да му
је би­ло два­на­ест го­ди­на, оти­шао је у
ма­на­стир. Већ као де­чак жи­вео је подви­жнич­ки.
Још та­да Бог га чу­де­сно изле­чио.
Ка­сни­је је пре­шао у ма­на­стир
Ва­ла­ам, у вре­ме игу­ма­на На­за­ри­ја, ко­ји
га је, ви­дев­ши чвр­сти­ну ње­го­ве ве­ре, послао
да ми­си­о­на­ри у Аме­ри­ци. Гер­ман
се за­др­жао на Аља­сци, на остр­ву Спрус
Ај­ленд (Остр­во смре­ке), бли­зу Ко­ди­ака,
где је на­ста­вио под­ви­жнич­ки жи­вот. Но­сио је исту оде­ћу и ле­ти и
зи­ми, а пре­ко оде­ће ко­жу је­ле­на, ко­ју ни­је ски­дао ни­ти ме­њао осам
го­ди­на. Око вра­та је но­сио ла­нац са ве­ли­ким ме­тал­ним кр­стом, тешким
осам ки­ло­гра­ма, а спа­вао је у мр­твач­ком сан­ду­ку. Он је апо­стол
Пра­во­сла­вља у Аме­ри­ци. Мо­шти су му у цр­кви Вас­кр­се­ња у Ко­ди­а­ку.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ште­но­му­че­ник Алек­сан­дар, епи­скоп је­ру­са­лим­ски. Свети
му­че­ник Си­не­тос (Ра­зум­ник). Не­де­ља све­тих Пра­о­та­ца.
Не­де­ља 27. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Бо­жић­ни пост, уље.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Га­ври­ло, па­три­јарх срп­ски. Све­ти му­чени­ци
Ев­стра­ти­је, Ак­сен­ти­је, Ев­ге­ни­је, Мар­да­ри­је и Орест. Све­та
му­че­ни­ца Лу­ки­ја (Лу­ци­ја) Де­ви­ца. Пре­по­доб­ни Ни­ко­дим Тисман­ски.
Сед­ми­ца 28. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Бо­жић­ни пост, уље.

Уторак
14/ 27 Децембар Среда
15/ 28 Децембар
Св. му­ч. Тирс, Лев­ки­је и Ка­ли­ник
У вре­ме ца­ра Де­ки­ја, у Ке­са­ри­ји Ви­тиниј­ској
хри­шћа­не је уби­јао ње­гов игемон
Кум­ври­ки­је. Лев­ки­је ста­де пред
ње­га и из­об­ли­чи га. Од­мах су га ба­ци­ли
на му­че­ње и по­том по­се­кли ма­чем. Тада
пред су­ди­ју ста­де и Тирс и ре­че да је
хри­шћа­нин. Пре­ту­кли су га и ба­ци­ли у
там­ни­цу, али Го­спод га ис­це­ли и отвори
му вра­та там­ни­це. Он оде епи­ско­пу
Ке­са­риј­ском Фи­ле­ју ко­ји га кр­сти. Поно­во
су га ухва­ти­ли и сил­но му­чи­ли. Све­ти­тељ си­лом мо­ли­тве по­руши
мно­ге идо­ле. Ви­де­ћи то чу­до, у Хри­сто­ву ве­ру обра­ти се и идол­ски
жрец Ка­ли­ник, ко­јег по­се­ко­ше ма­чем. Тир­са су ста­ви­ли у др­ве­ни сандук
да га пре­стру­жу те­сте­ром, али им то не до­пу­сти Бо­жи­ја си­ла. Тада
Све­ти Тирс уста­де из сан­ду­ка, по­мо­ли се Бо­гу и пре­да­де му ду­шу.
Све­ти све­ште­но­му­че­ник Елев­те­ри­је
Ро­ђен у Ри­му. Отац му је био цар­ски
ан­ти­пат. Мај­ка Ан­ти­ја, ко­ју је кр­стио
апо­стол Па­вле, да­ла га је код епи­ско­па
рим­ског Ани­ки­те, ко­ји га у 15. го­ди­ни
ру­ко­по­ло­жи за ђа­ко­на, у 18. за све­штени­ка
и 20. за епи­ско­па. По­ста­вљен је за
епи­ско­па Или­ри­је, са се­ди­штем у Вало­ни,
у Ал­ба­ни­ји. Цар Адри­јан по­сла
вој­во­ду Фе­лик­са да му до­ве­де Елев­тери­ја,
али овај се обра­ти Хри­сту. Елевте­ри­је
га кр­сти и за­јед­но по­ђо­ше у Рим. Цар је Све­тог Елев­те­ри­ја
ста­вио на сил­не му­ке: пе­кли су га, ку­ва­ли у смо­ли, ба­ца­ли у ог­ње­ну
пећ. Али Бог га је стал­но из­ба­вљао. Ви­дев­ши то чу­до, и рим­ски епарх
Ко­рив по­ве­ро­ва у Хри­ста. Сву тро­ји­цу су по­се­кли, на кра­ју и мајку
Ан­ти­ју. По­стра­да­ли су 120. го­ди­не. Те­ла су им пре­не­та у Ва­ло­ну.
7 00 7 00
9 00 9 00
11 00 11 00
13 00 13 00
15 00 15 00
17 00 17 00
Све­ти му­че­ни­ци Фи­ли­мон, Апо­ло­ни­је, Ари­јан и дру­ги. Седми­ца
28. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Бо­жић­ни пост, уље.
Све­ти Сте­фан Ис­по­вед­ник Су­рож­ски. Пре­по­доб­ни Па­вле
Ла­тра­ски. Пре­по­доб­ни Пард От­шел­ник. Сед­ми­ца 28. по Духо­ви­ма.
Глас 2. Бо­жић­ни пост, во­да.

Четвртак
16/ 29 Децембар Петак
17/ 30 Децембар
Све­ти про­рок Агеј
Ро­ђен је у Ва­ви­ло­ну, у вре­ме Изра­иље­вог
ро­бо­ва­ња, из пле­ме­на Ле­ви­је­ва.
Про­ро­ко­вао је на 470 го­ди­на пре Христа.
Као мла­дић, по­се­тио је Је­ру­са­лим.
Под­сти­цао је Зо­ро­ва­ве­ља и све­ште­ни­ка
Ису­са да об­но­ве храм Го­спод­њи у Јеру­са­ли­му,
про­ри­чу­ћи то­ме хра­му ве­ћу
сла­ву од бив­шег Со­ло­мо­но­вог хра­ма:
„Сла­ва ће ово­га до­ма по­шљед­ње­га бити
ве­ћа не­го оно­га пр­во­га, ве­ли Го­спод
над вој­ска­ма“ (Аг. 2, 9). И за­и­ста, Је­вре­ји су, вра­тив­ши се из ва­ви­лонског
роп­ства, по­ди­гли храм у Је­ру­са­ли­му. Он ни­је био она­ко ве­ли­чанствен
и бо­га­то укра­шен као пр­ви, али је био ве­ћи од ње­га и по­се­тио га
је Онај ко­га су сви оче­ки­ва­ли, Го­спод Хри­стос. Агеј је до­жи­вео да види
ка­ко је Зо­ро­ва­вељ са­зи­дао је­дан ње­гов део. Упо­ко­ји се у ста­ро­сти.
Пре­по­доб­но­му­ч. Ава­кум и Пај­си­је
Ђа­кон Ава­кум ро­ђен је у Кнез По­љу,
под­но Ко­за­ре, 1794. го­ди­не. У ра­ној
мла­до­сти из­у­чио пи­смо и бо­го­слу­жбене
књи­ге, и за­мо­на­шио се. Ру­ко­по­ло­жен
у чин ђа­ко­на ка­да му је би­ло 18 го­ди­на.
Ка­да су Тур­ци за­па­ли­ли ма­на­стир Мошта­ни­цу,
са мај­ком Бо­жа­ном об­рео се
у ма­на­сти­ру Тр­на­ва код Чач­ка, где их је
при­мио игу­ман Пај­си­је. Ка­да су Тур­ци
угу­ши­ли Ха­џи-Про­да­но­ву бу­ну, у ко­ло­ни
од 115 љу­ди из Чач­ка су у Бе­о­град спро­ве­де­ни и игу­ман Пај­си­је и ђакон
Ава­кум. Тур­ци су обо­ји­цу на­би­ли на ко­лац на Ка­ле­мег­да­ну, 1814.
го­ди­не. Но­се­ћи свој ко­лац бе­о­град­ским ули­ца­ма, ђа­кон Ава­кум је певао.
Мај­ка је ишла за њим и пла­чу­ћи га мо­ли­ла да се по­тур­чи и са­чува
жи­вот, али ње­га ни­шта ни­је мо­гло одво­ји­ти од љу­ба­ви Хри­ста Бо­га.
7 00
7 00
9 00
9 00
11 00
11 00
13 00
13 00
15 00
15 00
17 00
17 00
Све­ти Ни­ко­ла Хри­со­верг, па­три­јарх ца­ри­град­ски. Све­та
Те­о­фа­ни­ја Ца­ри­ца. Сед­ми­ца 28. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Божић­ни
пост, уље.
Све­ти про­рок Да­нил и три отро­ка: Ана­ни­је, Аза­ри­је и Ми­саил.
Пре­по­доб­ни Да­нил (До­на­ле). Сед­ми­ца 28. по Ду­хо­ви­ма.
Глас 2. Бо­жић­ни пост, во­да.

Субота
18/ 31 Децембар
Све­ти му­че­ник Се­ва­сти­јан
Ро­ђен у Ита­ли­ји. Ди­о­кле­ци­јан га по­стави
за на­чел­ни­ка двор­ске гар­де. Тај­но се
мо­лио Бо­гу; кад је мо­гао спа­ша­вао је
хри­шћа­не, а ка­да ни­је хра­брио их је да
се не од­рек­ну Хри­ста. Та­ко је охра­брио
и бра­ћу Мар­ка и Мар­ке­ли­на. Он­да исце­ли
же­ну там­ни­ча­ра Ни­ко­стра­та Зоу,
не­му 6 го­ди­на, па 2 бо­ле­сна си­на вој­воде
Клав­ди­ја, рим­ског епар­ха Хро­ма­ти­ја,
Мар­ко­вог и Мар­ке­ли­но­вог оца Тран­квили­на
и при­ве­де их кр­ште­њу са њи­хо­вим уку­ћа­ни­ма. Нај­пре по­стра­да
Зоа ко­ју, из­му­че­ну, ба­ци­ше у ре­ку Ти­бар, па Хро­ма­ти­јев син Ти­вур­тије
ко­јег по­се­ко­ше, па Ни­ко­стра­та уби­ше мот­ком, Тран­кви­ли­на уда­више
у во­ди, Мар­ка и Мар­ке­ли­на из­бо­до­ше ко­пљи­ма. Се­ва­сти­ја­на це­лог
из­бо­до­ше стре­ла­ма, али оста­де жив, па га уби­ше мот­ка­ма 287. го­ди­не.
Бело усијање
7 00
Попали и сруши, разби и разори,
Полупај и скрши, роби и односи
И испричај сунцу о оном што јеси,
Да о томе делу звезда звезди збори.
9 00
Ја плакати нећу над кулама палим,
Ни у пустом дому тугованке плести,
Јер не можеш собом небо ми одвести,
А ја знам на песку дићи Јерусалим!
11 00
Јер ветар слободе мој сан је и срећа,
Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем.
А он тамо струји, где ја стег свој вијем
И расте из моје мишице и плећа.
13 00
Муке нису муке, туга туга није
Данас, кад се дани ожиљцима броје,
Јер дворови данас на плећима стоје,
А слађе но нектар модар јед се пије.
15 00
Данас шеве наше крвави су врани,
Јер небеса шаљу страхоте пожара,
Да нараштај нови псалме од њих ствара:
Да нам оду спева, Бог нас патњом храни.
Милутин Бојић
17 00
Све­ти Флор, епи­скоп амин­ски. Све­ти Мо­дест, па­три­јарх
је­ру­са­лим­ски. Сед­ми­ца 28. по Ду­хо­ви­ма. Глас 2. Бо­жић­ни
пост, уље.

Милутин
Плава гр
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
и на мртве алге тресетница пада,
лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
а уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
за огромног мрца, к'о наш ум бескрајна,
тиха као поноћ врх острвља јужна,
мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
да побожност расте врх вода просута
и ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута.
Стојте, галије царске! На гробу браће моје
завите црним трубе!
Стражари у свечаном опело нек отпоје
ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
што пролази морем и умре без знака,
и доћи ће нова и велика смена,
да дом сјаја ствара на гомили рака.

Бојић
обница
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
колевка ће бити бајке за времена,
где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
и пролазна радост целог једног рода,
зато гроб тај лежи у таласа сенци
измеђ' недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
веслање умре хујно,
а кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
и да мртви чују хук борбене лаве,
како врућим кључем крв пенуша њина
у деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
овом истом крвљу што овде почива:
овде изнад оца покој господари,
тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
над овом светом водом!

Издавач
Принцип Прес
Цетињска 6, 11000 Београд
Тел.: +381 (11) 322 70 34; 322 16 92; 324 76 79; 323 04 47
Факс: +381 (11) 324 56 21
E-mail: office@turistinfosrbija.com
www.turistinfosrbija.com
www.nacionalnarevija.com
За издавача
Мишо Вујовић
Аутори издања
свештеник Јован Пламенац
Мишо Вујовић
Дизајн и прелом
Александар Орландић
Тираж
5.000
Штампа
Портал Д.О.О. - Београд
CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд
271.2-562(059)
355.48(497.11)”1914/1918”
ПРАВОСЛАВНИ подсетник 2016. : велики рат / [аутори Јован Пламенац,
Мишо
Вујовић]. - Београд : Принцип Прес, 2015 (Београд : Портал). - 272 стр. :
илустр. ; 16 x 23 cm
Тираж 5.000.
ISBN 978-86-6189-080-2
1. Пламенац, Јован, 1955- [аутор] 2. Вујовић, Мишо, 1964- [аутор]
a) Верски празници - Православна црква - Календари b) Србија - Војна
историја - 1914-1918
COBISS.SR-ID 218684428

ПРИНЦИП ПРЕС
Цетињска 6, 11000 Београд
Тел.: +381 (11) 322 70 34, 322 16 92
www.turistinfosrbija.com
www.nacionalnarevija.com
princip.press@gmail.com
ПРИНЦИП ПРЕС