Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

ло шку ко ло ри стич ку и ли ков ну тра ди ци ју, и Ру му ни у Уз ди ну,
на се ље ни ов де пр вих го ди на де вет на е стог ве ка, где су ина че
би ли са чу ва ни вр ло ста ри об ли ци на род не умет но сти (тка нине
и ве зо ви) ко ји су са мо у ким сли ка ри ма би ли ко ло ри стич ки
узор ци за углед (ни је слу чај но што ме ђу во де ћем ауто ри ма те
шко ле пре вла ђу ју же не).
Вр ло ко мот но уграђи
ва ње сло вач ке и ру мунске
на род не ли ко ве тра ­
ди ци је у про сто ре на ивног
сли кар ства Ср би је, један
је од при ме ра ка ко се
кул тур не
раз ли чи то сти,
пре по зна те на слич ним
ес тет ским по ла зи шти ма,
за пра во ме ђу соб но ла ко
обо га ћу ју и пре пли ћу, само
кад су сло бод не и сигур
не у свој ин ден ти тет
(да га не мо ра ју нон-стоп
до ка зи ва ти), и ду бо ко
уко ре ње не у сво јој тра дици
ји – ис ку ство је и да нас
ак ту ел но за срп ске мулти
ет нич ке про сто ре, где
та ква ис ку ства у зад ње
вре ме ни су би ла че ста.
Нај че шће због не си гур ности
Ср ба у свој ет нич ки
ин ден ти тет – што про изво
ди или са мо по ни шта вање
или ксе но фо бич ну затво
ре ност
на ци о нал не
кул ту ре, уз са мо пре це њива
ње, или и јед но и дру го – чи је ис по ља ва ње је би ло је дан
од пра гре хо ва у очи ма срп ских ко му ни ста.
Али, на ив ни ства ра о ци, та мо, „ду бо ко у на ро ду”, ослоње
ни на кон зер ва тив ну, ве ко ви ма про ве ре ну сли ку све та, нису
има ли тих про бле ма. Зна ли су ко су и ни су се мо гли збу нити.
Ко жи ви од ора ња че сто раз у ме бит не ства ри мно го бо ље
од оног ко жи ви од чи та ња!
За ко га на се лу ка жу – „пре у чио”.
Десанка Петров Морар, „Света Магдалена”
Desanka Petrov Morar, “Saint Magdalene”
But the naïve artists, who were located ‘deeply among the
people” and relied on a conservative, centuries-long picture of
the world, didn’t have problems of that kind.
They knew who they really were and could not be confused.
One who lives off ploughing often understands more than the one
who lives off reading. For
those people, in villages,
they say they “learned
too much”!
Development of the
Serbian naïve, a road
per aspera ad astra, was
amazingly fast: it didn’t
take even two decades
for this river to flow into
the ocean of the world
art of painting. In just a
few years, from primitive
“cave” drawings of the
“pure” naïve, searching
for the best self-expression,
this painting style
reached the super-realism
of Sava Stojkov,
whose painting technique
was unattainable for many
academic painters.
It is not a coincidence
that Ilija Bosilj,
dubbed the rural Miró,
with his abstract visions
of an extraordinary fiction,
expressed with spots
of paint (Bosilj painted
only with his hands, and always during wintertime, when his rough
palms, hardened by a summer’s work in the fields, beca me “a bit
softer”), spots in zoomorphic and anthropomorphic shapes, twodimensional
visions, usually with accentuated “duplicity”.
In the abundance of vi si o ns like those of a painter Kenet,
it was easy to recognise “the Serbian rural Hieronymus Bosch”,
and the experiences of Fauvism were easily noticeable in many
painters, just like many of them have “encountered” the style
287