Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

по клич „Уз нас је Бог и Има ну ил”; и ке пец џи нов ског ср ца,
Ев ге ни је Са вој ски (1717), и мар шал Ла у дон (1789)... Њи хо ве
вој ске си ла зи ће к Бе о гра ду низ Ду нав, али ће њи хо ве по бе де
тра ја ти крат ко – Тур ци (ко ји су на сту па ли уз ду нав ски ток) би
по но во узи ма ли град, „пре сто ни цу џи ха да”, ко ји им је слу жио
као глав ни вој ни ло гор и ба за у свим про до ри ма на За пад.
И та ко све док Тур ци ни су на пу сти ли бе о град ску твр ђа ­
ву и кад је сул тан, 1867, кне зу Ми хаилу, вла да ру но во фор мира
не срп ске др жа ве, осло бо ђе не устан ци ма ( „уста ра ја, ко из
зе мље тра ва”), срп ске утвр ђе не гра до ве „по ве рио на чу ва ње”
(из раз ко ји је тре ба ло да убла жи го рак укус тур ских гу би та ка
и по ра за моћ ног цар ства ко је је ход исто ри је по чео озбиљ но
да уру ша ва).
Но, вра ти мо се оним ду гим и мрач ни ма го ди на ма кад је
зе маљ ски шар, као ко лач по ло мљен дуж Ду на ва и ње го ве прито
ке Са ве, и кад су ове ре ке по ста ле гра ни ца све то ва и бо го ва.
Ду нав је та да, по дру ги пут, био Ср би ма суд бин ска ре ка: на ду
у ср ци ма оних ко ји су, пре де се так ве ко ва, учи ни ли суд бин ски
ко рак пре ла ска на Бал кан ско по лу о стр во, за ме ни ли јад и очај
– пре ла зе ћи у Евро пу, Ср би су слу ти ли да су са мо јед ног го спода
ра за ме ни ти дру гим. Ту ска ра ја, уте ше на да је ипак бо ље служи
ти „хри шћан ском ца ру” не го Ала хо вом па ди ша ху, по ста ла је,
ко ра ком пре ко Ду на ва, „can no nen food”, у пре вр тљи вој и ве ролом
ној по ли ти ци европ ских дво ро ва, пе штан ског и беч ког.
У су ма гли ца ма исто ри је ко је су „ви си ле ” над ши ро ким
то ком Ве ли ке ре ке, спо ре, там не ис под по жу те лих је да ра,
ве тро ви ма те ра не, кли зи ле су срп ске шај ке са то по ви ма на
прам цу. Срп ска ду нав ска мор на ри ца, по пут ме зиј ске фло те
ри мљан ских три је ра – као да их не де ле ве ко ви – кр ста ри ла
је Ду на вом од Бу ди ма до Турн Се ве ри на, не чуј на као смрт: за
ра чун угар ских кра ље ва, реч ну гра ни цу пре ма Тур ској чу вало
је де сет хи ља да шај ка ша. Њи хо ва ка па, шај ка ча, по ста ће,
мно го ка сни је, део уни фор ме срп ске вој ске.
А чу ве ни ху са ри, кра љев ска ла ка ко њи ца, ко ја је рат ну
сла ву Уга ра про не ла све том, у стал ном са ста ву има ла је пет хи љада
срп ских ко ња ни ка. Рат не екс пе ди ци је срп ских вој во да Змај Огње
ног Ву ка, Бел му же ви ћа, бра ће Јак шић, де спо та Јо ва на, бра ће
Ба кић... пре ла зе ћи Ду нав, ха ра ле су бив шим срп ским зе мља ма.
Са ња ју ћи о об но ви сво је, крв су ли ли за ра чун ту ђе др жа ве...
А 1690. не пре глед не ко ло не срп ских из бе гли ца, на челу
са па три ја хом Ар се ни јем Тре ћим, чак од Ко со ва го ње не турским
и ар на ут ским са бља ма, љу том зи мом и још љу ћом гла ђу,
But, let’s return to these long and dark years when the
Earth’s globe was cut like a cake along the Danube and its tributary
the Sava, formed a border between earth and gods. At the
time, the Danube impacted greatly the destiny of the Serbs for
the second time in history: hope in the hearts of those who, ten
centuries ago, made the fateful step of crossing to the Balkan
peninsula, has now been substituted with misery and despair -
for in crossing the river into Europe, Serbs sense they have only
substituted one master for another.
Turkish folks, yet comforted by a belief that it would be
better to serve a “Christian emperor” than Allah’s padishah, became,
with this step across the Danube, cannon fodder in the
treacherous and disloyal politics of European courts, those of Pest
and Vienna.
In the mists of history, which “hang” over the wide course of
the Big River, Serbian “šajka” boats, slow and dark under yellowed
sails and with canons on the bows, glided over the Danube. The
Danubian fleet of Serbia, just like the Moesian flotilla of the Roman
triers- it seems like centuries do not separate them- navigated the
Danube from Budim to Turnus Severin, silent like death: on behalf
of Hungarian kings ten thousand sailors guarded the river border
with Turkey, wearing a type of hat, known as the šajkača, which
would much later become a part of the Serbian military uniform.
And the famous hussars, the royal light cavalry that glorified
the warring Hungarians across the world, had within its
numbers five thousand Serbian cavalrymen in its regular corps.
Warring expeditions led by Serbian dukes Zmaj Ognjeni Vuk,
Belmužević, brothers Jakšić, Despot Jovan, brothers Bakić…after
crossing the Danube, devastated the former Serbian lands.
Dreaming about the renewal of their own country, they shed
blood on behalf of an alien country…
And in 1690 the endless procession of Serbian refugees
led by patriarch Arsenije Čarnojević III, which were hunted on
their way from Kosovo by Turkish and Albanian swords, through
heavy winter and even heavier hunger, arrived on the banks of
Danube, where, in only one day, Turkish marauders severed the
heads of six thousand men, women and children who couldn’t
fit in the boats, vessels, ships and crafts filled with the tattered
homeless, which, to the sound of horrific screams of human
butchery, traveled the half-frozen river led by a patriarchal
cross and carrying their most valuable possession – the relics
of Saint Prince Lazar.
57