Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

даље, и згурасмо се у њих (...) Али олуја је јењавала и мада
је киша још увијек падала и вода се за државала у локвама,
пожртвовани свештеник пожури да до врши молитву; свако
појури из појата напоље шљапкајући по ливади. До тренутка
кад сам се ја појавила на сцени, све је било у пуном замаху:
тамјан се дизао, а сунце се пробијало кроз пукотине облака.
Чим се служба заврши, удари музика и поче коло и, без обзира
на мокар, они су скакали и подврискивали, пршћући по дубокој
и натопљеној трави. Чак је и доктор сматрао да је све добро.
Кад ми је касније причао да је имао доста пацијената, јер је
мјесто било тако влажно, нисам се нимало изненадила.”
(Мери Е. Дарам, Кроз српске земље,
Српска Европа, 1997, Београд)
Густав Раш, књижевник и публициста, можда је најза
нимљивији и најпопуларнији немачки путник кроз наше
крајеве током друге половине XIX века. Рашови путописи предо
чавају једну идеализовану слику српског народа, али и не
кри ју фалинке српских градова.
„Чачак нема уличног освељења, а не може да се похвали
ни нарочито добрим плочником, као ни већина српских вароши,
па би мој повратак био далеко тегобнији да се начелник у својој
мудрој предвидљивости није побринуо за сигурност мојих ногу
и руку. Наиме, пред вратима др Тренчинија чекала су ме три
пандура. Један је ишао напред с једним огромним фењером који
је осветљавао сва ки камен плочника на који је требало да станем,
а остала двојица пан ду ра с јатаганима и пи штољима за широким
црвеним појасом, ишла су иза мене како ми се ништа не би догодило.
Честити начелник и ва љани пандури! Та је дан једини пандур с
ог ром ним фењером био је до во љан!”
Хвалоспев пл а ни ни Рудник:
„Рудничке пла ни не! Колика су само се ћања Србије веза
на за Рудничке планине! Већ су Римљани знали за планину
Руд ник! Велика и богата налазишта рудног блага, у утробама
пла нине садржане залихе олова, бакра, сумпора, арсеника,
маг нетног шкриљца и кобалта навеле су Римљане, и касније
Ср бе, да уреде велике и значајне рудокопе.”
Могло би се чак рећи да један народ вреди онолико ко лико
је о њему писано, као што се вредност човека одређује пре ма
броју пријатеља које је оставио за собом. Одмеравајући се по овом
принципу, Срби немају чега да се постиде: били су занимљиви
многима, па чак и онима најарогантнијима, а так ви трагови ће
свакако надживети све будуће уравниловке и глобализације.
storm was about to cease and despite the fact it was still raining and
that water gathered in puddles, the generous priest rushed to end
the prayer; everyone ran out from the shelter, squelching over the
meadow. Until the moment when I showed up, everything was in its
climax: incense was rising high, and the sun was breaking through
the cracks in the clouds. When the haste ended, the music started
and a kolo (traditional dance) was formed and, regardless of the
wet ground, they jumped and shrieked, splashing over big and wet
grass. Even a doctor thought that everything was well. Later on,
when he told me he had lots of patients, because the place was very
wet, I wasn’t surprised at all”
Mary Edith Durham, Through the lands of Serbia,
Srpska Evropa, 1997, Belgrade
Gustav Rush, writer and publicist, is perhaps the most interesting
and popular German voyager through our territory during
the second half of the 19 th century. His travel books point out an
idealised image of Serbian people, but don’t hide the flaws of the
Serbian cities.
“Čačak doesn’t have street lights, and can’t even be commended
for especially good sidewalks, as can’t the majority of Serbian
towns, so my return would have been much more painful if the
chief, in his wise ability to foresee, didn’t take care of the safety of
my legs and arms. Namely, three police officers waited for me by the
doors of Dr. Trenčini. One of them walked in front carrying a huge
lantern that lighted every single stone on the pavement I should pass
over, and the other two, with carbines and guns attached to wide red
belts, walked behind me to make sure nothing would happen to me.
The honourable chief and good policemen! But only one with
a huge lantern was enough!”
Praise to the mountain Rudnik:
“Rudnik Mountain! Just how many memories of Serbia are
related to the mountains of Rudnik! Even the Romans knew of Rudnik
Mountain! Large and rich ore deposits, plenty of lead, copper,
sulphur, arsenic, magnet ores and cobalt in the innards of the mountain,
led the Romans, and later on the Serbs, to build large and
important mines.”
It could even be said that a nation is worth as much as it
has been written about, just like a man’s worth is measured by the
amount of friends he has had in his lifetime. Following this principle,
the Serbs shouldn’t be ashamed at all: they were interesting to
many, even to the most arrogant ones, and such traces will definitely
outlive all future levelling and globalisations.
79