Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

ла ни на Јо ва на То лов ца, на те ра ли на по вла че ње), о то ме да ће
Бе о град кад-тад би ти тур ски, и све те ћи се за стра шан по раз
сул та на Мех ме да Дру гог Ел-фа та ха, осва ја ча Ца ри гра да, под Бео
гра дом (1456.) ра ње ног у пр вим ре до ви ма, са са бљом у ру ци.
Бе ли град, у пап ским едик ти ма на зван „an te mu ra le christi
a nus” (пред зи ђе хри шћан ства) – ко ји у свом пр вом, да нас
за бо ра вље ном гр бу имао ку лу и два „па три јар шиј ска кр ста”–
од бра ни ла је кр ста шка вој ска вој во де Ја но ша Ху ња ди ја, угарског
па ла ти на, бо дре на ва тре ним про по ве ди ма фра њев ца,
по сле смр ти про гла ше ног за ка то лич ког све ца, бор бе ног опата
Ка пи стра на. Обо ји цу ће, не по сред но по сле по бе де, сти ћи
смрт од ку ге, на ста ле „услед ку жног ва зду ха”, ко ји се ши рио
са го ми ле од 30 хи ља да ле ше ва Ала хо вих рат ни ка, оста лих на
пла тоу Ма лог Ка ле мег да на (Тур ци су већ би ли осво ји ли До њи
град, ода кле су их бра ни о ци по ти сну ли кр ва вим ју ри шом „на
нож”), ко је ни је имао ко да са хра ни!
Ни је то пр ви пут да Бог смр ћу из јед на чи по бед ни ке и
по ра же не, а ни пр ви пут да су рав но ду шне во де Ду на ва, но силе
људ ске ле ше ве. Ни по след њи.
А он да – од ка ко је ду га срп ска ко ло на (1521), но се ћи
на че лу мо шти Све те Пет ке и ико не, про шла кроз ка пи је гра да
да се, по сул та но вој на ред би, во љом по бед ни ка, исе ли да леко,
на оба ле Бос фо ра – сто ше зде сет го ди на у во да ма Ду на ва
огле да ће се вит ки ми на ре ти са бе о град ских бре жу ља ка, од којих
је оне нај ви ше по ди гао чу ве ни тур ски гра ђе ви нар и дворски
ар хи тек та имам Си нан, за џа ми ју Су леј ма на Ве ли чан ственог,
гра ђе ви ну огром не ку по ле, чи ја је си лу е та до ми ни ра ла
Ка ле мег да ном. Од те ве ли чан стве не гра ђе ви не по диг ну те на
вр ху „Бре га за раз ми шља ње” (иви цу ка ле мег дан ског пла тоа
ода кле се ви ди „нај леп ши за ла зак сун ца у Евро пи” Тур ци су
на зва ли Фи ћур-беј, брег за раз ми шља ње), Ила ла ху у сла ву,
ка мен на ка ме ну ни је остао.
Бе о град ће тад пул си ра ти у рит му осма лиј ских рат них
по хо да на Евро пу, ме ња ју ћи број ста нов ни ка, од 20 до 100
и ви ше хи ља да, ци фре ско ро не ве ро ват не за вре ме на кад је
Лон дон имао око 5.000 ста нов ни ка.
Ов де ће моћ ни ве зир, Ка ра Му ста фа-па ша, за по раз под
Бе чом (пред тај по ход до био је из сул та но вих ру ку Про ро ко ву
зе ле ну за ста ву) уза луд окри вљу ју ћи и по гу бив ши тро ји цу својих
па ша, до би ти од сул та на на гра ду – сви ле ни гај тан, и она
два ме тра зе мље ко ја сва ком, и осва ја чу све то ва и по след њем
си ро ма ху, на кра ју сле ду ју. Гроб му се у Бе о гра ду ни је „при­
The twenty-five high towers that surround the fortress’ ten
hectare plot are reflected in the Danube’s water and testify again
and again that there is no other fortress than the human spirit,
and not even with the strongest walls could a man defend himself
from fear and hopelessness. The defenders of the fortress surrendered
to the Turks a city that was built to be unconquerable,
while listening to dark and threatening sounds of the Islamic sea
that splashed upon their coasts, realizing that those who lived on
the other side of Danube, where the world of Christianity resided,
would not provide them with help, since they were sightlessly
occupied, not only at that moment but quite often throughout
history, with their own quarrels and fights over various thrones.
Hic transit gloria mundi!
Only in 1521 did Suleiman the Magnificent conquer Belgrade,
thus fulfilling the pledge of Sultan Murat II (whose army of
100,000 warriors was forced to retreat against the efforts of the
brave defenders under command of Jovan Tolovac from Korčula)
who said that Belgrade would become Turkish sooner or later, and
also in taking reprisal for a horrible defeat of Sultan Mehmed II El
Fatah, the conqueror of Constantinople, who was wounded in Belgrade
(1456) fighting on the frontline with a sword in his hand.
Beograd – the White City, named antemurale christianus
(the vestibule of the Christianity) in papal edicts – a city whose
first, nowadays forgotten, coat of arms was composed of images
of a tower and two “patriarchal crosses”- was defended by the
crusaders led by Duke Janos Hunyadi, the Hungarian palatine,
and supported by the fiery Franciscan sermons of John Capistrano,
a belligerent abbot who ultimately was canonized a saint.
Both of them, right after the victory, died of a plague that was
caused by the “infected air” spreading from the heap of 30,000
rotting corpses of Allah’s warriors that lay on the field of Mali
Kalemegdan because there was nobody to bury them (the Turks
had already occupied the Lower Town, but the defenders fought
back in a bloody and sudden attack).
It wasn’t the first time that God, in mortal means, equaled
those who took victory and those who were defeated, nor was it
the first time that the indifferent waters of the Danube carried
human corpses. And it wouldn’t be the last.
And then – after a long procession of Serbs (1521) passed
through the city’s gate and carried icons and relics of Saint Petka
thus leaving the city by the sultan’s order, obeying to the victor’s
will, and moved far from the city to the coasts of the Bosphorus.
49