Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

постаје књижевна врста која комбинује приповедно-историјски
и политички преглед, с непосредним сведочанством о виђеном
и доживљеном. Пејтонове књиге су истовремено биле изузетан
водич за сваког британског путника.
Пејтон се увек темељно припремао за своја путовања,
проучавајући сву доступну литературу о крајевима у које се
запутио. Иначе, он је боравио дуже у Сирији, Египту, Турској,
Румунији, Аустрији, Далмацији, Црној Гори Хрватској и Грчкој.
Говорио је неколико европских језика, арапски, турски, а
добро се служио и српским. У Србији је боравио три пута пре
него што је објавио свој први путопис о њој.
У Србији је Пејтон боравио у веома повољном тренутку за
сваког радозналог путника. Први и Други српски устанак били су
још „свежи”, многи од учесника су били још живи, а историјска
места везана за устанке још увек неизмењена и препознатљива.
Упознао је Симу Милутиновића Сарајлију, попа Луку Лазаревића
и мноштво Карађоревих бораца. То је било време када је млада
српска држава убрзано одмицала од турске провинције. Београд
се градио по европским узорима, Београђани су били обучени у
европска одела и већ усвојили европске манире. А и сам Пејтон
је желео да види и чује све и није извољевао. Чак је носио и
фес током свог боравка по унутрашњости Србије. Својим је путо
писом први код Британаца рекламирао шљивовицу, кајмак,
сме деревско и неготинско грожђе и вина.
„Због умора од пута, чврсто сам спавао. Устао сам свеж
и отишао до дивана. Онда се појавила домаћица и пре него
што сам могао да опазим или спречим њену намеру, пољубила
ме у руку. `Како сте спавали? Добро? Надам се да сте се од мори
ли`. Наставила је с љубазним распитивањем док је узимала
из руку слушкиње сребрни послужавник на којем су се нала
з или чашица шљивовице, тањирић са ружиним слатком и
ве лика округла посуда од чешког кристала, с водом; све то,
ук ључујући чибук, био је увод у доручак, који се састојао од
кафе и тоста, а уместо млака имали смо кајмак како се зове
тур ски млeчни крем.”
Свакако међу познате британске путописце по Србији
спадају и књижевници Чарлс Лем и Џон. П. Симсон, као и Аделина
Полина Ирби, велика добротворка српског народа, коју
овде обично памтимо као Мис Ирби. За разлику од Пеј то на,
Мис Ирби се није ни потрудила да се удуби „у народ”, што је у
потпуном раскораку са чињеницом да је већи део свог жи вота
посветила добротворном раду у Србији.
a girl is choosing a husband and she has no desire to marry a shepherd,
tradesman, or soldier, but she would like to wed a farmer…”
Pavel Apolonovich Rovinsky, “Notes about Serbia
1868–1869”, Matica srpska, 1994, Novi Sad
The British only started travelling to this region in the 1830s,
but with them came the first British consul and an urge to solve the
‘Eastern question’.
The first more informed, more curious and more systematic
voyager through Serbia was Andrew Archibald Peyton (1811–1874).
Since, and including, his work, a travel book has the possibility of
falling into a new literary category that combines the narrative-historical
and political survey with a direct testimony of what has been
seen and experienced. At the same time, Peyton’s books were exquisite
guides for any British traveller.
Peyton has always prepared himself thoroughly for his journeys,
researching the entire body of literature about the regions
he intended to travel to, which also included long periods in Syria,
Egypt, Turkey, Romania, Austria, Dalmatia, Montenegro, Croatia and
Greece. He spoke several European languages, Arab, Turkish, and
used Serbian as well. He stayed in Serbia three times before he
published his first travel book about the country.
Peyton was in Serbia at a very favourable moment for any
curious traveller. The First and Second Serbian Uprisings were still
“fresh”, many of their partakers were still alive, and the historical
sites related to the uprisings were still unchanged and recognisable.
He met writer Sima Milutinović Sarajlija, priest Luka Lazarević and
many of Karađorđe’s fighters. That was the time when Serbia was
rapidly moving farther from its background as a Turkish province.
The building of Belgrade was undertaken following European models;
the citizens of Belgrade were dressed in European clothes and
had already adopted European manners. Even Peyton himself didn’t
hesitate in his desire to see and hear everything, even wearing a
fez while he was staying in the peripheries of Serbia. With his travel
books, he was the first one who promoted to the British people the
Serbian plum brandy (šljivovica), cream-cheese (kajmak), as well
as the grapes and wines of Smederevo and Negotin.
“I slept well because I was tired from the trip. I got up fresh
and moved to the sofa. Then the housewife showed up and before I
could even notice or stop her in her intention, she kissed my hand.
‘How did you sleep’? Well? I hope you have rested.’ She continued
her polite questioning while she was taking from a servant’s hands
a tray where stood a small glass of šljivovica, a small plate with
77