Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Сопоћани су похарани од Турака крајем 17. века: спаљени, порушени, без скупоценог (за оно време) олов ног крова
чекали су обнову све до 1930. године – најлепши српски живопис изложен сунцу, киши и леду. И, кад су архитекта Дероко и
песник Растко Петровић, обавили право ходочашће, препешачивши двадесетак ки ло метара од Новог Пазара до старе Урошеве
цркве, застао им је дах. Од лепоте. Обасјане сунцем, фреске Со по ћана златиле су се и сијале. Дероко oписује тај сусрет
као сусрет смртника са божјом лепотом, и записује је ре тич ку мисао – да манастир не треба покривати јер ће се тако тај чудесан
златосјај фресака изгубити. Није био сас вим у праву – сопоћанске фреске, и после обнове манастира, на трен блесну, играјући
се са светлошћу која у храм продире кроз прозор на бочним зидовима и оне на куполи, као да из себе исијавају златну светлост.
Одо леле су кишама и снеговима. Одолеле су амонијачним испарењима. Одолеле су рушилачком бесу војски које су туда
пролазиле. И вековима. Златна позадина фрески скоро се сасвим изгубила, али тамни окер, основна боја цркве, још
памти његове одсјаје , негде у дубљим слојевима.
О сликару Сопоћана зна се само да је био Грк, право је чудо да се не зна за још неке његове
фреске. Сличности неких сопоћанских ликова са ликовима минијатура са Свете Горе, неке
далеке али не неуочљиве сличности са фрескама
Милешеве, чак неке сличности са скулптурама далеких
западних катедрала – довољне да поткре
пе тезу о томе како се „уметност не преписује
то ли ко често, колико уметници
често сањају ис те ствари”. Али нас не приближавају
одгонетању тајни – ко је
био тај сликар?
Црква Свете Тројице
пре обнове 1930. године
Church of Sa int Tri nity,
be fo re the re no va tion in 1930
So po ća ni was pil la ged by the Turks at the end of the 17 th cen tury: bur ned, ru i ned, wit ho ut the costly (at that ti me)
lead ro of, the mo na stery wa i ted to be re con struc ted un til 1930 – the pret ti est Ser bian fre sco pa in ting be ing ex po sed to
sun, rain and ice. And when ar chi tect De ro ko and po et Rast ko Pe tro vić ma de a real pil gri ma ge by wal king abo ut twenty kilo
me tres from the town of No vi Pa zar to the old Uroš’s church, they we re stun ned. By its be a uty. Il lu mi na ted by sun light,
the fre scos of So po ća ni glit te red and re flec ted a gol den light. De ro ko de scri bed that en co un ter as the en co un ter of a mortal
with God’s be a uty, and wro te a he re ti cal tho ught – that the mo na stery sho uldn’t be co ve red be ca u se that mi ra cu lo us
gol den-shi ne of the fre scos wo uld be lost. He wasn’t com ple tely right tho ugh – the fre scos of So po ća ni, even af ter the reno
va tion of the mo na stery, glim mer for a mo ment, playing with the light that en ters thro ugh the win dow on the si de walls
and tho se on the do me, li ke they are pro jec ting a gol den light. They re si sted rain and snow. They re si sted eva po ra ti ons
of am mo ni ac. They re si sted de struc ti ve ra ge of pas sing ar mi es. And that la sted for cen tu ri es. The gol den bac kgro und of
the fre scos is al most lost, but dark oc hre, as the ba sic co lo ur of the church, still re calls re flec tion of the gold, so mew he re
in the de e per layers.
The only thing known abo ut the So po ća ni pa in ter is that he was Gre ek, yet, stran gely, no ne of his ot her fre sco es
are known. Si mi la ri ti es of so me pa in ted ima ges in So po ća ni with mi ni a tu re ima ges from Mo unt At hos, then so me dis tant
but not un re cog ni sa ble re sem blan ces with fre sco s in Mi le še va, even so me si mi la ri ti es with sculp tu res of far we stern cathe
drals – are suf fi ci ent to sup port a the sis ac cor ding to which “art is not co pied as much as is the ca se that ar tists dre am
abo ut the sa me things”. But tho se si mi la ri ti es don’t bring us clo ser to re ve a ling the real sec ret – who was the pa in ter?
87