Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Ви зан ти ја их је че ка ла, до ле да ле ко, ју жно, у свом
бли ста ви лу и бо гат ству, то пла као ис ку сна, пер верз на, у
зла то и пор фир оде ве на ле по ти ца са ср цем блуд ни це, да
сту пе на ве ли ку по зор ни цу исто ри је, да из ру ку Ви зан тије
ку ша ју отров грам зи во сти, вла сто хле пља, зла то љу бља,
оце у би ства, пре вр тљи во сти и зло чи на, али и мед „слат ког
пра во сла вља” (9. век).
На ру бо ви ма ви зан тиј ског цар ства, оба сја ну да ле ким,
злат ним од сја ји ма Кон стан ти но по ља, ство ри ли су Ср би др жаву
(11. век) уте ме ље ну на сре бру руд ни ка, сна зи вој ни ка и
мо ли тва ма мо на ха из ма на сти ра – чи је фре ске су пред ста вљале
врх европ ске умет но сти 13, 14. и 15. ве ка, на ста вља ју ћи
и пре ва зи ла зе ћи умет нич ке тра ди ци је по ср ну ле Ви зан ти је, на
ту „злат ну гра ну” ка ле ме ћи пр ве из дан ке за пад не кул ту ре и
бу ду ће ре не сан се.
Many chroniclers have verified that Slavs were skillful sailors.
In a description of the crusade to Constantinople (in 626
AD) – which ended tragically for the Slavic warriors (“their bodies
covered the sea”) – it is said that while the Avars marched
to the crusade, their Slavic allies spread over the waters of the
Golden Horn sailing in light Danubian vessels hollowed out of
trees. Slavs, differing from Huns in that matter, didn’t have to
wait for winter in order to cross a frozen Danube during a campaign
in which Belisarius hardly managed to stop them in front of
Constantinople’s walls (in the 6 th century AD). Thus the Danube
never was a barrier to Slavic warriors.
Far away, to the south, was Byzantium, which, in its brilliance
and wealth, with the warmth of an experienced and perverse
beauty, clad in gold and porphyry and bearing the heart of
a prostitute, waited for them to appear on the stage of history
Из Ра шке, сре ди ште Ср би је стал но се по ме ра ло на југ,
на Ко со во и још ју жни је. А он да се то чак исто ри је окре нуо на
се вер. Пре ко ру ше ви на ви зан тиј ске ци ви ли за ци је ( 1453.па ли
су зи до ви Кон стан ти но по ља, „пре сто ни це све та”), у исто ри ју
Евро пе упа ли су Тур ци. Ду го окре ну ти Ду на ву ле ђи ма, Ср би
су по но во, уз ми чу ћи пред на је здом Осман ли ја, ве ли ком во деном
то ку Евро пе окре ну ли сво је ли це.
Де спот Сте ван Ла за ре вић, зва ни Ви со ки, ви тез Зма јевог
ре да, рат ник, ди пло ма та и пе сник, пре се лио је пре сто ницу
Ср би је из Кру шев ца – ода кле је ње гов отац, „че сти ти кнез”
Ла зар по нео сво ју гла ву у нај ве ћу бит ку срп ске исто ри је, на
Ко со во рав но (1389), да је за ме ни за гла ву сул та на Му ра та,
а земaљско за не бе ско цар ство. Ви со ки де спот сто ло ва ће у
Бе о гра ду, твр дом гра ду на ме сту где се Ду нав вен ча ва са Савом,
на јед ној од нај леп ших ко та на Ду на ву – гра ду ко јим су
пре ње га го спо да ри ли Ско ди сци, Го ти, Ри мља ни, Ви зан тиј ци,
Бу га ри, Уга ри...– у же љи да бу де бли жи сво јим хри шћан ским
and to taste from the hands of Byzantium the poison of ravenousness,
of lust, of power and gold, of patricide, fickleness and
crime, but also the honey of the “sweet Orthodox Christianity”
(the 9 th century).
On the edges of the Byzantine Empire, the Serbs formed
a country brightened by the distant and golden reflections of Constantinople
(the 11 th century). This nation was founded with help
from silver mines, the strength of its soldiers and the prayers coming
from monks in monasteries decorated with frescos. The frescos
represent the zenith of the European Art in the 13 th , 14 th and
15 th centuries, continuing and outshining the artistic traditions of a
stumbled Byzantium and onto that “golden twig” were grafted the
first shoots of western culture and a future European renaissance.
Serbia’s heart was constantly moving, from Raška to the
south, to Kosovo and even more toward the south. And then, the
wheel of history turned toward the north. The Turks entered into
the history of Europe via the ruins of the Byzantine civilization
45