Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

и „европ ски дух” (са ло ни, кла ви ри, по зо ри шта, ми ра зи, мени
це, фи шка ли, те ста мен ти, фи ја ке ри, ли вре ји са ни ка мер дине
ри, бал ска ун тер хал то ва ња и пор тре ти пре да ка у злат ним
ра мо ви ма) док су бра ћа у сло бод ној Ср би ји, ко јом су вла да ли
кне зо ви и кра ље ви по не кад го ри од ис те ра них тур ских па ша,
га зи ла бла то до чла на ка.
Ни кад пре то га Беч ни је био бли жи: шест да на па ро бродом,
Ду на вом.
А он да ће Ду на вом, низ во ду, Ср би ма (1914) сти ћи плаве
„ка унд кa” ре ги мен те (мар ши ра ће уз Ра дец ки марш и покли
че „Ser ben muss ster ben”). И док мо ни ри са ушћа Са ве, буду
ре флек то ри ма ша ра ли не бом и бу ши ли ноћ над Ср би јом, а
Бе о град, „Пи је монт Ју жних Сло ве на” бу де рав њан са зе мљом
под пло ту ни ма мер зе ра и не мач ких „де бе лих Бер ти”, ма јор
Га ври ло вић, на че лу ко ло не ко ја се низ ули цу Ри ге од Фе ре
спу шта на ду нав ске ро во ве, ки те ћи шај ка че зум бу ли ма ра сутим
из бом бом по го ђе не цве ћа ре, из да ће стра шну ко ман ду:
„Вој ни ци, не мо ра те да бри не те за сво је жи во те, Вр хов на коман
да из бри сла је наш пук из број ног ста ња.”
Ле пи, пла ви Ду нав.
До нау бе ле ка фе, Штра у со вих вал це ра, беч ких за хертор
ти и ма ђар ског то кај ца.
Чу ве ни бај ко пи сац Ан дер сен, ко ји је низ Ду нав, про путо
вао и кроз на ше кра је ве, по по врат ку, у Лај пци гу (1847),
на пи сао је:
„Кар та Ду на ва би ла је у нај ра ни јој мла до сти мо ја карта.
Њу сам сту ди рао, те шко про ла зан друм ка ис то ку, ко ји ће,
из го ди не у го ди ну, но си ти на бе лим ла ђа ма све ви ше и ви ше
љу ди, и јед ном ће на сво јој ја кој стру ји по не ти и пе сни ка ко ји
ће зна ти да по диг не и сви ма до не се бла го по е зи је, ко ја ов де
об у хва та сва ки грм и сва ки ка мен.”
Пе сни ци су Ду на вом пло ви ли ре ђе од рат ни ка, а европска
бај ка о Ду на ву – хо ће ли има ти свој срећ ни крај? Или
је исто ри ја Евро пе, исто ри ја људ ског ја да, пат ње, кр ви и мржње,
ве чи та као Ду нав? Зар нас та „рај ска ре ка“ у ко јој се
огле да пла вет ни ло не ба, уз ве дре так то ве вал це ра (у ко ји ма
нам Штра ус от кри ва де ли ће ле по те све та и от сја је ду ше Ду нава,
ако ре ке има ју ду шу), сво јим пла вим, без бри жним та ла сима
са мо, увек из но ва, те ши и за ва ра ва?
Ве ли ки го спо ди не Ду на ве, до не си нам пти це, и цве ће,
и ка мен ко ји се мо же је сти!
И ма ло ва зду ха од ко га се не уми ре.
princes and kings (who were sometimes worse than expelled
Turkish pashas), walked through mud up to their ankles.
Never before was Vienna so close: six days by steamship
on the Danube. And then the blue “K und K” regiments
arrived downstream to the Serbs (1914) (they marched with a
melody of “Radecki march” and shouts of “Serben muss sterben”).
And while the monitoring boats at the confluence of the
Sava cruised the sky with their searchlights and drilled the
night over Serbia, and while Mörser type canons and German
“fat Bertha” rockets were leveling Belgrade, “the Piedmont of
the South Slavs”, with the ground, Major Gavrilović at the head
of line of soldiers who were marching down Rigas de Ferreos
Street to the trenches by the Danube, adorning their šajkača
caps with hyacinths scattered around from the bombed flower
store, gave a horrific order: “Soldiers, you don’t have to worry
about your lives. The Supreme Command erased our regiment
from the list of living”.
The Blue Beautiful Danube.
The Donau of a coffee with milk, of Strauss’ waltzes, Viennese
sachertorte cakes and Hungarian Tokaï wine.
Andersen, the well known fairytale writer, who traveling
on the Danube visited our lands as well, after returning home,
wrote in Leipzig (1847): “In my earliest youth, a map of the
Danube was my map too. I’ve studied it, this scarcely passable
road to the East, which would, one year after another, carry
more and more people on white ships, and at one moment it
would also carry on its powerful stream a poet who knew to lift
and bring to all the wealth of poetry that embraces every plant
and every stone here”.
Poets have traveled the Danube less often than warriors,
and a European fairytale about the Danube- would it
have its happy ending? Or is the history of Europe, a history
of human pain, despair, blood and hatred eternal as the Danube?
Does this “paradise river” in which the blue of the sky
is reflected, accompanied to a cheerful waltz tempo (in which
Strauss discovers pieces of the beauty of the world and the
reflections of the Danube’s soul, if rivers have a soul), with its
blue, carefree waves only, always and over and over again,
comfort and fool us?
Great Master Danube, bring birds, and flowers and edible
stone to us!
And a breath of immortal air.
61