Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Ма шта човек говорио о својој деци, ни похвале ни поку
де неће бити довољно уверљиве, нити убедљиве, као
оцене некога ко ту исту децу посматра са стране, некако више
искоса. Путопис, то је увек тај поглед искоса. Тако посматрано,
путопис више није само штиво за задовољавање знатижеље,
нити је само књижевни род: путопис је и доказни материјал
о обичајима, наравима, о променама, о свему ономе што је
пре големо да би се стисло у историографију или географију, а
премалено да би задовољило очекивања књижевне, по зо ришне
или поетске публике.
Сам тај чин бележења утисака и запажања, те њиховог
по везивања са историјским подацима – научним језиком ре ­
чено, повезивање емпиријског и спекулативног метода – откри
ва жељу путописца да одређеном „стању ствари” пронађе
„оправдање”, боље речено узроке. Такви путописи, у којима су
запажања танано проткана удубљивањем у корене и исходишта
обичаја, навика или карактера, свакако представљају драгоцене
документе за објективне судове о државама и народа.
историји ове земље... нема скоро ни једне редов
не странице: само ратови, само међусобни
„У
су коби, праћени крвавим сценама... Историја Србије
је историја њеног мучеништва.”
Нажалост, Србија већ вековима муку мучи с лаконским,
површним, често недобронамерним приступом „развијеног света”
њеним проблемима. Још почетком двадесетог века су многе
европске туристичке агенције Србију сврставале у подручја куда
се одлази на сопствени ризик, дакле, „само за авантуристе”. У
роману Оријент-експрес познате енглеске списатељице Агате
Кристи, кондуктер упозорава путнике:
„Пристигли смо у Београд. Даме и господо, обратите посебну
пажњу на свој новац и пртљаг, због велике могућности
да будете опљачкани.”
Последњих петнаестак година, „реклама” за Србију је била
још црња, а тек понегде се помаљао понеки зрак, попут немачког
и светског песника Петера Хандкеа који је у више наврата
претабанао уздуж и попреко домовином Светога Саве, Доситеја
Обрадовића, Иве Андрића, Меше Селимовића, Величковића,
Кустурице, Стефана Миленковића. Није марио Хандке за злослут
не гласове, није марио за предрасуде, није чак марио ни
за грађанске ратове који су беснели на овим подручјима.
68
П. А. Ровински
Whatever a man says about his children, neither in praise
nor reproach, will it be as convincing or persuasive as the
estimates of one who observes the same child from a distance, but
a bit from the side. Travel books help in providing this sideways
perspective, for they often do not just satisfy curiosity or fall into
a literary category, rather they offer proof of the customs, temperaments,
and changes, about the things that are too large to
be constricted in a book on history or geography, and about the
things that are too small to please the expectations of a literary,
theatrical or lyricist audience. The very act of recording impressions
and observations, and then tying them to historical facts
– scientifically speaking the connection of empirical and speculative
methods – reveals the travel writer’s desire for the book to be
a “justification” for “the state of things”. This kind of travel book,
in which observations are delicately interweaved with a plunge into
the origins and outcomes of customs, habits or temperaments,
certainly represents precious documents for unbiased judgments
about countries and nations.
Unfortunately, Serbia has for centuries had its troubles with
laconic, superficial, and the often bad-intentioned approach the
“developed world” took towards Serbia’s problems. Even at the beginning
of the 20 th century, many European tourist organisations
classified Serbia in the regions where one goes at his own risk, thus
“just for the adventurers”. In Agatha Christie’s novel “Murder on the
Orient Express”, a ticket checker warns passengers:
“We have arrived in Belgrade. Ladies and gentlemen, pay
special attention to your money and luggage, because of the great
possibility of being robbed”.
In the last fifteen years the “marketing” of Serbia has been
even darker, and just here and there appeared some ray of light,
such as German and world poet Peter Handke, who on several occasions
crossed over the country of Saint Sava, Dositej Obradović, Ivo
Andrić, Meša Selimović, Veličković, Emir Kusturica, Stefan Milenković.
Handke didn’t care about the ominous voices, nor about prejudices
or even about the civil wars that raged in these regions. The love
of discovery and revelation led him, like it had done for many of his
predecessors, and returned him safely back to his homeland. After
all, the fear of the unknown in wise people is always overpowered by
the wish to experience something new. Only the fear of bad weather
remains. And to overcome that fear it is sufficient to recall the words
of a great German philosopher: “He who counts on nice weather,
would be better off not starting his trip”.