Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Љубав према откривању и разоткривању водила га је, као и
многобројне његове претходнике, и безбедно га вратила у њего
ву отаџбину. Уосталом, страх од непознатог код мудрих је
људи увек надјачан жељом да се нешто ново упозна. Остаје
само страх од рђавог времена. А да бисмо тај страх надјачали
до вољно је да се подсетимо речи највећег немачког мислиоца:
„Ко рачуна на лепо време, боље да не креће на пут.”
Србију су походили многи: они који су се намерили даље
на Исток, они који су стигли до границе Западног Царства, па
су просто желели да завире и „с ону страну” Римских бедема,
али и они који су долазили и боравили ту с намером да је уживо
упознају. Најчешћи гости Србије били су Руси, Британци
и Немци, а путописна грађа коју су у аманет оставили нама
и свима онима које занима наша отаџбина толико је обимна
да би претрпала једну повећу собу. Међу најзначајнијим ауто
рима су: Александар Ф. Гиљфердинг, Павел А. Ровински,
Арчибалд Пејтон, Чарлс Лем, Аделина Полина Ирби, Џорџина
Мјур Мекензи, Мери Е. Дарам, Феликс Каниц, Густав Раш...
Ме ђутим, треба поменути и чињеницу да добар део путописне
литературе о Србији није ни преведен на српски језик.
Када неко из земље колика је Русија дође у Ср бију,
очекивало би се да на све може погледавати с ни подаштавањем.
Но, није баш увек тако. Руски су путници
често до лазили код Срба као код себи равних. Додуше, томе
треба додати и историјске околности. Русији је после пораза
у Крим ском рату 1856. и те како било значајно да се врати
на балкански простор. У Москви се полако подгревала свесло
венска идеја, а постојали су и тајни планови за ширење
ути цаја на Босну и Херцеговину.
Један од главних заговорника територијалног разгра ничавања
православља и католичанства у Босни био је и Алексан
дар Гиљфердинг, дипломатски службеник царске Русије. Позна
те су његове жучне полемике са прваком Странке хрватског
ис торијског права Еугеном Кватерником, око Источног питања,
око положаја српског народа, те посебно око Кватерниковог
ниподаштавања воље Словенаца, односно његових планова да
Словенце „упише” у будуће границе Хрватске. У самој Србији,
којом је тада владао Михаило Обреновић, расположење је уг ­
лавном било проевропско те словенофилске идеје нису би ле
добродошле. Кнез Михаило је чак забранио руским сло ве но филима
издавање часописа „Скупштина” у Београду. Ру ска званична поли
тика је зато, шеснаест година касније (1876), оптужила Србе
Serbia has been visited by many people: those who intended
to go East, and those who reached the borders of the Western
Empire and simply wanted to peer at the “other side” of the Roman
walls. However, there were also those who came and stayed
with the intention of getting to know Serbia first hand. The most
frequent guests were Russians, Brits and Germans, and the travel
books they left behind for us and for those who are interested in our
homeland are so abundant that they would very well overfill a quite
large room. Among the most significant authors are: Aleksandar
F. Giljferding, Pavel A. Rovinsky, Archibald Payton, Charles Lamb,
Adeline Pauline Irby, Georgina Muir Mackenzie, Mary Edith Durham,
Felix Kanitz, Gustav Rush… However, the fact that a large part of the
travel literature about Serbia has never been translated into Serbian
should also be mentioned.
When somebody from a land as large as Russia comes to
Serbia, it should be expected that he would look down on everything
with scornfulness. But it’s not always like that. Russian voyagers
have often come to the Serbs as their equals. However, historical
n the history of this country…there is not a single
“I normal page: only wars, only internal conflicts,
accom panied with bloody scenes… the History of Serbia
is the history of its martyrdom.”
P. A. Rovinsky
circumstances should be added to this. After defeat in the Crimean
War in 1856, Russia especially cared about returning to the Balkan
region. The Pan-Slavic idea was stirring up slowly in Moscow, and
there were secret plans to expand the influence into Bosnia and
Herzegovina. One of the main advocates of the territorial partition
of the Orthodox and Catholic Christianity in Bosnia was Aleksandar
Giljferding, a diplomat in the service of the Russian Empire. His
sweltering polemics are very well known, voiced to Eugen Kvaternik,
the leader of the Party of the Croatian Historical Rights, about the
Eastern question, the status of the Serbian people, and especially
about Kvaternik’s indifference to the will of Slovenians, that is to say
his plan to ”place” the Slovenians inside the future borders of Croatia.
In Serbia itself, governed by Mihailo Obrenović at the time, the
mood was in general pro-European, thus Pan-Slavic ideas weren’t
welcome. Prince Mihailo even banned the Russian Pan-Slavism
propagators from publishing the magazine “Parliament” in Belgrade.
And it was for those reasons that, sixteen years later in 1876, official
Russian policy laid blame on the Serbs, claiming it is their own fault
69