Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

сти гле су на оба ле Ду на ва – Тур ци су на бе о град ским оба ла ма
за дан исе кли шест хи ља да љу ди, же не, де це, ко ји ни су мо гли
да се укр ца ју у пре пу не чам це, спла во ве, де ре гли је и шај ке,
што су се, ис пра ће не је зи вим кри ци ма људ ске кла о ни це, упути
ли пре ко по лу сле ђе не ре ке, а за тим да ље, на се вер, но сећи
крај пр ња бес кућ ни ка, с па три јар шиј ским кр стом на че лу
кон во ја, и оно што су сма тра ли нај вред ни јим – мо шти Све тог
кне за Ла за ра.
У но вој отаџ би ни пр во су све цу дом са гра ди ли – др вену
цр кви цу на оба ли Ду на ва, та мо где је да нас град Сен та дреја.
За па три јар хом Ар се ни јем, у обе ћа ну зе мљу, у би блиј ској
ко ло ни, као Је вре ји за Мој си јем, Ср би су – нај ма ње три де сет
хи ља да по ро ди ца – ушли у Евро пу! Ко ја их је при ми ла да њихо
вим жи вом ме сом се би са гра ди штит од на ди ру ћег исла ма,
пре зи ру ћи их, ша љу ћи у ра то ве, пла ћа ју ћи им сит ну про ни ју,
пре во де ћи их си лом у уни ју и ка то ли чан ство, пре кр шта ва јући
Јо ва не у Иштва не, да ју ћи им за про ли ва ну крв пар че тврде,
пу сте зе мље, а за вој не за слу ге ор де ње ца ри це Ма ри је
Те ре зи је са де кре ти ма го ти цом ис пи са ним, пот пи си ва ним у
Бе чу, нај спо со би ји ма чин обер ка пе та на, па чак и по не ку грофов
ску ти ту лу.
И да нас, кад је све то да ле ка про шлост, и кад ни ког
ви ше не ди ра тра ги ка тих суд би на („Иду ћи са мо ри да ње на
ри да ње при ла же мо”, за пи сао је Па три јарх) рас пе тих из ме ђу
два све та ко је је Ду нав де лио, исто ри ча ри мир но мо гу да конста
ту ју ка ко је тај пре ла зак Ду на ва, за Ср бе био исто риј ски
тре ну так. Из про па лог ви зан тиј ског кул тур ног кру га, ушли су
у ка то лич ки свет Мitteleurope.
Од ви зан тиј ских фре са ка до ба рок них ико на. Мо ле ћи
се свом истом, пра во слав ном бо гу.
Ду нав је два пу та од и грао уло гу моћ не сце но гра фи је
у до га ђа ји ма ко ји су из гра ди ли „ду шу на ци је“– на сло вен ско
ста бло, на ка ле мље ни и кул ту ра Ис то ка (Ви зан ти ја), и гу сларски
епо ви о про па сти цар ства срп ског, и Ко сов ски мит о земаљ
ском по ра зу као хри шћан ској про пу сни ци за Не бо, али и
кет ман ство с ко јом је је ди но би ло мо гу ће оп ста ти под Тур цима,
и све то „уше ће ре но” сло је ви ма ра фи ни ра не угла ђе но сти
ду нав ске „Mit te le u ro pe” (Аустроугар ског цар ства), то су ра не
исто ри је ко је су фор ми ра ле су шти ну тзв. срп ског на ци о налног,
ко лек тив ног и ден ти тета. У окви ри ма тзв. Ду нав ског царства
ро ђе на je срп ска гра ђан ска кла са, ко ја је срп ској кул турној
тра ди ци ји до не ла дра го це не но ве умет нич ке ин спи ра ци је
58
The first thing they did in their new homeland was to
build a church dedicated to this saint – a small wooden church
on the bank of Danube at the location where the town of Sent
Andrea stands today. With patriarch Arsenije in front, this biblical
procession to the promised-land, like the Jews following
Moses, the Serbs, with at least thirty thousand families entered
Europe. It accepted them in order to shield itself against an invasion
of Islam, despising them, sending them to wars, paying
them pittance, forcing them to accept the union and converting
them to Catholicism, changing their names (thus Jovan would
become Istvan) giving them only a piece of hard and desolate
land in return for the blood they had shed, and for their military
merits the honors of Empress Maria Theresia, along with decrees
written in gothic letters and signed in Vienna, while the most
capable ones were given the title of obercaptain and even titles
of aristocracy.
And today, when all of this is only a distant past and when
nobody is touched anymore with the tragedy of these destinies
(“Going further, the only thing we do is cry” the patriarch wrote)
crucified between two worlds separated by the Danube, historians
could peacefully conclude how crossing the Danube was a
historic moment for the Serbs. Coming from the ruined Byzantine
cultural circle they entered the catholic world of Mitteleurope
(Central Europe). From Byzantine frescos to Baroque icons. Praying
to their same, orthodox God.
In two instances the Danube played a role on a powerful
stage, on which the events that formed the “soul of the
nation” took place – onto the Slavic timber were added the
culture of the East (Byzantium), the epic songs played on the
gusle about the fall of the Serbian Empire, and the Kosovo
myth about the earthly defeat as a Christian pass to the Heavens,
but also the two-facedness which offered the only way to
survive under the Turks, and all of this was sugarcoated with
the layers of refined Danubian Mitteleurope (Austrian-Hungarian
Empire). These are the wounds that have shaped the essence
of the Serbian national collective identity. Within the so
called Danubian Empire was born the Serbian civic class that
brought precious new artistic inspiration and the “European”
spirit (salons, pianos, theaters, dowries, stocks, fiscals, testaments,
coaches, special costumes for room servants, manners
in flirting at balls, and portraits of ancestors in golden frames)
while their brothers in liberated Serbia, which was governed by