Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

И то ње го во „ша ре но ша ре но” у де ли ма на ста вља ча по ­
че сто се пре тва ра ло у „цр но ша ре но”.
Ох, ка ко су ве се ле сли ке се о ских гро ба ља, за ду шни ца,
па чак и са хра на, на плат ни ма на и ва ца из ше зде се тих ко ја
оди шу се љач ком, про стом фи ло зо фи јом о то ме ка ко се упр кос
смр ти жи вот на ста вља, и ње го ва за но сна ле по та три јум фу је,
фи ло со фи јом се о ских да ћа ко је по че сто по чи њу за те гну то,
за тим се рас кра ве ићем и пи ћем а за вр ша ва ју пе смом („А покој
ник је во лео ову...”).
За пад ни пу бли ком – ко ји ни је знао оби чај из ис точ не
Ср би је, да чо век сам се би ор га ни зу је са хра ну са пра зним санду
ком, и да ћу, из при крај ка гле да ју ћи па жљи во ко ће га су тра,
кад до ђе ње гов цр ни дан, леп ше ожа ли ти, па по сле, скри вен
ис под сто ла слу ша здра ви чар ске го во ре о „по кој ни ку” – нена
вик нут на те мрач не ата ви зме људ ских ду ша, био је, што
би се ре кло, „кон стер ни ран и им пре си о ни ран”, том жи вот ном
пи ра њу” на и ве по себ ну по зи ци ју има ла је Хр ват ска, на ро чиas
a leading force of society, even as some sort of introduction
to the ideology of “self-governing” into the art of painting.
The phenomenon that the naïve artists had their first
triumphs abroad, and only later became broadly accepted in
their own region (in the way in which self-possessed intellectuals
like to sweet-talk to their people) requires special
analysis, but instead we are reminded of this fact: when the
museum on the confluence of Sava and Danube rivers in Belgrade
exhibited contemporary American art, displayed next
to Pop Art, Warhol, Vasarely and Pollock were works of primitive-styled
American artists, mainly from marginalised ethnic
groups of American Indians and from the black population.
What a nice surprise for the Serbian elite, who snobbishly
didn’t see itself in the “smell” of a village and in “kitsch colourfulness”
of peasant paintings, where it actually belonged
more than anywhere in the world.
Петар Ристић, „Заспали фрулаш”
Petar Ristić, “Dreamy flute player”
Гордана Трајковић, „Љубавна слика”
Gordana Trajković, “A love painting”
сна гом и тим оке а ни ма оп ти ми зма на ших са мо у ких сли ка ра.
Тре ба ло је до ћи на не ко од дра га чев ских гро ба ља, где су до
не дав но на ми тров дан ске за ду шни це, до во ди ли „блех му зи ку”
и игра ли ко ло из ме ђу кр ста ча, па схва ти ти да у тим на ив ним
сли ка ма спро во да, по гре ба и за ду шни ца, за пра во има та ко
ма ло шо кант ног, а по го то ву да та но ва ни јан са у сли кар ству
(бо ја „цр но ша ре на”) ни је ствар фан та сти ке не го ре а ли стич ка
сли чи ца бал кан ског фол кло ра.
Да нас, кад су већ мно ги од цве то ва „ју го сло вен ског проле
ћа” опа ли (по ред не ко ли ко срп ских цен та ра, у свет ском „ма­
284
In Serbia, the naïve style of painting flourished in Kovačica,
Uzdin, and besides the abovementioned Brašić’s school of Oparić,
there was the so-called Morava School of Art, and Milić of Mačva
founded the School of Mačva based on principles of the medieval
art studios and workshops.
An important role in the course of the Serbian naïve was
played by Slovaks from Kovačica, who expressed their national
identity in paintings, relying on their ethnological colourist and
painting tradition, and Romanians in Uzdin, who had settled there
at the beginning of the 19 th century. This is the region where very
old forms of the folklore art have been preserved, clothes and