Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Ход срп ске на и ве, пре ко тр ња до зве зда, био је за чу ђују
ће брз: ни две де це ни је ни су за тре ба ле тој ре ци-по нор ни ци,
да се ули је у оке а не свет ског сли кар ства. За не ко ли ко го ди на
од при ми тив ног „пе ћин ског” цр те жа „чи сте на и ве”, у на по ру
да се што бо ље из ра зи, овај сли кар ски по крет сти гао је до
су пер ре а ли зма јед ног Са ве Стој ко ва, чи ја је тех ни ка сли ка ња
за ве ћи ну ака дем ских сли ка ра не до сти жна.
Ни је слу чај но је дан Или ја Бо сиљ на зван се о ски Ми ро,
са сво јим ап стракт ним ви зи ја ма јед не чуд не фан та сти ке, из раже
не мр ља ма бо је (Бо сиљ је сли као ис кљу чи во ру ка ма, зи ми,
кад му дла но ви отвр дли од пољ ских ра до ва „ма ло од мек ну”),
мр ља ма зо о морф ним и ан тро по морф ним, дво ди мен зи о нал ним
ви зи ја ма, нај че шће са на гла ше ном „дво лич но шћу”.
У бо гат сву ви зи ја јед ног Ке не та ла ко је би ло пре по знати
„срп ског се љач ког Хи је ро ни му са Бо ша”, а ис ку ства фо ви зма
ла ко су би ла ви дљи ва код чи та ве хр пе сли ка ра, баш као што
су по не ки од њих „сре ли” на сво јим пу те ви ма им пре си о ни зам,
те же ћи да не ка ко из ра зе сно по ве све тло сти ко ји су их ма ми ли
да их сли ка ју. Срп ски след бе ни ци Ца ри ни ка Ру соа вр ло бр зо
су пре ста ја ли да бу ду на ив ни, ка ле ме ћи на сво ја ди вља ста бла
гран чи це ака де ми за ма, баш као што су мно ги на ши сли ка ри
угра ди ли у свој естет ки про фил но во от кри ве не иде је на и ва ца
(Ста нић, на при мер, да не по ми ње мо Ми ли ћа од Ма чве ко ји је
увек био, без об зи ра на сво ја сли кар ска зна ња, на и вац „бо со ног
у ду ши”). На вр ху та ла са, на ив на умет ност Ср би је, она нај бо ља,
ко ја ни је при ста ја ла да се са мо ре про ду ку је по дик та ти ма ли ковне
мо де (а на ив цу су се тад још но си ли у све ту!), кре ну ла је све
ди вер гент ни јим, и сва ма ње слич ним то ко ви ма, из ба цу ју ћи слика
ре све ве ћег ин ди ви ду а ли зма. Та ко на пре ду ју ћи, осу ди ла је
са му се бе на смрт. Уми ра ла је као се ло из ко га је по те кла.
Оста ло јој је да, све бр же се гра на ју ћи, још јед ном за пањи
свет, по след њи пут, бро јем сво јих ру ка ва ца.
Би ће да је од са мог по чет ка, по де ла сли ка ра на на ив не
и ве ште, на шко ло ва не и са мо у ке, ама те ре и про фе си о нал це
би ла по гре шна? Ако се сло жи мо да је увек по сто ја ло са мо
јед но сли кар ство, не хо ти це ће мо ода ти на шим на ив ци ма још
јед но, за ка сне ло и ви ше ни ком по треб но, при зна ње: они уопште
ни су би ли на ив ни!
Кад бу де мо до кра ја, про би ја ју ћи се кроз гу сте на сла ге
ин те лек ту ал них пред ра су да, раз у ме ли при чу о на ма, ко ју су
на ив ци ис при ча ли, не ће мо се ви ше збу њи ва ти да да мо од говор
на пи та ње: а ка кав смо ми, Ср би, на род? Ша рен!
Драгиша Буњевачки, „У славу Русоа”, детаљ
Dragiša Bunjevački, “In the name of Russeau”, detail
of Impressionism in their development, attempting to somehow
express the rays of light that were challenging to them. The Serbian
followers of Henry Russo- Le Douanier quickly stopped being
naïve, adding to their wild trees the branches of academism, just
like many of our painters incorporated into their aesthetic profile
the newly discovered idea of naïve painters (Stanić for example,
and not to mention Milić of Mačva, who has always been an “essentially
barefoot” naïve painter despite his painting knowledge
and education).
At its peak, the naïve art of Serbia, the best one, which
didn’t accept to reproduce itself by the dictates of the arts fashion
(and naïve painters were then very fashionable in the world)
began to take more and more divergent courses, producing
painters of great individualism. Advancing in that direction, the
naïve art condemned itself to death. Just as the village from
where it originated, naïve art died. The only thing that could be
done was to amaze the world, for the last time, with the number
of its branches.
Was it wrong from the beginning to distinguish painters as
either naïve or skilled, educated or self-taught, amateur or professional?
If we agree that only one painting art has always existed,
we would inadvertently give praise, albeit late and no longer
needed, to our naïve painters: for they weren’t naïve at all.
When we manage to understand, till the very end, passing
through the thick layers of intellectual prejudices, the story about
ourselves that was told by the naïve painter, we would never be
confused again when answering the question: and what kind of
people are we, the Serbs? Multicoloured!
289